Ne uspevam da krenem napred, nista dobro da ucinim u svom zivotu a imam 26 godina.
Lepa sam, normalna, okey devojka ali kada razgovaram sa ljudima muku mucim dok pricam sa njima i dok me gledaju u oci. Radim sve sa naporom, nisam zainteresovana za pricu ni sa kim, nisam nesto depresivna ali kada pricam sa ljudima krijem pogled da ne vide koliko sam osetljiva i tuzna.
Tuzna sto ne uspevam da zadrzim poslove koje dobijem, bas mi nista ne ide za rukom..napustila sam fakultet na kom sam bila u budzetu jer sam smatrala da nisam dovoljno dobra za diplomu, da je ne zasluzujem..ne uspevam da se priblizim obicnoj knjizi da je procitam jer smatram da nisam dovoljno dobra za nju. Ako krenem da je citam znam da mi treba za jednu stranicu 15 minuta. Nemam zivaca da uzivam u dobroj knjizi, da se opustim.
Spavam do 12 sati svaki dan, nemam nikakav cilj u zivotu, ako ga nadjem taj cilj ne traje duze od 5 dana. I opet jovo nanovo..mnogo se mucim i treba mi dosta vremena da odradim obicne stvari..ljudima na ulici se javljam jaako usiljeno.
To je sve pocelo od 22 godine, to tada sam bila jako samouverena pa se pitam sta me je snaslo..pomislila sam da me nije neko urekao jer sam do tada imala volje za sve, sada mi je tesko i da jedem. Mozda me mrzi da zivim jer ne vidim CILJ zbog kog bih zivela.
35 dana sam izrazito samouverena i osecam se najjacom devojkom, ponekad imaju stahopostovanje prema meni, a naredni dan osecam bespomocnost i to traje 10 dana pa opet sve isto...
STRAH koji nije toliko jak ali ipak postoji je svuda prisutan, bilo da sam u prodavnici kad kupujem negde, bilo da sam ispred saltera u posti...
plasim se komunkacije sa ljiudima..
Bila bih vam zahvalna na vasem misljenju i pomoci..
)
