Ne uspevam da krenem napred, nista dobro da ucinim u svom zivotu a imam 26 godina.
Lepa sam, normalna, okey devojka ali kada razgovaram sa ljudima muku mucim dok pricam sa njima i dok me gledaju u oci. Radim sve sa naporom, nisam zainteresovana za pricu ni sa kim, nisam nesto depresivna ali kada pricam sa ljudima krijem pogled da ne vide koliko sam osetljiva i tuzna.
Tuzna sto ne uspevam da zadrzim poslove koje dobijem, bas mi nista ne ide za rukom..napustila sam fakultet na kom sam bila u budzetu jer sam smatrala da nisam dovoljno dobra za diplomu, da je ne zasluzujem..ne uspevam da se priblizim obicnoj knjizi da je procitam jer smatram da nisam dovoljno dobra za nju. Ako krenem da je citam znam da mi treba za jednu stranicu 15 minuta. Nemam zivaca da uzivam u dobroj knjizi, da se opustim.
Spavam do 12 sati svaki dan, nemam nikakav cilj u zivotu, ako ga nadjem taj cilj ne traje duze od 5 dana. I opet jovo nanovo..mnogo se mucim i treba mi dosta vremena da odradim obicne stvari..ljudima na ulici se javljam jaako usiljeno.
To je sve pocelo od 22 godine, to tada sam bila jako samouverena pa se pitam sta me je snaslo..pomislila sam da me nije neko urekao jer sam do tada imala volje za sve, sada mi je tesko i da jedem. Mozda me mrzi da zivim jer ne vidim CILJ zbog kog bih zivela.
35 dana sam izrazito samouverena i osecam se najjacom devojkom, ponekad imaju stahopostovanje prema meni, a naredni dan osecam bespomocnost i to traje 10 dana pa opet sve isto...
STRAH koji nije toliko jak ali ipak postoji je svuda prisutan, bilo da sam u prodavnici kad kupujem negde, bilo da sam ispred saltera u posti...
plasim se komunkacije sa ljiudima..
Bila bih vam zahvalna na vasem misljenju i pomoci..
Za NInu jednu hrabru i odlucnu devojku kada sledeci put udje na svoju temu:
:-*
p.s.Nina pogledaj moj potpis (prvu recenicu samo hahaha) zapamti je i uvek kada ti je tesko seti se mene i znaj da mi mozes poslati PP u bilo koje doba dana/noci i reci bilo sta bez obzira o cemu se radi ako ti je tesko....
))))))
[iB]BEZ OVIH NEKIH NAJOSNOVNIJIH PITANJA SKORO JE NEMOGUCE BEKNUTI STA JE SA TOBOM....[/B]
evo odgovrora Bru Zi
Prosto se nikad nisam osecala dobro u svojoj kozi. a ni sad. sve dobro sto sam htela da postignem bilo oko treniranja sporta, dobijanja univerzitetske diplome, nalazenja posla, radu na sebi, sve je palo u vodu.
Problem je veliki sto blokiram, krenem normalno da pricam sa nekim pa razmisljam previse o tome kakav utisak odajem sagovorniku i toliko idem duboko da pravim sopstveno lice da nema nikakvih pokreta, ukocim se, lice mi je isto tako ukoceno i posle par trenutaka se opustim pa se opet ukocim. ako krenem da se trudim da promenim facijalnu ekspresiju to je onda sve jako usiljeno i neprirodno. bolje mi je kad cutim i ne odajem 'znake zivota'. kao da me mrzi da pricam!!!!
sve zavisi sa kim pricam ali 95 posto je tako kao sto kazem. najopustenija sam kad nisam ni sa kim. kad sam skroz sama.
Javljaju mi se crne misli ponekad, dok sam na ulici iako se lepo oblacim, mislim da me svi komentarisu kako se oblacim, kad sam u inostranstvu turisticki lakse mi je jer tamo ljudi manje obracaju paznju na druge, pa sam bas svoja po pitanju oblacenja. u Srbiji sve komentaisu i to mi se ne dopada.
nekad kad hodam ulicom osecam da svi mogu da vide moj nesiguran hod i kao da cekaju da padnem.
ne lupa mi srce puno dok stojim u posti, samo se znojim,to je sve..i jedva cekam da dodjem kuci. to je valjda sto sam izlovana od naroda pa mi je teze sve i naporno jer sam 'sama' u svom zivotu, ne trazim i ne ocekujem podrsku od roditelja, kad sam imala godinu dana po razvodu sud me je dodelio tati, majka me je obilazila cesto..
dok sam na ulici medju ljudima ili u posti nemam osecaj da cu da se onesvestim, jedem dobro, spavam jako dobro, uredna sam i cista, samo sto sam jako mrzovoljna..sanjam uglavnom nesto eksentricno, cudno, nesrazmerno,,,,
kada se pogledam u ogledalo vidim tugu. kad pricam sve je sa tugom. ne mogu da se nasmejem i kad zelim to, samo blokiram u izrazavanju osecanja i jedva cekam da se razgvor sa sagovornikom zavrsi. nemam prijatelje, imam rodjake sa kojima sam ok i imam brata od strica kom bih mogla reci mnoge stvari ali ne sve. i to je sve. da, imam zapravo jednu drigaricu koju retko vidjam. mislim da nemam neprijatelja samo osobe koje me ne vole jer se ponasam jako zastitnicki prema sebi i ne dozvoljavam da iko prodre u moj svet. kad me pitaju kako sam ja kazem ok, ili zasto pitas?
samo setam ponekad, ne bavim se nikakvim fizickim aktivnosima, imam strah da necu dugo ziveti, da nista dobro necu uspeti u zivotu jer imam osecaj da apsolutno nista ne zasluzujem. Imala sam dosta prijatelja mada bolje reci drugarica i drugova i svi su bili ok ali svako je otisao na svoju stranu danas. misle da sam osecajna jako, jako moralna, mudra i postena ali jako cudna. vezu sam imala poslednju ozboljnu pre 6 godina, posle toga se nisam vezivala ili su me momci muvali koje ja nisam htela ili oni sa kojima sam bila odlazili su od mene ili ja nisam trazila ozbiljnu vezu sa nekima od njih.
nije mi tesko da sklopim prijateljstvo ako osetim da nemam ni jedan strah pored osobe sa kojom sam, ali imam veliki osecaj da niko nije zainteresovan da bude moj prijatelj,drug, decko ili ja previse trazim ljubavi u vezi ili sam zahtevna u prijateljstvu. a citav zivot zelim da nadjem jednu osobu koja bi bila tu za mene i ja za nju, 24h..bilo preko skype-a, mobilnog ili susret negde na kafi..nebitna starost i pol...ali kao da su svi zadovoljni i da im ne treba toliko ljubavi i prijateljstva kao meni..
ako vidim a cesto sretnem osobe sa kojima osetim i malu opasnost od necega, odmah se okrecem i idem, kao u zurbi sam..nemam nista vise sa takvim osobama, znam dobro da ih procenim.
ne mislim da me nekio proganja ali osecam jako negativnu energiju medju ljudima svuda...valjda je to lose stanje vecine nas u Srbiji
roditelji nis losi ali sam na velikoj distanci sa njima jer za neke stvari prosto nisu u pravu.
rade u trgovini.
oprosti na mojoj presirokoj ispovesti
i hvala t
Cao Nina, jao znas kako sam ti sad otkucao veliiiki lep tekst i puce mi covece google chrome i sve se izbrisa poludeo saaaaam!!!!!!!!!!!!!
A desava se i da mi se ukoci laptop pa tekst kucan i po 20 minuta ode....Uh kako sam isfrustriran sada......Moracu da pocnem da kucam u wordu pa posle copy/paste na forum jedino tako sam siguran..
Procitao sam tvoj post i bas naprotiv nemam sta da ti oprastam na tvojo "dugackoj" ispovesti, procitao sam ga za 8 sekundi u jednom dahu, ja inace volim puno da citam cak sam citao i onu knjigu Brzo citanje tako da mi je to nije strano.....Napisi slobodno koliko hoces ja cu to sve procitati......
Sada nema psihicke energije da opet pisem pogotovo isto, ali napisacu ti uskoro moje misljenje...
Uglavnom primetio sam neke lepe stvari kod tebe, neke crte licnosti koje mi se svidjaju...
Iz nekih uglova i ja sam slican kao ti u nekim stvarima, npr i ja mrzim "prijatelje" koji su tu iz koristoljublja samo a kada ti je najteze njih nema....
Uvek mi je tata pricao - Sinko nadji jos prijatelja, treba ti 200 prijatelja da bi imao pravih 3-4......
Isto i ja volim da imam nekog da mozes da ga pozoves 24h dnevno i da mukazes sta ti je na dusi...Bas pre jedno godinu dve desilo mi se to kada je drugar ustao iz kreveta u 3h nocu i dosao do grada da se nadjemo i prosetao...E to je to, skroz te razumem...
Ti zelis bezrezervno da se das nekom ali ocekjes da i on to vrati istom merom, A POSTENO T JE DANAS TESKO NACI , VEOMA TESKO, PLUS LEPO SI REKLA ZIVIMO GDE ZIVIMO I VECINA LJUDI SU MALO OVO ONO - INSIDE THE WALL BY PINK FLOYD STO BIH JA REKAO, svako ima neki svoj WALL - zid u kome se krije i nije bas otvoren za druge.....Znaci i oni kojima "nista ne fali" na prvu loptu su blizu tvog stanja ili goreg i sta onda ocekivati od njih.......Ostali su bezobrazni, halapljivi, samozivi i koristoljublivi....
Napisacu onaj moj post opet kasnije za sda ti saljem jednu pesmicu da je odslusas i malo se opustis i znaj da ima bar jednog ko te razume - a to sam ja :-)...:
)U ***
Tvoj problem je što se mnogo samosažaljevaš.
sve što ti se u životu dešava pokušavaš (i uspevaš) da uklopiš u negativnu sliku o sebi, autosugestija na delu. Mogla bi čak da garantujem da bi ti osećala da si izneverila sebe ako bi nešto pozitivno doživela, kada bi samo jednom junački sebi čestitala, u stilu "svaka ti čast majstore" osetila bi da si nešto besramno i grešno uradila
Nemam pojma odakle takva slika (jako nisko samopouzdanje rezultat je zanemarivanja u detinjstvu, pokazuju ga deca koja su bila maltretirana u školi isl), ali mislim da ne bi škodilo da to sama ispitaš
ne verujem da imaš neki ozbiljan psihološki problem (iako bi tu moglo biti tragova nekih fobija i bezrazložnih strahova )
potrebno je samo da razbiješ šablone u koje si upala, šablone po kojima razmišljaš i postupaš (kakva je to ideja da imaš samo jednu osobu koja bi bila tu za tebe 24h dnevno?)...promene bi ti pomogle u tome, promena sredine, navika, hobija, ljudi koje srećeš, načina na koji provodiš vreme...
Evo, ja cu da lupim ofrlje da je to socijalna fobija, al' nek' neko pametniji opovrgne ili potvrdi.
Ne uspevam da krenem napred, nista dobro da ucinim u svom zivotu a imam 26 godina.
Lepa sam, normalna, okey devojka ali kada razgovaram sa ljudima muku mucim dok pricam sa njima i dok me gledaju u oci. Radim sve sa naporom, nisam zainteresovana za pricu ni sa kim, nisam nesto depresivna ali kada pricam sa ljudima krijem pogled da ne vide koliko sam osetljiva i tuzna.
Tuzna sto ne uspevam da zadrzim poslove koje dobijem, bas mi nista ne ide za rukom..napustila sam fakultet na kom sam bila u budzetu jer sam smatrala da nisam dovoljno dobra za diplomu, da je ne zasluzujem..ne uspevam da se priblizim obicnoj knjizi da je procitam jer smatram da nisam dovoljno dobra za nju. Ako krenem da je citam znam da mi treba za jednu stranicu 15 minuta. Nemam zivaca da uzivam u dobroj knjizi, da se opustim.
Spavam do 12 sati svaki dan, nemam nikakav cilj u zivotu, ako ga nadjem taj cilj ne traje duze od 5 dana. I opet jovo nanovo..mnogo se mucim i treba mi dosta vremena da odradim obicne stvari..ljudima na ulici se javljam jaako usiljeno.
To je sve pocelo od 22 godine, to tada sam bila jako samouverena pa se pitam sta me je snaslo..pomislila sam da me nije neko urekao jer sam do tada imala volje za sve, sada mi je tesko i da jedem. Mozda me mrzi da zivim jer ne vidim CILJ zbog kog bih zivela.
35 dana sam izrazito samouverena i osecam se najjacom devojkom, ponekad imaju stahopostovanje prema meni, a naredni dan osecam bespomocnost i to traje 10 dana pa opet sve isto...
STRAH koji nije toliko jak ali ipak postoji je svuda prisutan, bilo da sam u prodavnici kad kupujem negde, bilo da sam ispred saltera u posti...
plasim se komunkacije sa ljiudima..
Bila bih vam zahvalna na vasem misljenju i pomoci..
pa to je to...super objasnjene, pravo!!!
plasimo se ludaka
