Šta trenutno čitate - utisci i preporuke

  • Začetnik teme Začetnik teme ms
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
arvena:
Sad si me bas zainteresovala.
Idem da vidim ima li je na vockama...
Kliknite za proširenje...

Sačekaj da završim, pa ću napisati razboritiji komentar. Ovo je teeeeško sarkastična satira (ali ne na temu komunizma! njih naziva crvenim smutljivcima zbog koji su ceo Kremlj morali da kreče u belo, ne bi li na nešto ličio) o nekakvom bratstvu iz ruške prošlosti (kome udbaške fore nisu ni do kolena) koje preuređuje društvo u Rusiji 2028. godine.
K'o kad bi se Kosančić Ivan i Toplica Milan (na primer), udružili sa Kristijanom i bili vlast.

Veoma, veoma specifičan jezik i stil. Neprekidno narušava čitaocu osećaj za vreme, iako je radnja linearna. To je zato što priča o najmodernijim stvarima (hologramski komunikatori, lasersko oružje...) arhaičnim jezikom. Na primer, kad opisuje svoj Mercedes, specijalno napravljen za članove te udruge, kaže "moj at".
Izuzetno inteligentno, crnohumorno da se naglas smeješ.
 
Noro, palac gore za Sorokina i onima koji ga nisu čitali topla preporuka. Pročitavši njegovo "Plavo salo", dugo, dugo sam razmišljala o toj knjizi. Klonovi velikih ruskih pisaca i njihov proces pisanja kao i razlog zašto pišu, zatim Sorokinov prikaz Staljina, Hitlera, Brodskog i njihovo postavljane u jako, jako čudne odnose...ma kao da ste u vrtlogu jednog ludog sna. Možda je za one koji nisu čitali ništa od Sorokina najbolje da počnu sa zbirkom drama i priča "Dostojevski trip", Logosovo izdanje, čisto da osete u kom smeru ovaj pisac ide. Inače, istoimena drama je zapravo rasprava junaka o "Kvalitetu" tripova nastalih usled korišćenja narkotika koji vas bacaju u stanja uma velikih pisaca. Zaista doooobar trip ))))
 
Pored Biblije, naravno, procitala sam i Vilem van Grejp "Oteta domovina/ otadzbina" ko kako vec voli na afrikaansu. Knjiga je potresna i tuzna o rasizmu u Juznoj Africi i stradanju belih porodica, koje masovno proteruju i ubijaju crnci. Genocid, koji se svakodnevno desava u JA je skriven od ociju javnosti, jer crnci igraju na kartu aparthejda, koji je, na zalost, okoncan pre 20-ak godina. Kao mala sam bila u JA i moram da kazem, da knjiga odlicno oslikava odnose u danasnjoj, kako je svi nazivaju novoj JA. Mislim da bi ova knjiga mogla da bude i dokument o desavanjima i zlocinima u danasnjoj JA, u kojoj se masovno ubijaju pre svega mirni i povuceni, dobrocudni beli farmeri. Knjiga pocinje opisom dogadjaja na jednoj farmi "Novi pocetka" gde pukim slucajem prezivljavaju brat i sestra tinejdjeri. Crnci im ubijaju oca i majku, mladjeg brata i sestru. Oni su preziveli, jer im je ponestalo benzina, kada su se vracali iz posete njihovoj staroj komsinici, koju je ista banda crnaca silovala, pretukla i opljackala. Oni su nosili sa sobom oruzje, ali slucajno im je pomogao jedan prolaznik, koji im je rekao da je video crnec, kako divljaju prema nekoj farmi, a ispalo je da je to njihova. Oni pokusavaju da uhvate sve te crnce, ali ima nema pomoci, jer ''kadija ti sudi, kadija te tuzi". Oni odlucuju da pomognu svim ljudima, da sprece crnacke napade, ali i da pomognu onima, koji su vec napadnuti. Ima nekoliko desetina prica, koje su napravljene po svedocenjima ocevidaca.
 
Poslednja izmena:
Nora Barnacle:
Sačekaj da završim, pa ću napisati razboritiji komentar. Ovo je teeeeško sarkastična satira (ali ne na temu komunizma! njih naziva crvenim smutljivcima zbog koji su ceo Kremlj morali da kreče u belo, ne bi li na nešto ličio) o nekakvom bratstvu iz ruške prošlosti (kome udbaške fore nisu ni do kolena) koje preuređuje društvo u Rusiji 2028. godine.
K'o kad bi se Kosančić Ivan i Toplica Milan (na primer), udružili sa Kristijanom i bili vlast.

Veoma, veoma specifičan jezik i stil. Neprekidno narušava čitaocu osećaj za vreme, iako je radnja linearna. To je zato što priča o najmodernijim stvarima (hologramski komunikatori, lasersko oružje...) arhaičnim jezikom. Na primer, kad opisuje svoj Mercedes, specijalno napravljen za članove te udruge, kaže "moj at".
Izuzetno inteligentno, crnohumorno da se naglas smeješ.
Kliknite za proširenje...

Pročitala sam, pribrala se od oduševljenja, pa da završim komentar.
Dan opričnika je satira napisana uz poštovanje svih glavnih pravila rimske sature, što me je najpre fasciniralo. Mogo me je podsećao na Juvenala, verovatno zato što je on opisivao Neronovo vreme sa sličnim gnušanjem i sarkazmom kao što Sorokin opisuje Putinovo, ili nekog poput njega.

2028. Rusija je opasana Velikim Zidom koji je deli od ostatka sveta u kome, između ostalih, žive arapski sajberpankeri, melanholici, prokleti budisti, pluralisti, megaonanisti i ko još sve ne.
Od Kine do Pariza vodi autoput sa 11 traka i nekoliko podzemnih pruga koje kontroliše Gospodar Rusije kako mu je volja (po Zakonu, tj.)

Opričnici su nešto između templara, pretorijanske grarde, zemunskog klana, udbaških tajnih službi (da ne nabrajam dalje). Opasnim drogama se drogiraju (što postojećim, što nepostojećim, poput nekakvih bonsai - kečiga koje se puštaju u telo za postizanje kolektivnog tripa svih kojima ribica uplovi u krvotok), ali i bez njih rade sumanute stvari. Za dobrobit majke Rusije, razume se.

Naravno, postoji i Gospodarica i njeno psetance, Gospodarev zet (koji ima 3 rols rojsa - zlatni, srebrni i platinasti - i fetiš da podmeće požare, pa da spašava žene iz plamena i siluje ih pre nego što sve izgori), diplomatski odnosi sa Kinom i Albanijom, pozorišne predstave, proročica koja predviđa gogađaje iz spaljenih knjiga Čeholjevih... i, tako...te stvari. :D

Biće iznenađeni i oni koji su se nad Peljevinovim rečenicama pitao "na kojim si ti, čoveče, drogetinama ovo pisao".

Sorokin je za nekoliko nijansi zreliji i ozbiljniji od Peljevina, ali, u odnosu na njega ima jednu manjkavost za ne - rusku čitalačku publiku: nisu mu razumljive sve aluzije. Gotovo sam sigurna da imena likova nisu birana bez značenja (Vaistinu, Igla, Baćko...), kao ni nazivi dela koje Gospodar zabranjuje ili odobrava, njihovih autora, naziva radio stanica, marki cigareta i sl.

Ne sećam se da mi je ikad zbog neke knjige bilo ovoliko žao što ne čitam ruski jer je jezik, takođe, svojevrsni eksperiment. Draginja Ramadanski, prevodilac izdanja koje sam čitala zaslužuje orden za ovo što je postignuto, ali sumnjam da je uopšte moguće preneti sve.

Ne bih rekla da preporučujem ovu knjigu svakome (pre nego što se odlučite da li ćete je čitati, potražite nekoga u čiji ukus imate više poverenja), ali je moguće je da će biti zanimljivo i onima koji vole 1984.

Dodaću još maestralnu poslednju scenu: određenim danima u nedelji, predveče, opričnici se okupljaju i odlaze u neku vrstu saune. Tu se malo masiraju, malo bivaju mlaćeni nekakvim metlicama, a onda se i drogiraju (nepostojećim drogama). Opslužuju ih jedan gluvi Kinez i dvojica nemih Rusa...odavde mnooogo pustite mašti na volju.

p.s. Mensche, ovo je literatura zbog koje bi tvoje hipsterstvo i moje snobovstvo mogli da se pomire.
 
Već nekoliko puta sam u knjižari zagledao Sorokinov ''Šećerni Kremlj'', ali još nisam spustio šapu na njega.
Uzgred, stalno mešam Sorokina, Peljevina i Gluhovskog... ko je šta napisao... a nisam čitao još nijednog od njih.

Elem, ja završio ''Francuski roman'' Frederika Begbedea.
Nakon što je zaglavio u pritvoru (zbog šmrkanja koke sa krova automobila) Frederik se, da bi prekratio vreme, priseća svog detinjstva. Istovremeno, kroz fragmente njegove lične istorije i istorije njegove porodice prelama se istorija Francuske.

Nije loše, ali gde su problemi? Prvo, u prikazu detinjstva često se javlja ono što nazivam ''sindromom tuđih fotografija''. Zanimljivo je videti jednu fotografiju iz detinjstva, dve, tri... nakon toga fotografije prestaju biti zanimljive... a još malo posle već se pitate ''je l' ima još puno''? Da li bi nekom Francuzu bilo zanimljivo da čita o tome kako sam ja kupovao Dilana Doga i Alana Forda, Politikin Zabavnik petkom, Rumenka i Životinjsko carstvo za sitne pare... gledao Muzički tobogan nedeljom... zimi nosio Akiak gumene čizme a kod kuće se igrao Mehanotehnika kompletom? Teško.
Drugo, slična je situacija i sa terminima i događajima iz francuske istorije.
Ova knjiga je očigledno pisana striktno za francuskog čitaoca, starosti 30-60 godina. Skoro svi drugi će ostati uskraćeni za draž prepoznavanja i asocijacija, na čega ''Francuski roman'' najviše i računa.
Najbolji momenti romana su zapravo oni kada se Begbede vraća u sadašnje vreme.
 
Mensch-Maschine:
Da li bi nekom Francuzu bilo zanimljivo da čita o tome kako sam ja kupovao Dilana Doga i Alana Forda, Politikin Zabavnik petkom, Rumenka i Životinjsko carstvo za sitne pare... gledao Muzički tobogan nedeljom... zimi nosio Akiak gumene čizme a kod kuće se igrao Mehanotehnika kompletom?
Kliknite za proširenje...

(Generacijo! lol)

To i meni ide na živce, i mislim da to nije dobro ni kada pišeš za 'svoje' čitaoce, to su neke odvratne prečice i opšta mesta.
 
Mensch-Maschine:
Sad kad si spomenula prečice, setih se još nečeg. U romanu ima dosta citata i pozivanja na druga književna dela i na filmove i serije.
Ne znam da li je to nešto što Begbede i inače radi.
Kliknite za proširenje...

Sad ga sigurno neću čitati, pošto i ja to radim (u stvarnom životu). Čitala sam nekoliko naših pisaca srednje generacije koji to rade u romanima, i onda shvatiš da bi se sa njima možda družio u stvarnom životu, ali da ti kao pisci nisu potrebni.
 
Mensch-Maschine:
Već nekoliko puta sam u knjižari zagledao Sorokinov ''Šećerni Kremlj'', ali još nisam spustio šapu na njega.
Uzgred, stalno mešam Sorokina, Peljevina i Gluhovskog... ko je šta napisao... a nisam čitao još nijednog od njih.
Kliknite za proširenje...

Mislim da je Šećerni Kremlj neka vrsta nastavka Dana opričnika, ali se bolje raspitaj (možda recenzije nisu baš istina, iako je Geopoetika retko neozbiljna). I tu ćeš, možda, naići na sličan problem, pomenula sam - slabije razumljivo svima koji nisu Rusi. Mada, ni u to nisam sigurna (loše sam informisana na temu ruske politike).

Gluhovskog nisam čitala, a kad se pomene Peljevin, za prvi susret s njim najpre preporučujem zbirku pripovedeka Poslednje pesme političkih pigmeja Pindostana, iako mislim da mu je Čapajev i praznina najbolja knjiga.

Mensch-Maschine:
Elem, ja završio ''Francuski roman'' Frederika Begbedea.
Nakon što je zaglavio u pritvoru (zbog šmrkanja koke sa krova automobila) Frederik se, da bi prekratio vreme, priseća svog detinjstva. Istovremeno, kroz fragmente njegove lične istorije i istorije njegove porodice prelama se istorija Francuske.

Nije loše, ali gde su problemi? Prvo, u prikazu detinjstva često se javlja ono što nazivam ''sindromom tuđih fotografija''. Zanimljivo je videti jednu fotografiju iz detinjstva, dve, tri... nakon toga fotografije prestaju biti zanimljive... a još malo posle već se pitate ''je l' ima još puno''? Da li bi nekom Francuzu bilo zanimljivo da čita o tome kako sam ja kupovao Dilana Doga i Alana Forda, Politikin Zabavnik petkom, Rumenka i Životinjsko carstvo za sitne pare... gledao Muzički tobogan nedeljom... zimi nosio Akiak gumene čizme a kod kuće se igrao Mehanotehnika kompletom? Teško.
Drugo, slična je situacija i sa terminima i događajima iz francuske istorije.
Ova knjiga je očigledno pisana striktno za francuskog čitaoca, starosti 30-60 godina. Skoro svi drugi će ostati uskraćeni za draž prepoznavanja i asocijacija, na čega ''Francuski roman'' najviše i računa.
Najbolji momenti romana su zapravo oni kada se Begbede vraća u sadašnje vreme.
Kliknite za proširenje...

Uh, a kupila sam ga da mi bude predstavnik za Francusku na onom putovanju.

To što pominješ su problemi koje treba da rešava prevodilac. Međutim, svi koji se bave prevodim znaju da su fusnote pljuvanje krvi i rudarski posao, daleko dosadniji, a teži od samog prevođenja. Pošto kad nas ne postoje različiti cenovnici za različite kvalitete prevoda, na kraju je svima "daj šta daš" najbolja varijanta. Osim čitaocima, naravno.
Čak i da nije tako, zaista je teško naći neku meru u pisanju tih komentara. Prevodilac je, najčešće, bolje upućen u kulturu zemlje sa čijeg jezika prevodi, pa lako pobrka lončiće na temu šta je običnom smrtniku poznato, a šta ne. Sem toga, čitaoci mogu biti s koca, konopca, dvorova i hipi komuna. Meni je, na primer, potrebna napomena uz ime Alan Ferguson, tebi verovatno nije. Zeznuta stvar.

Najveća katastrofa na tu temu je Tajanstveni plamen kraljice Loane u kome Eko opisuje stripove/filmove/knjige iz svog detinjstva (što su '30 i '50). Knjiga izuzetno zanimljivo pokazuje koliko su fašistička i komunistička propaganda identične u misiji ispiranja mozgova, daje gomilu sjajnih informacija iz zanimljivih uglova, ali, bez fusnota, više sam Guglala, nego čitala.
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Slične teme

Džudi S
Književnost Knjige koje ne volite da čitate ili ih nerado čitate
2 3 4
Odgovora
80
Pregleda
1.519
Džudi S
Džudi S
Nina
Da li ste voleli da čitate školsku lektiru ?
2
Odgovora
34
Pregleda
562
mali roker
mali roker
Džudi S
Književnost Kako birate knjige koje želite da čitate?
2 3
Odgovora
58
Pregleda
980
Ortak2
Ortak2

Back
Top