Dve stvarčice.
Prvo, kolega kojeg vredi poslati po smrt jer je majstor da zakomlikuje i ne uradi poveren mu posao... I naravno, svi su drugi krivi za njegovu tromost, a najmanje on.
Drugo, zamalo da me zgazi cura na pešačkom.
Ja na pešačkom, a ona projuri ispred mene bez namere da se zaustavi, a onda kada sam zakoračio napred krenula je u rikverc i da nisam u poslednjem trenutku skočio udarila bi me. Ja joj gestom pokažem da me je presekla, a ona mrtva hladna nastavila da manevriše ne bi li parkirala auto. Kada je konačno izašla ja sam joj rekao da treba da pazi kako vozi, na šta je ona bez reči uputila jedan kranje prezriv pogled kao da ne uopšte ne postojim. Ma valjda je umislila da je neka mnogo dobra riba pa joj ne priliči da bilo koga na ulici primeti, a ne daj Bože da se nekom izivni.