Starost zemlje i Biblija

UnixUser · 30.05.2021. u 15:40

Pošto po biblijskim vernicima, zemlja nije stara 4.56 milijarde godina, voleo bih čuti argumentaciju posle sledećeg teksta koji govori da ipak, sa sigurnošću jeste apsolutno stara toliko.

Na početku ću ispisati trenutne poznate i validne metode a zatim se osvrnuti na metode koje nisu uspele u nauci kao i kreacionističke neistine i laži.

Izotopi olova kao trenutni naučni sat Paul Bechard Izotopi olova se obično koriste u datiranju stena i pružaju neke od najboljih dokaza o starosti Zemlje. Da bi se koristili kao prirodni sat za izračunavanje starosti zemlje, procesi koji generišu izotope olova moraju da ispunjavaju četiri uslova prirodnog sata: nepovratan proces, ujednačena brzina, početno stanje i konačno stanje. Dalrimple (2004) navodi primere datiranja izotopa olova koji daju starost zemlji oko 4,5 milijardi godina. Izotopi olova su važni jer se dva različita izotopa olova (207Pb i 206Pb) proizvode iz serije raspadanja dva različita izotopa uranijuma (235U i 238U). S obzirom na to da obe serije raspada sadrže jedinstveni skup intermedijarnih radioaktivnih izotopa, i zato što svaka ima svoj poluvreme, mogu se izvršiti nezavisni proračuni starosti (Dalrimple 2004: 65). Prisustvo stabilnog izotopa olova koji nije proizvod nijedne serije raspadanja (204Pb) omogućava normalizaciju izotopa olova, omogućavajući upotrebu izohrona i dijagrama konkordija-diskordija kao alata za datiranje. Dve druge karakteristike merenja izotopa olova čine ga superiornijim u odnosu na druge metode. Prvo, merenje odnosa izotopa pojedinog elementa može se obaviti mnogo preciznije od merenja odnosa izotopa dva različita elementa. Drugo, upotreba dva izotopa istog elementa čini uzorak imunim na hemijsku frakcionisanje tokom poremećaja nakon kristalizacije (Dalrimple 2004: 168). Uobičajeno prihvaćena starost Zemlje od 4,5 milijardi godina izvedena je iz radiometrijskog datiranja mesečevih stena i meteorita, pored metoda datiranja zasnovanih na Gerling-Holmes-Houtermansovom modelu. Ovaj model, koji opisuje akumulaciju izotopa olova u meteoritima, Zemlji i Sunčevom sistemu, nezavisno je predložio E.K. Gerling, Arthur Holmes i Fritz G. Houtermans 1940-ih (Dalrimple 2004: 156). Ovaj model je na kraju doveo do razvoja izohrona, u kojima se dva izotopa narišu jedan protiv drugog kako bi se izračunala starost minerala ili stena. Oni koji su razvili metodu koristili su 206Pb i 207Pb, izotope olova koji su proizvod radioaktivnog raspada, normalizovani na 204Pb. Količina od 204Pb ostaće konstantna tokom istorije stena, jer je to stabilan izotop koji nije produkt bilo koje serije raspadanja, što omogućava normalizaciju (Dalrimple 2004: 161-163). Dva zahteva Gerling-Holmes-Houtermansovog modela otežavaju upotrebu. Prva je da zahtevaju jednostepene elektrode, koji su sistemi koji započinju nekim početnim sastavom elektroda i ostaju na istoj krivulji rasta tokom svoje istorije (Dalrimple 2004: 159). Drugi uslov je da se moraju pretpostaviti genetski odnosi između Zemlje i meteorita. Iako je jednostepene elektrode teško pronaći na Zemlji zbog stalnog recikliranja Zemljine kore, izobroni Pb-Pb ostaju moćno oruđe u izračunavanju starosti Zemlje. Izohron Pb-Pb crta 207Pb, ćerki izotop 235U, naspram 206Pb, ćerka izotop 238U, sa obe normalizovane na 204Pb. Rezultujuća linija povučena kroz ucrtane tačke proći će kroz tačku koja predstavlja početni sastav olova u sistemu. Iako se tačka ne može odrediti, izohron će se okretati oko nje kako se stena stara, jer je početna količina olova konstantna bez obzira na starost. Primer izohrona iz Dalrimple-a (2004) prikazan je na slici 4.8 dole. Nagib linije daje starost stene. Za razliku od ostalih izohrona, nagib Pb-Pb izohrona se smanjuje sa povećanjem starosti. To je zato što 235U ima vreme poluraspada od 704 miliona godina, dok 238U ima vreme poluraspada od 4,47 milijardi godina (Dalrimple 2004: 55). Brzina akumuliranja izotopa ćerke zavisi od količine prisutnog roditeljskog izotopa. Budući da 235U ima mnogo kraći poluživot, veći deo početnih 235U prisutnih u steni će propasti u poređenju sa 238U. Stoga će se 207Pb akumulirati sporijom brzinom od 206Pb, što će dovesti do toga da se izohron smanjuje u nagibu sa povećanjem starosti. Upotreba odnosa izotopa olova čini ovu izohronu samokontrolom. Veliko raspršivanje merenja pokazalo bi da je uzorak višestepeni, a ne jednostepeni, što čini izohron nepouzdanim.

Druga situacija u kojoj jednostepeni sistemi daju nepouzdane informacije je vađenje olova iz uranijuma radi formiranja rude olova. Moguće je da bi sistem mogao da se podvrgne geološkom procesu koji vadi olovo, ostavljajući novi sistem bez ikakvog uranijuma. Da je taj sistem datiran u tom trenutku, pao bi na izohron i dao tačnu starost minerala. Međutim, bez ikakvog prisutnog uranijuma, akumulacija izotopa ćerki prestaje iako vreme nastavlja da prolazi. Takvi događaji proizvode zamrznuti zapis, dajući vreme od kristalizacije do ekstrakcije olova da bi se stvorila olovna ruda. Takva doba su veoma korisna jer mogu meriti vreme unapred od nekog poznatog događaja u prošlosti, poput formiranja zemlje. Teškoće sa jednostepenim sistemima mogu se zaobići višestepenim sistemima. Iako se višestepeni uzorci olova ne mogu koristiti za generisanje izohrona, oni se mogu koristiti za dobijanje dragocenih informacija putem ploča concordia-discordia. Ove parcele se takođe samoproveravaju i korisne su za datiranje starih stena sa složenom istorijom. Parcele i dalje mogu da daju vredne i tačne podatke pomoću stena koje su bile podvrgnute zagrevanju i metamorfnim događajima (Dalrimple 2004: 78). Ova korisnost je rezultat činjenice da metoda concordia-discordia koristi istovremeno propadanje 238U do 206Pb i 235U do 207Pb za tabeliranje starosti. Uzorak dijagrama konkordija iz Dalrimple-a (2004) prikazan je na slici 4.7 dole. Promena odnosa odnosa izotopa roditelja i ćerke tokom vremena koristi se za izgradnju starosne krive koja se naziva konkordija. Budući da gubitak olova od minerala ne frakcioniše izotope, rezultujuća promena u odnosima izotopa roditelja i ćerke padaće na liniju koja se naziva diskordija, koja povezuje prvobitno doba na konkordijama sa dobom na konkordijama gubitka olova. Ova metoda zahteva minerale koji ne sadrže ili početno olovo ili zanemarljive količine početnog olova, ali neki takvi minerali se mogu naći u magmatskim i metamorfnim stenama (Dalrimple 2004: 76-78).

As stated above, the Gerling-Holmes-Houtermans model requires that assumptions about the genetic relationship between the Earth and meteorites be made. Houtermans calculated the time required for lead composition of primordial lead samples to decay to the lead composition of young ores. He used young terrestrial ores to obtain data for young ores and assumed the lead composition of the meteorite Canyon Diablo was representative of primordial lead. His result was 4.5 ± 0.3 billion years, which is approximately today's accepted value (Dalrymple 2004:165).

Houtermans did not provide a justification as to why the origins of the Earth and meteorites should be related, but Claire C. Patterson did. Patterson suggested that Earth lead would fall on the meteorite isochron if it had evolved in a closed system with the same initial lead composition as the meteorite over the past 4.55 billion years. He supported this argument with lead measurements taken from deep ocean sediment. He later partnered with V.R. Murthy to strengthen the argument by showing that the meteoritic geochron and terrestrial geochron are nearly identical and probably evolved from the same uranium-lead system (Dalrymple 2004:166-167).

Some Creationist groups are attacking the reliability of radioisotope dating. The RATE team cites isochrons obtained using Earth samples to claim that one of four types of discordance result when the mineral isochron method is applied as a test of the assumptions of radioisotope dating. Since radioisotope data gathered by the RATE team demonstrates all four categories of isochron discordance, the team states that "the assumptions of radioisotope dating must be questioned" (Austin 2005:376). Paul S. Taylor, writing for the ChristianAnswers.Net website, also calls the assumptions of radioisotope dating into question. He cites the problem of initial amounts of daughter isotope and the assumption of closed systems in addition to other arguments (Taylor 1998).

Despite the questions raised by the RATE team and other groups, lead isotopes are generally considered to be a reliable method for dating the Earth, giving an approximate age of 4.5 billion years. The presence of three lead isotopes can be used to generate powerful tools for age calculations. These methods are self-checking and more reliable than those which rely on isotopes of differing elements. These methods have also provided logical evidence connecting the formation of the earth to the formation of meteorites and other bodies of the Solar System. When taken in combination with other dating tools, compelling evidence for an ancient earth is found.

UnixUser · 30.05.2021. u 15:42

Opšte je prihvaćeno da je Veliki prasak, pre nekih 13-15 milijardi godina, označio početak širenja Univerzuma. Znamo da se ovo dogodilo pre 13-15 milijardi godina, jer širenje Univerzuma nudi nekoliko prirodnih satova s kojima se može datirati. Prvi i zapaženiji od ovih satova je crveni pomak ili Dopplerov efekat, a drugi je prisustvo kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja. Širenje svemira i njegovih prirodnih satova (što će biti objašnjeno u nastavku) rezultiralo je velikom debatom među kreacionistima, neki su ove naučne zaključke ugradili u svoja uverenja, a drugi su odlučili da poreknu Veliki prasak i da se svemir u potpunosti proširi.

Upoznavanje sa Univerzumom Edvin Hubble, astronom iz 1920-ih, prvi put je otkrio dokaze o svemiru koji se širi kada je primetio da se čini da se sve vidljive galaksije udaljavaju jedna od druge. Na osnovu svojstva svetlosti koja se naziva crveni pomak, primetio je da se galaksija udaljavala, što se brže udaljavala. Ova veza, poznata kao Hubble-ov zakon, više puta je verifikovana (Dalrimple 2004: 189). 1927. Georges Lemaitre, belgijski astronom, primetio je da se ovo zapažanje najlakše može objasniti ako je Univerzum započeo u određeno vreme u prošlosti nasilnim širenjem materije i energije koja je prvobitno bila visoko komprimovana i intenzivno vrela (Dalrimple 2004: 189 ). Tako se rodila ideja Velikog praska. Najvažnija potvrda Velikog praska potekla je otkrićem 1965. Arnoa Penziasa i Roberta Vilsona, dvojice inženjera koji rade u Bell Laboratories. Otkrili su zračenje iz svemira, nazvano "kosmička mikrotalasna pozadina", koja prožima Univerzum. Ovo pozadinsko zračenje ima sve karakteristike za koje je bilo predviđeno da je Univerzum započeo Velikim praskom i da se od tada širi (Dalrimple 2004: 15). Kao što je prethodno rečeno, i širenje univerzuma i pozadinsko zračenje mogu se koristiti kao satovi za datiranje starosti univerzuma. U širenju Univerzuma, Hubble-ov zakon povezuje brzinu i udaljenost, a udaljenost podeljena brzinom jednaka je vremenu. Naučnici mogu izmeriti brzinu udaljenih objekata dok se kreću prema Zemlji ili od nje pomoću Doppler-ovog efekta (Dalrimple 2004: 189). Ovaj sat pretpostavlja da se Univerzum širi jednoliko ili poznatim promenama brzine i da je tačno procenjena udaljenost do drugih galaksija (Dalrimple 2004: 191-93). Kako se bilo koji izvor svetlosti kreće prema posmatraču ili od njega, dolazi do pomeranja talasne dužine i frekvencije svetlosti zavisne od brzine. Za objekte koji se odmiču talasna dužina se produžava i frekvencija smanjuje (Dalrimple 2004: 189). Budući da talasna dužina definiše boju, opadajući izvor svetlosti ima svoje spektralne linije pomerene prema crvenom kraju spektra.redshift Koristeći ovaj crveni pomak, mogu se izmeriti brzine na kojima se galaksije udaljavaju od Mlečnog puta i jedna od druge, i može se izračunati vreme potrebno da se materija Svemira proširi od tačke beskonačne gustine. Najnoviji proračuni, koji uzimaju u obzir nejednoliko širenje uzrokovano masom Univerzuma i vakuumskom energijom, daju starosti za Univerzum u rasponu od 13-15 milijardi godina (Dalrimple 2004: 211).

Drugi sat, kosmičko pozadinsko zračenje, uključuje analizu toplijih i hladnijih tačaka u kosmičkoj mikrotalasnoj pozadini. Smatra se da je ovo mikrotalasno zračenje poteklo iz Velikog praska i predstavlja meru prosečne temperature Univerzuma, koja se hladila kako se Univerzum širio. Da bi to detaljnije razradili, zvučni talasi u formirajućem Univerzumu ostavili su svoj pečat na mikrotalasnom zračenju u obliku malo toplijih i hladnijih tačaka, koje odgovaraju regionima u kojima se zračenje komprimuje i širi (Dalrimple 2004: 194). Veličina ovih tačaka je ujednačena u celom Univerzumu. Što je Univerzum stariji, ta mesta bi trebala biti udaljenija i ona bi trebalo da se pojave. Analiza ovih toplijih i hladnijih tačaka pozadinskog zračenja daje starost za Univerzum od 14 plus-minus 0,5 milijardi godina (Dalrimple 2004: 194). Iako su neki aspekti još uvek u procesu razumevanja, osnovni pregled rane istorije univerzuma je sledeći. Na samom početku, prema teoriji Velikog praska, temperatura i gustina Univerzuma bili su beskonačni i bio je ispunjen ogromnom energijom. Veliki prasak inicirao je širenje. To se sastojalo od smanjenja gustine praćenog hlađenjem, što se nastavlja i danas. U prvih 10-ak sekundi nakon Velikog praska nastale su glavne subatomske čestice. Otprilike 300.000 godina kasnije temperatura se smanjila na 10.000 K i nastali su prvi jednostavni atomi. Naredna istorija Univerzuma podrazumevala je kontinuirano hlađenje, kontinuirano širenje i smanjenje prosečne gustine i kondenzaciju prašine i gasa u galaksije, zvezde i planete (Dalrimple 2004: 15).
Kreacionističke interpretacije Velikog praska
Kreacionista Hugh Ross prihvata ovu konvencionalnu nauku i integriše je u biblijski izveštaj. Veliki prasak opisuje kao „neizmerno moćan, ali pažljivo planiran i kontrolisan rafal stvaranja“ (Ross 2004: 139). Iz izvora izvan kosmosa, vreme, prostor, materija, energija i fizički zakoni koji njima upravljaju nastali su u trenutku. Taj izvor je, prema Rossu, Bog. Rossov dokaz ovde je „krajnje fino podešavanje ne samo u zakonima i konstantama fizike već i u bruto karakteristikama univerzuma, poput njegove brzine širenja, ujednačenosti, ukupne mase i relativnog broja i mase različitih osnovnih čestica . Mogućnost postojanja i opstanka života zavisi od preciznog podešavanja svih ovih karakteristika “(Ross 2004: 140). Štaviše, Ross ukazuje na biblijski spis koji eksplicitno i opetovano navodi dve osnovne odlike Velikog praska: transcendentni kosmički početak u konačnoj prošlosti i kontinuirano kosmičko širenje (Ross 2004: 142). U jednom primeru Ros citira Isaiju 42: 5 koja Boga naziva „Onim koji je stvorio nebesa i raširio ih“. Ros takođe navodi dodatne odeljke iz Isaije i Joba, koji se pozivaju na „nebeska nosila“ i podrazumevaju neprekidno ili kontinuirano širenje (Ross 2004: 143). S druge strane kreacionističke rasprave o poreklu univerzuma su Institut za istraživanje kreacije (ICR) i drugi fundamentalistički kreacionisti poput Kurta Visea. Za razliku od Rossa, koji prihvata nauku koja stoji iza Velikog praska, naučnici Vise i ICR veruju u model stvaranja mladog doba, gde je Bog stvorio univerzum u potpunom, zrelom obliku, što znači da univerzum nije morao da se razvije u svoj konačni oblik sa događaja poput Velikog praska. Budući da univerzum ne mora da se razvija ili razvija, mora se objasniti manje dokaza u modelu stvaranja mladog doba. To je, kako tvrdi Vise (2002: 81), jednostavnija hipoteza. Vise veruje da, u svojoj jednostavnosti, mladostni kreacionistički model pruža jedino moguće objašnjenje koje je u skladu s Biblijom. Mudri ide dalje da popusti Veliki prasak. Primećuje da, iako je Veliki prasak dobro evidentiran, on ne može biti tačan iz sledećih razloga: Prema spisima, svemir je star samo 6.000 godina, Bog je stvorio nebo i zemlju tokom bukvalne nedelje stvaranja i da je kosmičko zračenje suviše jednoobrazna - više od raspodele materije u univerzumu (Vise 2002: 81). Mudri ima valjanu tačku sa previše ujednačenim zračenjem, jer je to jedan aspekt koji nauka tek treba da objasni u potpunosti. Međutim, ovo sigurno nije dovoljno za potpuno diskreditovanje teorije Velikog praska. Institut za istraživanje kreacija pokušava da dalje diskredituje teoriju Velikog praska. Oni navode da su na osnovu teorije Velikog praska kosmolozi predvideli da će raspodela materije po svemiru biti homogena (Gish 1991). Stoga se pretpostavljalo da bi raspodela galaksija u svemiru bila u osnovi ujednačena: u svakom pravcu treba videti isti broj galaksija. Kao što ICR objašnjava, nedavna istraživanja otkrila su ogromna super jata galaksija i ogromne praznine u svemiru (Gish 1991). Drugim rečima, raspodela nije homogena. Ipak, ova kreacionistička tvrdnja može se objasniti energijom vakuuma, inače poznatom kao tamna energija, koja je sila koja odbija predmete i suprotstavlja se gravitaciji. Prema trenutnoj teoriji, samo se oko 4% ukupne mase svemira može direktno videti. Smatra se da je ostatak mase u Univerzumu sastavljen od ove tamne energije i tamne materije (Goldsmith 2000: 61). Iako kreacionisti Mlade Zemlje brzo traže probleme sa modelom Velikog praska, nije predstavljena nijedna alternativna teorija koja objašnjava dodatne podatke. Istovremeno, i ICR i Kurt Vise i dalje ignorišu dokaze o Velikom prasku. Na primer, ovi kreacionisti Mlade Zemlje generalno prihvataju veliku veličinu univerzuma, ali su prisiljeni da se pozivaju na „izgled starosti“ ili na promenu brzine svetlosti kako bi objasnili zvezde i galaksije udaljene više od 6000 svetlosnih godina. vidljivo sa zemlje (Ross 2004: 65; Niessen 1983). Na kraju, i crveni pomeranje i pozadinsko zračenje služe kao dobro uspostavljeni prirodni satovi za datiranje starosti Univerzuma između 13-15 milijardi godina. Bez obzira na to kako kreacionisti karakterišu teoriju Velikog praska i širenje univerzuma, ne postoje legitimni konkurentski modeli koji objašnjavaju veličinu i karakter Univerzuma. Veliki prasak i naknadno širenje Univerzuma najtačnije je objašnjenje koje nauka može da ponudi.

UnixUser · 30.05.2021. u 15:44

Starost Zemlje je tema o kojoj se često raspravlja i postoji nekoliko metoda koje su ljudi koristili za izračunavanje starosti. Neki predloženi prirodni satovi korišćeni su za podupiranje mlade zemlje, a neki za podršku staroj zemlji. Postoje čak i neki satovi koji su korišćeni za podršku i mladoj i staroj zemlji u zavisnosti od pretpostavki i pristrasnosti ljudi koji ih koriste. Jedna kategorija prirodnih satova koji se mogu koristiti na svestrani način su radiometrijski akumulacioni satovi. U ovom radu fokusiraću se na objašnjenje kako se radioaktivni elementi raspadaju i kako se akumuliraju izotopi ćerki. Diskusija će započeti razmatranjem zahteva za prirodnim satom i kako se radiometrijska akumulacija uklapa u ovu kategoriju. Takođe će sadržati argumente za i protiv tačnosti datuma starosti zemlje koji su dati radioaktivnim raspadom. Ovo će uključivati raspravu o drugim metodama koje su korišćene u datiranju zemlje. Koje su informacije potrebne za pravilan prirodni sat? Pre svega moramo pogledati početno stanje sistema koji se meri. U slučaju radioaktivnog raspada izotopa roditelja i ćerke, tražimo početne koncentracije izotopa koje su prisutne. Početna koncentracija ćerke je važnija od roditeljske koncentracije izotopa. To je zato što ćerki proizvodi merimo u smislu akumulacije, a svi atomi koji su bili prisutni za početak bi mogli iskriviti rezultate. Sledeći faktor koji je potreban za uspešan rad prirodnog sata je brzina kojom on napreduje. U slučaju radioaktivnog raspada, razmatramo brzinu propadanja od roditelja do ćerke. Kada posmatramo brzinu raspadanja, koristimo vreme poluraspada, odnosno vreme koje je potrebno da polovina atoma elementa prođe kroz radioaktivno raspadanje do proizvoda ćerke. Konačni aspekt prirodnog sata koji mora biti poznat je njegovo konačno stanje. U slučaju radioaktivnog raspada, to se utvrđuje merenjem koncentracija izotopa roditelja i ćerke koji su prisutni kada se proučava uzorak. Sad kad smo videli kako se radiometrijsko datiranje nagomilavanjem može uklopiti u kriterijume prirodnog sata, trebalo bi više da se osvrnemo na sam način datiranja. Radiometrijsko datiranje se zasniva na ideji da određeni izotopi prisutni u stenama nisu stabilni. Ovi nestabilni roditeljski izotopi prolaze kroz radioaktivni raspad do stabilnih izotopa ćerki. Parovi roditelja i ćerke izotopa mogu se koristiti za određivanje geološkog vremena na osnovu odnosa i poluživota roditeljskih izotopa. Metoda pomoću koje se ovi parovi roditelja i ćerke koriste za određivanje geološkog vremena naziva se radiometrijskim datiranjem i može biti vrlo korisna u određivanju vremena koje je prošlo od nastanka minerala o kojima je reč. Brzina radioaktivnog raspada matičnih elemenata određuje se eksperimentalno. Utvrđeno je da ovaj proces propadanja prati statističku verovatnoću. Veoma koristan animirani dijagram krive radioaktivnog raspada prisutan je na http://lectureonline.cl.msu.edu/~mmp/applist/decai/decai.htm. Svako matično jezgro ima istu verovatnoću raspadanja u datom vremenskom periodu. Ova brzina propadanja određena je konstantom propadanja koja se kreće od 0-1. Element sa konstantom propadanja 0 ili blizu njega je stabilan i neće propadati. Element sa konstantom propadanja 1 ili blizu 1 je vrlo nestabilan i raspadaće gotovo trenutno. Zbog statističke prirode radioaktivnog raspada nemoguće je reći kada će se određeni atom raspasti. Zbog toga je važno imati dovoljno velik uzorak atoma da bi se smanjio efekat ove slučajnosti.

Nekoliko različitih parova izotopa roditelja i ćerke obično se koristi u radiometrijskom datiranju. Koristi se mnogo različitih parova, jer neki parovi rade bolje u različitim situacijama od drugih. Svi parovi koji se koriste za radiometrijsko datiranje imaju najmanje dve zajedničke stvari: izotopi se javljaju u merljivim količinama u uobičajenim stenama i mineralima, a svi matični izotopi imaju dovoljno dug poluživot da bi bili korisni za merenje vremena u milionima i milijardama godine. Razlog što svi elementi koji se koriste imaju tako dug poluživot je taj što većina elemenata sa kraćim poluživotom više nije prisutna. Ili su se raspadli do izotopa svoje ćerke ili su nastali kroz neprekidne procese koji ih čine manje korisnim u zabavljanju. Neki od najčešće korišćenih parova uključuju kalijum-40 / argon-40, čiji je period poluraspada 1,25 milijardi godina; rubidijum-87 / stroncijum-87, koji ima period poluraspada 48,8 milijardi godina; i uranijum-238 / olovo-206, koji ima period poluraspada od 4,47 milijardi godina (Dalrimple 1991: 93-102). Poluvreme izotopa je logaritamska funkcija, pa se koncentracija ćerkinih izotopa povećava logaritamski, a koncentracija matičnog izotopa logaritamski. Izotopi roditelja i ćerke uglavnom se mere pomoću masenog spektrometra. Atomi se uvode na jedan kraj spektrometra, gde ih snop čestica koji uklanja jedan ili više njihovih elektrona pretvara u jone. Tada na njih deluju električne i magnetne sile dok prolaze kroz cev u kojoj su odvojene prema masi. Teži elementi otpadaju ranije od lakših. Količina svakog jona se zatim meri pomoću električne signalizacije različitih vrsta. Čini se da je prilično lako odrediti starost stena ili minerala na osnovu odnosa prisutnih roditeljskih i kćerinskih izotopa, ali je to u praksi mnogo teže. Za većinu parova roditelja i ćerke koji se koriste u radiometrijskim datovanjima teško je reći da li je ukupna količina izotopa ćerki proistekla iz radioaktivnog raspada ili je neki od njih bio prisutan kada su stvoreni stena ili mineral. Jedini izuzetak od ovog problema je par kalijum-argon. U ovom slučaju, kćerki izotop je inertan gas. To znači da se neće kombinovati ni sa čim nakon što se formira raspadanjem. Takođe obično nema problema sa početnom koncentracijom ćerki zbog činjenice da će se, kako se rastopljena stena hladi, bilo koji prisutni argon pobeći pre nego što se stvrdne i formira čvrste kristale (Dalrimple 2004: 63). Pronađeno je nekoliko izuzetaka, ali generalno se može reći da ne postoji početni argon. Glavni problem koji se javlja kod upotrebe kalijum-argonove metode je taj što bi stena bila zagrejana na dovoljno visoku temperaturu u bilo kom trenutku svoje istorije, argon bi mogao pobeći i sat bi se resetovao. Metoda uranijuma / olova radiometrijskog datiranja takođe se sa puno poverenja koristi u naučnoj zajednici. Datumi dobijeni upotrebom uranijuma i olova obično pokazuju malu varijansu u poređenju sa datumima dobijenim korišćenjem drugih izotopskih parova. Razlog što ovi elementi tako dobro funkcionišu u paru je taj što postoje različiti oblici olova koji su prisutni u uzorku. Uz olovo-206 koje je rezultat raspadanja uranijuma-238, nalazimo i olovo-204 koje nije indukovano radioaktivnim raspadom (Dalrimple 2004: 65). Ovi podaci nam omogućavaju da odredimo početnu koncentraciju olova-206 sa velikom količinom sigurnosti. Početni odnosi svih izotopa olova su poznati, a inicijalno stanje možemo utvrditi gledajući oblik olova koji nije nastao raspadanjem i, prema tome, nije se povećavao tokom vremena.
To je osnovni rezime kako se radiometrijsko datiranje koristi za datiranje starih predmeta. To, međutim, nije jedina metoda koju su naučnici pokušali da koriste u datiranju Zemlje. Još dve metode koje su se koristile u prošlosti su akumulacija taloga i gubitak toplote iz zemljinog jezgra. Akumulacija sedimenta temeljila se na gledanju kako su se slojevi stena akumulirali u slojevima tokom vremena. Procene starosti ovih slojeva napravljene su merenjem njihove debljine. Ova metoda se nije pokazala vrlo uspešnom. Bilo je previše pretpostavki koje je trebalo napraviti da bi se one mogle koristiti. Glavni problem bila je pretpostavka da se sediment taložio ujednačenom brzinom. Stope sedimentacije se razlikuju od mesta do mesta i mogle su biti promenjene u određenim oblastima kataklizmičnim događajima tokom istorije Zemlje. Merenje gubitaka toplote do danas na zemlji takođe je bilo vrlo uzaludno. Merenje se moglo izvršiti izračunavanjem količine toplote koja je pobegla iz zemlje, ali je opet bilo previše faktora koji su trebali biti uzeti u obzir. Dva su glavna problema nastala pri merenju gubitaka toplote. Pre svega, provodjenje toplote kroz plašt i koru zemlje nije ujednačeno delimično zbog kretanja kontinentalnih ploča. Drugi problem je što se toplota ne gubi jednostavno bez regeneracije u zemljinom jezgru. To su problemi koji se nisu mogli predvideti dok se metoda primenjivala, ali sada možemo to sagledati i videti da je to bio uzaludan pokušaj. Naučna zajednica generalno prihvata da radiometrijsko datiranje daje tačne datume starosti stena. Postoje ljudi koji bi se zalagali protiv validnosti datuma koji su dobijeni radioaktivnim raspadom. Ovi ljudi su obično pojedinci koji veruju u mladu zemlju. Pokušali su nekoliko puta da diskredituju tačnost radiometrijskog datiranja pokazujući primere gde izgleda da stope propadanja nisu ostale konstantne. Postoje i neki radiometrijski datumi za koje je utvrđeno da su donekle pogrešno postavljeni. Na primer, u Velikom kanjonu postoje neke stene koje bi zbog svog položaja trebalo da imaju relativno mlade datume, ali pokazuju prilično stare radiometrijske datume. Radiometrijsko datiranje se može koristiti za određivanje starosti vrlo starih stena i minerala na zemlji. Akumulacija kćerinskih izotopa odgovara kriterijumima za prirodni sat. Brzina propadanja daje stopu kojom zadržavamo vreme, a konačno stanje sata nam je dostupno kada merimo koncentracije roditeljskih i ćerkinih izotopa koje su trenutno prisutne. U nekim slučajevima, kao i kod kalijum-argonske metode, početno stanje takođe može biti poznato. To nam daje sve informacije koje su nam potrebne za koristan prirodni sat. Radiometrijsko datiranje, kao i većina drugih metoda datiranja, ima svoja ograničenja. Za većinu parova izotopa roditelj-ćerka tačno početno stanje može biti teško utvrditi zbog kćerinskih atoma koji su bili prisutni pre raspada. Radiometrijsko datiranje sigurno nije prvi naučni napor da se pronađe doba zemlje, ali čini se da je to naučno najtačnija metoda koja je trenutno dostupna. To ne znači da je savršen. Kao i svaka druga metoda koja je korišćena za prikazivanje stare zemlje, i za nju postoje mnogi protivnici i oni su pronašli načine koji, barem u njihovim očima, dokazuju da se ne može verovati da će radiometrijsko datiranje dati tačnu starost zemlje . Radiometrijska akumulacija je, međutim, i dalje metoda na koju se i dalje gleda sa znatnom naučnom sigurnošću.

UnixUser · 30.05.2021. u 15:46

Izohrono datiranje kao aktuelni naučni sat

Radioaktivno raspadanje postalo je jedna od najkorisnijih metoda za određivanje starosti formiranja stena. Međutim, u samoj osnovi radiometrijskog datiranja postoji nekoliko vitalnih pretpostavki koje se moraju napraviti da bi se starost smatrala validnom. Ove pretpostavke uključuju: 1) početna količina izotopa ćerke je poznata, 2) ni roditelj ni proizvod ćerke nisu migrirali u zatvoreni sistem stena ili iz njega izašli, i 3) raspadanje se dešavalo konstantnom brzinom tokom vremena. Ali šta ako je jedna ili neka kombinacija ovih pretpostavki netačna? Tada izračunata starost zasnovana na akumulaciji kćerinskih proizvoda neće biti tačna (Stasson 1998). Da bi se koristile dragocene informacije dobijene radiometrijskim datiranjem, morala je biti stvorena nova metoda koja će odrediti tačan datum i potvrditi pretpostavke radiometrijskog datiranja. U tu svrhu razvijeno je izohrono datiranje, postupak „koji odjednom rešava oba ova problema (tačan datum, pretpostavke)“ (Stasson 1992). Prirodni sat mora da ispunjava četiri zahteva. 1) Proces mora biti nepovratan. Datiranje izotopa zadovoljava ovaj zahtev, jer se ćerki proizvodi ne raspadaju do izvornog roditeljskog elementa. 2) Proces se mora odvijati relativno ujednačenom brzinom. Opsežnim eksperimentisanjem utvrđeno je da se radioaktivni raspad javlja konstantnom brzinom. 3) Početno stanje mora biti poznato. U ovom slučaju, početni uslov je količina izotopa ćerke u steni kada je nastala. Ovaj iznos je često nepoznat i jedan je od padova konvencionalnog radiometrijskog datiranja. Međutim, izohrono datiranje zaobilazi ovu pretpostavku, kao što je objašnjeno u nastavku. 4) Konačni uslov mora biti poznat. Konačni uslov je broj atoma izotopa roditelja i ćerke koji su ostali u steni i lako se mogu meriti u laboratoriji. Izohrono datiranje zaobilazi potrebu za poznavanjem količine početnog kćernog proizvoda u steni ne koristeći tu vrednost u proračunu. Umesto da se koristi početna količina ćerkinog izotopa, odnos ćerkinih izotopa u poređenju sa drugim izotopom istog elementa (koji nije produkt bilo kog procesa raspadanja) koristi se kao poređenje za datiranje izohrona. Grafikon odnosa broja atoma matičnog izotopa prema broju atoma u izolatoru koji nije ćerka u poređenju sa brojem atoma ćerke izotopa prema izotopu koji nije ćerka treba da rezultira pravom linijom koja preseca vertikalna osa i (što je odnos kćerkih i ne-kćerinskih izotopa). Ova tačka preseka daje početni odnos izotopa ćerke i kćeri, što bi ujedno bio odnos minerala koji je kristalisao bez prisutnog matičnog izotopa.
Prema Brentu Dalrimpleu (2004: 68-69), „trik izohronskog dijagrama je normalizacija izotopa roditelja i ćerke na treći izotop“. Ovaj treći izotop je izotop proizvoda koji se ne raspada, istog elementa kao i ćerki element. U početnom stanju, grafikon ćerke izotopa prema trećem izotopu naspram matičnog izotopa do trećeg izotopa treba da rezultira pravom, horizontalnom linijom. Proces procene kćernog proizvoda kao odnosa prema drugom izotopu istog elementa je valjana metoda, jer kada se mineral ili stena formiraju iz homogenog stanja, elementi koji se asimilišu u kristalnu formaciju su veoma ograničeni. Ključ stvaranja kristala u steni je taj što je postupak selektivan između elemenata, ali je ravnodušan prema izotopima istog elementa. Tako će ćerkasti proizvod i bilo koji drugi izotopi istog elementa biti ugrađeni u minerale stena sa istim odnosom. Ovaj početni odnos omogućava da izotop ne-ćerka proizvoda bude reprezentativan za početnu količinu proizvoda ćerke (Stassen 1998).

Kako vreme napreduje i dolazi do propadanja, broj atoma matičnog izotopa se smanjuje, a broj atoma kćerinskog izotopa se u skladu s tim povećava. Količina izotopa koji se ne raspada u uzorku se ne menja. Dakle, kako dolazi do propadanja, odnos roditelja se smanjuje, a odnos ćerke povećava. Na izohronom dijagramu, ova promena odnosa pomera svako merenje od uzorka nagore i nalevo brzinom jedan prema jedan. Kako vreme odmiče, linija koja povezuje merenja unutar uzorka kreće se u smeru suprotnom od kretanja kazaljke na satu oko tačke koja preseca osu i, tačke koja predstavlja početne odnose (Dalrimple 2005: 71). Jednom kada se ucrtaju odnosi, starost stene koja se datira može se odrediti na osnovu nagiba linije. Što je strmiji nagib linije, to je više propadanja u uzorku i stariji je uzorak (Dalrimple 2005: 71). Karakteristike izohronske metode pružaju način za smanjenje sumnje i nagađanja o starosti koja se izračunava pomoću ovih metoda. Na osnovu pretpostavki o osnovnom radioaktivnom datiranju, problem nepoznate početne količine izotopa ćerke eliminiše se definicijom samog izohrona. Problem kontaminacije je „samokontrola“. Ako se u uzorku dogodila kontaminacija, odnosi iz uzorka ne bi trebali pasti na liniju. Umesto toga, tačke bi bile rasute na grafikonu. Tačke koje ne padaju na ravnu liniju sugerišu kontaminaciju, što dovodi do poništavanja rezultata. Međutim, prema ovom istom principu, tačke koje padaju relativno blizu linije koja najbolje odgovara, treba da pruže tačan datum starosti stene koja datira (Stasser 1992). U većini slučajeva nagib linije generisan izohronom metodom daje dob za uzorak stena milionima, pa čak i milijardama godina. Generalno, ove uzraste podržava naučna zajednica koja izjavljuje da je Zemlja stara oko 4,5 milijardi godina. Međutim, kreacionisti mlade Zemlje veruju u Zemlju koja je stvorena pre samo 6000 godina. Starost koju pružaju metode izohronog datiranja očigledno se sukobljava sa mladom dobi od samo 6.000 godina koju su držali ovi kreacionisti. Iako su zagovornici stare Zemlje i mlade Zemlje koristili izohronske datume za promociju svojih stavova, napadi na izohrono datiranje izvršili su i kreacionisti mlade Zemlje, kao što je Villiam Overn. Ovi kreacionisti osporavaju pretpostavke same metode izohronog datiranja. Prva od ovih pretpostavki, da sve stene i minerali koji su nastali od iste homogene smeše imaju istu starost, nije sporna (Overn 2005). Druga pretpostavka izohrona je da su početni odnosi izotopa ćerke i izotopa proizvoda koji ne propadaju istog elementa ujednačeni u celom uzorku. Ovo pretpostavlja da su dva izotopa ugrađena u isti odnos u svaki mineral kao i stvorena stena. Iako bi se ovo trebalo dogoditi u idealnom, homogenizovanom tečnom stanju stena, Overn (2005) navodi da „ova pretpostavka koja omogućava omogućava da propadne u odsustvu početnog homogenizovanog rastopa“. Takođe navodi da terenski podaci sugerišu da svaki uzorak ima svoj, nezavisni odnos. To se može dogoditi, ali uzrokuje rasipanje tačaka na izohronoj plohi, pa je lako prepoznati.
Poslednja pretpostavka izohronske metode je da nije došlo do mešanja ili ponovne homogenizacije. U tom slučaju, odnosi se mogu promeniti kada se minerali ponovo kristaliziraju. Problem sa izohronom je, dakle, u tome što datum koji se izračunava nije datum kada je stena prvobitno nastala, već datum kada je ponovo homoginizovana i ponovo kristalizovana u svoje trenutno stanje. Starost koja se datira je doba kada je mineral ponovo kristalizovan, a ne kada je prvobitno nastao. Ovaj problem se ne može otkriti čak ni unutar izohronovih metoda „samokontrole“ i može rezultirati greškom pri računanju datog doba za stenu. Međutim, ako su stene i minerali samo delimično ponovo homogenizovani, tada svi odnosi izotopa u steni možda neće biti promenjeni. Na primer, jedan deo stene može biti dovoljno zagrejan da izazove ponovnu homogenizaciju, dok drugi deo možda neće biti uopšte zagrejan. Ova delimična ponovna homogenizacija treba da rezultira odnosima, kada se nanese na izohron, a ne pada na istu liniju. Pošto izohron ne bi činio pravu liniju, rezultati se smatraju nevažećim. Prema Overn-u (2005), kršenje bilo koje od gore navedenih pretpostavki trebalo bi da proizvede rasulo tačaka, a ne linije. Generalno, kršenje pretpostavki izohronske metode dovodi do toga da tačke izohrona ne padaju u pravoj liniji. Glavni izuzetak od ovoga je kada je stena potpuno ponovo homogenizovana; u tom slučaju datum zabeležen izohronom metodom treba da bude tačan datum ponovne kristalizacije stene ili minerala. Treba napomenuti, međutim, da ako datira premalo minerala, postoji veća šansa da tačke slučajno padnu na pravu liniju (na primer, bilo koje dve tačke mogu stati u pravu liniju). Kako se povećava broj uzoraka minerala koji se koriste u izohronu, to možemo biti sigurniji da su pretpostavke o izohronom datiranju tačne i da je datum koji se izveštava tačan. Nedavno je postojao kreacionistički istraživački tim koji je krenuo da istraži neke od pretpostavki radiometrijskog datiranja. Tim za radioizotop i doba Zemlje (RATE) istraživao je različite tehnike koje su naučnici koristili za dobijanje uzrasta stena. Don De Ioung (2005) je u svojoj knjizi Thousands.Not Billions (Sumarno. Ne milijarde) sumirao nalaze istraživanja RATE tima. Poglavlje 7 (str. 110-121) govori o istraživanju metoda RAT-ovog izohronog datiranja. U okviru svog istraživanja, tim RATE-a ne spori da je izohrono datiranje valjana metoda za datiranje starosti stena, niti spori da su datumi miliona ili milijarde godina tačni na osnovu uobičajenih pretpostavki. Umesto toga, tim RATE osporava pretpostavku da su stope propadanja tokom vremena bile konstantne. Oni predlažu da su stope propadanja ubrzane u nekoliko navrata, tako da je dati izohronski datum tačan za količinu propadanja koja je nastupila, ali vreme koje je proteklo nije isto kao dato doba. Iako su zagovornici mlade Zemlje osporili ove pretpostavke izohronske metode, naučnici mlade Zemlje i stari Zemlje koristili su metode izohronog datiranja da bi tvrdili o starosti Zemlje na osnovu stena kojima su datirali. Obe strane podržavaju izohrono datiranje kao važeću metodu, a obe strane priznaju da je izohronsko datiranje verovatno pouzdaniji izvor datiranja stena od jednostavnih akumulacionih satova radioaktivnog raspadanja.

UnixUser · 30.05.2021. u 15:49

Datiranje fisionih staza kao aktuelni naučni sat

Institut za istraživanje stvaranja (ICR) nedavno je završio njihov višegodišnji projekat koji se bavi naučnom procenom starosti zemlje i izdao dve publikacije o knjigama i prateći DVD. U okviru svog istraživanja, istraživački tim ICR-a iznosi mnogo tvrdnji da geološki dokazi, uključujući i njihove nalaze koji se bave datiranjem stena primenom metode datiranja fisijskim tragovima, pružaju značajne dokaze za mladu zemlju. Da bi se procenili nalazi ICR-a, prvo se mora uspostaviti odgovarajuća metodologija za datiranje fisionih tragova i uporediti metodologija i nalaz ICR-a sa prethodnim rezultatima. Fisijski tragovi, kao fizičke strukture, su jednostavno linearni tragovi u kristalima stena obično dugi oko 10-6 metara. Fisijski tragovi su najčešće uzrokovani spontanom cepanjem matičnog atoma Uranijum-238 u dva ćerka-atoma paladijuma-119. 238U je dobro dokumentovan u metodama radiometrijskog datiranja, sa svojim raspadom u 206Pb sa polu-životom od 4,5 milijardi godina. Spontana fisija 238U je mnogo ređa, međutim, ima konstantu fisije od λf = 8.46 * 10^(-17)*a^(-1), što je zapravo broj koji meri ukupan broj fisija godišnje (Geochronologi Group 2005). Datiranje fisionih staza je donekle anomalija na polju radiometrijskog datiranja. Sve ostale tehnike radiometrijskog datiranja oslanjaju se na relativnu količinu poznatog roditeljskog izotopa elementa i odgovarajuću koncentraciju produkata raspadanja ćerki. S druge strane, datiranje fisionih tragova ne uključuje merenje matičnih proizvoda, a koncentracija njegovog roditeljskog izotopa može dovesti u zabludu jer roditeljski element prolazi kroz druge vrste raspadanja mnogo češće nego što prolazi kroz spontanu fisiju. Za razliku od bilo koje druge metode datiranja, fisioni tragovi ostavljaju fizičke dokaze o radioaktivnom procesu. Umesto upoređivanja odnosa izotopa, starost stene se određuje vizuelnim brojanjem fisionih tragova od 238U. Utvrđivanje fisionih tragova, iako neobičan postupak radiometrijskog datiranja, tačno je kada se pravilno koristi i korelira sa drugim metodama datiranja. Da bi tragovi fisije postali korisna metoda za datiranje zemlje, ona mora odgovarati kriterijumima dobrog prirodnog sata. Mora se napomenuti da su fisioni tragovi izuzetno termički nestabilni (Geochronologi Group 2005). Kristalni steni će se ponovo poravnati pri laganom zagrevanju, ili će izbrisati ili znatno smanjiti većinu fisionih staza. Prema tome, cepljivi tragovi mogu datirati samo starost poslednjeg hlađenja stene, ne nužno i tačnu geološku starost formiranja stene. Prvi uslov dobrog prirodnog sata je da ima poznato početno stanje. Datiranje fisionih tragova ima vrlo dobro početno stanje, budući da u novonastaloj steni nema evidentnih tragova fisije. Prirodni sat takođe mora imati proces sa konstantnom brzinom pomoću kojeg se mogu vršiti merenja starosti. Još jednom, datiranje fisijske staze ispunjava ovaj zahtev, jer se spontana fisija 238U atoma javlja konstantnom brzinom u prirodnim uslovima. Druga dva zahteva za prirodni sat su da proces sata mora biti nepovratan i da mora imati poznato konačno stanje. Spontana fisija 238U je nepovratna, jer u Univerzumu ne postoji poznat postupak koji može spojiti dva atoma paladija. Dokazi o fisionim tragovima, međutim, mogu se smatrati donekle reverzibilnima, jer oni lako nestaju zagrevanjem. Zbog toga fisijski tragovi mogu meriti samo poslednje hlađenje stene, a ne i njenu starost formiranja. Datiranje fisionih staza takođe ima poznato konačno stanje; kada se svi atomi 238U podele, stalna brzina sata će prestati i neće se pojaviti novi tragovi.
Što se tiče postupaka koji se koriste u datumima fisionih staza, prvi uzorci stena moraju se prikupiti sa željenog mesta studije. Prema istraživanju koje je ICR uradio u svojoj knjizi Radioizotopi i doba Zemlje, oni su sakupljali različite uzorke iz „stratigrafski dobro ograničenih korita vulkanskog pepela ili tufa iz kojih bi se vadili cirkoni“ (Snelling 2005: 214). Uzorci su sakupljani na različitim lokacijama širom zapadnih država Sjedinjenih Država, uključujući Arizonu, Jutu i Kaliforniju. Istraživački tim ICR-a poslao je prikupljene uzorke u Geotrack International Laboratori u Melbourne-u u Australiji zbog njegove specijalizacije za datiranje minerala fisionim tragovima (Snelling 2005: 229). Dok su bili u Melburnu, minerali su bili odvojeni od uzorka stena, jer samo tvrdi minerali poput apatita, cirkona, sfene i prirodnih naočara (uključujući opsidijan i kameni kamen) mogu tačno datirati pomoću fisionih tragova. Zrna cirkona izabrana su za ispitivanje, a nakon niza mlevenja i hemijske obrade radi pripreme uzorka, tanko zrno (širine 0,25 mikro metara) je zatim stavljeno u prisan kontakt sa smolom liskuna i stavljeno u reaktor koji je uzorak ozračio neutronima kako bi izazvao fisiju preostalih molekula Uranijum-238 (Geochronologi Group 2005). Kako su ovi molekuli bili podeljeni, njihovi tragovi su bili urezani u smolu liskuna, jer je zrno cirkona u stvari napravljeno dvodimenzionalno zbog svoje male širine. Da bi se utvrdila gustina tragova cirkona unutar kristala u poređenju sa liskunom, što će korelirati starosti zrna, istraživači u Melburnu su koristili svetlosni mikroskop sa linearnim povećanjem od 1068 puta. Istraživači su pronašli prosečne vrednosti za spontanu gustinu koloseka i uporedili ih sa indukovanom gustinom koloseka kako bi utvrdili odnos izotopa fisije roditelja i ćerke. Odnos, u suprotnosti sa konstantom propadanja spontane fisije atoma Uranijum-238, daje procenu poslednjeg datuma hlađenja stene (Snelling 2005: 232). U istraživanju ICR-a testirano je 20 zrna iz svakog uzorka i na osnovu tih zrna izračunata je prosečna starost svake stene. Što se tiče metoda koje koristi istraživački tim ICR-a, čini se da su one u skladu sa drugim istraživačkim grupama koje se bave datiranjem fisije. Takođe, apsolutno nema razloga za sumnju u verodostojnost međunarodne laboratorije Geotrack. Sve u svemu, čini se da je istraživački tim ICR-a bio temeljan i da je imao solidne naučne podatke, u obliku realnih doba sa relativno malim standardnim odstupanjima, datuma cepanja za uzorke stena koje su sakupljali. Sada kada je uspostavljena metoda, podaci i rezultati ICR istraživanja mogu se analizirati. Prvi zaključci koje je ICR spomenuo, a koji se mogu naći u tabeli 1, uzorci MT-3 i TT-1, jesu da se rezultati za uzorke srednjeg kambrija „ne slažu sa prethodno objavljenim rezultatima, pokazujući veliko neslaganje ili neslaganje“ (DeIoung 2005: 105). Tada je istraživački tim objasnio da je nesklad verovatno povezan sa termičkom istorijom stena i razlikama u tehnici merenja koje je opisao Snelling (2005: 251). Dalje, DeIoung (2005: 105) raspravljao je o regionalnoj istoriji iz područja gde su prikupljeni uzorci i ustvrdio je da bi se neki nesklad mogao pripisati činjenici da je tektonsko kretanje na visoravni Kolorado dugo nakon srednjeg kambrija prouzrokovalo da stene zagrevani iznad njihove temperature žarenja i satovi za resetovanje. Tim ICR-a je dalje izjavio da su gotovo svi ostali rezultati istovremeni sa datumima prethodno dobijenim za stene koristeći druge tehnike datiranja. Iz ove izjave, ICR priznaje da veruje da se čini da su milioni godina propadanja nastali u ovim stenama pod pretpostavkom konstantne brzine cepanja. Izgleda da je ICR sledio standardne postupke i dobio tipične rezultate iz uzoraka stena koje su sakupili, jer se ne može naći ozbiljna mana u njihovoj metodologiji ili rezultatima koje su oni dobili.

Sa uverljivim naučnim dokazima, čini se da je ICR pronašao dokaze za zemlju starosti milionima ili milijardama godina, a ne za onu koja podržava njihov pogled na mladu zemlju. Istraživački tim ICR-a zaključio je, međutim, da bi testirane stene mogle da pokažu milione godina propadanja analizom fisionih tragova, u nekom trenutku istorije mora da je došlo do ubrzanog nuklearnog raspada, jer, prema pismu, zemlja ima samo 6.000 godina star. Ljeti, tim ICR-a pronašao je fizičke dokaze o milionima godina nuklearnog raspada i uklopio te podatke u pogled stvaranja za koji vjeruju da je tačan. Datumi fisionih tragova ne pokazuju apsolutno nikakve dokaze za ubrzano propadanje u bilo kom trenutku zemljine istorije. Hipoteza ICR-a postavlja jedno glavno pitanje: ako je temperatura žarenja u steni veoma niska za fisione staze, reda veličine 200 ° plus ili minus 40 ° Celzijusa (Snelling 2005: 250), kako toplota izazvana ubrzanim nuklearnim raspadanje ne poravna kristal stena i ne izbriše tragove fisije? Očekivalo bi se da svaka povećana količina nuklearnog raspada, posebno velika količina koju je predložio ICR, znatno zagreje stenu i izbriše sve dokaze o fisionim tragovima. Stoga hipoteza koju ICR predlaže nema stvarnog smisla kao pokušaj da se milioni godina nuklearnog raspada uklope u okvir od 6000 godina. Završetak studija Instituta za istraživanje stvaranja imao je solidnu naučnu osnovu, što su pokazale pažljive metode koje su koristile za ispitivanje brojnih uzoraka stena korišćenjem fisionog traga. ICR još jednom ne uspeva da utvrdi bilo kakvu verodostojnost njihove tvrdnje da je Zemlja stara samo 6.000 godina, međutim, jer oni daju nečuvene tvrdnje o naučnim dokazima koje su otkrili. Nema apsolutno nikakvih fizičkih dokaza o mladoj zemlji ili ubrzanom nuklearnom raspadu u analizi fisionih tragova koju je ICR izveo. Tvrdnje ICR-a neće imati značajan uticaj na promenu uverenja savremene naučne zajednice o starosti Zemlje.

UnixUser · 30.05.2021. u 15:52

Starost zvezde kao aktuelni naučni sat

Zvezde na nebesima navele su posmatrače da tokom vekova razmišljaju o mnogim različitim pitanjima. Odakle dolaze? Kako su nastali? Koliko su stari? Srećom, astronomska nauka je napredovala do te mere da sada možemo pružiti odgovor na ovo poslednje pitanje. Mereći kako sjaj zvezde, što je njen sjaj u odnosu na sjaj našeg sunca, tako i spektar boja zvezde, koji predstavlja površinsku temperaturu zvezde i brzinu kojom sagoreva svoje nuklearno gorivo, naučnici sada mogu da procene starost zvezda svemira (Dalrimple 2004). Svetlost i efektivna temperatura usko su povezani jedni s drugima, jer su obe karakteristike posledica sila koje deluju u zvezdi. Zvezde nastaju kada se oblak gasa sruši na sebe usled gravitacionih sila. Ovaj kolaps oblaka gasa oslobađa velike količine gravitacione energije koja zauzvrat proizvodi ogromnu unutrašnju temperaturu. Ova velika unutrašnja temperatura dovoljna je da gas vodonika u oblaku izgori reakcijama nuklearne fuzije koje proizvode helijum. Ove reakcije nuklearne fuzije generišu ogromnu količinu toplote i svetlosti, obezbeđujući tako gorivo za sjaj zvezde i visoku temperaturu tokom većeg dela njenog života (Dalrimple 2004). Svetlost se može definisati kao ukupno zračenje koje zvezda emituje u sekundi u svim smerovima, a izražava se u jedinicama sunčeve osvetljenosti, gde naše sunce ima vrednost osvetljenosti jedan. Da bi se pronašla osvetljenost zvezde, mora se znati udaljenost od zemlje do zvezde. Ova udaljenost se može izračunati za najbliže zvezde pomoću dva merenja i neke jednostavne algebre. Za početak, posmatrač meri položaj zvezde na pozadini udaljenijih zvezda u dva puta u razmaku od šest meseci; posmatrač tada može da izračuna prividni pomak zvezde na nebu, poznat kao paralaksa zvezde. Ove informacije se mogu koristiti, zajedno sa poznatim prečnikom zemljine orbite, za pronalaženje rastojanja od zemlje do zvezde prema sledećoj jednačini:

Udaljenost zvezde = (Prečnik Zemljine orbite) / (Paralaks zvezde)

Kombinovanjem ovih podataka sa izmerenim zračenjem koje emituje zvezda, naučnici su u stanju da koriste princip da se prividni sjaj zvezde umanjuje za kvadrat njene udaljenosti da bi izračunali zvezdinu osvetljenost zvezde. Vrednosti zvezdane osvetljenosti mogu biti od 0,1 puta veće od sjaja našeg sunca do 60 000 puta svetleće od našeg sunca (Motz 1975). Površinsku temperaturu zvezde je mnogo lakše odrediti, jer se ona može proceniti pomoću vidljive boje zvezde. Boja zvezde je direktno povezana sa talasnom dužinom zračenja koje ta zvezda emituje. Fizičar Mak Planck razvio je sledeću jednačinu koja je direktno povezala zračenje koje emituje bilo koje vrelo telo sa temperaturom tog tela, gde je I (n) energija u jedinici vremena po jedinici površine po jedinici čvrstog ugla po jedinici frekvencije, h je Planckova konstanta , n je frekvencija, c je brzina svetlosti, c / n je talasna dužina svetlosti, k je Bolcmanova konstanta, a T je temperatura crnog tela:

Koristeći ovu jednačinu, naučnici su izračunali površinske temperature za mnoge zvezde, sa vrednostima od 3.000 K za hladnije crvene zvezde do 40.000 K za najtoplije plavo-bele zvezde (Motz 1975). U stvarnosti, međutim, starost bilo koje zvezde se ne procenjuje samo procenom sopstvene vrednosti osvetljenosti i površinske temperature. U praksi se starost zvezde procenjuje određivanjem starosti za globularno jato zvezda kojem zvezda pripada. Globularno jato zvezda je grupa gravitaciono privlačenih zvezda koja se može kretati u rasponu od desetina zvezda do više od milion zvezda po skupu. Svako jato zvezda je jedinstveno, a sve zvezde jata nastale su istovremeno. Kao posledica ove istovremene formacije, sve zvezde unutar pojedinačnog jata su iste starosti (Bolte 1998). Takođe treba napomenuti da svetlost i površinsku temperaturu zvezde naučnici koriste samo da bi odredili životni vek zvezde - oni ne definišu stvarnu starost zvezde. Životni vek zvezde je jednostavno funkcija koliko nuklearnog goriva sadrži i brzine kojom to gorivo sagoreva. Veće, vruće zvezde sadrže više goriva od manjih, hladnijih zvezda, ali gorivo sagorevaju mnogo većom brzinom od manjih zvezda. Kao takve, veće zvezde brže sagorevaju i postoje kraći vremenski period od manjih zvezda (Dalrimple 2004). Ovo sagorevanje nuklearnog goriva definiše životni vek, a samim tim i zvezdanu evoluciju zvezde, koju možemo posmatrati koristeći osvetljenost i površinsku temperaturu zvezde. U stvarnosti, međutim, starost bilo koje zvezde se ne procenjuje samo procenom sopstvenih vrednosti osvetljenosti i površinske temperature. U praksi se starost zvezde procenjuje određivanjem starosti za globularno jato zvezda kojem zvezda pripada. Globularno jato zvezda je grupa gravitaciono privlačenih zvezda koja se može kretati u rasponu od desetina zvezda do više od milion zvezda po skupu. Svako jato zvezda je jedinstveno, a sve zvezde jata nastale su istovremeno. Kao posledica ovog istovremenog formiranja, sve zvezde unutar pojedinačnog jata su istog doba (Bolte 1998). Takođe treba napomenuti da svetlost i površinsku temperaturu zvezde naučnici koriste samo da bi odredili životni vek zvezde - oni ne definišu stvarnu starost zvezde. Životni vek zvezde je jednostavno funkcija koliko nuklearnog goriva sadrži i brzine kojom to gorivo sagoreva. Veće, vruće zvezde sadrže više goriva od manjih, hladnijih zvezda, ali gorivo sagorevaju mnogo većom brzinom od manjih zvezda. Kao takve, veće zvezde brže izgaraju i postoje kraći vremenski period od manjih zvezda (Dalrimple 2004). Ovo sagorevanje nuklearnog goriva definiše životni vek, a samim tim i zvezdanu evoluciju zvezde, koju možemo posmatrati koristeći osvetljenost i površinsku temperaturu zvezde. Koristeći ove vrednosti osvetljenosti i površinske temperature zvezda unutar jednog skupa, naučnici su u stanju da utvrde starost jata (a time i zvezde unutar jata) pomoću Hertzsprung-Russell (H-R) dijagrama. U H-R dijagramu, osvetljenost se prikazuje u zavisnosti od temperature, kao što je prikazano na slici 1 dole:

Kao što je vidljivo na slici 2, većina zvezda u skupu leži duž neprekidne linije koja se dijagonalno kosi od gornjeg levog dela dijagrama do donjeg desnog dela dijagrama, koji je poznat kao glavni niz (označen sa MS na dijagramu). U ovom glavnom nizu, gornji desni kontingent niza sastoji se od najmasivnijih, najtoplijih i najsjajnijih zvezda koje gore, dok donji desni deo čine manje masivne, hladnije i najmanje svetleće zvezde. Sve zvezde u glavnom nizu oslanjaju se na nuklearnu fuziju gasa vodonika kao goriva za proizvodnju svetlosti i toplote (Dalrimple 2004). Deo H-R dijagrama koji se koristi za određivanje starosti zvezdanog jata je tačka skretanja, označena TO na gornjem dijagramu. Kako zvezda stari, ona će na kraju iscrpiti svo svoje vodonik gorivo, što će rezultirati dramatičnim povećanjem veličine zajedno sa smanjenjem sjaja da bi postalo crveni gigant. Kako se dogodi ova transformacija, zvezda će napustiti glavnu sekvencu i pomeriti se prema gornjem desnom uglu H-R dijagrama. Ova zvezdana evolucija predstavljena je na slici 23 ispod, koja prikazuje promene koje se javljaju u H-R dijagramu klastera tokom vremena.

U nastanku jata zvezda, sve zvezde padaju na glavni niz (prikazan na prvom grafikonu na slici 2 - žuta linija ubačena kao referenca na početno stanje dijagrama). Međutim, velike, svetle zvezde gornjeg glavnog niza brže sagorevaju svoje gorivo i pre se transformišu u crvene divove nego manje zvezde donjeg glavnog niza. Tako će se u mlađem zvezdanom skupu tačka skretanja formirati na vrhu glavne sekvence, gde masivnije zvezde počinju da postaju crveni džinovi (predstavljeni u drugom grafikonu na slici 2). Kako jata stari, manje masivne zvezde će trošiti svoje vodonik gorivo, a tačka okretanja će se kretati nadole duž glavne sekvence. Na kraju, u najstarijim grozdovima tačka skretanja biće blizu donjeg desnog dela glavnog niza (grafikon 3 sa slike 2). Ova migracija tačke skretanja tokom vremena je ono što omogućava naučnicima da odrede starost zvezdanog jata - oni jednostavno treba da odrede masu zvezda koje napuštaju glavni niz da bi predvideli starost celog jata. Budući da naučnici znaju početno stanje bilo kog jata (sve zvezde se nalaze u glavnom nizu), kao i brzinu kojom će zvezde jata evoluirati u crvene divove i pomeriti tačku zaokreta niz glavnu sekvencu (određenu pomoću zapremine nuklearnog gorivo zvezda i brzina kojom zvezde gore to gorivo), naučnici mogu da koriste kretanje tačke skretanja kao sat za praćenje protoka vremena unutar jata (Dalrimple 2004). Pored obezbeđivanja starosti zvezda unutar jata, starost globularnih jata data H-R dijagramima može se koristiti za procenu starosti galaksije koju naseljavaju. Budući da se globularna jata nalaze u blizini centra galaksije, njihova starost je reprezentativna za starost galaksije, jer su morale nastati gotovo u isto vreme. Zacrtavajući vrednosti osvetljenosti i temperature zvezda na HR dijagramima, naučnici su otkrili da je starost globularnih jata zvezda unutar galaksije Mlečni put u rasponu od 11,5 do 14,0 milijardi godina, te da starost galaksije stoga mora pasti unutar ovaj opseg takođe (Dalrimple 2004). Druga metoda datiranja globularnih jata zvezda uključuje merenje starosti belih patuljastih zvezda koje prebivaju u skupu. Nakon određenog vremenskog perioda, crvena džinovska zvezda će izbaciti svoj krajnji materijal, stvarajući planetarnu maglinu i ostavljajući vruće jezgro džina u svom tragu. Ovo vrelo jezgro zvezde poznato je kao beli patuljak. Bele patuljaste zvezde su izuzetno guste i ne koriste nuklearne reakcije da generišu svetlost i toplotu. Umesto toga, oni rade na zaostaloj toploti iz prethodne faze svog postojanja (Dalrimple 2004). Budući da ne proizvode nikakvu novu toplotu, beli patuljci se vremenom hlade dok efikasno ne umru. Temperatura belog patuljka može se meriti pomoću njegove osvetljenosti, a količina svetlosti koju stvara patuljak smanjivaće se kako temperatura opada. Takođe, brzina hlađenja belog patuljka usporava se kako se temperatura smanjuje - faktor koji se mora uzeti u obzir prilikom hoda sa belim patuljem. Koristeći poznato početno stanje patuljka, trenutnu osvetljenost (a samim tim i temperaturu) i brzinu hlađenja, podaci se mogu ekstrapolovati da bi se utvrdila starost belog patuljka. Naučnici su koristili svemirski teleskop Hubble za posmatranje belih patuljaka u M4 globularnom jatu galaksije Mlečni put, a njihova zapažanja ukazuju da beli patuljci imaju starost 12,7 ± 0,7 milijardi godina, što se takođe može uzeti kao približna starost galaksija. Ovo doba se dobro slaže sa uzrastom datim metodom H-R dijagrama, a saglasnost dve metode sugeriše da je starost zvezda i galaksije Mlečni put veća od 11 milijardi godina (Dalrimple 2004).

Jasna · 30.05.2021. u 15:53

Na samom početku imaš jednu netačnu generalizaciju, jer ne tumače
svi vernici Bibliju na jednak način.
Biblija je knjiga o duhovnosti i može ti pomoći oko tvog ličnog, duhovnog
razvoja.

Biblija se ne bavi pitanjima kao što je starost zemlje i ostalim glavolomkama
za dokone. Bilo kakvo zamlaćivanje takvim pitanjima, pre nego što spoznaš
ko ti zaista jesi i šta si, čisto je gubljenje vremena. Čak i da nešto pogdiš
po sistemu po kome i ćorava koka nabode neko zrno, to će zrno za tebe
biti otrovno.

UnixUser · 30.05.2021. u 15:54

Starost elemenata kao aktuelni naučni sat

Trenutno postoje mnogi alati koje naučnici koriste za pokušaj određivanja specifične starosti Zemlje. Tokom godina utvrđeno je da su mnogi neupotrebljivi, poput Kelvinovog modela hladne zemlje, dok su se druge metode pokazale vrlo korisnim, poput radioaktivnog raspada. Određivanje starosti elemenata koji čine Sunčev sistem takođe može pomoći naučnicima u ovoj potrazi za znanjem - ne da bi se dao tačan datum, već da bi se obezbedila minimalna starost zemlje i ostalih planeta. Procena starosti elemenata može se izvršiti proučavanjem dugovečnih radioaktivnih jezgara. To se radi ispitivanjem parova hronometara. Par hronometara je par radioaktivnih jezgara (ili jedno stabilno, jedno radioaktivno) koji je sada prisutan u merljivoj brojnosti, tako da se može dobiti njihov odnos. Par treba da sadrži radioaktivni izotop, tako da se odnos njih dvoje menja tokom vremena. Parovi hronometra su korisni samo ako su poznate tri stvari: odnos para pri formiranju Sunčevog sistema, stopa proizvodnje i istorija proizvodnje. Odnos parova hronometara može se naći ispitivanjem meteorita, mesečevih stena i kopnenih uzoraka (Dalrimple 2004). Pronalaženje stope proizvodnje i istorije je, međutim, mnogo teže. Na početku svemira, tokom Velikog praska, stvorena su samo dva najmanja elementa: vodonik i helijum. Svaki teži element generisan je unutar zvezda, uključujući gotovo sav materijal koji čini zemlju. Teški nuklidi se najefikasnije stvaraju u velikim kratkotrajnim zvezdama koje na kraju eksplodiraju kao supernove, čime se nuklidi ponovo distribuiraju u svemir da bi se ugradili u nove zvezde i planete. Postoje tri glavna mehanizma stvaranja nuklida unutar zvezda: nuklearno sagorevanje, sporo zahvatanje neutrona i brzo zahvatanje neutrona. Nuklearno sagorevanje je proces kojim zvezde stapaju jezgra da bi stvorile uzastopno veća jezgra: zvezda će prvo sagoreti celo vodonik gorivo, stapajući ga u helijum, zatim će sagoreti helijum, zatim ugljenik, kiseonik itd. To sagorevanje rezultira stvaranjem elemenata do gvožđa (element broj 26). Nakon generisanja gvožđa, zvezde ovim procesom nisu u stanju da proizvedu teže elemente (Dalrimple 2004). Procesi hvatanja neutrona upravo su ono što naziv podrazumeva: lakši nuklidi koji hvataju neutrone koji prolaze. U sporom zahvatanju neutrona (s-proces) brzina zahvatanja neutrona je spora kada se uzme u obzir životni vek eventualnog nestabilnog proizvoda nuklida. Kako jezgra zahvataju neutrone koji prolaze, nastaju izotopi veće mase. Na kraju s-proces rezultira radioaktivnim izotopom, u to vreme izotop propada onoliko brzo koliko se formira, što blokira stvaranje bilo kakvih težih izotopa (Dalrimple 2004). S-proces može generisati mnogo nuklida, ali zbog blokiranja ne može proizvesti sve elemente. Smatra se da se s-proces uglavnom javlja u crvenim gigantskim zvezdama, u kojima ima neutrona u velikoj količini, ali nedovoljno visokih da rezultiraju brzim zahvatanjem neutrona. Brzo hvatanje neutrona (r-proces) je brža verzija s-procesa, u kojem se neutroni hvataju brže nego što mogu nestati bilo koji nestabilni izotopi. Ovo zaobilazi blokadu pronađenu u s-procesu i zbog toga proizvodi nuklide progresivno veće mase dok proizvodnja i raspadanje radioaktivnog nuklida ne budu u ravnoteži. U tom trenutku r-proces se zaustavlja pošto je postignuta ravnoteža. Brzo hvatanje neutrona može rezultirati težim nuklidima nego u s-procesu, ali se može naći samo u oblastima ekstremne proizvodnje neutrona. Supernove su jedini poznati događaji u kojima r-proces može da se odvija; drugi katastrofalni događaji takođe mogu biti prizor brzog zahvatanja neutrona (Dalrimple 2004). Ovo je vrlo srećna slučajnost, jer su supernove, koje mogu proizvesti najviše elemenata, takođe najefikasniji mehanizam širenja novih nuklida.
Ova tri prirodna procesa mogu objasniti sve nuklide koji se nalaze u prirodi. Većina se formira kao nusprodukt višestrukih događaja, poput nuklida koji prvo prolazi nuklearnim sagorevanjem, a zatim brzim zahvatom neutrona. To može veoma otežati dobijanje tačnih stopa proizvodnje. Da bi se stvar dodatno zakomplikovala, uzastopnim sagorevanjem zvezda mogu se stvoriti nuklidi. Supernove mogu da obezbede materijal za stvaranje novih zvezda, uključujući teže elemente, što rezultira težim jezgrima semena za elementarne procese proizvodnje. Postoje dve hipoteze za istoriju proizvodnje nuklida. Prva teorija je da su svi elementi proizvedeni na početku galaksije ili tokom Velikog praska. Utvrđeno je da je ovo netačno, jer je nekoliko kratkotrajnih radioaktivnih nuklida proizvedenih r-postupkom ugrađeno u planete i meteorite Sunčevog sistema tokom formiranja Sunčevog sistema. Stoga proizvodnja ne može biti jedan rani događaj, osim ako se taj događaj dogodio neposredno pre formiranja Sunčevog sistema. Sada se veruje da su tokom Velikog praska proizvedeni samo vodonik i helijum. Druga hipoteza je da je proizvodnja nuklida ujednačena i u toku tokom zvezda svemira. Ova druga hipoteza je prihvaćena kao tačna i koristi se pri radu sa hronometrima. Par hronometara 232Th / 238U je najpoznatiji hronometar za određivanje starosti naše Galaksije Mlečni put. Njegov početni odnos može se odrediti posmatranjem meteorita, mesečevih stena i kopnenih uzoraka; poznato je da je istorija proizvodnje u toku; i što je najvažnije, oba nuklida se proizvode isključivo r-postupkom koji daje mnogo određeniju stopu proizvodnje. Korišćenjem para hronometra 232Th / 238U izračunata je starost od 12 ± ± 13,0 ± 3 milijarde godina za elemente galaksije Mlečni put (Dalrimple 2004). Pored parova hronometara, postoji još jedan dokaz koji treba uzeti u obzir prilikom traženja starosti elemenata. Od svih poznatih radioaktivnih nuklida, samo trideset i četiri imaju poluvreme raspadanja tokom jednog miliona godina. Od te trideset i četiri, dvadeset i tri se nalaze u prirodi, a pet od dvadeset i tri se kontinuirano proizvode prirodnim procesima. Preostalih sedamnaest ima poluvrijeme veće od 82 miliona godina. Ostalih jedanaest elemenata su izumrli u prirodi (Dalrimple 1991; vidi donju tabelu).

Postoje tri hipoteze koje objašnjavaju izumiranje jedanaest radioaktivnih nuklida. Prvo, izumiranje je možda samo slučajnost, tj. Elementi nisu bili ravnomerno raspoređeni i nisu pronađeni u našem području posmatranja. Ova hipoteza, iako nije nemoguća, krajnje je neverovatna. Dalrimple (2004) daje verovatnoću samo jedne u 1021. godini. Druga hipoteza je da izumrli nuklidi nikada zapravo nisu proizvedeni. Ova hipoteza je takođe lako diskreditovana. Procesi s i r trebali su sukcesivno proizvesti svaki radioaktivni nuklid, stoga nijedan od koraka neće biti preskočen. Takođe, pronađeni su i kćerni proizvodi za neke radioaktivne nukleide - Dalrimple (2004) primećuje povećanu zastupljenost 129Kse u meteoritima usled raspadanja 129I (nedostajući nuklid) - što ukazuje na njihovo ranije prisustvo. Konačno, postoji hipoteza da su radioaktivni nuklidi proizvedeni, ali nakon tako dugog vremenskog perioda oni su sada potpuno propadli do izumiranja. Ovo se čini najverovatnijim odgovorom. Ova hipoteza takođe dokazuje da je Sunčev sistem stariji od 4,5 milijardi godina, ali manje od 10 milijardi godina. Sunčev sistem mlađi od 4,5 milijardi godina trebalo bi da sadrži mnoge nedostajuće nuklide. Bilo koje doba starije od 10 milijardi godina rezultiralo bi izumiranjem radioaktivnih nuklida sa polu-životom većim od 82 miliona godina (Dalrimple 2004). Zaključno, starost elemenata je prirodni sat i daje nauci još jedan alat za dešifrovanje starosti zemlje i univerzuma. Međutim, nije u mogućnosti da navede tačan datum - umesto toga daje samo raspon starosti za materijale koji čine zvezde i planete. Na osnovu ove metode čini se da je Sunčev sistem stariji od 4,5 milijardi godina, ali manje od 10 milijardi, a Galaksija Mlečni put stara je između 9,5 i 16 milijardi godina. Ovi datumi ukazuju na stari univerzum i navode na verovanje da je i Zemlja prilično stara, jer se smatra da je Zemlja nastala ubrzo nakon Sunčevog sistema.

UnixUser · 30.05.2021. u 15:55

svesnaglista:
Na samom početku imaš jednu netačnu generalizaciju, jer ne tumače
svi vernici Bibliju na jednak način.
Biblija je knjiga o duhovnosti i može ti pomoći oko tvog ličnog, duhovnog
razvoja.

Biblija se ne bavi pitanjima kao što je starost zemlje i ostalim glavolomkama
za dokone. Bilo kakvo zamlaćivanje takvim pitanjima, pre nego što spoznaš
ko ti zaista jesi i šta si, čisto je gubljenje vremena. Čak i da nešto pogdiš
po sistemu po kome i ćorava koka nabode neko zrno, to će zrno za tebe
biti otrovno.

Logička greška. Skretanje sa teme itd.
Ako aspekti biblije kao razviće živog sveta, starost zemlje, način formiranja odredjenih elemenata itd nije tačno, nema razloga je uzimati u bilo kom pogledu kao istinu.

UnixUser · 30.05.2021. u 15:56

Plimno trenje i mesec kao neuspeli naučni sat

Bilo je mnogo pokušaja da se utvrdi starost zemlje i drugih nebeskih tela. Neki od ovih pokušaja pokazali su se vrlo obećavajućim, a neki nisu. Jedan od takvih ne tako uspešnih pokušaja učinio je Džordž Darvin, sin čuvenog prirodnjaka Čarlsa Darvina. Džordž Darvin je bio fizičar i astronom i to bi objasnilo zašto su ga toliko zanimale ideje poput formiranja meseca i efekata plimnog trenja na zemlju i mesec. Ovaj rad će dati kratku pozadinu o Džordžu Darvinu i njegovom radu, a zatim će se usredsrediti na uspehe i neuspehe predloženog modela za datiranje starosti zemlje. Za mnoge ljude se Džordž Darvin može smatrati ocem savremene geofizike i mnogo je doprineo proučavanju porekla meseca. Takođe je napravio opsežne studije o plimama i osekama na zemlji. Posebno se koncentrisao na plimu u čvrstom telu. Plima i oseka tela su gravitacioni efekti koji velika tela imaju jedno na drugo (The Talk.Origins Archive 1999). Na primer, gravitaciono polje meseca uzrokuje da je prečnik zemlje na ekvatoru oko 4 metra veći (Odenvald 1995). Darvin je pretpostavio da su se ovi plimni efekti na sferni oblik zemlje promenili kako se Mesec udaljavao u svojoj orbiti. Darvinova ideja za stvaranje Meseca postala je poznata kao „teorija fisije“ formiranja Meseca. Ova teorija je u osnovi izjavila da se mesec odvojio od zemlje zbog svoje brze rotacije. Iz ovoga je takođe izračunao da bi trebalo da prođe najmanje 56 miliona godina da Mesec dostigne trenutnu udaljenost od zemlje. Čak je i sam Džordž Darvin bio spreman da prizna da je njegova ideja o formiranju Meseca bila tek nešto više od nagađanja. Darvin je izračunao starost Zemlje na osnovu istih principa koje je koristio pri proceni vremena koje je trebalo mesecu da dostigne trenutnu udaljenost od zemlje. Koristio je ideju da plimne sile između zemlje i meseca uzrokuju uklanjanje energije sa zemlje u obliku toplote. Ovaj gubitak toplotne energije prouzrokovao bi smanjenje brzine rotacije Zemlje, a usporavanje rotacije Zemlje na svojoj osi moglo bi se koristiti kao sat za izradu procene starosti Zemlje. Koristeći ovaj sat, Darvin je procenio da starost sistema zemlja-mesec mora biti najmanje 56 miliona godina (Dalrimple: 39). Polazna tačka za Darvinov sat bila je formiranje meseca. To ne omogućava potpuno tačan datum starosti Zemlje, ali prisustvo Meseca je neophodno za efekte plimnog trenja koje je Darvin koristio za izračun. Konačno stanje takvog sata stiglo bi tek kada više ne postoji stabilan sistem zemlja-mesec. Brzina sata koju je Darvin koristio bila bi samo izvedena iz proračuna smanjene brzine rotacije Zemlje. To bi se moglo utvrditi prema kriterijumima kao što su dužina dana i ciklusi mesečevih faza. Tokom vremenskog perioda u kojem je Darvin živeo, njegove ideje su se smatrale razumnom naučnom vežbom. Bilo je, međutim, nekih problema sa Darvinovom zemaljskom dobom. Pre svega, čak i u to vreme, Darvin je bio spreman da prizna da su mu predložene starosti za mesec i zemlju bile više donja granica u poređenju sa stvarnim godinama. Danas je prihvaćeno da je takav metod kakav je Darvin do danas koristio zemlju više vežba uzaludnosti nego razumna naučna vežba. Darvin je uspeo da izračuna starost zemlje posmatrajući efekte plimnog trenja. Jedan od merljivih uticaja plime i oseke koji je pokušao da iskoristi je gubitak toplote. Baš kao i kod bilo koje druge vrste trenja, plimno trenje oslobađa energiju u obliku toplote, kao i kod drugih vrsta trenja, i plimno trenje dovodi do smanjenja brzine ili usporavanja brzine rotacije u ovom slučaju. Kada se uzmu u obzir svi faktori, stopa gubitaka toplote ne može se koristiti kao tačno merenje činjenice da se zemlja ne hladi stabilnom brzinom. Znamo da gubitak toplote koju zemlja pretrpi nije posledica samo konvekcije za koju se nekada mislilo da predstavlja gubitak toplote. Stoga je vežba izračunavanja starosti zemlje određivanjem brzine usporenja rotacije jednostavno previše nepouzdana. Još jedan glavni problem koji je nastao na osnovu Darvinovih procena plimnog trenja za zemlju i mesec je taj što neki kreacionisti mlade zemlje sada pokušavaju da koriste informacije poput stope mesečeve recesije sa zemlje da bi dokazali da je zemlja mlada. Oni navode da se mesec smanjuje na nekoliko centimetara svake godine (The Secular Veb Librari 2002). Istina je da se mesec povlači sa zemlje. Recesija Meseca je uzrokovana lomom plima i oseka koje se dešava između Zemlje i Meseca. Razbijanje oseke uzrokuje da se mesec ubrzava u svojoj orbiti i samim tim proširuje orbitu. Na osnovu merljivih podataka, naučnici su izračunali da se mesec povlači brzinom od 3,8 cm / godišnje (Pogge 2005). Ova merenja se vrše zračenjem laserskih zraka na reflektorskim nizovima koji su postavljeni na Mesecu (Pogge 2005). Ovim tempom neki naučnici sa mlade zemlje tvrde da bi Mesec pre toliko miliona godina bio toliko blizu da bi plima i oseka utopila bića na zemlji. Kaže se da na osnovu stope mesečeve recesije ne može biti starija od 10.000 godina. Neki mladi zemaljski kreacionisti tvrde da je "Mesec već previše blizu zemlje. Sada je poznato da se zbog plimnog trenja postepeno udaljava od nas. Na osnovu stope recesije, mesec ne može biti veoma stara. Da je bila stara čak 20.000 do 30.000 godina, u neko ranije vreme bi bila tako blizu - pala bi na našu planetu! " (Pathlights 2005). Sigurno je reći da je Darvin imao dobre namere u pokušaju da datira zemlju, a tokom vremenskog perioda u kojem je živeo, to se verovatno činilo kao razumna teorija. Sada smo, međutim, u stanju da vidimo da se takvom metodom kao što je posmatranje plime i oseke ne može postići nijedno značajno vreme za zemlju ili mesec. Takođe je zanimljivo primetiti da argumente koje je Darvin predložio za zemlju staru najmanje 60 miliona godina sada koriste mladi zemaljski kreacionisti u pokušaju da dokažu da zemlja nije stara više od nekoliko hiljada godina.

UnixUser · 30.05.2021. u 15:58

de Maillet-ovo smanjenje mora kao neuspeli naučni sat

Tokom 17. i 18. veka Katolička crkva je diktirala većinu aspekata života u Evropi i evropskim kolonijama. Očigledno je da je Crkva imala kontrolu nad verskim poslovima, ali je takođe snažno uticala na politiku, nauku i većinu aspekata svakodnevnog života. Međutim, kako su dolazila nova otkrića u poljima prirodnih nauka, mnogi ljudi su počeli da odstupaju od standarda koji su postojali vekovima. Među novim znanjima stečenim u prirodnim naukama bila su dostignuća u fizici, astronomiji i hemiji. Poreklo vrsta Čarlsa Darvina takođe je snažno uticalo na novi pravac bioloških studija. Možda su najranija odstupanja od konvencija crkvenih učenja započela na polju geologije, više od 100 godina pre Porekla vrsta. Benoit de Maillet (1656-1738) bio je francuski diplomata u mnogim oblastima širom mediteranske regije Evrope. Tokom putovanja, de Maillet je primetio mnoge zanimljivosti o nivou mora koji ga okružuje, pre svega da je vremenom postajao sve niži. Dokaz za to mogli su da vide drevni gradovi, poput Kartagine i Aleksandrije, koji imaju strukture morskih luka nekoliko stopa iznad nivoa gde bi trebalo da budu. Njegovim zapažanjima, de Maillet je došao do dve pretpostavke koje su bile neophodne za približavanje starosti Zemlje: 1) u određenom trenutku, Zemljina površina je bila u potpunosti prekrivena okeanom, i 2) da se nivo mora konstantno povlačio stopa tokom vremena (Nacionalni univerzitet u Singapuru 2000). Naravno, tokom ere kada je Katolička crkva dominirala većinom aspekata života, de Maillet je shvatio da će njegovo delo naići na oštro protivljenje. Ovaj sukob je izbegao na dva načina. Prvo, njegova knjiga Telliamed (de Maillet napisano obrnuto) objavljena je tek deset godina nakon de Maillet-ove smrti. Drugo, umesto da naučno izveštava o svojim zapažanjima, Telliamed je pisan kao fikcija, razgovor francuskog misionara i indijskog filozofa Telliameda. Preko Telliameda, de Maillet opisuje svoju teoriju o starosti Zemlje (Lenski). U Telliamedu, filozof opisuje kako je njegov deda primetio smanjenje nivoa mora u mladosti. Takođe je primetio školjke i druge morske fosile na visokim brdima i planinskim stranama. Postavljanjem osmatračnice na ivici mora, a zatim merenjima tokom 75 godina, Telliamedov deda je procenio da se more povlačilo brzinom od tri centimetra po veku. S obzirom na ove brojeve, de Maillet nudi (putem Telliamed-a) da Zemlja mora biti stara najmanje 2 milijarde godina da bi Zemlja bila u svom trenutnom stanju (Dalrimple 2004: 28-29). Danas postoje primedbe na de Maillet-ovu teoriju da li verujete u kreacionizam „mlade Zemlje“ ili u evoluciju „stare Zemlje“. Sa naučnog stanovišta, može se izneti nekoliko primedbi na de Maillet-ovu teoriju. Prvo, verovatno je da Zemljina površina nikada nije bila u potpunosti prekrivena okeanom. Takođe, de Maillet-ova zapažanja uglavnom su se odnosila na Sredozemno more, gde su se nivoi mora smanjivali. Međutim, u isto vreme u drugim oblastima na Zemlji nivo mora se zapravo povećavao. U stvari, jedan od najvećih naučnih strahova današnjice (globalno zagrevanje, otapanje ledenih kapa) rezultirao bi dramatičnim porastom nivoa mora (National Universiti of Singapore 2000). Stoga se može pretpostaviti da su stope povećanja ili smanjenja nivoa mora zaista varirale tokom vremena, što možda najbolje pokazuju razni ledeni doba. Dakle, nivo mora doživljava ciklične periode uspona i opadanja i nije kao sat.
Da bi se proces mogao smatrati tačnim geološkim satom, on mora ispunjavati četiri specifična kriterijuma. 1) Mora proći nepovratan proces. Kao što je gore pomenuto, smanjenje nivoa mora nije nepovratno, jer ti nivoi često fluktuiraju. 2) Procesi se moraju odvijati relativno ujednačenom brzinom. Dok je de Maillet primetio "jednoobrazni" pad od 3 inča po veku, ta stopa nije bila jednoobrazna na svetskom nivou. I ta stopa se vremenom menjala. 3) Početno stanje mora biti poznato. U ovom slučaju, početno stanje Zemlje u potpunosti prekriveno vodom samo je pretpostavka i verovatno nije slučaj. 4) Moraju biti vidljivi krajnji uslov. U ovom slučaju je teško odrediti da li postoji, jeste ili će ikada biti „konačno“ stanje nivoa mora. Verovatno je da se ovo stanje nikada neće dogoditi. Dakle, de Maillet-ov predloženi metod za datiranje Zemlje propada sva četiri naša uslova za geološki sat. Ono što je de Maillet primetio bilo je verovatno lokalno geološko podizanje, a ne globalni pad nivoa mora. Mnoga mesta duž linija kvara doživljavaju ovu vrstu podizanja. U Sjedinjenim Državama područja u Kaliforniji doživljavaju takav uzlet. Mnoge planinske regije, poput Himalaje, takođe doživljavaju geološko uzdizanje.

Sa stanovišta mlade Zemlje, de Maillet-ova starost od najmanje 2 milijarde godina je u snažnoj suprotnosti sa 6.000-10.000 godina starosti Zemlje u koju veruju mnogi kreacionisti. Samo sa teološkog stanovišta, ovo je dovoljno da kreacionisti mlade Zemlje zanemaruju de Maillet-ovo doba. Međutim, jedna od de Maillet-ovih pretpostavki poklapa se sa verovanjem u kreacionizam, da je Zemlja u jednom trenutku bila potpuno pokrivena vodom. U Bibliji se ovaj događaj događa kao deo Nojevog potopa (Mladog). Međutim, tu se sličnosti završavaju. Da se Nojev potop dogodio, moglo bi se pretpostaviti da je najviša tačka na Zemlji Mt. Everest bi bio prva stvar koja bi slomila površinu okeana u recesiji globalne poplave. Na visini većoj od 29.000 stopa, i brzinom od 3 inča po veku, trebalo bi da dostigne vrhunac planine Mt. Everest 11,6 miliona godina da dostigne trenutnu visinu iznad nivoa mora. Ako bi nivo mora opadao konstantnom brzinom od Nojeve poplave, minimalna starost Zemlje bi bila 11,6 miliona godina, plus bilo koje vreme proteklo između Stvaranja i Nojevog potopa.

UnixUser · 30.05.2021. u 16:00

Sada što se tiče kreacionističkih neistina

Kreacionizam i POTOP

Kada neko čuje reč „kreacionizam“, on rađa misli o doslovnom šestodnevnom stvaranju univerzuma, Zemlje i celog života. Međutim, to nije uvek bilo uverenje većine kreacionista. Do poslednjih stotinak godina ili tako nekako, većina verskih vođa priznala je da se ume razumno tumačiti dugačak vek stvaranja umesto 24-časovnih dana (Brojevi 1992: k). Bilo je posle dvadesetih godina 20. veka, doslovno tumačenje Knjige postanka počelo je da postaje popularno i započinje pokret za strogo tumačenje Biblije. Bukvalnim tumačenjem spisa o stvaranju iz Pisma, prividne milijarde godina geološke istorije moraju se ugurati u najviše nekoliko hiljada godina. Ovaj rad će pokušati dati pregled onoga što neki kreacionisti mlade zemlje veruju da se dogodilo tokom Nojevog potopa. Jedan opšti model biblijskog stvaranja uključuje zemlju koju je Bog stvorio u šest doslovnih dana sa izgledom da je starija. Na primer, trebalo bi stvoriti tlo da bi biljke mogle da rastu; zvezdana svetlost bi bila stvorena u onome što bi izgledalo kao srednji tranzit da bi se na Zemlji moglo videti sa miliona svetlosnih godina; Adam bi bio stvoren kao čovek dovoljno star da bi se mogao sam kretati, jesti i piti. Drugi predloženi model, međutim, sugeriše da je, umesto da je stvorena sa svim starenjima koja su već potpuno gotova, stvorena mladalačkim izgledom, a za vreme dok su vode Nojevog potopa prekrivale celu površinu, na zemlji su napravljene drastične promene tako da da su njegove odlike nakon toga dale izgled antičkog doba (Vise 2002: 189). Naučnici veruju da je zemlja delimično drevna zbog sukcesivnih slojeva različitih fosila u sedimentnim stenama i mnogih raznolikih slojeva stena. Jedan od glavnih problema koji je mučio model stvaranja mlade zemlje je velika količina očigledne geološke istorije. Fosilni zapis, na primer, sastoji se od stotina različitih slojeva sa različitim fosilima koji su protumačeni da predstavljaju različite periode istorije. George McCreadi Price je 1902. godine predstavio koncept „geologije poplava“ u svojoj knjizi Outlines of Modern Christianiti and Modern Science, koja je tvrdila da su sve geološke karakteristike koje se pripisuju dugim vekovima zapravo nastale tokom Nojevog potopa (Brojevi 1992: ki). John Vhitcomb i Henri Morris, u pobijanju rada koji predlažu nešto slično dnevnoj interpretaciji Postanka koju je napisao Bernard Ramm, u osnovi su pročistili model geologije poplave koji je prvobitno predložio Price i predstavili su ga „poput ažurirane verzije The Nev Geologi „(jedan od Priceovih detaljnih predloga geologije poplava; Brojevi 1992: 202). Problem geologije poplava je taj što je teško - ako ne i nemoguće - iznijeti naučno valjan model onoga što bi se dogodilo tokom Nojevog potopa kako bi se stvorila geologija vidljiva danas, posebno kada model uključuje natprirodne događaje (tj. Čuda). Ali korišćenje Nojevog potopa za objašnjavanje fosilnih zapisa postavilo je osnovu za upotrebu Potopa kao objašnjenje mnogih drugih geoloških karakteristika u decenijama koje su sledile. U nedavno objavljenoj knjizi, tim RATE objavio je da ima naučne dokaze koji podržavaju teoriju geologije poplava. Međutim, duga kritika rezimea tima koji je napisao dr Kevin Henke mogla bi ozbiljno da potkopa njihove nalaze. Kurt Vise u svojoj knjizi Vera, oblik i vreme predlaže teoriju katastrofalne tektonike ploča. Ova teorija navodi da je kora kada je stvorena bila čvrsta, ali stena na dnu okeana (okeanska kora) bila je hladnija od stene koja čini kontinente (kontinentalna kora). Pre Nojevog potopa, stanje čitave kore bilo je „kritično uravnoteženo na ivici katastrofe“ (Vise 2002: 189). Odjednom je hladnija okeanska kora skliznula ispod kontinentalne kore u Zemljin plašt, izlažući okean vrućem plaštu. Voda je bljesnula u paru i pucala u atmosferu koja se ohladila i spuštala kao kiša. U isto vreme, okeanska kora je počela da tone kroz plašt do jezgra, gurajući materijal plašta s puta i prisiljavajući vrući omotač na površinu gde bi njegova visoka temperatura, hladna voda i niži pritisak doveli do širenja. i kul. Ovaj materijal plašta bi se gurao tamo gde je nekada bila okeanska kora, na kraju podižući nivo okeana do tačke gde je bila pokrivena cela zemaljska kugla. Vremenom je model Poplave imao hipoteze za hipotezama dodavane onome što se moglo dogoditi tokom kratkog vremena da je voda prekrila zemlju ili ubrzo nakon toga. Jedna od ovih hipoteza je da se ono što geolozi nazivaju „ledeno doba“ dogodilo kada su se poplavne vode povukle. Ledena doba je teško objasniti modelom stvaranja, pogotovo što postoje dokazi za mnoga od njih. Price se lagano dotaknuo teme kada je napisao svoj originalni predlog o efektima Potopa (Numbers 1992: 82). Vhitcomb and Morris (1961: 243) zaključili su iz Svetog pisma i iz geoloških zapisa da je klima pre Potopa bila blaga i topla zbog vode u atmosferi („voda iznad [neba]“, Postanak 1: 7). Poplava je promenila čitavu Zemljinu klimu, a za vreme dok se klima prilagođavala novom stanju, delovi sveta - uglavnom polovi - mogli su se smrznuti, a sneg je mogao padati na mestima širom sveta za prvi put (Vhitcomb and Morris 1961: 292). Predložili su da umesto četiri ili više perioda glacijalnog napredovanja nad Severnom Amerikom, što bi bilo teško objasniti u vremenskom okviru mlade zemlje, postoji samo jedan period tokom kojeg su lednici napredovali i povlačili se širom kontinenta (Vhitcomb i Morris 1961: 295-296). Kreacionista Majkl Oard predložio je da neki od ledenih doba koje naučnici navode zapravo nisu istinska ledena doba. Za neke velike naslage predloženog ledničkog porekla smatra da su naslage gigantskog klizišta. Prema Oardu, tokom nekoliko stotina godina koliko je bilo potrebno da vulkanska aktivnost umire posle Potopa (rezultat masovne tektonske aktivnosti), okeani su bili mnogo topliji zbog pojačanog vulkanizma i nove, vruće okeanske kore, dok je atmosfera bila hladniji zbog velike količine pepela i prašine u vazduhu koji blokira sunčevu svetlost. To je dovelo do povećanog isparavanja i nakupljanja snega u srednjim i visokim geografskim širinama (Oard 2005: 41). Procenio je da bi se za samo 174 godine u Severnoj Americi moglo akumulirati dovoljno snega da dostigne glečerski maksimum - najveći obim leda (Oard 2005: 41). Drugi izvor podataka koji je mučio kreacionizam mlade zemlje su rezultati radiometrijskog datiranja, što sugeriše da su Zemlja i Sunčev sistem stari oko 4,6 milijardi godina. Koristeći stope propadanja određenih radioaktivnih elemenata i količine određenih izotopa u steni, naučnici mogu izračunati približnu starost stene. Rezultati radiometrijskog datiranja se generalno smatraju vrlo tačnim, jer su stope propadanja konstantne i merljive, a rezultati za određeni metod datiranja uglavnom su dosledni kada je procenjeni datum u tačnom opsegu te metode. Neki naučnici iz kreacije izazivaju radiometrijsko datiranje tvrdeći da stope propadanja nisu konstantne, kao što tradicionalni naučnici pretpostavljaju. Pokušavajući da objasne kada i zašto bi se stope propadanja povećale, neki kreacionisti su dodali još jednu hipotezu modelu Poplave. Grupa naučnika za stvaranje stvorila je grupu pod nazivom „Radioizotopi i doba Zemlje“ (RATE) da bi proučavali potencijal povećanih stopa propadanja tokom Potopa. Oni predlažu da su tokom Potopa stope propadanja bile veoma ubrzane kako bi stene imale radiometrijski "izgled" starosti. Grupa ne pokazuje stvarni razlog zašto bi se stope propadanja povećale, ali su predložili da bi se porast dogodio tokom Potopa, a zatim smanjio na normalan nivo ubrzo nakon toga. Kreacionisti predlažu da je tokom Nojevog potopa morsko dno potonulo u plašt, uznemirujući plašt tako da su kontinenti bačeni okolo na vrh mantije, rušeći se jedni u druge i formirajući planine i na kraju završavajući tamo gde ih danas vidimo. Voda koja je prekrivala zemlju ohladila je izloženi plašt da bi stvorila novu okeansku koru na dnu okeana (Vise 2003: 194). Dok se to događalo, stope propadanja su povećane, prema timu RATE. Nakon pada nivoa vode, klima je bila u previranju; zbog prirodnog rebalansa, polarni regioni i veći deo Severne Amerike doživeli su dramatičan porast padavina i temperatura smrzavanja, zbog čega su se masivni lednici brzo nagomilavali. Tokom možda nekoliko stotina godina, lednici su se gradili i povlačili, stvarajući zaleđeni predeo u Severnoj Americi koji se danas može videti (Oard 2005: 41-42). Pokušavajući da koristi trenutna naučna i geološka otkrića, kreacionizam modela poplave razvio se u mnogo sveobuhvatniji model nego kada je prvi put predložen pre skoro sto godina. Proširio se daleko izvan okvira izveštaja o Potoku Postanka, gde se ne spominju fosili, ledena doba ili stope propadanja, i postalo je sveobuhvatno objašnjenje za sve dokaze koje kreacionisti drugačije ne mogu objasniti. Teško je ubediti naučnu zajednicu u validnost Potopnog modela stvaranja upravo zbog činjenice da se on oslanja na naučno neproverljive natprirodne događaje kao krajnji temelj modela.

UnixUser · 30.05.2021. u 16:03

Kreacionizam i biblijske genealogije

Tumačenje drevnih tekstova je zeznuto i što je tekst dvosmisleniji, to je teže doći do konkretne, široko prihvaćene interpretacije. Kao takav, sa računom Stvaranja Geneze često je teško baviti se - da li je pouzdana istorija napisana ili dvosmislena i teško je poverovati? Rasprava se zahuktava čak i unutar hrišćanske zajednice. Biblijski literalisti pripisuju stanovištu da se Biblija treba tumačiti doslovno (osim određenih pesničkih odlomaka). Oni koji imaju takvo gledište tumače izveštaj o Stvaranju u Postanju kao da se odvija tokom šest doslovnih 24-časovnih dana. Pored toga, Biblija sadrži genealogije koje opisuju Adamove potomke jevrejskim patrijarsima i šire. Stoga nije iznenađujuće što su biblijski literali pokušavali da pomoću rodoslovlja datih u Bibliji odrede datum porekla čovečanstva. Tada je, s obzirom na tumačenje nedelje Stvaranja (i njene dužine), moguće dodeliti datum samom Stvaranju. Dva najpoznatija takva pokušaja (uključujući doslovnu nedelju kao Stvaranje nedelje) preduzeli su John Lightfoot i James Ussher u 17. veku. Njihov rad poznat je pod nazivom Ussher-Lightfoot Calendar.

Starost Čovečanstva

Da bi se biblijski rodoslovi koristili kao kalendar, mora se iznijeti osnovna pretpostavka da su Adam i Eva bili prvi ljudi. Očigledno je da ako to nije slučaj, onda je biblijski genealoški zapis nepotpun, pa bi svaki proračun napravljen na osnovu njegovih rodoslova bio pogrešan. John Lightfoot je 1642. godine objavio „obiman“ proračun tačnog datuma stvaranja univerzuma: 17. septembra 3928. p. Do ovog datuma došlo se nakon analize biblijskih rodoslova pronađenih u 1. Mojsijevoj, 2. Mojsijevoj, 1. i 2. kraljevima i 1. i 2. letopisima. Osam godina kasnije, Džejms Ušer zaključio je da je prvi dan Stvaranja započeo u noći koja je prethodila nedelji, 3. oktobra 4004. p. Prema Ross-u (2004), poslednja runda „akademskog sparinga“ rezultirala je John Lightfoot-ovim prilagođavanjem Ussher-ovog datuma kako bi zaključio da se celokupno stvaranje odvijalo u nedelji od 18. do 24. oktobra 4004. p. N. Zaključio je da se stvaranje Adama dogodilo 23. oktobra u 9:00 A.M. Pored toga, Ušer je izveo određene datume za „svaki istorijski događaj spomenut u Bibliji“ (Ross 2004). Metodologija koju je koristio Ussher bila je slična onoj koju su koristili drugi bibličari; stoga su datumi koje su samostalno postigli prilično podudarni. Između ostalih pretpostavki, i Lightfoot i Ussher odlučili su da su dani stvaranja Geneze 1 „šest uzastopnih 24-časovnih perioda“ (Ross 2004). Na nesreću, ova rodoslovna hronologija Stvaranja ugrađena je u Bibliju King James Version od 18. veka nadalje, bilo kao beleške na marginama ili čak kao naslovi u tekstu. Stoga je bilo teško razlikovati nadahnuto delo od komentara. Kako se protestantizam širio, Biblija kralja Džejmsa postala je standardni engleski prevod. Tako je 4004. p. datum stvaranja je bio neupitan dugi niz godina. Ipak, kako je postignut ovaj datum? Ussherova metodologija je bila jednostavna: koristite rodoslove predviđene u Bibliji za izradu vremenske linije. Barr (1984) identifikuje tri različita razdoblja s kojima se Ušer morao suočiti: rano doba (Stvaranje kroz vladavinu kralja Salomona), rano doba kraljeva (Solomon do uništenja hrama) i kasno doba kraljeva ( Ezra i Nehemija do Hristovog rođenja). Verovatno je bilo najlakše rešiti se ranih vremena, jer Biblija pruža neprekinuti muški rod od Adama do Solomona, uporedo sa godinama svakog oca pri rođenju njegovog sina, sledećeg patrijarha. Geneza sama pruža rodoslove od Adama do Jakova. Međutim, iste verzije nisu predstavljene u svim verzijama Biblije. Na primer, Septuaginta (prethrišćanski grčki prevod Starog zaveta) pruža znatno duže doba, dodajući još 1500 godina datumu Stvaranja. Ušer je izbegao ovaj problem oslanjajući se na hebrejsku Bibliju (masoretsku). Rano doba kraljeva je malo komplikovanije za suočavanje, jer se loza lomi; umesto toga, Biblija beleži dužinu vladavine kraljeva. Pored toga, preklapanja i nejasnoće u tekstu komplikuju sliku. Dakle, Ušer se oslanjao na ukrštanje Biblije sa drugim poznatim datumima događaja i ljudima da bi stvorio ovaj deo vremenske linije. Kasno doba kraljeva još je više zakomplikovalo stvari, jer u Bibliji nisu dati nikakvi podaci (koji se odnose na dužinu vremena). Stoga je bilo potrebno koristiti druge spise (iz drugih kultura) da bi se kasniji događaji povezali sa onima iz Hristovog vremena. Time je Ušer stigao do datuma 4004. p. N. Nakon što je otkrivena greška Dionisija Egziusa, tvorca sistema numerisanja Anno Domini, Ušer se prilagodio u skladu s tim, postavivši Stvaranje čvrsto na 4004. pne. (Vikipedia). Tako je dato doba za stvaranje čovečanstva.

Kreacija po kreacionistima

Jedno od ključnih pitanja u tumačenju biblijskog izveštaja o stvaranju je tumačenje reči „dan“. U izveštaju o stvaranju Postanja, Bog je stvorio Zemlju, Univerzum i sve u njemu u rasponu od šest „dana“; tako će različite dužine ovih „dana“ dati različite starosti za Zemlju. Prema Ross-u (2004), hebrejska reč iim, prevedena kao „dan“, znači ograničen vremenski period; međutim, dužina takvog vremena nije fiksirana od upotrebe do upotrebe. S druge strane, Vise (2002) tvrdi da, s obzirom da je iim preveden kao doslovni 24-satni radni dan gotovo svaki put kad se dogodi u Bibliji, da to značenje mora imati u izveštaju o stvaranju Postanka. Biblijski literalisti tumače „dan“ kao doslovno 24-časovni dan. Potencijalnu podršku tumačenju mlade zemlje pruža Boid (2005) u svojoj analizi statističke distribucije hebrejskih glagola. Boid započinje ističući da postoje tri moguća načina za čitanje izveštaja o biblijskom stvaranju: 1) „proširena pesnička metafora, koja saopštava istinu, ali u običnom smislu svojih reči ne odgovara stvarnosti“; 2) „narativ koji se pretvara da je istina kada je u stvari greška“; 3) „narativ koji tačno prikazuje stvarnost“ (Boid 2005). Boid namerava da koristi distribuciju glagola kao sredstvo pomoću kojeg se može odrediti žanr naloga Stvaranja. Procenjuje glagole prisutne u raznim delovima Biblije (kao što su 1 Kings ili 1 Chronicles), u kojima je tekst nesumnjivo narativnog žanra, a zatim ih upoređuje sa glagolima prisutnim u biblijskoj poeziji, poput onih koji se nalaze u knjiga psalama. Koristeći ove podatke, pripovest o stvaranju 1. Mojsijeve 1: 1-2: 3 je narativna, sa verovatnoćom između 0,999942 i 0,999987 na nivou pouzdanosti od 99,5%. Stoga je „statistički neodbranjivo“ tvrditi da je tekst poezija (Boid 2005: 632). Dakle, Boid tvrdi da se prvi pristup (čitanje teksta kao poezije) može sigurno zanemariti. Prema Boid-u (2005), onda se tekst mora čitati kao narativ. Kao kreacionista mlade zemlje, Boid veruje da je izveštaj tačan. Međutim, tumačenje izveštaja o stvaranju Postanka sa mlade zemlje nije jedina opcija. Teorija praznina, teorija dnevnog doba i teistička evolucija su široko prihvaćene alternative. Teorija praznina je ideja da između prva dva stiha Postanja postoji neodređeno vreme (jaz). U Postanju 1: 1 stoji: „U početku je Bog stvorio nebo i zemlju“. Sledi jaz od možda miliona godina. Zatim, u Postanju 1: 2 stoji: „I zemlja beše bezoblična i prazna, i mrak nad površinom bezdana, i Duh Božiji se kretaše površinom voda“ (Tompson). Takva praznina omogućava dugotrajnim geološkim zapisima da se usklade sa Biblijom. Teorija dnevnog doba je pojam da, iako Biblija ne ostavlja jaz u vremenu, svaki „dan“ Stvaranja nije bio doslovan dan, već doba - period od miliona godina ili više (Ross 2004) . Dakle, starost Zemlje postignuta ovom teorijom može biti u skladu sa starosnom granicom koju su dostigli naučnici: 4,5 milijardi godina. Vredi se istaći da teoretičari dnevnog doba, kao što je Hugh Ross, generalno ne uključuju evoluciju u svoju teoriju stvaranja. Evolucija se nalazi u teističkoj interpretaciji evolucije. Ova opcija evoluciju uzima kao aksiomatsku i navodi da je Bog evoluciju koristio za stvaranje. Dakle, naučni zapis je valjan, a izveštaj o stvaranju postanka je u najvećoj meri simboličan.

Sada se može početi uviđati kako je moguće koristiti doba čovečanstva, zajedno sa datom dužinom nedelje Stvaranja, za dodeljivanje doba Zemlji. To kombinuje hronologiju Ussher-a i Lightfoot-a sa doslovnim narativnim tumačenjem Postanja i daje datum stvaranja 4004. p. Međutim, Ušherova metodologija dodeljivanja datuma dobu čovečanstva zahteva temeljne pretpostavke biblijske doslovnosti i nepravilnosti. Ovo nije naročito lako uzeti, jer su mnogi uzrasti patrijarha dati u različitim verzijama Biblije (iako neskladni) izuzetno dugački (videti Tabelu 1) i po današnjim merilima izgledaju prilično nerealno. Pored toga, s obzirom na varijacije (i velike i male) u različitim verzijama Starog zaveta, malo je dokaza da su predstavljeni genealoški podaci potpuni ili tačni. Na kraju, vredi napomenuti da će različita tumačenja biblijskog opisa nedelje stvaranja dati različite starosti, čak i kada se kombinuju sa 6000 godina čovečanstva. Ipak, kreacionisti mlade zemlje pretežno pripisuju tumačenju Ušherovog ljudskog kalendara i šestodnevne nedelje stvaranja.

Jasna · 30.05.2021. u 16:04

UnixUser:
Logička greška. Skretanje sa teme itd.
Ako aspekti biblije kao razviće živog sveta, starost zemlje, način formiranja odredjenih elemenata itd nije tačno, nema razloga je uzimati u bilo kom pogledu kao istinu.

Ja rekoh da Biblija o tome i ne govori.
Ali izvini što sam te omela u kopranju knjige. Samo ti nastavi..

Jel treba i mi ostali nešto da kopiramo da ne bi skretali temu il šta da radimo?

UnixUser · 30.05.2021. u 16:05

Veliki kanjon kao kreacionistički sat

Kada se od nas zatraži da zamisle najveći, najdublji i najduži kanjon koji neko može da zamisli, slika Velikog kanjona često će mu upasti u glavu. Veliki kanjon je mesto gotovo nesagledive veličine, koje uliva strahopoštovanje kod svakog ko ga vidi. Međutim, u poslednje vreme, kanjon je takođe podstakao kontroverzu, posebno oko svog porekla. Naučna zajednica generalno drži da je Veliki kanjon nastao polaganom erozijom reke Kolorado tokom miliona godina. Doktor Steve Austin je, međutim, predložio sasvim drugačiju teoriju o starosti i formiranju kanjona i napisao knjigu koja objašnjava svoje teorije pod nazivom Grand Canion: Monument of Catastrophe. Doktor Austin veruje da je kanjon izuzetno brzo nastao u periodu neposredno nakon globalne poplave Noje u biblijskoj knjizi Postanak. Dr Austin je pretpostavio da je kanjon star hiljadama, a ne milionima godina. To se uklapa u šire polje nauke o stvaranju, u kojem ljudi pokušavaju naučnim dokazima da dokažu da je svet star samo 6 000 godina. Ovaj članak će rezimirati tvrdnje dr. Austina i istražiti njegovu knjigu kako bi ih istražio. Dr Austin svoju tvrdnju potkrepljuje teorijama brze erozije i odlaganja fosila u poplavi. Takođe se bavi pitanjima poput radiometrijskog datiranja, u kojem pokušava da baci sumnju na ustaljene naučne metode datiranja Zemljinih karakteristika. Austinova otkrića postala su jedna od osnova za projekat RATE, naučni tim za stvaranje čiji je cilj da dokaže zamke i neadekvatnosti tehnika radiometrijskog datiranja. Doktor Austin nudi zanimljiv pogled na poreklo kanjona, od kojih neki mogu da ga ispitaju i kritikuju, ali da bi kritikovao teoriju, prvo je treba znati i razumeti. Doktor Austin ne samo da se razlikuje od ustaljene nauke o tome kako je formiran Veliki kanjon, već i o formiranju samih stena kroz koje je kanjon isklesan. Prema dr. Austinu, u Velikom kanjonu je izloženo pet odeljenja stena, a svaka se u priči Geneze može pripisati određenom vremenu ili događaju. Prva podela, duboko u klisuri kanjona, sastoji se od magmatske i metamorfne stene. Austin veruje da je ova stena ostatak zemljine kore stvorene tokom prvog dela nedelje stvaranja. Druga podela stena, koja je prva podela koja pokazuje slojevitost, je jako neispravna i nagnuta. Austin priznaje da ovo pokazuje dokaze o tektonskoj aktivnosti i pripisuje je tektonskoj aktivnosti nakon 3. dana Nedelje stvaranja. On koristi biblijsku interpretaciju da opravda svoje zaključke o ovoj specifičnoj podeli. Austinova treća divizija sastoji se od ravno položenih sedimentnih slojeva koji čine glavninu stena Velikog kanjona i on ih pripisuje taloženju tokom ranog dela Nojeve poplave. Četvrti deo sadrži dokaze o eroziji i taloženju, što Austin pripisuje završnim fazama Potopa dok su se vode povlačile. Peta, poslednja i najmlađa podela slojeva, prema Austinu, uključuje sve stene koje su se deponovale različitim procesima nakon poplave. To uključuje jezerske sedimente, naslage klizišta, šljunka i tokove lave, a sve se to dogodilo nakon Potopa (Austin 1994: 57). Ovih pet odeljenja čine sve stene prisutne u kanjonu. Austinove stenske podele imaju isti vremenski niz kao i u glavnoj geologiji; međutim, oni se izuzetno razlikuju u zavisnosti od starosti svakog događaja taloženja i erozije. Cilj dr. Austina u davanju datuma je izričito jasan pod nazivom jednog od njegovih poglavlja: „Kreacionistički pogled na slojeve Velikog kanjona“.

Nakon objašnjenja kako su nastale stene Velikog kanjona, Austin zatim iznosi svoju teoriju kako su ove stene erodirane da bi stvorile sam kanjon. Austin veruje da je katastrofalna poplava potekla severno od sadašnjeg kanjona i brzo je urezala kanjon za relativno malo vremena. Austin se bavi pitanjem kako bi se to moglo dogoditi uvođenjem teorije narušene brane. Austin navodi „Od različitih modela katastrofalnih poplava koji se mogu predložiti, najfascinantnija je teorija katastrofalne drenaže jezera“ (Austin 1994: 93). Ova teorija navodi da se prirodna brana formirala iznad sadašnjeg kanjona koja bi ispunila visoravan Kolorado vodom stvarajući nekoliko velikih jezera. Navodna jezera trebala bi prostirati se na oko 30.000 kvadratnih kilometara, ili otprilike tri puta više od današnjeg jezera Michigan (Austin 1994: 93-94). Austin objašnjava da se brza erozija temeljnih stena može dogoditi kroz procese kavitacionih mehurića, hidrauličnog čupanja i hidrauličnih vrtloga, koji vrlo brzo mogu nagristi velike količine relativno tvrde stene (Austin 1994: 104). U prilog svojoj tvrdnji Austin koristi nekoliko primera probijenih brana koje su izazvale katastrofalne poplave. Njegov najzapaženiji primer je primer poplave Missoula u zapadnoj Montani, Ajdahu i istočnom Vašingtonu. Jezero Missoula bilo je veliko jezero smešteno u zapadnoj Montani, koje je zadržavala lednička brana. Kada je brana zakazala, poplava je presekla duboke doline i ožarila veći deo terena istočnog Vašingtona. Austin citira kanjon Palouse, koji je formiran ovom poplavom, da bi dokazao da je takav događaj mogao da formira Veliki kanjon (Austin 1994: 95-97). Slika kanjona pokazuje nekoliko sličnosti sa Velikim kanjonom, osim što je znatno manja.

Kao i u Velikom kanjonu, kroz kanjon Palouse takođe postoji reka koja Austinu dokazuje da je reka Kolorado zapravo bila nusprodukt Velikog kanjona i da nije sila koja ga je stvorila. Austin takođe navodi nekoliko manjih kanjona za koje se zna da su se relativno brzo formirali da potkrepe njegovu tvrdnju o starosti Velikog kanjona, od kojih se nekoliko nalazi oko planine St. Helens.

Upoređujući Veliki kanjon sa određenim delovima istočnog Vašingtona, Austin ne uspeva da odgovori na velike razlike između regiona. Austin brzo ukazuje na nekoliko sličnosti između dve lokacije, ali u potpunosti zanemaruje daleko veći broj razlika. Kao što je dr Timothi Heaton istakao kritikujući Austinovu paralelu između ta dva područja, postoje velike razlike između Velikog kanjona i većine dokaza o poplavama u Vašingtonu. Ova dva područja su toliko različita da bi se gotovo mogla smatrati međusobnim suprotnostima. Dr Heaton je rezimirao ovu tačku kada je objasnio „Uska unutrašnja klisura Velikog kanjona i njegovi ravnotežni pritoci su antiteza širokoj poplavnoj ravnici Kanalizovanih krasta“ (Heaton 1995: 36). Pažljivije ispitivanje regiona u celini otkriva ove ogromne razlike između Velikog kanjona i peščara. Iako je tačno da određena područja poplavne ravnice jezera Missoula podsećaju na određene delove Velikog kanjona, u celini su se dve regije neverovatno različite. Podržavajući svoju teoriju, Austin pokušava diskreditovati dokaze koje koriste oni sa suprotnim stavovima. Jedan od načina na koji to čini je ukazivanje na razlike u radiometrijskom datiranju, posebno na stenama Velikog kanjona. Započinje sugerišući da radiometrijsko datiranje ima mnogo mana i da ne stvara dobar sat jer početni uslovi nisu poznati i stopa propadanja možda nije konstantna (Austin 1994: 129, 2005). Metodu upoređuje sa kazivanjem vremena sa peščanim satom jer za početak ne morate nužno znati koliko peska je bilo na vrhu peščanog sata. Austin zatim posvećuje čitavo poglavlje objašnjavanju ovog „neuspelog“ sata vrlo zamršeno. Takođe daje mnoge primere neskladnih datuma dobijenih radiometrijskim datiranjem stena u kanjonu. Austin na kraju zaključuje da neskladni datumi, netačne pretpostavke i neskladni podaci koji uključuju stratifikaciju stena dokazuju da radiometrijsko datiranje nije održiv metod za datiranje Velikog kanjona. Zaključci dr Austina o radiometrijskom datiranju postali su osnova za stvaranje naučne grupe RATE i njihova kasnija istraživanja. Tim RATE je okupljen da testira različite uzorke stena, mnogi iz Velikog kanjona radiometrijskim metodama datiranja. Da bi sumirali njihove ogromne količine podataka i proračuna, tim RATE-a zaključio je da se radiometrijsko datiranje pokazalo nepouzdanim kao sat koji datira (Austin 2005).
Na kraju, dr. Austin pruža mnoštvo informacija koje potkrepljuju njegovu tvrdnju. Da li je u pravu ili ne, tema je žustre rasprave koja podstiče javne polemike. Nedavna kontroverza izazvana ovom teorijom razvila se kada su suvenirnice Grand Canion-a počele da prodaju knjigu Grand Canion, drugačiji pogled (Vail 2003). Ova knjiga je kompilacija kreacionističke misli koja uključuje rad Austina i njegovih kolega kreacionista, zajedno sa mnogim fotografijama, pesmama i odlomcima iz Svetog pisma. Knjiga započinje sledećom izjavom: „On [Veliki kanjon] je svečani svedok moćne sile Božje, koja je ne samo svemogući Stvoritelj svih stvari, već i osvetnički branilac Njegove svetosti“ (Vail 2003) . Upravnik parka Joe Alston pokušao je da blokira prodaju knjige u parku u leto 2003. Ova akcija izazvala je protest mnogih kreacionista, što je zauzvrat podstaklo nekoliko naučnih organizacija da se pridruže borbi na strani Alstona. Na kraju je Bushova administracija odobrila prodaju knjige u parku, uprkos nekoliko zahteva za pregled od strane Park službe. Bez obzira na to da li je to gubitak za zagovornike stare zemlje, knjiga se sada može kupiti u parku (U.S. Gov Info 2004). Austinov argument je naučniji nego što tvrdi većina kreacija pre njega. Austin iznosi tvrdnju, a zatim je potkrepljuje posmatranjem, povlačenjem paralela i određenim stepenom naučnog istraživanja. Njegova otkrića, međutim, nisu istinska nauka. Međutim, ono što koči ovo naučno istraživanje je uvek prisutan, najvažniji predmet vere. Austin je na osnovu svojih tvrdnji koristio Bibliju i sproveo je svoje istraživanje u znak podrške zaključku koji je već izveo pre nego što je započeo istraživanje. Ova pristrasnost može potpuno onesposobiti njegovo delo jer se predstavlja kao antiteza pravilnom naučnom istraživanju. Međutim, za neke je vera mnogo moćnija od nauke. Ovim ljudima oruđe vere daje prednost nauci kad god dođu u sukob. Religijski zaključci su vrlo retko predmet naučnog ispitivanja. Austinov model Velikog kanjona u osnovi nije ništa drugo do verska tvrdnja odevena u nauku.

UnixUser · 30.05.2021. u 16:06

svesnaglista:
Ja rekoh da Biblija o tome i ne govori.
Ali izvini što sam te omela u kopranju knjige. Samo ti nastavi..

Jel treba i mi ostali nešto da kopiramo da ne bi skretali temu il šta da radimo?

Sada idemo i na sledeću logičku grešku...lepota.
Biblija o tome govori.
Da si pročitala tekst koji pišem, možda bi shvatila. Ovako pokazuješ samo da zapravo tebe ne zanima da li je išta od toga tačno, ti želiš da bude tačno

Jasna · 30.05.2021. u 16:11

UnixUser:
Sada idemo i na sledeću logičku grešku...lepota.
Biblija o tome govori.
Da si pročitala tekst koji pišem, možda bi shvatila. Ovako pokazuješ samo da zapravo tebe ne zanima da li je išta od toga tačno, ti želiš da bude tačno

Ja sam sigurna da ćeš naći dovoljno sagovornika ovde koji će se složiti
sa tobom da Biblija o tome govori. Šteta što nisi mogao da čuješ šta ti
ja govorim.

UnixUser · 30.05.2021. u 16:11

Kreacionizam i ubrzani raspad elemenata

Drugi su pokušali. da bi se pronašao odgovor u geološkim procesima. Ali dr Humphreis i Baumgardner shvatili su da postoji previše nezavisnih dokaza (raznolikost elemenata koji se koriste u „standardnom“ datiranju radioizotopa, radiohalosu zrelog uranijuma, datiranju tragova fisije i još mnogo toga) koji ukazuju da su se zaista dogodile ogromne količine radioaktivnog raspada . Teško bi bilo zamisliti da bi geološki procesi mogli sve ovo objasniti. Umesto toga, verovatno je postojao jedan, objedinjavajući odgovor koji se ticao samih procesa nuklearnog raspada. Budući da se, iz svedočenja očevidaca Božje reči, nisu desile milijarde godina za koje bi takve ogromne količine radioaktivnih procesa obično sugerisale, bilo je jasno da je pretpostavka o stalnom polaganom procesu propadanja pogrešna (Vieland 2003).

Zaključci projekta Radioizotopi i doba Zemlje (RATE), kao što je gore sumirano, znače važan pomak u argumentaciji mnogih glavnih institucija kreacionizma mlade Zemlje, kao što su Ansvers in Genesis i Institut za istraživanje stvaranja. To označava odmak od oslanjanja na „izgled starosti“ i argumente kreacionista poput Johna Voodmoreappea (Plaisted 2002), koji je tvrdio da su datumi radioizotopa rezultat filtriranja suštinski slučajnih brojeva kroz institucionalne pristranosti nauke. Ovi kreacionisti mlade Zemlje sada tvrde da se raspad radioizotopa zaista dogodio, da se može tačno izmeriti i da će mu trebati milijarde godina po sadašnjim stopama da bi se objasnilo trenutno stanje Zemlje. Upravo te argumente naučna zajednica iznosi decenijama. Tim RATE, međutim, zbog svoje nepokolebljive biblijske vere u 6000 godina staru Zemlju, odbacuje uniformistizam (Humphreis 2005: 93) i tvrdi da je stopa propadanja znatno ubrzana tokom prva dva dana Nedelje stvaranja i tokom godine- dugi Nojev potop (DeIoung 2005: 150-151). Ovaj rad ispituje dokaze koje RATE navodi zbog verovanja da je raspad ubrzan, predložene mehanizme za to ubrzanje i nekoliko poteškoća sa teorijom. Grupa RATE identifikovala je četiri odvojena dokaza za ubrzanje raspada radioizotopa: (1) akumulacija helijuma u kristalima cirkona, (2) postojanje polonijumovih oreola, (3) izotopska neskladnost i (4) prisustvo 14C u dijamantima (Vardiman i sar. 2005: 766). Kristali cirkona sadrže velike količine uranijuma, koji proizvodi helijum tokom procesa raspadanja. Ovaj helijum, kao plemeniti gas, normalno bi trebao moći da izađe iz kristala brže nego što bi nastao raspadanjem uranijuma po sadašnjoj brzini; ovo se potvrđuje merenjima difuzije koja je sprovela RATE. Pa ipak, helij se nekako nakupio u ovim kristalima cirkona. Prema RATE-u, ubrzano raspadanje objasnilo bi ovu anomaliju (Vardiman i sar. 2005: 740). S obzirom na to da je poznato da su brzine difuzije veoma promenljive, radoznalo je da bi RATE verovao da je ovaj sat pouzdaniji od propadanja radioizotopa. Što se tiče pitanja radiohalosa, poznato je da alfa čestice oslobođene tokom nuklearnog raspada uzrokuju vidljivo obojenje u stenama. RATE tvrdi da se oreoli proizvedeni od različitih izotopa međusobno razlikuju na osnovu veličine i boje. Polonij je nestabilan izotop koji nastaje raspadanjem radona kao deo veće serije raspada uranijuma. RATE tvrdi da su identifikovali polonijeve oreole u neposrednoj blizini oreola uranijuma. Oni tvrde da su se, s obzirom na kratko poluvreme polonijuma, ovi oreoli mogli formirati samo pod uslovom brzog propadanja i brzog hlađenja magme (Vardiman i sar. 2005: 743-744). Prihvaćeni naučni model zapravo dobro objašnjava ove oreole. S obzirom na to da je gotovo sav poluvreme od 4,5 milijardi godina uranijuma-238 rezultat prvog koraka u njegovoj seriji raspadanja, gde se 238U raspada na 234Th, obilje urana bi i dalje postojalo dugo nakon što se magma koja se sporo hladi očvrsnula. Posle još nekoliko koraka, torijum bi se na kraju raspadao do radona, što je plemeniti gas. Plemeniti gasovi se smatraju klizavim, jer se ne zakače za druge izotope; to bi moglo da omogući radonu da pređe male udaljenosti i stvori praznine između oreola koje je tim RATE-a zabeležio.
Treći argument za ubrzanje koji nudi RATE je argument izotopske neskladnosti. Oni započinju tvrdnjom da bi datumi radioizotopa za sve izotope u steni uvek trebalo da se savršeno podudaraju. RATE pruža niz primera kada datumi dati različitim metodama izlaze iz okvira greške za druge izotopske metode. Iz njihovih uzoraka, RATE pokušava da ekstrapolira opštu neskladnost svih radiometrijskih datuma i nudi ubrzano propadanje kao objašnjenje za neslaganje. To ih dovodi do popuštanja sve tri pretpostavke koje leže u osnovi raspadanja radioizotopa: poznato početno stanje, zatvoreni sistem i konstantna brzina propadanja (Vardiman i sar. 2005: 749). Poslednji dokaz za ubrzanje koji navodi RATE je prisustvo 14C u tragovima u dijamantima i drugim „starim“ predmetima. Ugljenik-14, čiji je period poluraspada 5.730 godina, stalno se stvara u atmosferi. Sva živa bića sadrže istu količinu 14C, jer je neprestano unose. Nakon smrti, nivoi 14C počinju da se smanjuju, prepolovivši se na svakih 5.730 godina. Grupa RATE pronašla je 14C u tragovima u drevnim naslagama uglja i dijamantima za koje se veruje da su stare stotine miliona godina na osnovu njihovog položaja u geološkim zapisima; praktično svi 14C su već trebali propasti. Oni tvrde da je 14C nepropustan za ubrzanje procesa raspadanja koji su uticali na druge izotope. Stoga maksimalan datum od 50.000 godina uz upotrebu ugljenika-14 predstavlja efektivnu maksimalnu starost Zemlje, jer nijedno istinski drevno nalazište ne bi sadržalo ostatak 14C (Vardiman i sar. 2005: 756). Ovaj argument nema smisla. Ugljenik-14, poput metoda datiranja izotopa kalijum-argona i rubidijum-stroncijuma, pokazatelji RATE, primer su beta propadanja. Na bilo koju brzinu raspadanja beta trebalo bi slično uticati bilo kojom promenom atomskih ili subatomskih sila, pa bi 14C bio znatno ubrzan zajedno sa 40K i 87Rb. Da je propadanje zaista ubrzano i ako se u jednoj stvarnoj godini desilo propadanje vredno 500 miliona godina, niko ne bi pronašao radiokarbonske datume starije od Potopa. U drevnim dijamantima sigurno ne bi bilo zaostalog ugljenika-14. Stoga RATE-ovo otkriće drevnog 14C snažno argumentira njihov predlog ubrzanog propadanja, a ne za njega. Tim RATE nudi dva mehanizma za ubrzano propadanje. Prva mogućnost je specifična za procese alfa raspada (npr. Uranijum). Protoni i neutroni atoma se u jezgru normalno drže zajedno nuklearnom jakom silom (DeIoung 2005: 144). Tokom alfa raspada, dva neutrona i dva protona izlaze iz jezgra kao alfa čestica. Da bi to učinila, alfa čestica mora imati dovoljno energije da pređe prag jake sile, nazvane Coulomb barijera (DeIoung 2005: 145). Postoji konačna verovatnoća da će alfa čestice imati potrebnu energiju. Istraživači RATE tvrde da je Bog ubrzao alfa-raspadanje slabeći snažnu silu, omogućavajući tako alfa-česticama niže energije da pobegnu iz jezgra (Chaffin 2005: 527; DeIoung 2005: 146). Šta je sa beta raspadom? Da bi objasnio ubrzanje beta raspada RATE se osvrnuo na teoriju struna koja tvrdi da se materija sastoji od malih čvorova u prostoru-vremenu koji su bilijuni puta manji od subatomskih čestica poput elektrona. Ovi čvorovi mogu postojati u deset dimenzija. Teorija struna povezuje stanje ovih nevidljivih dimenzija sa Fermijevom konstantom, od koje zavisi beta raspad (DeIoung 2005: 149). Ugljenik-14, kalijum-40 i rubidijum-87 se raspadaju beta procesom. Prema DeIoung-u, teorija struna:

mogao istražiti mala, privremena prilagođavanja neviđenih dimenzija, možda direktnom rukom Stvoritelja. Ovo bi moglo promeniti Fermijevu konstantu, a zauzvrat, značajno prilagoditi stope raspada nuklearne energije. Postoji nekoliko „ako“ u ovom istraživanju ubrzanog propadanja i ono je ovde predstavljeno samo kao primer tekućih istraživanja.

Chaffin (2005: 547) proširuje ovu osnovnu ideju u većoj, tehničkijoj knjizi RATE. Međutim, postoji niz ozbiljnih poteškoća sa RATE-ovom hipotezom o ubrzanom propadanju. Kreacionisti RATE-a prepoznaju dva najvažnija sporedna efekta bilo kog takvog ubrzanja: toplotu i zračenje. Sakupljeno u 4,5 milijardi godina duge istorije Zemlje, radioaktivni raspad proizveo je ogromne količine i jednog i drugog. Ubrzanje 4 milijarde godina propadanja u prva dva dana nedelje stvaranja i istiskivanje 500 miliona godina u godinu Potopa (DeIoung 2005: 150-151) je prilično problematično. Samo ubrzanje poplave oslobodilo bi dovoljno energije da se Zemlja zagreje na temperaturu veću od 22.000 ° C (Snelling 2005: 183), što je otprilike četiri puta više od temperature površine Sunca (DeIoung 2005: 152). Ta količina energije izazvala bi isparavanje stena, a verovatno i cele Zemljine kore (DeIoung 2005: 152; Snelling 2005: 183). Osim činjenice da planeta više neće postojati, geološki dokazi koje RATE navodi u prilog ubrzanju sigurno bi bili izbrisani. Temperature iznad 150-400 ° C izbrisale bi fisione tragove i radiohalose i uništile kristale cirkona koje navodi RATE (DeIoung 2005: 152; Snelling 2005: 182). U stvari, porast temperature u cirkonima bio bi za red veličine veći od proseka zbog njihove abnormalno visoke koncentracije uranijuma (Snelling 2005: 183). Difuzija helijuma se brzo poboljšava na višim temperaturama, pa bi se činilo da je to u suprotnosti sa RATE-ovim tvrdnjama o difuziji. D. Russell Humphreis iz RATE tima daje novi predlog u vezi sa akumulacijom toplote. Jednostavno rečeno, u istom trenutku kada je Bog ubrzao raspad radioizotopa, takođe je proširio veličinu univerzuma dvadeset puta (DeIoung 2005: 153). Ovo je primena volumetrijskog hlađenja, kako frižideri rade komprimovanjem i širenjem gasa. Hamphreis tvrdi da Biblija sadrži biblijske dokaze za dva perioda kosmičke ekspanzije koja se poklapaju sa ponuđenim RATE-om dva perioda ubrzanog propadanja (Humphreis 2005: 73). Na primer, Psalam 104: 2 kaže: „Ko se pokriva svetlošću kao odećom; Problem je što volumetrijsko hlađenje deluje samo na gasove, a ne na čvrste materije. Drugim rečima, ne postoji način da se Zemlja od 22.000 ° C mogla ohladiti površinskom provodnošću pre nego što je eksplodirala (Vardiman i sar. 2005: 763). Čini se jasno da bi čak i božanska intervencija za širenje univerzuma u četiri dimenzije koju je predložio Humphreis bila neadekvatna za rešavanje problema toplote (Vardiman i sar. 2005: 763). Hamphreis zapravo tvrdi da je stvarni problem njegove kosmološke hipoteze o hlađenju taj što bi previše ohladio Zemlju (Humphreis 2005: 73). Kristalima cirkona bogatih uranijumom bilo bi potrebno strašno hlađenje, ali da se cela planeta ohladila onoliko koliko je potrebno za očuvanje kristala cirkona, vode Potopa bi se zaledile i sve što bi bilo na brodu umrlo (Vardiman i sar. 2005: 764). Ipak, budući da veruje da je došlo i do ubrzanog propadanja i da potiče od Nojeve porodice koja je koristila kovčeg da bi preživela Potop, Hamphreis je uveren da postoji dobro objašnjenje za hlađenje (Humphreis 2005: 74). Prisustvo radiohalosa na sličan način uverava Snellinga da je Bog intervenisao ne samo da bi masovno ubrzao radioaktivno propadanje, već i da čudesno odvede ogromne količine toplote (Snelling 2005: 184). Neko bi se mogao zapitati da li je to zaista najrazumnije objašnjenje.
Drugi glavni problem koji RATE prepoznaje je da bi ogromne količine radijacije koje se oslobađaju ubrzavanjem raspada radioizotopa velikih razmera ubile sve na planeti, uključujući ljude i životinje u arci. Čini se da je letalni efekat zračenja primarni razlog zbog kojeg je RATE zaključio da se najviše ubrzano raspadanje dogodilo tokom prva dva dana stvaranja, pre nego što je život postojao (DeIoung 2005: 150), i zbog odbacivanja epizode ubrzanja tokom pada i presude (Vardiman i sar. 2005: 737). Ali ubrzanje tokom Nojevog potopa još više muči:

Postoji očigledno pitanje zaštite dragocenog životinjskog i ljudskog života na brodu. Vodena barijera između kivota i slojeva zemaljskih stena mogla je da igra glavnu ulogu zajedno sa božanskom intervencijom (DeIoung 2005: 151).

UnixUser · 30.05.2021. u 16:11

Na prvi pogled, argument da bi voda mogla zaštititi arku od takvog zračenja deluje sumnjivo, ali zapravo je prilično razuman s obzirom da otvorene vode ili bazeni tipa nuklearnih reaktora koriste vodu upravo u te svrhe (Vikipedia 2005). Pravi problem je u tome što samo ljudsko telo sadrži dovoljno 40K i 14C da bi ubrzanje na skali predloženoj od RATE bilo kobno. Budući da tim RATE veruje da su ljudi na arci morali preživeti da bi bilo koji čovek danas mogao postojati, zaključio je da su ljudi u vreme Potopa morali sadržavati manje nestabilnih izotopa (DeIoung 2005: 153-154; Vardiman et al. 2005 : 764-765). Još jedan problem sa hipotezom RATE su značajni naučni dokazi da je brzina propadanja izotopa konstantna. Prvo, pokazalo se da su stope alfa i beta propadanja impresivno otporne na promene kada su podvrgnute neverovatnim ekstremnim temperaturama i pritiscima, hemijskim promenama i magnetnim i električnim poljima (Dalrimple 2004: 59). Budući da se alfa i beta raspad toliko razlikuju i zavise od različitih sila, čini se verovatno da bi bilo koja promena rezultirala razlikama između dva tipa raspadanja reda veličine većim od onih zabeleženih u RATE (Stassen 2005), a ipak datiranje radioizotopa koji uključuju oba raspada tipovi rutinski daju konzistentne rezultate (Isaak 2003). Postoji i nekoliko nezavisnih provera bilo koje promene u stopama propadanja. Supernove čine odlične testove:

Poznato je da supernove proizvode veliku količinu radioaktivnih izotopa. Ovi izotopi proizvode gama zrake sa frekvencijama i brzinama bledenja koje su predvidive u skladu sa trenutnom stopom raspadanja. Ova predviđanja važe za supernovu SN1987A, koja je udaljena 169.000 svetlosnih godina. Zbog toga se stope radioaktivnog raspadanja nisu značajno razlikovale pre 169.000 godina. Sadašnje stope propadanja su takođe u skladu sa zapažanjima gama zraka i brzinama bledenja supernove SN1991T, koja je udaljena šezdeset miliona svetlosnih godina, i sa zapažanjima brzine izumiranja supernovih udaljenih milijardama svetlosnih godina (Isaak 2003; uklonjeni unutrašnji citati)

Vredi napomenuti da promena brzine svetlosti ne bi uticala na dokaze o supernovi (Carlip 2001), pa bi se ovi dokazi primenjivali čak i u slučaju brzog kosmičkog širenja. Prema Stassen (2005), brojni drugi uočljivi fenomeni bi se manifestovali da su se promenile stope propadanja; radijus planeta, orbita Zemlje i Meseca i apsorpcione linije kvazara bili bi primetno drugačiji nego što su trenutno. Ubedljiva konačna šansa za verifikaciju dolazi iz prirodnog reaktora Oklo, koji je bio mesto fisione reakcije pre 1,8 milijardi godina (Carlip 2005). Istraživanje na tom mestu pokazalo je da su konstanta fine strukture i zahvatanje neutrona nepromenjeni skoro dve milijarde godina (Isaak 2003). RATE tvrdi da su dve ili više promenljivih možda istovremeno promenjene kako bi se poništili dokazi ubrzanja na Oklu (Chaffin 2005: 539). Metodološke greške bi mogle postojati u bilo kojoj od ovih pojava, ali uzeti u obzir dokazi o stalnim stopama propadanja su ubedljivi (Stassen 2005). Konačno pitanje je da li su argumenti RATE naučni i logični. Najvažnije je primetiti da iako RATE pokušava naučno da objasni šta bi trebalo promeniti kako bi se ubrzalo propadanje radioizotopa, njihovi predlozi i dalje apsolutno zavise od božanske intervencije na svakom koraku. Identifikovali su fizička svojstva koja bi, ukoliko se promene, mogla uticati na stope propadanja, ali to ne znači ništa da dokaže stvaranje. Sigurno bilo koje biće koje može stvoriti univerzum i sve u njemu za šest dana ne bi zavisilo od postojanja nekog fizičkog svojstva da bi moglo da deluje; cela stvar je u tome da je Bog svemoguć. Govoreći o teoriji struna, opštoj relativnosti i nuklearnoj snazi oblači kreacionizam u svoje najbolje naučne znake, ali on je ipak kreacionizam i potpuno zavisi od doslovnog tumačenja Biblije i svemoćnog natprirodnosti. Kao što je navedeno u zaključku detaljnih nalaza RATE-a:

Osnovni problem je što nemamo dovoljno informacija o tome kako je Bog upravljao tim procesima. I, čak i da imamo više informacija, kako bismo ih opisali u trenutnom naučnom smislu? Svi ovi događaji bili su natprirodni, ako ne i u naturi, bar u pogledu energije i brzine (Vardiman i sar. 2005: 761).

zašto onda uopšte pokušavati da se naučno opišu ove, doduše, nenaučne ideje? Tu je i osnovni epistemološki problem: oni tvrde da su u projekat ušli bez predrasuda o tome šta će podaci pokazati (Vardiman i sar. 2005: 765), ali su imali nepokolebljivu veru u biblijsku interpretaciju koja nalaže 6.000 jednogodišnja Zemlja (DeIoung 2005: 174; Morris 2005: kkvi-kkvii; Vardiman 2005: 2-3; Vardiman et al. 2005: 738-739). Možda nisu znali kako će ispasti određeni eksperimenti, ali su znali kako će protumačiti rezultate. Njihov konceptualni okvir u osnovi je bio jednosmerna čegrtaljka. Ako su pronašli dokaze koji potkrepljuju njihove ideje, onda je Bog koristio prirodni proces da bi ubrzao stope propadanja. Ako nije, morao je da koristi nevidljivu metodu (Vardiman i sar. 2005: 763). Nikada nije bilo pitanje da li je Bog sve stvorio pre 6 000 godina; radilo se samo o tome kako napraviti najbolji slučaj za stvaranje mlade Zemlje. Vredi podsetiti da je grupa RATE nastala sa izraženom svrhom diskreditacije datiranja radioizotopa (Vardiman 2005: 2). Pored toga, kako ovaj novi argument o ubrzanju čini Boga manje varljivim od standardnog argumenta „izgleda godina“? Zašto bi Bog stvorio mladu Zemlju, a zatim prošao kroz velike nevolje ubrzavanja propadanja kako bi izgledao staro (DeIoung 2005: 152)? Zar ne bi bilo mnogo jednostavnije samo učiniti da izgleda pre svega staro? Tim RATE svakako unosi novi nivo profesionalnih kvalifikacija i tehničkih detalja u kreacionističke argumente. Akumulacija helijuma u kristalima cirkona i zaostali ugljenik-14 koji su dokumentovali sigurno su zanimljivi nalazi. Međutim, daleko je od toga da oni zapravo podržavaju ideju ubrzanog propadanja, posebno kada bi proizvedena toplota izbrisala sve dokaze koje su pronašli. STOPA se nažalost oslanja na natprirodnu intervenciju koja pokreće ubrzanje propadanja radioizotopa, a zatim dalje zavisi od čuda da bi se prevazišla zastrašujuća toplota i zračenje stvoreno tim ubrzanjem. To argumente RATE stavlja daleko izvan sfere nauke (Vardiman et al. 2005: 736). Iako su članovi RATE-a identifikovali fizičke konstante koje bi trebalo modifikovati kako bi se smanjilo geološko vreme, nejasno je koja dodatna verodostojnost dodaje njihovim argumentima, jer se još uvek u osnovi radi o božanskoj intervenciji. Iako se ubrzano propadanje naplaćuje kao poboljšanje „izgleda starosti“, njih dvoje su suštinski slični po svojim implikacijama.

UnixUser · 30.05.2021. u 16:12

svesnaglista:
Ja sam sigurna da ćeš naći dovoljno sagovornika ovde koji će se složiti
sa tobom da Biblija o tome govori. Šteta što nisi mogao da čuješ šta ti
ja govorim.

Pa dobro, ali izvučem bibliju, pročitam stari zavet. Uporedim s naukom i vidim da nije tačna.

Ti ništa nisi iznela sem tvrdnje da nije tako, kako moje oči vide. Te nemam razloga tebi verovati ako je u istini odnosno realnosti drugačije.

gost 422686 · 30.05.2021. u 16:13

Starost zemlje niko ne zna, a Biblija je jevrejska bajka.

UnixUser · 30.05.2021. u 16:14

Mr.Infinity:
Starost zemlje niko ne zna, a Biblija je jevrejska bajka.

Starost zemlje znaju mnogi. Pročitaj tekst dao sam više metoda kojima se tačno meri...nema razloga lupati gluposti bez prethodno pročitanog teksta. ne budi deluzion i iracionalan.

Mr.Infinity:
Biblija je jevrejska bajka.

A jel, onda svi hrišćani, muslimani i jevreji veruju u bajke?

gost 422686 · 30.05.2021. u 16:18

UnixUser:
Starost zemlje znaju mnogi. Pročitaj tekst dao sam više metoda kojima se tačno meri...nema razloga lupati gluposti bez prethodno pročitanog teksta. ne budi deluzion i iracionalan.

A jel, onda svi hrišćani, muslimani i jevreji veruju u bajke?

Tačno tako.

hm337 · 30.05.2021. u 16:20

majstore, odakle kopiraš te kilometarske tekstove?
forumi ne funkcionišu tako. Da bi neko čitao tvoje postove trebaš da sažmeš u najkraćim crtama ono što predstavljaš a da za zainteresovane za više ostaviš link. Ovako ti niko neće čitati tekstove jer ljude smara da čitaju dugačke tekstove.

UnixUser · 30.05.2021. u 16:22

hm337:
majstore, odakle kopiraš te kilometarske tekstove?
forumi ne funkcionišu tako. Da bi neko čitao tvoje postove trebaš da sažmeš u najkraćim crtama ono što predstavljaš a da za zainteresovane za više ostaviš link. Ovako ti niko neće čitati tekstove jer ljude smara da čitaju dugačke tekstove.

Tekst vadim iz svog kompjutera. Sa svim referencama.
Dotični kreacionisti su na kratke rečenice i tekstove govorili da za to nema dokaza ili rekla-kazala ili lupaš nedokazane gluposti.
Te eto, dokaza sveoubhvatnog o starosti zemlje. Ko ga stvarno interesuje, čitaće

Starost zemlje i Biblija

Ističe se

Na početku ću ispisati trenutne poznate i validne metode a zatim se osvrnuti na metode koje nisu uspele u nauci kao i kreacionističke neistine i laži.​

Ističe se

Ističe se

Ističe se

Izohrono datiranje kao aktuelni naučni sat​

Ističe se

Datiranje fisionih staza kao aktuelni naučni sat​

Ističe se

Starost zvezde kao aktuelni naučni sat​

Stara legenda

Ističe se

Starost elemenata kao aktuelni naučni sat​

Ističe se

Ističe se

Plimno trenje i mesec kao neuspeli naučni sat​

Ističe se

de Maillet-ovo smanjenje mora kao neuspeli naučni sat​

Ističe se

Sada što se tiče kreacionističkih neistina​

​

Kreacionizam i POTOP​

Ističe se

Kreacionizam i biblijske genealogije​

Starost Čovečanstva​

Kreacija po kreacionistima​

​

Stara legenda

Ističe se

Veliki kanjon kao kreacionistički sat​

Ističe se

Stara legenda

Ističe se

Kreacionizam i ubrzani raspad elemenata​

Ističe se

Ističe se

Buduća legenda

Ističe se

Buduća legenda

Elita

Ističe se

Slične teme

Na početku ću ispisati trenutne poznate i validne metode a zatim se osvrnuti na metode koje nisu uspele u nauci kao i kreacionističke neistine i laži.

Izohrono datiranje kao aktuelni naučni sat

Datiranje fisionih staza kao aktuelni naučni sat

Starost zvezde kao aktuelni naučni sat

Starost elemenata kao aktuelni naučni sat

Plimno trenje i mesec kao neuspeli naučni sat

de Maillet-ovo smanjenje mora kao neuspeli naučni sat

Sada što se tiče kreacionističkih neistina

Kreacionizam i POTOP

Kreacionizam i biblijske genealogije

Starost Čovečanstva

Kreacija po kreacionistima

Veliki kanjon kao kreacionistički sat

Kreacionizam i ubrzani raspad elemenata