Stihovi za moju dusu

Vejavica od lišća

Skriven u tvojim očima, bez da to želim,
U vejavici lišća, uvek se ponovo pronalazim!
Nedostaješ mi, ali nalazim samo sažaljenje,
Danas te pozivam na poslednju večeru!
Daj mi svoju malu ruku i dođi pored mene,
Zatražićemo od našeg života stanicu bez suza!
Ali jesen je u nama i hladno je danas kod tebe,
Imam samo nekoliko misli i toliko mnogo strasti...
Osećam te iz drugog sveta, tvoja tuga me boli!
A galebovi na horizontu prodaju mi tišine od olova!
Koračamo, da ne probudimo pokretne peskove,
U cvetovima belih snova, bol želim da promenim!
Kroz razbijene talase gubimo se oboje,
A vetar nam sakuplja iz očiju sjaj meseca!
Rasipali smo svetlost i sve smo prazniji,
U naručju oluje besmisleno se sklanjamo!
Tišine nas dozivaju kroz makove žrtvovane mrazom,
Iz galaksija s anđelima biramo dijamante,
Sakupi mesečevu zraku i baci je sa ruke...
Prsten obmane koji nas je povezao sa svime!
Kao što vidiš, razdvajamo se crticom zaborava,
Kada se krijesnice zvezda i kiše spuštaju u ponor!
Ostavljam te na obali mora sa ključem osude...
Ja odlazim da ukorim misao, koja ti je i danas pisala!

– Daniel Luca

Ninsori de frunze

M-adăpostesc fără să vreau în ochii tăi, iubire,
Printre ninsori de frunze mă regăsesc mereu!
Mi-e dor, dar nu găsesc decât compătimire,
Azi te invit să mergem la ultimul dineu!
Dă-mi mâna ta cea mică şi vino lângă mine,
Vom cere vieţii noastre o gară fără lacrimi!
Dar toamna e în noi şi frig e azi la tine,
Am doar câteva gânduri şi-atât de multe patimi...
Te simt din altă lume, tristeţea ta mă doare!
Şi pescăruşi în zare îmi vând tăceri de plumb!
Păşim, să nu trezim nisipuri mişcătoare,
In flori de vise albe, durerea vreau s-o schimb!
Prin valuri destrămate ne pierdem amândoi,
Iar vântul ne culege din ochi sclipirea lunii!
Ne-am risipit lumina şi suntem tot mai goi,
Ne-adăpostim degeaba în braţele furtunii!
Tăcerile ne strigă prin maci jertfiţi de brumă,
Din galaxii cu îngeri ne-alegem diamante,
Culege raza lunii şi-aruncă de pe mână...
Inelul amăgirii ce ne-a legat de toate!
Aşa cum vezi ne separăm cu cratima uitării,
Când licurici de stele şi ploi cad în abis!
Te las la ţărm de mare cu cheia condamnării...
Eu plec să îmi cert gândul, care şi azi ţi-a scris!

– Daniel Luca
 
Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.
Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.
D. Konstantinovic
 
Ti si moje srce

Kada jesen prolazi među cvećem,
ti si moja nevesta, od sunca,
moja te ljubav čeka u zoru,
da joj pokloniš talas mora...
Volim te, ceo svet to zna,
ti si moje srce, biće najdraže,
kada se smešiš, donosiš proleće,
ti si sumrak koji grli veče.
Zatvori knjigu našeg leta,
mi ćemo uvek biti grane u cvetu,
súza od plavih zvezda,
što je naučila da leti iz želje.
Ali jesen kuca na naš prozor,
a galebovi galame u daljini,
uvek te čekam u našoj ulici,
da ti dam još jedan buket cveća.

– Daniel Luca

Ești inima mea
Când toamna trece printre flori,
tu esti mireasa mea, din soare,
iubirea mea te-asteaptă-n zori,
să-i dăruiești un val de mare...
Te iubesc, o știe-o lume-ntreagă
esti inima mea ființa cea mai dragă,
când imi zambesti aduci o primăvară,
ești un amurg, ce strânge-n brațe-o seară.
Închide carte verii noastre,
vom fi mereu ramuri în floare,
o lacrimă din stele-albastre,
ce-a învățat de dor să zboare.
Dar toamna bate la fereastră,
iar pescărușii țipă-n zări,
te-aștept mereu pe strada noastră,
să-ți dau un alt buchet de flori.

– Daniel Luca
 
Kristina Janković – ONO ŠTO SI ZVAO...

Jutros se probudih na prašnjivoj cesti
sa džepovima punih oblutaka.
Šta je to? - Zapitah sebe samu.
Kakva sreća što zapinje pod zubima?
U kredenac snova odneću sve kamenčiće,
napraviću od njih đerdan i baciti
niz dunavsku vodu mutnu,
zaleđenu do proleća da prestigne
mesec uz oblake…

Hladno je i ništa se samo ne piše
zimzelene grane udaraju u prozor,
opominju:
“Daj više probudi se, proći će život
neznalice, detinje lice obraduj!
Podstakni ljubav da ne umre premlada.”

Svađam se sa beštijma u srozanim haljinama,
vičem da je ljubav promašila
svoju putanju, da ne kuca na moja vrata,
ne otvaram pre podneva.
Nek plače, nek se trese, nek se uvija!

Ajde slaži još jednom za poljubac,
daj nadu besposlenom prosjaku
A ja ću obući najlepše proletnje haljine
odmrznuću osmeh i sjaj u očima
i otiću na onu istu peskovitu plažu,
od koje se razdvaja miris jorgovana i ruža
daću ti medaljon na dlanu od sunca….
ako prepoznaš ono nešto što si zvao:
“Moja duša”
 
MOJ INTIMNI SAN

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
koja nikada nije kakva je prije bila,
a nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
u moje srce - jao! - koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osvježit plačući.

Ne znam je l' crna, plava, riđa ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, teškom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

Paul Verlain
 
Jedan maleni cvet
Jedan maleni cvet
jos ni progovorio nije
a vec je znao sve tajne sunca
i sve sto zemlja krije.
Jedan maleni cvet
jos nije ni prohodo
a vec je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.
Jedan maleni cvet
na zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je svet,
i mirise, mirise.
Miljković
 
Gde si –Vasko Popa

Idem
Od jedne ruke do druge
Gde si

Zagrlio bih te
Grlim tvoju odsutnost
Poljubio bih ti glas
Čujem smeh daljina
Usne mi lice rastrgle

Iz presahlih dlanova
Blistava mi se pojavi
Hteo bih da te vidim
Pa oči zaklapam

Idem
Od jedne slepoočnice do druge
Gde si
 
  • Voli
Reactions: Tea
Ne daj Boze da te volim,
jer ja kad volim,
onda volim i ocima i usima i prstima,
gori sam od cicka,
od svih napasti ovoga svijeta
sam ti gori,
i ne daj Boze da te volim...
Budio bih te palacinkama
kavom i pjesmama,
jedva bih cekao kisu,
kad odes u sandalama na posao
da ti donesem cipele...
Zbog one suze
drukcije od ostalih
u tvome oku
eto i plakala bi
ne daj Boze da te volim,
jer ja kad volim
onda volim
i razumijem
ne bi imala s kim svadjati
i to bi ti islo na zivce,
jos sam ti gori
kad cekam..
Valjda sam zadnji ludjak na ovome svijetu
koji bi te cekao i dva sata duze
kad ti ne bi dosla
misleci i uvjeravajuci se
da ti se nesto dogodilo
jer covjeku se danas
cesto i svasta dogadja
i ne samo jednom
danima bih ja tebe cekao
i ne daj Boze da te volim
razmazio bih te
bio bih razlog tvojeg zivljenja
hodanja ulicom
razlog postojanja i nadanja
Da ,da ,bio bih tvoj razlog
i cuvar
pokrivao bih te nocu
da se ne prehladis otkrivena
i cuvao
ponekad i od same noci
uvlaceci se u tvoje snove
drzao bih te za ruku
dok trcimo
nekom od pjescanih plaza
bez kraja
vidis koji sam ti ja ludjak,
i ne daj Boze da te volim
jer ja kad volim,
onda volim...
I ne daj Boze da te volim
Dusko Gruborovic..
 
Jutro pod lipama

Nemoj zaboraviti jutro pod lipama.
Već mrtav, a srce radi, radi.
Srce u ljudima, hobotnicama i sipama,
srce ljubavi
i srce gladi.

Noć dugu probdih sa ludama gradskim.
Sa lažnim pesnicima, šarlatanima, uljezima.
Sa kraljevićima, jadnim, maloumnim, skoro danskim,
po podrumima mrtvačnicama i ćumezima.

Svetlost dalekih polja, dah kafilerije!
Miris, nestvaran, lipa, procvalih tek!
O, kao da sam ovoga jutra sa teške pušten robije,
sve postojeće iznad sebe ispijam kao lek.

Moći biti budan, u svitanje, s gradom!
Motati se po pekarama, kasapnicama, lunjati pijacama!
Srce, žabu iz grudi, izvaditi, kradom,
i baciti ga paščadiji i njihovim pticama.

Postati spomenik na trgu - o bede!
Nek te kroz jaruge zabačene seoski proslave džukci!
Najgladniji nek te u večnost uvede
i nek se na kraju pomokri na tvojoj humci.

Branislav Petrović
 
  • Voli
Reactions: Tea
Išunjao sam se iz tvog stana
i dok hodam kišnim ulicama čini mi se
da svaki prolaznik koga sretnem
u mom blistavom pogledu vidi
moju presrećnu, spasenu dušu.
Pošto – poto hoću
da usput sakrijem od sveta svoju radost;
odnosim je žurno kući
i zatvaram u dubini noći kao zlatni kovčeg.
A onda iznosim na svetlost dana
komad po komad sakrivenog blaga
i ne znam kuda pre da gledam;
jer je svaki kutak moje sobe
pretrpan zlatom.
To je bezgranično bogatstvo
kakvo noć nikada nije videla
niti rosa okupala;
Više ga ima nego što je ikada
ijedna mlada dobila ljubavi.
To su bogate dijademe sa zvezdama
umesto dragog kamenja.
Niko to ne zna.
Ja sam, o draga moja,
kao kralj među tim bogatstvom
i znam ko je moja kraljica.

Rilke
 
@kalis i od mene jedna od Rilkea

Ljubavna pesma - Rilke

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako mimo tebe njom
da grlim druge stvari i daljine?

Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tuđi kutak, u kom
neće je tvoje njihati dubine.

Ali ipak, sve što dodirne nas dvoje
kao gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.
 
Nebo –Dragutin Tadijanović

Nebo je modro platno
na kojem nevidljiva ruka
bez prestanka nove oblike slika:

Pogledaj, u dnu neba slatko pase
stado ovaca u belim runima.
Gde im je pastir?

Rumneno cveće cvate
u mirisu,
do neba.

U nebeskim pašnjacima
moja draga baka
čuva goveda.
 
  • Voli
Reactions: Tea
Poslednji put – Bakira Mavrić

Izgubio sam te zauvek,
I ti se nikad nećeš vratiti,
Izgubio sam te,
Jer nisam verovao u ljubav,
Ostavio te samu i otišao u ovaj pakao,
Mislio sam da nećeš otići,
Verovao da nećeš želeti
Da se naša priča završi,

Ali sve je gotovo,
Gledao sam u tvoje oči,
Poslednji put,
Uronio sam u sliku sećanja i uspomena,
Poslednji put da vidim tvoje lice,
Da milujem crnu, gustu kosu.
Kad bi mi samo pokazala svoje lice
Poslednji put,

Kad bih samo mogao da tvoj glas čujem,
Kako govoriš „Eh, da sam samo tvoj“,
Ja bih te u zagrljaj svoj bacio,
Onakav kakav si najviše volela,
A za kraj poslednji put tražila,
Ali izgubio sam te, nemam ništa,
Ako tebe nema, onda idi u pakao koji ti napravih,
Ne sećajući se
Da si klela moje srce da bez tebe pati,
Ostavio me samog, izgoreo u paklu
Deo duše koji nije trebao da se ugasi,

Verovao sam da nećeš
Našu priču završiti nikada, ali sve je prošlo,
Kad bih mogao samo da te pogledam opet,
U oči tvoje, da vidim tvoje lice,
Kako proklinje što sam joj sebe oduzeo,
Kada bi mi dala svoju ruku,
Da je držim i obećavam joj sebe,
A ti, draga moja, sa pravom nećeš verovati
Mojim obećanjima koja su lažna,
Tvoja duša će ostati prazna,
Dok ću ti lagati i dalje
Rušiti sve tvoje nade,
A tvoja bol postaće java, zato draga moja,

Pusti neka ide ovaj grešnik,
U pakao koji si mu napravila,
Da živi bez tebe i da osuđeno hodi,
Putevima zlog sveta, u vatru me progoni.
 
  • Voli
Reactions: Tea
JA BIH TEBE…

Ja bih tebe
odveo u park,
da sedimo i gledamo
kako lišće opada
i budemo sami,
sve dok zadnji list
ne sleti na pločnike grada.

Tu, na uglu tom,
jedan list je pao
i našao dom.
A ti, ti nisi znala,
da na njemu piše,
ne volim te više.

Ja bih tebe,
voleo ko nijednu,
i šta obećati više,
dok stojim,
pod prozorom tvojim,
a svu noć,
pada neki sitni sneg
i krv se ledi
u žilama mojim.

Tu, na uglu tom,
prvi sneg je pao
i našao dom.
A ti, ti nisi znala,
da na njemu piše,
ne volim te više.

Da, došla je zima,
a proleće izgleda
nikad neće doći,
da život pokloni svemu
i meni donese tebe,
ko granama lišće.

Tu, na trgu tom,
jedan sat je stao
i ne kuca sad.
A ti i danas ne znaš,
ljubav kad jednom prođe,
ne vraća se nikad.

Ljubodrag Obradović
 
Nedostaje mi naša ljubav

Na jastuku bdim na ponoćnoj straži
kao stari posustali ratnik,
kom svaki put od riznice neba
jedva zapadne mesečev zlatnik.
Pod oklopom drhti košuta plaha
večno gonjena tamnim obrisima straha
koja strepi i od mirnih obronaka sna.

Nedostaje mi naša ljubav, mila,
bez nje se život kruni uzalud,
nedostaješ mi ti, kakva si bila,
nedostajem i ja onako lud,
ja znam da vreme ne voli heroje
i da je svaki hram ukaljalo,
al meni eto, ništa sem nas dvoje
nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe,
staze bivaju tešnje i tešnje,
i skrijem se u zaklon tvog uha
kao minđuša od duple trešnje.
Al uspevam da jos jednom odolim
da prošapućem, da te noćas ruski volim...

Šta su reči?
Kremen što se izliže
kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila,
a bez nje ovaj kurjak menja ćud,
nedostaješ mi ti, kakva si bila,
nedostajem i ja onako lud.
Ja znam da vreme svemu menja boje
i da je silan sjaj pomračilo,
al meni eto, ništa sem nas dvoje
nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir
spustiš osmeh ko čarobni cekin,
i tad sam svoj, jer ma kako me zvali
ja sam samo tvoj lični Harlekin.
Ponekad još suza razmaže tintu,
i ko domina padne zid u lavirintu,
tako prosto ponekad još stignemo do nas.

Nedostaje mi naša ljubav, mila,
a bez nje ovaj kurjak menja ćud,
nedostaješ i ti, kakva si bila,
nedostajem mi ja onako lud.
Ja znam da vreme uvek uzme svoje
i ne znam što bi nas poštedelo,
al meni eto, ništa sem nas dvoje
nije vredelo...

Djordje Balašević
 
  • Voli
Reactions: Tea
Ti i Ja

Ti moje reči vodiš pod ruku
Nad mojim perom večito bdiš
I kada voliš, voliš po Vuku
Ljubiš kao što govoriš

A moje pesme putuju s tobom
U grudi sakriješ sve što se može
I kada zaspiš pod mojom knjigom
Stihovi završe ti ispod kože

Moja je duša predugo skitala
Moj krug bez tebe bio je nula
Ja sam sve pisao da bi ti čitala
I sve sam pevao da bi ti čula

Suviše umoran od matematike
Suviše lepa si za odoleti
Tvoje je ime kanon gramatike
Ispravan oblik glagola voleti

Miodrag Stošić
 

Ne... Nismo mi bili ljubavnici.
Nikad.
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali.
I to je sve…

Oboje smo na lančiću nosili po polovinu
davno polomljene tajne,
ali nismo pokušavali da je sastavimo.
Ko zna zašto, ta je tajna lebdela
nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena,
kao ukleta lađa.
Negde ovde, daleko.
Negde tamo, blizu.
Ni na nebu, ni na zemlji…

Nismo mi bili ljubavnici.
Nikad.
Samo smo se ponekad,
u noćima punog meseca,
malo tražili po dugim talasnim dužinama čežnje...
I to je sve...

― Đorđe Balašević
 
Poslednja izmena od moderatora:
"Da nam je sesti, tebi i meni,
s večera za sto u onoj kući,
osluškivali bismo vreme kako grebe
i cijučući podrumom tumara,
dok između tebe i mene
kao međ nepcem i jezikom
mleko i med na trpezi
ulivaju prisnost u zemljane posude,
uvode sjaj bića u razgovor očiju."

Borislav Radović: Mleko i med
 
  • Voli
Reactions: Tea
Ne, ja neću ni od čega polovinu!
Daj mi nebo celo, zemlju celu
i more i reku i gorsku lavinu.

Ne, ja neću nikakvu podelu!
Ne, ni život ne želim u delu.
Neka mi se sve svali na pleća!
Ja i tugu želim celu,
kao što želim da je cela sreća.

Pola hoću samo od jastuka
na kom leži, kraj lepog ti lica,
od prstena sjajna, tvoja ruka
sjajna kao zvezda padalica.

Јevgenij Jevtušenko
 
  • Voli
Reactions: Tea
Udaj se već jednom!
/Goran Tadić/

Udaj se već jednom!
Ne smem da pijem dok si devojka.
Šta ako se predomisliš,
pa zatekneš u kafani
plaćenu utehu u mom krilu,
kako iz mog srca tugu prepevava,
a meni, pijanom, svejedno je
čije grudi, kad nisu tvoje,
gnezdo su za moje oči?

Udaj se, pa da mi bude svejedno
ko će te glumiti, ko će me veštije ljubiti,
misleći da se do srca preko kože stiže
i da sam željan baš njihovih usana.

Uzalud stiskam dugme,
dimnjačari su izumrli,
a nikom drugom više ne verujem.
Svejedno je gde ćeš otići,
duša ima jedinicu iz geografije.
Ne brini, nekako ću se snaći kao pijanac,
dok se ne izborim za status boema,
ali ne smem da pijem dok si devojka,
da neko od njegovih ne nasluti da je zbog tebe.

Promenićeš prezime, ali mene nećeš.
Ostaću onakav kakvog si me volela,
dok si smela,
samo ću ličiti na pijanca,
dok se ne izborim za status boema.
Bajke prestaju biti bajke kada se ostvare.
Ti svoju moraš pokvariti, ja svoju ne dam.
 
Kentaur – Vasilj Tereščuk

Naša deca su sišla s uma,
Ona hoće da su slična nama,
Uspešnim gubitnicima
Sa naslovnica zavisti,
Knjigovođama sitnih pobeda,
Štedišama sa gotovinom.

Kako ih odvratiti
Od takve sudbine?

Juče sam sreo starog kentaura.
Njega su izbacili iz pivnice
Na putu u planine.
„Ja sam podučavao mnoge heroje,
Rekao je on,
Ali od vremena Perseja
Više volim da zarađujem za hleb
Kockajući se.

Deca me cimaju za rep,
zovu me konjićem.
Uostalom, pogledaj ovo nebo.
Zar je tamo ostalo mesta
za još jedno sazvežđe?“
 
  • Voli
Reactions: Tea
,,Tajnu svoga srca ne zadrži za se
mila moja!
Kaži je meni krišom, samo meni.
Ti što se osmehuješ tako slatko,
šapni tiho,
moje će te srce čuti,
ne moje uši.
Gluva je noć, dom je nem,
ptičija gnezda obavija san.
Proveri mi tajnu svoga srca
kroz uzdržane suze,
kroz drhtavi osmejak,
kroz sladak stid i pad."
-Rabindranah Tagore
 
Sunčevi dukati – Ljiljana Lalić

Devojka bere sunašca u bašti
svilene iglice maslačka dotiču joj ramena
na jeme pada dobro seme.

S dukatima u marami pođe u kuću
i vidi,
desno od južnih ulaznih vrata
potkovicu koja galopira na zidu.

U odjeku bledi verovanje u sreću.
Duž belog dugog hodnika
zaogrnut zgusnutom tišinom
telefonski aparat
uvija crni pramen kose i pripija se uz uho.

Vazduh odašilje napetost
potencijalnu zvonjavu i ko zna šta…
Na kraju hodnika,levo
u polutamnoj sobici u uglu
kandilo bešumno prosvetljava.
Oči od svetlosti ne možeš da odvojiš.
 
  • Voli
Reactions: Tea
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top