У Србији је расизам чиста поза, помодно подражавање западних вредности.
Својевремено, упознам своју баку, сељанку из околине Тополе, која је боравила пар недеља преко зиме (лекари
) код мене са својим пријатељем из Нигерије; занимала ме њена реакција, кад види, први пут у животу- чистокрвног афричког црнца.
После једва приметног изненађења (јер сам јој рекао да ћу је упознати са мојим другом Рафајлом (Рафаел) кад је ушао, пристојно упознавање, и после три минута- упљуваше се од приче!?
Три сата га је пропитивала за то одакле је, чиме му се баве родитељи (отац је имао фарму питона!?), аха, значи- производња коже и меса!? и тако редом.
Раф се годинама јављао писмима баби, купила га за трице са питањима, а он је ишао и на славу пар пута, кад је био ту, у Београду (студирао)...
Нема тога код Срба. Срби би боље прошли кроз историју да су то имали, али то је друга прича...
informer ...
