Питање је да ли може да се промени. Ја сам то покушавао годинама уназад...
Ја мислим да је код ње патологија у питању, и да то не може да се промени само мојом добром вољом. Ту су потребни, како овде на теми многи мени препоручују, стручњаци и лечење...
Не знам како ти нису и хомеопатију предлагали хаха.. Да подигнеш животну енергију уз пропартне глупости.
Али, да, у праву си, вероватно је у питању патолошка посесивност. Твојој жени јесте потребна стручна помоћ.
Резултати су неизвесни, ако би и кренуо у ту борбу, можда би те још више исцрпла. Размисли да ли је тога вредно. Друго, морао би јако добро да се припремиш, распиташ, потребно је да она буде сагласна и сасвим начисто са собом када би евентулно кренула на психотерапија. Ишли бисте и заједно, то знаш. Код нас су и стручњаци врло сумњиви, као уосталом и цело здравство...
Развода које сам успео да изгладим само речима, без њеног одласка из куће, било је безброј.
Ја се сад не управљам према према ономе шта ја осећам према њој, шта бих ја желео или не, већ према томе шта је боље за нашег сина. Мислио сам да док смо у браку можемо највише да му пружимо, тако би и требало да буде и зато сам и пристајао на такав однос у браку. Међутим, очигледно у нашем браку то није било тако...
Зашто зовеш брачне кризе разводом. Нису.
Није у реду да постављаш питање свог односа са женом у контексту сина. Немој да дозволиш да манипулишеш са својим осећањима према њој помињући сина.
Ти си сада жени потребнији него она теби. Син ће се све више бити теби наклоњенији и то су, зато што има већ 18, два односа - паралелна док сте у браку, одвојена и сасвим независна ако се разведете- Опет, кажем, нисам присталица развода ако ствари могу да се поправе. Спреми се на борбу да жена оздрави или поптуно одустани.
Твој однос са сином не зависи од прекида брака.
И није примарно питање да ли ја желим да будем у браку са њом, него је примарно питање са које позиције могу више да урадим за сина, са ове садашње или из оне коју сам имао у браку...
Битно је шта ти желиш. Не знам да ли су готови пријемни на факултете. Рецимо да би мени то питање, као родитељу, тренутно било најважније.
Ја сам и отворио тему са питањем "шта сад?"
Мислим да пустим још мало времена да прође, да се још више сталожим...
Нешто ће морати да се деси, јер ова њихова "мала комуна" не може дуго да опстане...
Ја ћу се управљати према томе шта је боље за сина, а не за њу или мене..
Комуна неће да опстане чак и да има завидну материјалну потпору. То уопште немој да те брине.
Сад ти владаш и вучеш фигуре, али врло опрезно... Да не буде после дамин гамбит очас посла по 5 пут.