Stihovi za moju dusu

[Mister]

225 dana pod travom
i znaš više od mene.
Odavno su ti uzeli svu krv
suva si pritka u korpi.
Tako li to biva?
U ovoj sobi
sati ljubavi
još bacaju senke.



Kada si otišla
uzela si gotovo sve.
Klečim u noćima
pred tigrovima
koji me ne puštaju.

To što si bila
neće se ponoviti.
Tigrovi su me našli
i nije me briga.

Charles Bukovski

 

[Nina]

Aleksandar Tišma – Uteha

Ostati u malom
gradu
gde smo rođeni
to znači moći
nesmetano
zamišljenim očima
pratiti mene
voljenih
stvari:

linjanje kuća
u kojima smo
nekad
s ocem i majkom
stanovali,
pucanje drveta
duž đačkog
šetališta,
brižno sivljenje
poudavanih
devojaka.

 

[Nina]

Huan Ramon Himenez – Rastvorio sam te

Rastvorio sam te kao ružu
da bih tvoju dušu video
i ne videh je.

Ali sve okolo
obzorja zemlje i mora
sve, u nedogled,
bi ispunjeno
beskrajnim i živim životom.

 

[Nina]

Milan Kundera – Zašto si tako lepa

Zašto si tako lepa?
Ne budi tako lepa.
Hoću da budeš od mesa,
ne od sunčevog sjaja.

Zašto si tako lepa?
Kad bi bar imala pege
da ih večno po tvom licu skupljam.
Kad bi bar bila razroka!
Celog bih života na kolenima
ubeđivao razroko oko.

Ali, ti si lepa.
Da, od sunčevog si sjaja.
Ali ja ne mogu stalno živeti u tom sjaju.
Ne mogu na pozornici živeti.
Sve mi se vidi!
Svaka moja ružnoća.
Svaki posrtaj.

Ne mogu živeti pod reflektorima.
Shvati to.
Nemoj plakati.
Ne mogu živeti s tobom.
Suviše si lepa.

 

[Nina]

Vesna Parun – Da si blizu

Da si blizu, naslonio bih svoje čelo na tvoj štap
i osmehujući se, zagrlio bih tvoja kolena.
Ali ti nisi blizu, a moja ljubav prema tebi je nemirna
ne može ni da spava u noćnoj travi
ni na morskim talasima, ni na ljiljanima.

Da ste blizu. Da si bar takav
neredovito blizu kao kišni oblak
nad izgubljenom kućom u dolini.
kao nad morem čujem krik galeba koji leti
pred dolazak bure uveče pun briga.

Oh da ste bili tako tužni blizu
kao cvet koji spava zatvorenih očiju
pod belim krovom snega u tišini
kamene šume, čekaju proleće.

Da si blizu, o moj hladni cvete.
Samo jedan pokret da budete blizu
moje nesrećne bašte
čim su se onesvestili od bdenja.

Ali noć je, a svet je daleko.
I ne poznajem tvoj mir. Tvoje ptice
sišli su sa mojih grana. I sjaj zore
zauvek napušta moju ženu
u uvređenu zemlju zaborava
u kojoj je ime ljubavi nepoznato.

 

[Nina]

Vesna Parun – Ne pitaj više

Ne pitaj zašto te više ljubim.
Pitaj zašto trava raste
i zašto je more uzburkano.

Pitaj odakle dolazi prolećni vetar
i ko upravlja belim brodom snova
kada noć hladne senke baca na svet.
Ne pitaj zašto te moje čudno srce voli.

Da li znaš odakle dolazi koral na dnu okeana?
Talasi govore o uspavanoj lepotici
ali živiš daleko od šuma talasa.
Tvoja misao je strma pećina
o koje se moj život naprasno lomi.

Ne pitaj zašto te ljubim.
Priđi mi. Moje srce je tužno.
Ti i mesec: dva neuhvatljiva cveta
na visokoj gori zaborava.

 

[Nina]

Jovan Hristić – Penelopa

I što dan isplete noć će rasplesti,
Jedina vernost vremenu i zvezdama,
Jedino čekanje koje može da nas spase
Odluke koja će preseći sve naše konce.

Ne, bolje je tako: lebdeti između
Života i smrti, ostaviti samo
Otvoreno to poslednje pismo i čekati
Reč koja će samu sebe da napiše.

Ostaće uvek vernost ovih čekanja
Kao lebdenje između možda i možda,
Koji nikada ne dopuštaju da se padne
U krvave zamke iznenadne odluke.

 

[Nina]

Ljubav se rađa iz kapi kiše.
Izgleda kao komad sunca.
Ne preuzimaju ga kada odu
Ne ostavlja se tamo gde je potrebno.
Ona hoda, klizeći duž duge,
Obučen u haljine zore...

Ne može se dodirnuti ili uzeti,
Hvala Bogu da razumete ovo.
Ljubav ne može biti velika ili mala.
Ona je ljubav! Bez – jak ili slab!

Ne možeš ga držati, ne možeš sakriti, Ne možeš zaobići ni levo ni desno.
Jednom, tiho kucajući u moje srce,
Ona će ući u njega da ostane.
Jutro će doći. Rastvarajući tugu
Ljubav će ispuniti vreme i prostor.

Sima Valiko.-Pesme o ljubavi

 

[Mister]

Kada mi Nedostaješ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ...

M.Antić

 

[Nina]

IMA DANA

Ima dana kad ti ništa, u životu baš ne ide.
Prijatelji i rodbina, kao da se tebe stide.
U dušu se tvoju slutnja, neka teška tad useli.
-Ima dana i časova, kad te ništa ne veseli.

Ima dana kada s bolom, zoru čekaš da osvane.
U teškome uzdisaju, tražiš lek za svoje rane.
Lelujaš se neprestano, k’o na vetru list uveli.
-Kada srce i ne žali i ne ljubi i ne želi…

Ima dana kad te stisne, k’o klještima neka muka.
I treba ti tada samo, prijateljska, nežna ruka.
Hladan vetar ošine te, iznenada ti zastudi.
-Kad ovlada mračna pustoš u dubini tvojih grudi.

Ima dana u životu, kad nizbrdo sve ti krene.
Pred očima k’o utvare, plešu stare uspomene.
Kad poželiš da pobegneš od stvarnosti i od ljudi.
-Kad ti pogled besmisleno, u daleke ravni bludi.

K’o gavrani senke lete, crne misli su u glavi.
Pokušavaš da pronađeš, u trenutku izlaz pravi.
Bol te seče posred srca, tako muči te i tlači.
-A težak se otme uzdah i čelo se tvoje smrači.

Ima dana kad ostaneš bez poleta i bez nade.
Neki nemir obuzme te, a srcu se bol prikrade…
Vetar duva sa svih strana, osećaš da sve je jači.
-I ti ne znaš u tom času ni otkud je, ni šta znači.

© Vesna Stojković

 

[gost 443393]

Prolaznik sam samo, u tom svetu bio
Igrao boema, pevao i pio
Nekad za trenutak, srećan san sam snio
A večitu tugu u dnu srca krio

 

[Tea]

Pamtiću je po mnogo čemu
A najviše po njenom mirisu
Koji nikada više ni na jednoj nisam sreo
Ni u prolazu
Nigde
Možda još samo u mašti
Gde me još jedino posećuje
A mogla bi i ovako
Ostao sam je željan
I tako bih da je udahnem
Samo još jednom...
S. Simic

 

[Nina]

Zvonimir Golob – Ljubavi moja

Moja ljubav. Opet te tražim
gde sve staje: u trenu
između snega koji pada i vatre umirućih
na tvom licu, ispod tvoje haljine,
u vazduhu koji izgovaraš.

Amor Mio. Nema imena koje ne pripada tebi:
ima kišno leto, godina, grana trešnje,
tamo je tvoje voštano telo sa morem na njemu
ostavio svoj senoviti krst. gorčina,

prazno nebo, strepnja, lude reči
na šta ne pristajem dok silazim
između tvojih ruku i gledam
goli plač koji ispunjava moja usta.

Ljubavi moja, drhtala je na kiši
koji spava na mom krevetu pokriven
mojom rukom onu koja više ne razlikuje
šta sam stvorio i što me ostavlja.
I moja žeđ sa tragovima bezumne soli.

 

[Nina]

Dragutin Tadijanović – Susret

Kad ugledam gde mi
U susret koračaš,
Vidim plahu košutu
Kraj šumskog izvora.

Moju dušu obuzme
Silna radost života:
Izvadivši ludo srce,
Na dlanu bih ga pružio
Tebi...

 

[Tea]

DA MOGU DA ZABORAVIM​

Ciganka na travi mi gatala u dlan
Da ne mislim na tebe svaki božji dan
Od travki zaboravki mi napravila đus
Za vek u kom se voli sve što ima puls


Da mogu da zaboravim
Od a do š sa tobom sve
Da mogu da zaboravim
Vežbam se al’ mi ne ide
Da iza sebe ostavim
Istinu da sam za sve kriv
Da mogu da zaboravim
Pa da se setim da sam živ


Dobro bi došlo sunce i cigla na gas
Jer previše je stvari što sećaju na nas
Da pobegnem što dalje od ludog srca svog
Pa das a crnim vinom inhaliram bol


Da mogu da zaboravim
Od a do š sa tobom sve
Da mogu da zaboravim
Vežbam se al’ mi ne ide
Da iza sebe ostavim
Istinu da sam za sve kriv
Da mogu da zaboravim
Pa da se setim da sam živ


U belom svetu čovek nikad nije sam
Na svakom ćošku neko da ti ruku da
Od travki zaboravki da popiješ đus
Za vek u kom se voli sve što ima puls


Da mogu da zaboravim
Od a do š sa tobom sve
Da mogu da zaboravim
Vežbam se al’ mi ne ide
Da iza sebe ostavim
Istinu da sam za sve kriv
Da mogu da zaboravim
Pa da se setim da sam živ

 

[Tea]

Ponekad, kad nemas
nista pametnije
ti mi dodjes u secanje
i vrata razvalis

Ponekad, kao stena
od kamena
pustim plimu da pobedi
i da me s tobom povredi

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dosetas u dane nove
podsetis da jedini si spas

Konobar, donesi
cugu za ovaj sto
proveri lager pica mog
nocas cu da se napijem

Konobar, donesi
uvek case dve
jer tako mnogo lakse ce
tuga noge da dobije

Ponekad, i nikad vise
setim se, al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dostas u dane nove
i podsetis da jedini si spas

Ponekad, kada se
za sobom okrenem
lavina suza se pokrene
zbog svega i zbog svih

Ponekad, i Dunav se zaustavi
neslana sala sudbine
cini se da smo bili mi

Ponekad, i nikad vise
setim se
al' vreme brise
sve sto je bilo izmedju nas

Ponekad, samo kroz snove
dosetas u dane nove
i podsetis da jedini si spas

 

[Nina]

Dobriša Cesarić – Oblak

U predvečerje, iznenada,
Ni od kog iz dubine gledan,
Pojavio se ponad grada
Oblak jedan.

Vetar visine ga je njiho,
I on je stao da se žari,
Al oči svih ljudi behu
Uprte u zemne stvari.

I svak je išo svojim putem:
za vlašću, zlatom il za hlebom,
A on – krvareći lepotu –
Svojim nebom.

I plovio je sve to više,
Ko da se kani dići do boga;
Vetar visine ga je njiho,
Vetar visine razneo ga.

 

[Nina]

ZABORAV

Odlaziš ?
Nakon svega Ti odlaziš.
Ne, ne traži izgovor
Nije Ti potreban.

Kad neko zaborav nađe
Njemu ne treba opravdanje.
Kad neko zaborav nađe
na sve one dane
provedene u zanosu
ljubavi i sreće,
na šetnje kraj reke,
na zagrljaje strasne.

Kad neko zaborav nađe
na poljupce od srca date
na sate šapata čiji svedok
perjani jastuk beše.

Kad neko zaborav nađe
na klupu u parku,
koja pamti sva obećanja
na vernost i ljubav večnu.

Kad zaborav nađe neko,
njemu ne treba opravdanje
zašto odlazi.

Zato idi.
Ne okreći se
I ćuti.
Samo ćuti.
Ne dozvoli
da reči pokvare,
sva moja sećanja iz
Tvog zaborava.

Dragan Milošević

 

[Tea]

Ne vjeruj mi nocas
svakog casa nudit cu ti vise
ne vjeruj mi kad gitara svira
i padaju kise iz zlatnih visina
sve je to od loseg vina
Ne ljubi me nocas
bit' ce suza, stihovi ce teci
ne slusaj me, mala, jer ces cuti
sto ne zelim reci i nije istina
sve je to od loseg vina
Ref.
Ne gledaj me tako
dok se ludi snovi mnoze
prevarit' cu sebe, srce nudi vise no sto moze
i sto mu je sudbina
sve je to od loseg vina
Ne vjeruj mi nocas
svakog casa nudit cu ti vise
ne vjeruj mi kad gitara svira
i padaju kise iz zlatnih visina
sve je to od loseg vina

 

[Nina]

Dušan Komazec - NEMIRI

Na putu kroz život sustigla me tuga.
Tihi vapaj žene što bi da zapleni
sve mirise, boje koje nežna duga
šalje s dahom vetra do svih čula njenih.

Hteo bih da plačem, nestale su suze.
Iz usahlog zdenca samo pustoš stiže.
Sad proklinjem tebe i onog što uze
sreću, jer mi osta čemer što se niže.

Nemirna se duša rasplinjuje svuda.
Hoće da nestane sa sutonom gora.
Ne dam joj da ode, ali ona huda
neće zrake sunca. niti uzdah zora.

Mame me daljine. Nestalo je moći
da ustanem, zato razbuđujem tmine.
Ko’ pustinjak smerni čamim u samoći.
Živim od beznađa, prizivam tišine.

Gle, tamo u dalji pevaju slavuji!
Nestaju tišine i prošlosti sene.
Spoznanje me prekri s vremenom što huji:
Voleo sam, jer si ti volela mene.

I sada, iako neka druga žena
krade mi uzdahe, svud’ lepotu širi.
Prošlost me prekriva velom uspomena.
S prvim dahom jutra bude se nemiri

 

[Nina]

TRAG U BESKRAJU

Korak mi prvi, mravinji beše, nekako staklast i sitan
Gazih po kopreni rosinje kapi, pratih disanja ritam
Pa se osmelih da hod ojačam, po listu mimoze cupkah
Nežno i krhko, lebdeći više, kao da obrve čupkah.

Jednom se setih da krila trebam, da me visine zovu
Al jedan život ne beše dovoljan za egzibiciju ovu
Hrabrost mi ne beše najjača strana, kukavičje mi srce
Ko da ne osećah, vlažno i živo, to paučinasto zrnce.

Slušah i gledah prirode drhtaj, učih se hrabrosti dugo
Mnogo junaka pogibe usput, zapamtih uzroke s tugom
Od malodušnosti zaplakah skoro, zvezde su tako daleko
Da put je težak ali da vredi tada mi došapnu neko.

Život na poklon i sve što nosi, nije mi dato badava
Na vrhu stabla čeka me nagrada ko dvoglava aždaja
Na hod po ledu, ka vazdizanju, vodi me lažljivi vrag
Kako bi za mnom ostao sutra, bar plitak u beskraju trag.

Ljiljana Tamburić

 

[Tea]

Колико је на небу звезда
па све да су моје очи,
не бих га се могла нагледати.
Колико је у гори грана
па све да су моје руке,
не бих га се могла нагрлити.
- Десанка Максимовић -

 

[Tea]

Pala je zvijezda
i mrak je odjednom pao u zjene
ako me voliš
ako me voliš
daj da skinemo te teške sjene
da ne mogu više ništa tužno reći
da ne budu kiše
da ne bude ništa
a da ljubav bude...
Ako me voliš
reci mi pjesmu koje rijeke znaju
reci mi ljubav najveću
još veću od veće
da mi traju te usne na usni
da mi tijelo trne i usahnu suze.
Ako me voliš
reci mi lijepo
neka mi bude jutro na tijelu
da me ne prevare ponoćna bdijenja
jer pala je zvijezda u moje zjene.
Ako me voliš
ako me voliš
da skinemo skupa te teške sjene
da mi pjesme polude
da ne bude ništa
a da ljubav bude...
Željko Krznarić

 

[Nina]

Džon Kits – Sladak susret

Sladak je susret ugovoren okom,
slatke su reči što susrete prate.
Ako je pozdrav stariji od zbogom
treba vremena stara da se vrate.

Dobrodošlo je dlanu ma šta toplo
i kapara je mig obrva dug
da srešćemo se morima il kopnom
gde brazda nije navikla na plug.

 

[Nina]

Slobodan Marković‎ – Jednom u gradu ko zna kom

Jednom u gradu ko zna kom
Ti ćeš imati topli dom
I prozor s vidicima bez dna
i sobe pune dečjeg sna.

A ja, ne pitaj, o ja ću tada
prestati već da budem mlad.
I ako te sretnem bilo gde
neće nam biti kao pre.

Jednom u gradu ko zna kom
svetleće u noći tvoj topli dom.