Свакако да нису слова. И свакоко да је епредмет дискусије је ли то византијско, винчанско или неко друго наслеђе. Али, опет морамо разјаснити неке ствари да нам се не би десило да пођемо, по ко зна који пут, од погрешне премисе. Термин (или појам, ово двоје увек бркам) Византија или Винча су географски појмови. Византија је још и политички, ако је држава политички термин. За Византију можемо рећи и да је религиозни термин, јер је она по том питању била устројена. Као држава је била део римског царства.
Као држава је била Римско царство. И сам термин Византија се у време њеног постојања није користио. Они су себе сматрали римљанима, ромејима, а њихови цареви су сматрани римским царевима.
Међутим, некако је у магли питање који су то народи чинили државу Византију? Ко су Византијци? Који етнос? Колико народа је сачињавало Византију? Негде сам прочитао да су од свих Византијских владара само четворица били Грци. Ко су били остали? А било их је... охо-хо. Не знам тачан број. Народи или етноси који су чинили држави Византију су у њу унели и своје културне и цивилизацијске тековине. Међу тим тековинама је и крст са четири огњила, ма ког народа да је то тековина.
Ово си потпуно у праву. Рим уопште је био један казан у који су се сливали и мешали разни народи. Нека врста античке САД (са којом је и мој професор римског права Жика Бујуклић на сваком предавању правио паралелу, потпуно оправдано), која је била скуп свих народа чије територије су освојене. Поготово када је перегринима омогућено да постану римски грађани.
Византија као наставак Римског царства је такође била састављена од свих народа који су живели на њеним територијама. Грци су били само један од њих. Али не треба Византију повезивати са Грчком, јер је она била много више од Грчке. Грчка је била само мали део ње. Чак су и грци истицали да су они различити, себе су називали хеленима (што је остало и до данас) а не ромејима. Занимљиво да су само у Цариграду живели или боравили припадници често и преко стотину различитих народа. Логично је да се међу њима све мешало, и сви су узимали понешто од других.
Па и сами римски цареви су од тих народа узимали по нешто. Па тако од источних народа су преузели обичај да поданици пред њима падају на колена и љубе им стопало, да се рађају у пурпуру (посебној соби пурпурне боје) и слично.
По мени, Византинац је политичка (а можда и религиозна) категорија. Византинац је становник, данас би рекли држављанин, Византије. Али ком народу припада? После пропасти Византије њени житањи су остали. Нису сви побијени. Ко су они данас. Ком народу, етносу, припадају?
Византија постојала у једном историјском времену, периоду. Народи који су је творили су постојали и пре ње. Такође и после ње. Који су то народи? У њиховој култури и цивилизацијским тековинама треба тражити одговор на питање огњила или слова. Византијци као народ, по мени нису упостојали. То су становници државе Византија, било ког народа, од народа који су чинили Византиу. Византинац је, дакле политичка, религиозна или географска одредница. Никако етничка. А то је врло вжно кад је у питању културно, па и неко друго наслеђе.
И ово си потпуно у праву. Само што уместо Византинац треба да говориш Римљанин. Мада сви народи, чак и када постану римски грађани, често се тако не називају. Па је тако у време врхунца Византије, у време Јустинијана, на њеној територији живело много, етнички, различитих народа. Они су задржавали своје културне и уопште друштвене тековина, а припадност Византији се огледала само у порезу (што је држави и најважније). А римљани прагматични какви су увек били су наравно узимали и од других народа оно што им је корисно и то уграђивали у себе. Вероватно су се ту негде провукла и ова наша оцила, која у Византију дођоше из ко зна ког народа.
Али није се могао занемарити утицај који је та модерна цивилизација имала на варварска племена, па и на словене. А имали су шта да узму и шта да науче. Начин живота, обраде земљишта (раније су били номади), културу, религију, начин ратовања и израде оружја, што је непосредно и довело до тога да могу да се носе са моћном византијском војском и да се касније ослободе. А вероватно ту негде упадоше и ова оцила, из неког разлога који нама данас није познат.
А то није разлог да их се ми одричемо. Ако су их наши претци из неког разлога прихватили, и ми их морамо прихватити. Јер ако би их одбацили, тиме би одбацили наше претке, а тиме и себе саме.
Преостаје само да покушамо да нађемо разлог што су их наши претци прихватили и одгонетнемо шта је за њих то представљало.