Кафка је мој омиљени писац. По својој генијалности, претекао је и моје најдраже писце, Русе, тако да Рајкина инсинуација гледе колатералне штете не стоји.
Описаћу моменат који ме је доживотно везао за Кафку и устоличио га на пиједестал највећег писца, за моје појмове.
Једно време радио сам, тј. прецизније би било рећи, изигравао сам радника на мртвој стражи, у једној пропалој фирми, коју су, наши неолиберални властодршци, отерали у стечај, иако је то била гигантска фирма која готово да није имала озбиљнију конкуренцију на територији Балкана. Фирма је поседовала силосе, свој ресторан, ко зна колико јутара плодне, обрадиве површине, енорман возни парк и све што једна модерна фирма треба да поседује. Она је смештена неколико километара од периферије града, у средишту ничега, у сабласно окружење, које је идеално за снимање хорор филмова. Напуштена зграде, ветар који не престаје, завијање паса, крцкање старих гвоздених конструкција. Речју, језива атмосфера, од које ме и сад подилазе жмарци . И, кад те живот посади на такво место, мораш му некако доскочити, наћи неки начин којим би сав тај мрак претворио у нешто живо, конструктивно. Првих неколико ноћи, заиста сам био на ивици очаја. Спријатељио сам се са једним псом, с којим сам делио свој оброк и који ме је, за узврат, пратио док сам обилазио сабласно празне просторије, наводно их штитећи од оних који би дошли покрасти, оно што је остало од некад моћне фабрике. Бекство из безнађа пронашао сам у читању књига. Читао сам невероватном брзином. Све оно што сам пропустио у животу, прочитао сам у том периоду. Е, кад је дошао ред на Кафкин Преображај, било је то посебно искуство. Удаљени лавеж и завијање, децембар, ужасна хладноћа, вртложни ветар, снег-идеална атмосфера за читање ремек дела у коме се човек претвара у бубу. Никада, ни пре ни после, нисам осетио, такав наступ грознице за време читања неког текста. Било је то ванвременско искуство, после кога сам схватио да сам и ја, ништа друго, до обична буба, која седи нигде, не ради ништа и очекује још мање. Био је то мој сусрет са сопственим ништавилом. Постао сам свестан чињенице да сам нико. Какво је то било отрежњење. И дан данас сам захвалан Богу што ми је наместио такву животну игру. Та, самопспознаја је на мене деловала покретачки и решио сам да опет, морам извршити трансформацију, али овај пут у супротном смеру-од бубе ка човеку. Данас, истини за вољу, нисам много одмакао од статуса бубе, али тај моменат самоспознаје је нешто што сматрам благословом. А, за ту самоспознају, умногоме је заслужан Кафка.
) za 64 strane... 
