Stihovi za moju dusu

[PetarSamotnjak]

PROSTA ISTORIJA

Prošlo je sve; i jedva dušu dirne
sećanja talas drag,
ko s večeri kad tihom vodom pirne
daleki vetar blag.
Prošlo je sve što bolelo me ikad!
O, laž je da se ne zaceli nikad
rana i radosti trag!
Bez nespokojstva, bez srdžbe, bez krika,
sećam se danas ja
ljubavi naše, tvog smeha,
a srce jedva zna
za užas dana, za besane noći,
za kletve da se živeti neće moći,
za gorke snove bez sna.
Kako se mirno pozdravljamo sada!
Ni bol, ni gnev, ni strah.
Prošlo je sve. - I samo katkad, kad
mesečev takne me prah,
dušu mi talas jedan jedva dirne,
ko tihu vodu u večeri mirne
dalekog vetra dah.

Velimir Živojinović Masuka

 

[Tea]

Da mi je
Da ovu kisu slusamo zajedno
I da me grejes
I da te grejem
I da me kosom ko svilom pokrijes
I da mi ruke plove tvojim linijama mekim
I da ti se ogledam u ocima
I da te grlim ne dajuci ti da ustanes
Zeljan da magiju nase isprepletenosti sacuvam jos malo
Da mi je...
B.I.

 

[PetarSamotnjak]

ULAZIŠ U PESMU KAO U VRT

Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš,umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Pero Zubac

 

[Tea]

Mi smo kao
Dva stranca
Kojima ne treba reč,
Da se shvate.
Kao besani ljubavnici
U ovom gradu greha, i čežnje..
Mi smo nemir, i jedna priča
U crno belom svetu
Lepljivih tragova
I tihe izgubljene privlačnosti
Koja nas vraća svaki put
Na početak..
Mi smo ponoć,
I želja, za željom..

Yuri Bojka

 

[Tea]

DA LI ŽELIŠ? Nikada verovao nisam da moglo biti bi ovako, da stajaću pred tobom širom otvorenih grudi i čekati da udari me sreća ili grom,šta god... Kao da već svi znaju na ovoj premaloj planeti, hrpi kamena i blata što vrti se u krug oko usijane lopte koja greje moju krv, da sam tvoj. Da li želiš da mi dozvoliš da za tebe budem jak? Da li želiš da se poklonim a da postanem tvoj kralj? Da li htela bi da nestane između nas baš svaka laž? Da li želiš da te zagrlim i da dočekamo kraj? Nikada verovao nisam da moglo biti bi ovako, Da u meni grmeće tomovi i čuću krvi huk Čekati sa strepnjom tvojim dahom nošen glas... Kakva god da bila tvoja presuda biće kratka. Nekada samo jedna reč pomeri nam srž. Znam da biću spreman nikad da ne pomirim se sa njom. Da li želiš da mi dozvoliš da za tebe budem jak? Da li želiš da se poklonim a da postanem tvoj kralj? Da li htela bi da nestane izmedju nas baš svaka laž? Da li želiš da te zagrlim i da dočekamo kraj?

 

[PetarSamotnjak]

PESMA IZ DALJINE TRAVE

Postoji jedan kraj koji ti posećuješ
Po mirisu jutra na prozorskim oknima
Kada smo mi završili sa blagošću
Branje zvezda u njihovim gnezdima.

Ti dobro znaš koja čudovišta vuku
Sigurnom rukom po zidu
Uporne utvare koje nas vezuju
Sa susedima iz drugog života.

Zemlja noći dodirnula je divljač
Koje nebo lovi lubardama zraka.
Oni će doći kao oganj bure
Zasipajući kratkotrajnim travama,
Padajući ne veći od prepelice,
I rasprskavajući se u krvave zastave,
A oganj neće imati više nikog
Ko bi se mogao odupirati
Ispred senki zore.

Zašto ti spavaš, moja ljubljena,
Na tako dalekim zvezdama
Veoma dragih uspomena;
Njihovi nas nimbusi približavaju
Jedne drugima kroz takve noći
I tolike snegove oblaka?

Strah otače laki listar
Rose po kome poležu životinje
I gde tvorovi krvare bez krika,
Izbegavjući put ka jazbini.

Ja vidim ruke tvoga sna
Da dosežu do blagih obala
Sa predelima prozračnim,
Gde nebo razvija svoju senku
I dodiruje svakog spavača
Prepuštenog bljesku sna.

Edmon Imo

 

[Jan Hus]

 

[Tea]

Dodirne me nekad
i muzika neodsvirana,
i reč nekazana,
i ples neodigran,
i želja neostvarena,
i čovek netaknut
ženskom rukom...

I zapitam se
zašto postoje
oni što druge ne dotiču
ni željom,
ni igrom,
ni rečju,
ni zvukom...

•V. Milićević

 

[PetarSamotnjak]

ČOVEK I ŽENA

Čovek i žena
gledaju se bez reči
Ni jedno ni drugo
ne ćuti
ali ne mogu se čuti.

Žak Prever

 

[Branko Lori]

 

[PetarSamotnjak]

Jutro

Ispregoh konja,
upregoh
magarca,
u svoje srce,
taljige teretne!
Džilitnu se sivi!
Srce,
okupani smo jutros
noćnim užasima
i srećni što smo živi!

Branislav Petrović

 

[Rusalka]

 

[PetarSamotnjak]

Davno izgovorene reči


Ne govorim rečima već ćutanjem
za koje mi je potreban odjek.

Ogledalo je moj sagovornik
zastrašujuće ćutljiv, a moja obaveštenost
toliko savršena da odmah zaboravljam
šta se maločas dogodilo i koja je rečenica
napustila moja usta.

Ali, naše se davno izgovorene reči
nama vraćaju iz dubokih klanaca,
sa planinskih vrhova prekrivenih snegom,
iz predela koji su postali nenastanjivi
i, dabome, iz šumnog gradskog vrenja,
užasnute saznanjem da još uvek postojimo
u nekom kutku grada.

Naše nas davno izgovorene reči posećuju
svake noći, izranjajući iz tamnih bezdana,
hoteći da nas venčaju sa nama samima.

Ali mi ne možemo čuti ono što smo izrekli,
niti znati zašto smo još uvek ovde kraj zavese
koju na poluotvorenom prozoru vetar povija,
donoseći lišće na kome nikada nećemo
napisati svete knjige.

Dragan Jovanović Danilov

 

[*pustinjakinja]

 

[Branko Lori]

 

[1208Letoo]

 

[PetarSamotnjak]

Slatko mirisna

Uvijek kada legnem kraj tebe
tople i čvrste, slatko mirisne,
tvoje tijelo zaječi uzdasima,
i nemirne doline moga trbuha
zaposjedne tvoja vrela strast.

Ne mirujem, već kao huk vjetra
širim osmjeh po glatkim bedrima,
uspinjem se tvojim plamenom,
pa silazim u blještavilo bradavica
i tečem usnama niz tvoje grudi.

U slasti njihovih žednih uzdaha,
u vječnoj intimnosti čiste puti,
u samom blaženstvu poljubaca,
u pregršti pažnje razigranih ruku,
pomažu mi i tisuće tvojih prstiju.

Dok listam među tvojim nogama,
u tebi sijeva moje uzbuđenje,
i životom ljubim disanje tvoga tijela,
a vatra u tvom glasnom izobilju
raspliće moje drhtanje nad tobom.

Postaješ zvjezdani napjev neba,
svjetlo u koritu uzburkanih misli,
i stjecište sočne crvene trešnje
koja sred zlatnog hlada moje kose
dozrijeva neubranom mladošću.

Tvoji predjeli mirišu na sunce,
tvoje srce prostor je za moj san,
a bistroća tvoga uma neupitna je,
i padine tvojih obraza nisu nijeme,
mekoćom plijene moju pažnju.

Imam te, mila, držiš me i ljubiš,
u noći, u trajanju, ispruženog uz…
tvoje oči, šaputanje mjesečine,
uz riječi koje struje posteljom,
uz boje tvojih dragocjenih dodira.

Voliš me, volim te, sad i ovdje…
u strastima vremena, u toplini,
u potrebi za tobom, u smjelosti,
pod velikom modrinom svoda
umotan u prisutnost tvoga tijela.

Zal Kopp

 

[Rusalka]

 

[PetarSamotnjak]

TUGA PLAVOG CVIJETA

Jutros je najbistrija kiša pala,
samo da bi suze sprala
iz očiju jednog cvijeta.
Svu noć je plakao cvjetić plavi,
što ostao je sam u travi
i što s njim druguje samo sjeta.
A juče je bio srećan u licu,
držao za latice tratinčicu,
pjevušio u bijelog smijeha zvonu…
Ako su ruke tako htjele,
zašto oboje nisu uzele,
kada su skupa, da skupa i klonu?
Čežnja sad mrsi kosu plavu.
Cvjetić ne jede, ne pije rosu,
misli mu uz drugaricu bijelu.
A ona, kada uvenu u vijencu na glavi,
uvenu tog trena i cvijet plavi.
Tuga se razli niz livadu cijelu…

Ismet Bekrić

 

[Nina]

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu

Branko Miljković

 

[PetarSamotnjak]

Psovke nežnosti

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.
Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.
Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.
Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.
I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

Miroslav Antić

 

[Nina]

Voće

Neka priča šta ko hoće,
najbolje je biti voće.

Čim je vreme da se cvate,
već bacaju pogled na te.

Dok si zelen, blago meni,
prođes kao svi zeleni.

Kad zarudiš, kad se zrije,
svi te žele – ko će pre.

Ako niste skloni kvaru,
čuvaju vas na ormaru.

Čuvaju vas u vitrini
i prirodnoj veličini.

Ti mirišeš, širiš nadu,
izbego si marmeladu.

Dok si bio baš si bio
zadatak si ispunio.

Neka priča šta ko hoće,
najbolje je biti voće.

Duško Trifunović

 

[PetarSamotnjak]

PROTUELEGIJA

Moja jedina tema ono je čega nema
Moja opsesija zove se gubitak
Moj omiljeni refren je nikad više
Pa ipak volim vječnu mijenu,
to pomicanje iz sekunde u sekundu
jer bez nje
to što zovemo život
bilo bi kamen.

Hoze Emilio Paćero

 

[Jan Hus]

 

[PetarSamotnjak]

ROĐENIMA POSLE NAS

Zaista, živim u mračno vreme!
Bezazlena reč je glupa. Bezbrižno čelo
Znak je neosetljivosti. Onaj ko se smeje
Samo još nije primio
Užasnu vest.

Kakvo je to vreme u koje je
Razgovor o drveću gotovo zločin
Zato što podrazumeva ćutanje o tolikim zlodelima!
Zar onaj što tamo mirno prelazi ulicu
Zbilja nije kod kuće za svoje prijatelje
Koji su u nevolji?

Istina: još zarađujem za život.
Ali verujte mi: pukim slučajem. Ništa
Od svega što činim ne daje mi za pravo da se sit najedem.
Slučajno sam pošteđen. (ako me napusti sreća,
Biću izgubljen.)

Kažu mi: Jedi i pij! Budi srećan što imaš šta!
Ali kako da jedem i pijem
Kad ono što pojedem otimam gladnome,
A čaša vode koju popijem nedostaje žednome?
A ipak jedem i pijem.

Voleo bih i da sam mudar.
U starostavnim knjigama piše šta je mudro:
Ne mešati se u spor u svetu i svoj kratki vek
Proživeti bez straha.
Održati se i bez nasilja,
Zlo uzvraćati dobrim,
Svje želje ne ispunjavati, nego ih zaboravljati –
Smatra se mudrim.
Ja sve to ne mgu:
Zaista, živim u mračno vreme!

II

U gradove sam došao u vreme nereda
Kad je u njima vladala glad.
Među ljude sam došao u vreme buna
I zajedno sa njima sam se bunio.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Jeo sam između bitaka,
Legao sam na počinak među ubice.
Ljubav sam vodio nemarno,
A prirodu gledao bez strpljenja.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Putevi su u moje vreme vodili u močvare.
Govor me je odavao dželatu.
Malo šta sam mogao. Ali bi vlastodršci,
Nadam sam se, sedeli bezbednije da mene nije.
Tako mi je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

Snage su bile slabe. Cilj je
Ležao veoma daleko.
Bio je jasno vidljiv, premda za mene
Gotovo nedostižan.
Tako je proteklo vreme
Koje mi je bilo dato na zemlji.

III

Vi što ćete izroniti iz potopa
U kome smo mi potonuli,
Spomenite se,
Kad budete govorili o našim slabostima,
I mračnog ovog vremena
Kome ste umakli.

Jer mi smo išli, menjajući zemlje češće no cipele,
Kroz ratove klasa, očajni
Kad je samo nepravde, ali ne i bune bilo.

A znamo i sami:
Mržnja, čak i prema podlosti,
Unakažava crte lica.
Gnev, čak i onaj zbog nepravde,
Čini glas promuklim. Ah, mi
Što htedosmo da pripremimo tle za ljubaznost,
Sami nismo mogli biti ljubazni.

Ali vi, kad najzad dođe vreme
Da čovek čoveku bude drug,
Spomenite nas se
S trpeljivošću.

Bertolt Breht