Stihovi za moju dusu

Ti si ta blagoslovljena duša koja
pripada rajskom vrtu,
da li je pošteno dopustiti sebi
raspasti se u razbijenoj kući?

Ti si ptica sreće
u magiji postojanja,
Kakva šteta! Zašto dopuštaš
da budeš okovan i zatvoren?

Oslobodi se!

Oslobodite se ovog mračnog zatvora
koji se zove materijalni svijet,
uskoro ćeš vidjeti
ti si mudrac i izvor života.

Rumi
 
Romansa

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.

- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.
- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.
- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.

M.Antic
 
Konstantin Kavafis – Skriveno

Na osnovu svega što sam činio i onoga što sam govorio
neka ne nastoje da pronađu ko sam bio.
Prepreka je stajala i promenila
moje postupke i moj način života.

Prepreka je stajala i zaustavljala me
mnogo puta da kažem ono što sam hteo.
Na osnovu mojih najneupadljivijih postupaka
i mojih koprenom najskrivenijih spisa
jedino će me na osnovu toga razumeti.

Ali možda ne zaslužuje da se iscrpljuje
tolika briga i toliki napor da me shvate.
Kasnije - u savršenijem društvu -
neko drugi stvoren poput mene
sigurno će se otkriti i slobodno raditi.
 
"Traži u svom srcu,
traži u svojoj duši.
I kad me nađeš tamo,
prestat ćeš tražiti."
- Bryan Adams iz pjesme "Everything I Do, I Do It For You" -

253889413_2985591045023983_9182324320625874540_n.jpg
 
,,Јесен", Владислав Петковић Дис

Ноћ без неба, ноћ јесења; а кроз таму
Иде, мили сумаглица, влага хладна,
Земља мокра и црни се к'о страст гладна.
Где-где само суве сенке голих грана
К'о костури од живота, мртвих дана.

Свуда земља; видик пао. Влажна тама
По звуцима, преко мира, лежи, спава.
И тишина у долини заборава
Мирно труне. Нигде ничег што се буди.
Сумаглица. Ноћ без неба. Покров студи.
 
Не тражи срећу изван,
јер је нећеш наћи,
потражи је у себи,
и чут ћеш вапај среће своје.

Срећо куд си то наумила,
зар не знаш , зар не чујеш,
досад си махом руке постојала,
срећо, чуј,
још увек те тражим...


Ево мало мојих стихова па ако Вам се допада
да пишем даље или да ме мељем...
 
Psihologue:
Не тражи срећу изван,
јер је нећеш наћи,
потражи је у себи,
и чут ћеш вапај среће своје.

Срећо куд си то наумила,
зар не знаш , зар не чујеш,
досад си махом руке постојала,
срећо, чуј,
још увек те тражим...


Ево мало мојих стихова па ако Вам се допада
да пишем даље или да ме мељем...
Kliknite za proširenje...
Piši.
 
Psihologue:
Не тражи срећу изван,
јер је нећеш наћи,
потражи је у себи,
и чут ћеш вапај среће своје.

Срећо куд си то наумила,
зар не знаш , зар не чујеш,
досад си махом руке постојала,
срећо, чуј,
још увек те тражим...


Ево мало мојих стихова па ако Вам се допада
да пишем даље или да ме мељем...
Kliknite za proširenje...
Ovo je prelijepo, hocemo jos :)
 
Branislav Prelević – Prošla ljubav

Silazili smo zajedno
u tamne duše i tela,
da ih osvetlimo.

Gubili se u mraku i nalazili.
Zaboravljali puteve koji su vodili natrag.
Noćivali tamo gde niko nije smeo.
Varali se misleći da smo na površini,
kao i obratno, kada nam se na početku
činilo da smo već u dubinama.

Gasili nam se pogledi od dima
koji je izbijao iz vatre dodira
i osvetljavajući ponore duše i tela
nailazili na naša lica
uplašena od neverice
koja se pitala: Ima li smisla?

Svaki tvoj dodir je ustoličenje trenutka,
a moj, naslućivanje njega.
Ti si bila jedna polovina sveta,
ja – druga...

Sada smo odvojeni od svega.
Ti si tri četvrtine sveta jer si s nekim
ko je isto to i za tebe.

Ja moju polovinu još ne delim.
Čekam da dođe neko ko ima više,
neko ko neprestano izranja
iz svojih dubina.
 
Aleksandar Tišma – S tobom bez tebe

Prazan je dan
kada te ne vidim
a pun je srama i kajanja
kad dođeš
ali nisi sama.

Tada ne umem da te gledam
i čini mi se da sam ravnodušan
prema tvojoj plavoj kresti
i vlažnoj nagoti očiju
prema kopčama tvoje haljine
koje te otvaraju kao školjku
od vrata do nespokojnog stegna.

Zaključujem da govoriš previše
da se previše krećeš – okrećeš
bez potrebe – čemu?
kad znam da posle toga nećeš
ni sa kim poći u zagrljaj
koji te opravdava.

Puštam te da me napuštaš
puštam te daleko – daleko od sebe
niz pučinu ulice
gde se tvoj hod vijori
kao plamen ili kao katarka.

Prosto stanem
mirno zaostanem
i kad skreneš s pravca mog pogleda
ne osvrćem se za tobom više
nego za onom tamo ženom u žutoj suknji
koja zemlji nogama maše.

Ja se samo stidim i kajem
što sam proveo dan tako pogrešan
i slušam smrt kako broji prestupe naše.
 
Bertolt Breht – Ležaj za noć

Čujem da u Njujorku
Na uglu 26. ulice i Brodveja
Za zimskih meseci svako veče stoji neki čovek
I beskućnicima što se tu okupljaju
Pribavlja ležaj za noć obraćajući se sa molbom prolaznicima.

Svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Doba izrabljivanja time se ne skraćuje.
Ali nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ne ispuštaj knjigu, čoveče koji ovo čitaš.

Nekolicina ljudi ima ležaj za noć,
Celu jednu noć neće biti na vetru,
Sneg njima namenjen padaće na ulicu.
Ali svet zbog toga neće postati drugačiji,
Odnosi među ljudima time se ne popravljaju,
Era izrabljivanja time se ne skraćuje.
 
Vladimir Nabokov – Sanjao sam te

Sanjao sam te tako često, davno tako,
mnogo godina pre našeg susreta
sâm – dok noć je ulazila u sobu lako
i sveća žmirkala pored kreveta.

Knjigu ljubavi, nad Nevom izmaglice,
o spokoju ruža i magli iznad mora,
listao sam u svemu sluteći tvoje lice,
u stihu zaneseno čistom kao zora.

Mladi dani moji, opojni zemaljski sni,
trenuci koji magično zvone u sjaju,
izgledaju jadno, kô muve što u opseni
po uljanom platnu i ćilibaru padaju.

Zvao sam te, čekao. Godinama lutao
stenovitim obroncima nad životom.
U gorkim časovima tvoj lik sam našao
u stihu pesnički zaneseno čistom.

A sad, na javi, pred mene si stala
i ja se sujeverno svega sećam jasno:
kako su te predvidela sva ogledala,
tačno u svemu duboko saglasno.
 
Jer tako će jesen mirisati na ljubav

Leto je, a ja otkako sam se vratila osećam samo miris jeseni u vazduhu.
Ulica kojom si me svake večeri vodio do kuće.
Naša “romantična ulica” je tako pusta i čudna.
Pusta bez tebe.
Čudna jer su vetar, dosadna kiša, opalo kestenje raštimovali njenu lepotu.
Potisnuli sjaj.

Priznajem sve ovo sam uspela da primetim pomalo zbog činjenice jer ti nisi tu.
Jer bez tebe sve pomalo miriše na jesen.
Znaš uvek sam neprijatelj sa ovim godišnjim dobom. Ne volim ga.
Znam i ti takodje.
U meni jesen budi neku odsutnost, tugu i melanholiju.
U tebi gorčinu i činjenicu da ne volis blato.
Jesen me podseća na nedovršene ispite i na propale ljubavi.
Jesen te podseća na početke i krajeve.

U jesen nikada nisam volela.
Nikada se nisam radovala.
Nikada se nisam držala za ruke.
U jesen sam se u barama uvek ogledala sama.
Tugovala uz vetar.
Plakala uz kišu.
I satima sedela na keju.

U jesen su me promrzline na rukama podsećale na na samoću.
Na odvojenost.
Na to kako se priroda stopila sa mojim bolom.
Kako tugujemo zajedno.
Rastapamo se na komade.
Ogoljene. Moja ljubav i priroda.
Jesen je uništavala sve što je lepo.
Uništavala i brisala.
Odnosila sa sobom.
Pokrivala zimom.

Moram ti priznati nešto.
Bojim se.
Bojim se predstojeće jeseni.
Bojim se jer si daleko. Te proklete daljine i njenog mača koji probada srce.
Nikada se nisam borila sa daljonom. Ne znam kako se to radi.
Uvek sam gubila bitku od jeseni.

Bojim se da mi zbrise i rasturi i ovu ljubav. Sazrelu ljubav. Lepu ljubav.
Bojim se da će moje ruke ponovo biti hladne. Da nećeš biti tu da ih ugreješ.
Bojim se da neće biti tvoga zagrljaja i pogleda da me svojim toplinama ušuškaju.
Nedostaješ mi.
Mnogo.

Oživlajvam te maštom.
Zamišljam kako šetaš pored mora.
Kako posmatraš galebove.
Kako prlazis sa jednog na drugi kontinent po nekoliko puta tokom dana.

Gledam slike koje mi šalješ.
Lep je taj most koji spaja dva dela gada. Dva kontinenta. Dve osobe. Jednu ljubav.
Kažeš kako sam smešna.Tugujem bez potrebe
Kažeš kako jesen donosi naše rođendane. Zlatni septembar i čarobni decembar.
Kazeš moje oči su uvek proleće, uvek zelene. Prkose tamnoj jesni.
Kazeš moj osmeh je sunce, uvek topao kao leto. Zato i voliš leto. Zbog mog osmeha. Zbog mene. Zbog topline.

Kazeš da je ljubav uvek topla.
Da ljubav može da ugreje jesen.
Da ljubav topi daljine.
Da mi imamo ljubav.
Da moj osmeh vidiš kada sklopiš oči.
I da ti ništa više nije potrebno.
I da nam ništa više nije potrebno.

Da je zato potrebno samo da se prepustim.
Čudu.
Uživanju.
Ljubavi.
Kraju leta.

Da počenem da uživam u jesni.
Da počnem da ne marim za daljine.
I da proslavimo rođendane.

Ti na jednom.
Ja na drugom kontinentu.
Zajedno, a na dva kontinenta.
Zajedno u ljubavi.
Zajedno u jeseni..

Jer tako će i jesen mirisati na leto.
Na toplo.
Jer tako će i jesen mirisati na ljubav.
Na nas

Autorka: Emilija Jocić
 
Stefan Malarme – Strepnja

O zveri, ja neću večeras u tami
Da ti svladam telo, večno greha žudno,
Niti poljupcima u beskrajnoj čami
Da ti mrsim tužno masne kose bludno.

Teški san bez snova moje srce traži,
San koji će svako kajanje da zbriše,
San drag tebi posle tvojih crnih laži,
Tebi, što o smrti znaš od mrtvih više.

Jer, Blud rijuć ispod otmenosti moje,
Jalovošću svojom žigosa nas dvoje;
Al’ dok ti u grud'ma surovim ko kam

Srce je kog zločin ne vređa nijedan,
Ja bežim, bled, videć les mrtvački ledan:
Bojim se umreću ako legnem sam.
 
Evgenije Kapustin – Tražih te hiljadu godina

Tražih te hiljadu godina,
Svakog dana gledao svitanje;
Šavom rašivena sudbina
Rušila svetom glasno ćutanje.

Nebom prođoh hiljadu puta
Da dohvatim dubine tvog oka,
Osećaš – kako vetar luta,
Željom da me takne tvoja ruka.

Tražih te u hiljadu sunaca –
I zov upomoć slušao svetom
Miliona noći bez meseca,
Zaključane zaborava spletom.

Otkrio sam hiljade snova
U traženju suštine sene,
Neuhvatu međe kao okova
I na dnu bunara lice žene.

Tražih te hiljadu godina,
Pod pokrovom radosti sveta,
U tajni gde je sreća skrivena –
Ti u čudu zvezdanog prepleta.
 
Kao Dečak

Ležim na kauču
izvrnut naglavačke
noge podigao na naslon
visoko
pomeram ih napred-nazad
to sam radio kao dečak
zamišljam da šetam po plafonu.
Gledam dugo u prozor
ne vidim ništa kroz njega
osećam se ko prazna pinjata
ispucao po šavovima
od udaranja
ništa slatko i šareno ne izlazi
iz mene.
Ležim nekoliko sati tako.



Kao dečak
nisam mogao da odlepim
Ronaldovu sličicu od papirića
danas ne mogu da odlepim
san od realnosti
kad se probudim.
Znam da imam novac za cigare
u novčaniku
da imam samopouzdanja
da imam miris na neku devojku.
Nemam, nemam i nemam.



Rekao sam jednoj starijoj devojci
volim te
kao dečak
nasmejala se
ti si takav dečak, rekla je.
Mislio sam da sam pogodio
ljubila me u usta, po vratu, kapcima
držala me čvrsto za ruku
mahala tako napred-nazad
sa svojom rukom u mojoj
dok smo hodali
šaputala mi lepe stvari.
Lepo je lagala
pustila mi ruku
kad sam ja bio iskren.
Bio sam ljut i prazan
nikad više prema devojkama
nisam bio dečak.



Mislio sam da sve ide u paru
kao dečak.
Čarape, četkice, olovke, papiri
zvučnici, ptice, hleb za sendvič
mačke, psi, puževi
muško i žensko.
Muško i ležanje satima na kauču
muško i gledanje u prozor
muško i niko.
Dugo sâm
dugo nisam šetao sâm
ne pričam sa nepoznatim ljudima
izbegavam.
Vidim puža izlazi iz trave
drugi je na sred staze
stavljam drugog na prvog
volite se malo, mislim.
Kad padne kiša vidim kišne gliste
ćušnem nogom prvu blizu druge
usamljen je, kažem prvoj.



Noću ležim u krevetu
kao dečak
sećam se svog dede, Pere
imao je dubok i nežno-hrapav glas
mirisao na pivo i cigare.
Trgni ga malo dok ne gledaju
govorio je
nagnem pivo, podrignem
on se hrapavo smeje
kao da želi da se nakašlje
usitne mu se plave oči
vide mu se žuti zubi
rupa umesto levog gornjeg očnjaka.
Nema ga više
nema više ljudi uz koje sam odrastao.
Neki mrtvi, ostali umiru na poslu
mladi su izgubljeni, mlade su trudne
imam još 8 godina do tridesete
imam još 20 ispita do diplomiranja
imam dve ogromne bore na čelu
tri velike strije na stomaku, ostale
jednom sam bio previše debeo
dva velika ožiljka na glavi
napio se bezbroj puta.



Život nema smisla
konačno izgovaram
zvao si nas?
prilaze suicidne misli i pitaju.
Da sam dečak
plakao bih zbog izubijanog kolena
Ronaldove noge
Zidanovog crvenog kartona
Trezegeove prečke
četvorke iz fizike
keca iz matematike
kad povisim glas na roditelje.



Nikada nisam plakao zbog života.
Mislim,
kao dečak nisam.


public

​

Stefan Stanojević
 
Ja bih tebe

Ja bih tebe
odveo u park,
da sedimo i gledamo
kako lišće opada
i budemo sami,
sve dok zadnji list
ne sleti na pločnike grada.

Tu, na uglu tom,
jedan list je pao
i našao dom.
A ti, ti nisi znao,
da na njemu piše,
ne volim te više.

Ja bih tebe,
voleo ko nijednu,
i šta obećati više,
dok stojim,
pod prozorom tvojim,
a svu noć,
pada neki sitni sneg
i krv se ledi
u žilama mojim.

Tu, na uglu tom,
prvi sneg je pao
i našao dom.
A ti, ti nisi znao,
da na njemu piše,
ne volim te više.

Da, došla je zima,
a proleće izgleda
nikad neće doći,
da život pokloni svemu
i meni donese tebe,
ko granama lišće.

Tu, na trgu tom,
jedan sat je stao
i ne kuca sad.
A ti i danas ne znaš,
ljubav kad jednom prođe,
ne vraća se nikad.

Ljubodrag Obradović
 
"Jednom sam hodala sa piscem i
pisci su zaboravni,
ali pamte sve.

Zaboravljaju sastanke i godišnjice,
ali pamte šta ste nosili
i kako ste mirisali
na prvom sastanku.

Pamte svaku priču koju ste im ikada ispričali,
ali se ne sjećaju šta ste upravo rekli.
Ne sjete se da zaliju biljke
ili da iznesu smeće,
ali se uvijek sjete kako da vas nasmiju.

Pisci su zaboravni
jer su zauzeti pamćenjem
bitnih stvari."

(Autor nepoznat)
 
Aleksa Šantić – Emina

Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je, pusta! Tako mi imána,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće.
Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!

Ja joj nazvah selam. Al’ moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
No u srebren ibrik zahitila vode
Pa po bašti đule zalivati ode;

S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
Rasplete joj one pletenice guste,
Zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
No meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko’!
 
Herman Hese – Sreća

Dok loviš sreću i dok je goniš
ti nisi još za sreću zreo,
makar sve najdraže palo ti u deo.

Dok za gubitkom suze roniš,
dok te bez tanka cilj privlači,
nisi još svestan toga šta mir znači.

Tek kad se svake želje kloniš,
kad ni cilj više ni žudnju ne poznaješ
i sreći razna imena daješ,
tada ti plima svega što se zbiva
ne dira više srce, i duša ti počiva.
 
Huan Ramon Himenez – Ja nisam ja

Ja nisam ja.
Ja sam taj
što hoda pored mene, a ne vidim ga;
kojega, katkad, nazrem,
i kojega, katkad, zaboravljam.

Onaj koji ćuti kad zborim,
koji prašta, blag,
koji ide gde mene nema,
koji će ostati uspravan,
kad umrem.

Umreti
Umreti, to je samo
gledati unutra; otvoriti život jedino
prema unutra, biti tvrđava neosvojiva
za žive iz života.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Lutkica
Traže srodnu dušu na pogrešnim mestima?
2 3 4
Odgovora
76
Pregleda
1.293
soko stark
soko stark
Džudi S
  • Anketa Anketa
Sajtovi za upoznavanje
Odgovora
18
Pregleda
729
bezimeni1
B
Nina
Facebook uvodi AI asistenta za upoznavanje srodne duše
Odgovora
6
Pregleda
308
Džudi S
Džudi S

Back
Top