Stihovi za moju dusu

[Tea]

Život teče u laganom ritmu,
tamburaši to najbolje prate
Topot konja sa osmijehom žena,
često noću u moj život svrate

Kad se sitim pisme od nedavna,
uhvati me neka čudna sjeta
Pa mi često na um padnu riči,
Ne mogu se točno sjetit ljeta

Krenuli smo svak na svoju stranu,
ne živi se više k o nekada
čini mi se sudbina me steže,
pa se neću vratiti nikad

Ostavit ću grobove i didu,
i sve pisme što su znali svirci
I sve nane, čizme i salaše,
i sva žita u mojoj ravnici
I sve nane, čizme i salaše,
i mrkove u mojoj ravnici

Dunavom će možda plovit lađe,
tamo-amo kako se ko snađe
A ja ću negdje gledat u daljinu,
i sve više tražiti tišinu

 

[Tea]

* Daljine *

Daljina ništa nije
ona uzalud mami
ako na kraju puta
opet živimo sami.

Vekovi ništa nisu
samo slojevi praha
ako je ljubavi bilo
uvek manje od straha.

Daljine ništa nisu
do znatiželje puke
jer sve što je moje na ovome svetu
to je na dohvat ruke.

Vekovi neka teku
po svome tajnom planu
a sve što je moje može da se desi
samo u jednom danu.
*** Duško Trifunović

 

[Nina]

Paul Verlaine, Jesenja pesma

Plača pune
Bruje strune
Jesenje;
Mene tuge
Tište duge,
Čemerne.

Kad je mukli,
Sat tuko
Gušeći sve,
Plač me prenu
I spomenuh
Prošle dne.

Lutam samo;
Jer mi žao
Vetar ćuh
Amo, tamo
Nosi kao
List već suv.

 

[Tea]

* Hiljade čuda *

U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame,
i moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.

I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče
u zvuku njenom ima nešto za me.

U ruci koja maše ili preti,
u noći kad su zvezde tužno same,
u suncu koje nikad neće umreti,
u svemu tome ima nešto za me.

*** Duško Trifunović

 

[Nina]

MOJA LJUBAV

Moja ljubav stotine
prekrasnih lica ima

Nekad je žeravica posred srca
nekad jezero s lopočima

Moja je ljubav pjesma
i rumena trešnja u krošnji

Kao česma je moja ljubav
u viru života čista ljepota
i nikad umorna nije
jer u svemu što me okružuje
zrno ljubavi se krije

Ljubav u meni svoje poruke piše
sve jade mi briše

U osmjehu oka ona zablista
u zagrljaju dragih cvjetati znade

Ljubav je moja zarazna
a bolest nije

Magnet je privlačnosti
i hrani me i grije

Luca Cetinić

 

[Nina]

Vesna Radović – Poljubac iz Francuske ulice

Šta ću ja tvojom ulicom, u jesen kada lišće opada,
Uvelo lišće, koje čistač ulica kupi na gomilu,
A beskućnik na klupi drži u rukama,
Kao buket suvog cveća koji čuva za Nju

Bojim se da je glupo da ti objašnjavam
Jer to je kao kad vernik objašnjava neverniku Boga,
Zašto se ponovo vraćam Francuskom ulicom
Sa rukama u džepovima kockastog kaputa
I heklanom beretkom na glavi,
Kao raspušteni legionar
Koji ostavlja ratište, a ostaje veran domovini,

Vidiš, nisi me mogao oterati,
Ostao si zapetljan u jednoj crnoj kovrdži
Koja mi nestašno pada na čelo i pokriva bore
Dok se saplićem o popadano kestenje u parku
Na Studentskom trgu

Tu sam, na istoj adresi, živim i pevam,
Uprkos tri uragana koja su me snašla
I poplavama koje su me izbacile
Mada je kod mene jedan kofer stalno spakovan,

Ja sam tvoj Lesi koji se vraća kući
Koji je preživeo Carstva, Republike i dva svetska rata
Mada osećam da si hteo da me nadmudriš
Samo se pravim blesava, pristajem i dajem ti prednost

A veruj mi, bilo bi bolje da si pomogao da lakše umrem
I bio poslednji koji mi je sklopio oči
Znam da si hteo da zaboraviš pesme koje sam volela
Montan, Aznavur, Beko,
Prvi i drugi Šostakovičev valcer
Cigane, violine...

Zato, molim te, pusti me da ih ponovo čujem,
Pomozi mi da ponovo vidim Pariz u noći, snežni Prag,
Decu koja se sankaju kraj Karlovog mosta
I pomirišem žute dunje koje sam čuvala za tebe
Na drvenom ormaru moje majke,

Znam da si priželjkivao da odem prva
A ja sam oduvek bila dobar đak i čitala između redova
Baš zato, ako nekada poželiš da se vratiš,i dođeš na Fijestu,
Gde ću kao primadona u operi pevati „Aidu“

A ti sedeti u prvom redu pozorišta
Kao usamljeni starac od osamdeset leta
Koji krišom poželi da vozi trotinet
I sam sebi stavlja lisice na ruke

Molim te, poslušaj me, bar jednom u životu,
I oprosti, zaista oprosti, ako smetam,
Ako mene pitaš, ne mogu da prećutim
Da je naša ljubav bila istorijska

 

[Mister]

, Jesen

Ona je tu. U tuzi kiše
Po poljanama tiho hoda,
I kuda stiže u vis diže
Usplahirena jata roda.

Polako penje se u brda,
A kuda prođe, njezin put
Od otpalog je lišća žut.
I u dol njime idu krda.

U jezero unese nemir,
I ne vidiš mu više dna,
A medvjed, koga putem sretne,
Odjednom zaželi se sna.

A kada livadama dune
Njen vjetar, uzbune se travke.
U strništima tužno šušti:
To polja slute snijeg i čavke.

Na cesti uveli se list
U čudu digo: gle, ja skačem!
A čovjek koji hoda drumom
Zagrnuo se ogrtačem.

Dobriša Cesarić

 

[Tea]

Na današnji dan 2010. preminula je hrvatska pjesnikinja Vesna Parun.
IZBOR IZ POEZIJE:

Zavjet
Ako mi srce ne prestigne ptice,
ako mi oči budu siromasi,
ako mi ruke budu udovice
koje prisustvo ljubavi ne krasi,

I ako noću ne čeznem u snima
i ako danju ne žudim na javi
i ako venem u močvarnim dnima
i u tjesnoći duša mi boravi,

I ako ulje nalijevam u svijeću
uhodi tamno da pomognem djelo
u krivom ako vjerujem umijeću
i laži svoje pozajmljujem čelo,

Neka mi jutro na prag ne stizava
neka me zemlja iz milosti briše.
I ako živim k’o jalova trava
neka me sunce i ne grije više.

 

[Tea]

У шуштавој трави близу раскршћа
сједим немирна срца и чекам оног
којему ноћас дадох, безазлена,
преплашену птицу своје љубави.
У жарко црвеној маховини бријега
већ се заплиће јесен.

Затишје језера расте из полусвјена.
Што ћу чинити ако не дође онај
којему дадох своје срце?
(А ја му дадох срце као птицу
не мислећи ништа, зачуђена).
С тамних поља допире шапат ноћи.
О, срце моје! Не слушај шум трава.
У тугу ће те одвести.

Погледај:
вода је нестална.
А птице одлазе далеко преко бријега
за хладним сунцем.

Vesna Parun

 

[Nina]

Vidosava Stojšin - Neda

Kiša

Travka cvetu pismo piše:
Suva zemlja, nema kiše
Ne mogu da trpim više.
Čuo oblak, pa mu žao
Skoro da bi zaplakao
Gleda biljke tužne, svele
I cvetove nevesele.
Pusti suzu, dve i više
Blago nama: evo kiše
Cveće peva, peva trava
Sva livada mirisava.

 

[Tea]

* Izgubili smo *
Izgubili smo još i ovo veče.
Niko nas ne vide s rukama sjedinjenim
dok je plava noć padala na svet.
S moga prozora videh
praznik zalaska u brdima.
Ponekad, kao novčić,
palio mi se delić sunca u rukama.
Sećao sam te se duše stegnute
tugom koju dobro poznaješ.
I onda, gde se nalaziš ?
Međ' kakvim svetom ?
Međ' kakvim rečima ?
Zašto mi sva ljubav odjednom dođe
kad se osetim tužan i setim se da si daleko ?
Pala je knjiga koja se uvek s večeri čita
i kao pas ranjeni srozao mi se ogrtač pod noge.
Uvek, uvek se udaljavaš s večeri
tamo gde sumrak žuri brišući statue.
*** Pablo Neruda

 

[Nina]

Miriše na grožđe i smilje
Tamo u našem selu...

Jesen svuda prolazi
U žuto-beloj haljini;
Ono širi plodove, daje,
Darovi polja i gajeva.

Došao sam tiho
Sa neke nepoznate strane,
Ja nosim klasje u svom ogrtaču
I štapovi od tankih grana...

Tiše peva, - tiše
I ljuljajući se smokvinom grančicom.
Na plavom nebu ima
Briljantna duga duga
I frula bruji

Usred male zelene livade...
Ta himna jesenje ori
I šipak i grožđe sazrevaju.

Antun Branko Šimić, Himna

 

[Moje ime je Đurđija.]

https://i.pinimg.com/564x/ab/69/e8/ab69e8a3ceee619aa57337868983d134.jpg

 

[Jugoslav Čvarak]

@Soradze spomenik visine piramide koja je ovo jednom prilikom iskopala.

 

[kalis]

 

[Nina]

Oktavio Paz – Monolog


Pod srušenim stubovima,
između ništavila i sna
kruže moji budni sati,
slogovi tvoga imena.

Tvoja duga kosa riđa –
odblesak leta –
sa žestinom blagom treperi
na plećima noći.

Uobičajena tama sna
što izvire iz ruina
i pravi te ni od čega.

Teške pletenice, zaborav,
vlažna obala noći
gde se širi, gde udara
slepo more – mesečar.

 

[Nina]

Gordana Dimitrijević – Tetoviranje pesmom

Ispisuješ mi stihove po leđima
vrhom jezika,
graviraš reči
našom brajevom azbukom.
Na oslikanoj koži ostaje trag bez mastila.
Čitam čulima,
razumem ono što tvoj šapat utiskuje
u moja bedra.

Imam potrebu da ti vrisnem,
da ti šapnem,
imam potrebu da ti napišem najvećim slovima
i da se pretvorim u to što napišem
pa da ti zakucam u san,
na vrata koja samo ti otvaraš,
da ti to prospem
na usne
na grudi
i kad počnem da ti pričam
ono sto sam naumio,
što je moja potreba,
zamisli - ja slušam tebe
i čujem
kako govoriš
Volim te
Kažeš...

 

[Nina]

Vesna Radović – Molitva

Slušam kako noću vetar tiho svira,
u jesenje dane, grleć frule tanke,
kada momci krenu devojke da prose,
kad se selo dene u nove opanke!

I molim se tada, kô svi naši preci,
za zobnice pune, za ambare zlatne,
molitvom za prvo ćirilično slovo,
molim se za srpske uspomene ratne!

Molim se za kišu kad joj vreme nije,
nek orosi zemlju ispucalu, tvrdu,
nek napoji žedne još pre Vidovdana,
nek zalije trave što rastu na brdu!

I šapućem tada, donesi mi vode,
za Dojčina bolnog, tamo u Solunu,
mladog barjaktara Orlovića Pavla,
ranjene junake pale na Kosovu

Pa te molim vetre, razotkrij mi pute,
i od sivog neba sakrij krajputaše,
hej, nemirni vetre, spasi me od slutnje,
i rasteraj na čas, sve zablude naše!

Slušam kako noću vetar tiho svira,
u jesenje dane, grleć frule tanke,
dok vezilje vezu vezak od nemira,
kraj kaljave peći, snevajući sanke!

 

[kalis]

Jesi li to oslijepio
pa ne vidiš to što vidiš
il od mene odustao
od života posustao
Što me tjeraš da se mučim
da ti skladam ove rime
zar ne vidiš da su tvoje
sve ljubavne pjesme moje
Zbog te šutnje klete tvoje
dukat za riječ ja ti dajem
iako sam kokuz goli
srce daje kada voli
Jesi li se uplašio
tajanstvene igre ove
dok ti stihom nježnim šaljem
tople,julske cjelove...

@RiadaT.

 

[kalis]

Ako jednom zavoliš sanjara,
znaj da ti neće biti lako.
On leti visinama gde nikoga nema,
i roni dubinama gde vlada večna tama.
Večiti dečak sa hiljadu ožiljaka na srcu. Uplašen od sebe, može ti pobeći u trenu.

Ako ipak jednog dana zavoliš sanjara,
znaj da ćeš postati centar njegovog života, do kraja vremena.
Nacrtaće ti osmeh na lice i onda kada bi plakala.
Život će ti obojiti bojama za koje nisi znala da postoje.
Voleće te na hiljadu i jedan način,
onako kako te niko nikada voleo nije.
Imenom tvojim pevaće sa pticama,
vetrom ti slati ljubavna pisma

Ako skupiš hrabrosti i poletiš sa njim,
znaj da si jedna od izabranih.
Magijom ljubavi ispisaćeš bajku,
i znaćeš da nisi volela uzalud.

@solarnaeklipsa

 

[Nina]

Huan Ramon Himenez – To je moj život

To je moj život, onaj odozgo,
onaj čistog povetarca,
onaj poslednje ptice,
život zlatnih vrhova u tami!

To je moja sloboda, mirisati ružu,
seći hladnu vodu ludom rukom,
ogoleti drvored,
uzimati suncu njegovu večnu svetlost

 

[Nina]

Gordana Dimitrijević – Zimska idila

Koračam kroz vejavicu ljudskih senki,
al' tvoje lice je pahulja koju tražim
da mi na trepavicu sleti,
da mi u zenicu zađe,
pa da je sačuvam od vetra
titravu i belu.

Ili da je nežno spustim
na vreli obraz
i tako sanjivu, blagu
pustim da došeta i
zaspi mi na usni.

 

[Nina]

Branko Miljković – Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti suncem.
Osećam to pomeranje juga u svome srcu.
Majušno podne se ruga u kamenu
Varnica što će osvetliti zvezdani sistem moga krvotoka.

A dotle sve što bude nek je zbog pesme.
Druga uteha nam ne treba.
To trajanje se ruga pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

 

[Tea]

Љубави моја. Тражим те поново
тамо гдје све престаје: у једном трену
између снијега што пада и ватре умирућег
на твоме лицу, испод твоје хаљине,
у зраку који изговараш.

Amor Mío. Нема имена које ти не припада:
ту је кишно љето, година, грана трешње,
ту је твоје тијело од воска на коме је море
оставило свој сјеновити криж. Горчина,

празно небо, тјескоба, луде ријечи
на које не пристајем док силазим
између твојих руку и тражим
наги плач што испуњава моја уста.

Љубави моја, уздрхтала на киши, она
која спава на мојој постељи, прекривена
мојом руком, она која не разликује више
то што сам створио и то што ме напушта.

И моју жеђ са траговима безумне соли.

Zvonimir Golob

 

[Tea]

Млади месец се појавио
изнад влажних од роса пољана.
Мили, далеки, туђи, – дођи,
да будем твоја драгана.

Дању се скривам, дању ћутим.
Изађе месец, – више не могу да се борим.
У ноћи пуној месечине
за драгим раменом од жеље горим.

И не питам се: „Ко је он?“
На уснама ћу сазнати твојим.
Дању су загрљаји само груби,
дању се само заноса бојим.

Од гордог ђавола мучи ме страх,
па лажем с осмехом на уснама.
А ноћу... Мили, далеки, туђи... Ах!
Месечев сјај је над шумама!

Marina Cvetajeva
Октобра 1909.
С руског препевала Љубица Несторов