Rastegla sam Putovanje nakraj noći preko svake mere. Delom zbog obaveza, delom zato što me je Selin zaintrigirao više nego ma koji pisac u poslednje vreme, te sam čeprkala po originalu i njegovoj drugoj knjizi (Smrt na kredit) istovremeno. I vraćala se, i vraćala.
Onima koji neće da im se slome ružičaste naočari, koji čitaju da bi odmorili mozak ili se zabavili u najosnovnijem značenju te reči savetujem da ovu knjigu zaobiđu u širokom luku.
Onima koji su se makar jednom u životu zapitali "Jesam li ja mazohista s obzirom na knjige koje čitam?" predlažem da je upišu u obaveznu lektiru.
Ova knjiga je puna najgorih i najbesmislenijih ljudskih poriva. Stil je pregnantan preko svake mere (traži punu koncentraciju sve vreme), hiruški precizni opisi, jednako snažni kad su u pitanju marginalne epizode kao i osnovni osećaji glavnog lika na kojima počiva čitav roman. Sve je puno bede, smrada, izopačenosti, ali u okvirima ljudske izgubljenosti u životu (i smrti). I mnogo gorčine, ali profesionalne, mizantropske. Fokus je na detaljima, pomeren u odnosu na uobičajeno (mnogo više pažnje se poklanja kapanju neke tamo krvi, nego preplovljavanju okeana, na primer). Jezik je posebna priča.
Iz svih ćoškova provejava atmosfera bliska kafkijanskoj (ali se uticaj ne vidi eksplicitno, te mislim da je više reč o sličnim nazorima), s tim što kod Kafke nema ovako ljutog sarkazma.
Glavni lik, narator, Ferdinad (tek onako) odlazi u rat iz koga ubzo želi da pobegne, i beži - u Afriku. I tamo zatiče užas, pa spas traži u Americi, potom se vraća u Francusku gde završava studije medicine i postaje lekar...radnja pre toga opisana je u romanu Smrt na kredit koji moram da prekinem na neko vreme (1000 strana Selina u cugu mi je preveliki zalogaj). Sve vreme je, dakle, na društveno - socijalnim marginama, ali tu ne pripada. Ne diže nikakvu revoluciju - posmatra i p
Za mene, impresivno u svakom smislu.
S jedne strane (a posmatram samo delo, ne piščevu ličnost) jasno mi je zašto Selin nikad nije doživeo slavu koju mislim da zaslužuje. Trebalo je, izgleda, biti (ludi) Beket pa se zaklinjati u Selina. Oni kojima se ovo dopalo iz razumnih razloga ne bi trošili vreme na skidanje (nekakvog) Dostojevskog sa trona "najboljeg pisca među psiholozima" i sličnih nebuloza. Tako imamo popularne i nepopularne pisce.
A opet...samo dva izdanja na srpskom za 30 godina (prema mojim informacijama)...nije fer.
Vrlo, vrlo interesantnom temom bih smatrala poređenje Selina i Prusta, te, ako neko zna da postoji takav esej, bila bih veoma zahvalna.
Evo random rečenice, ilustracije radi:
Njen iznemogli glas vedo je ponavljao reči koje su se njoj dopadale, kad bi pristala da govori obično, a rečenice i izreke su onda skakutale, poigravale, živo odskakivale, zanimljive i smešne, jer, nekad su ljudi umeli i znali glasom da ožive stvari oko sebe, u ono vreme kad je bilo smešno i sramota za čoveka da ne ume nešto da priča, pa i da zapeva kad treba
Kapiram ljude koji vole da se kroz ''neozbiljno'' kaže nešto suštinski ozbiljno kad to odgovara njihovom ( optimističkom ) karakteru. Ja sam pun nekih crnih misli 
