PRASKOZORJE
Nebo je podozrivo sklapalo svoje šake nad obroncima moje savesti, vraćajući me u vreme sete i opore žalosti. Netrpeljivo, život bi prevlačio opskurne boje, stvarajući rapsodiju sazdanu od suza i mirisa opijata. Tiho se uspinjući mojim nozdrvama, otrov se, umilno, poigravao krvotokom bezdušnika, snishodljivca koji je, iščekujući smrt, hrlio istoj u zagrljaj, nepobitno. Postelja, poput uznemirene bezdani, skriva tajne u svojim satenskim naborima, odnoseći ih, daleko.
Otkucaji sata žustro su rasporili veo tišine, provlačeći se kroz njenu unutrašnjost, prljajući moje telo prolaznošću. Mogao sam da osetim teške udarce, koji su činili da moja spoljašnjost stari, izlistavši se tako, poput kakve dotrajale kožurine.
Vodene kapi nestašno su dodirivale površinu vode u mesinganom lavoru, odvajajući se, graciozno, sa ruba rustične slavine. Dubina njene ograničenosti vređala je moj sluh, kako je kap iznova celivala leguru, slivajući se u kolotečinu jednog, naizgled, bespuća, jedne prljave, neumoljive večeri.
Prozorsko okno zlovoljno naglašava dolazak večeri, nesputano iscrtavajući ditiramb poslednjih sunčevih pirueta, ogrnutih melodijom i mirisima, spravljenih veštim šakama Velike majke. Slabašno iščezavajući sa moje pojave, uronivši me u san, poslednji poljubac ostavila je na mom čelu, povlačeći se u truležne ćoškove svoje rukotvorine.
Mesec se nečujno provlačio pored srpastih krovova, krećući se poput marionete, rukom nošene. Njegova pojava jasno se ocrtava iznad polja minulih suncokreta, lica pognutih, sanjivo ispitujući svoje korenje. Čini se, noći su duge poput priča koje sam izvezao, u iščekivanju da memljive atare umije svežina istočnog procvata. Tamo sam, godinama, posađen kraj sirove igre godišnjih doba, okrutnih igrača, zaljubljenih u lice prirode. Tiho prelazeći njenim oblinama, četkicama sa šarenolikih paleta, odevaju sitničave lepote, izgubljene u čeljustima vremena, parloga i dima.
Slepilo, prikradalo se mojim očima, skrivajući daljine u senkama svojih skuta, prepuštajući lepotu lažljivim pticama, bestidnicama. Sanjar sam na javi, nemoćan da utonem u dubine jalove mašte, gubeći se u njenoj rasprostrtosti, oslikanoj na kanvasima života, probušenih umetničkom rukom neuspeha.
Želeo sam da budem hrizantema, jesenja ruža, tvorac nebeske lepote koja se mirisom odvaja sa svilenih latica, gubeći se u nozdrvama prolaznika. Možda bih sa njima video svet, lepote, koje se pružaju za mojim leđima, ka prostranim savanama, izgubljenim u očima sunovrata, snažnih, strastvenih.
Stradao sam u požarima, plakao sa kišama. Ovo je kraj, zadržavam dah i brojim, osećam kako se Zemlja pomera, moje srce iznova zaboravlja i pruža otkucaj uzaludnoj trbušini nadanja, tupo odzvanjajući u tihim časovima ćutanja, nametljivim prstima večeri, nebo se ka meni obrušava.
Ja, stojim uspravno, čekam dodir zvezda, nadajući se nekim boljim danima. Za sada, ostajem tu gde jesam, nepomično izgarajući u željama, iskradajući se sa polja suncokreta, putujući uz mirise jesenjih ruža.
Marko Galić
