Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

KLASIČNE STROFE



Bio bi mi potreban razmak od sto leta
Da saznam kakvim sam strahotama savremenik bio.
Šta je propast Mikene pod kojom limun cveta,
Pad Troje i rušenje Pergama,
Iza čijih se zidina krvavi Danajac krio?
Ne prokunite me ako me vidite sama
Gde hodam daleko od ljudi
Drumovima uz koje glogovi procvetaše!
I neka vas ništa ne začudi
Vidite li me zagledanost u zvezdano nebo
S ove crne zemlje naše!

O bolje, bolje uopšte da se nisam rodio
Pre no što svetom minu zli vetrovi ljudske krvi!
Bio bih tako srećnik prvi
Koji se od svoje sudbine sakrio
U vatrenu volju bogova koji se javljaju samo
Kad žele do u beskraj da otkriju svoja čuda.
Ali ko zna od nas zašto se rađamo i kuda lutamo.
U najvećem bolu sveta, nemi kao Buda?

Rade Drainac
 
1016833_597273737022844_1302641944_n.jpg

Samo da ti kažem da te volim,mileno moje...
 

''Bilo bi bolje da si me čekala, šaptao sam, u sebi, bilo bi lakše. Ne znam zašto, ali bi lakše bilo. Mozda si ti važnija od zavičaja, i rodnog doma, sad, kad te nema. Kamo sreće da te nema, bilo bi lakše, bilo bi bolje. Bez tebe, više me bole tuđe daljine, i prazni drumovi, i čudni snovi koje sanjam i na javi, a ne mogu da ih odagnam, bez tebe.''
10289958_289854314538983_6900483856078631849_n.jpg

(Meša Selimović)
 
Svuda te vidim, u svakom delu moje duse te osecam,

tako si blizu mene, u svakoj pori moje koze si,

osecam te, u meni si, dodirujes mi umorno srce,

poljupcima ga lecis i prosto, postala si deo mene.

Postala si lek, koji se treba uzimati stalno,

ali u malim dozama, da sto te duze osecam u sebi,

da prijas, isceljujes......mada bolest, kojom si me zarazila nema leka,

ali ima ime, koje sve govori o njoj ...LJUBAV.

 
Poslednja izmena:
Sta ce ostati posle nas, da li stihovi, da li uzdasi, da li uspomene,

ostace nada da ce proteklo vreme, zaleciti sve ono sto nije bilo dobro, sto nam je smetalo,

i dobicu sada nadljudsku snagu, da te i dalje osvajam, noseci neizbrisivi trag tvog parfema,

i bez obzira na kisu i dalje ga osecam na sebi,

jer i on ce mi dati snage da docekam nove dane sa tobom,

niko mi te nece uzeti, mogu te samo sam izgubiti.

Svi su otisli, ostali smo sami, ali mi necemo tugovati,

zato sto se necemo ni rastati, vec cemo kao senke uzivati u obrisima tvoje lepote,

i nemam u sebi taj luksuz da tebe sebi oprostim, ako te izgubim.


 
tumblr_mugutnnheV1r2p77io1_400.gif


Bolja je ptica koja prolazi i ne ostavlja traga,
nego životinja, za kojom ostaju stope u zemlji.
Ptica prolazi i zaboravlja i tako mora biti.
Životinja kazuje da je nekada bila
tamo gdje je više nema,
a to ničemu ne služi.
Sjećanje, to je izdaja Prirode,
jer jučerašnja Priroda nije Priroda.
Ono što je bilo više nije ništa
i sjećati se znači ne vidjeti.

http://www.*************/convkey/e257/z98mby7121p71yqfg.jpg
 
ni sam ne znam sto sam te noci trazio u tom baru s impozantnim nazivom El Capitan..bilo je vruce pa sam svratio da popijem neko pice i da brisem jer je vrjeme za pocetak spavanja odavno proslo..Polako sam usao u crno crveni mrak i pokusavao sam da se naviknem na atmosveru..Znojili su mi se i cvikeri pa sam seo na prvo sjedalo koje sam napipao rukom..Avaj.. ocekivao sam da ce u ovo doba biti prepuno ljudi.. no nigde nikoga..Zadnji put sam bio u Havani pre ravno 15 godina i nisam mogao da udjem na vrata.. odjednom se zapalilo svjetlo u dnu i pprisao mi konobar.. rekao sam samo votka i udobnije se namestio u sjedalu..Nije postojao ni tracak svjetlosti ispred i iza mene da bih bar nesto mogao razaznati u vlaznom prostoru..samo njena izuzetna figura koju sam vise osjecao nego vidio.Osjetio sam kako se parket polako giba dok je prolazila..Odmah sam osjetio da nije mlada no i da nije prestara..Isla je polako izdignute glave i gordo isticala boju cokoladne koze..Na njenom licu nije bilo osmjeha..smesila se iznutra..
Sjela je za klavir.. Njezno podigla teski starinski poklopac na Petrofu a ja sam samo njemo posmatrao..Smjestila je prste na sahovskoj tabli koja ispusta najneznije zvuke i prica najbolje price..prsti..bili su to najnezniji prsti neke zene koja mi nista ne znaci u zivotu..A ja..ja sam oduvjek volio tu muziku a moji su prsti bili nemocni.. Ona je jednim potezom pocela ples po dirkama. osmjesi su poceli puniti prazan bar.. najezio sam se i u nemoci poceo da tipkam po stolici..usljedio je betoven ..rahmanjinov i sve ostalo samo ne njihove salse i Rumbe ..kao da je znala da ih ne volim..Ljubavno pismo na notama ..potonuo sam na cas u njemu..
Vjetar je besomucno duvao ispod petolinejka., raspjevane ptice a ja u sredini polako tonem u zadovoljni polusan..Osjecam te nezne ruke kako mi miluju obraz. lezim u njenom zamisljenom skutu..ona je cutala a ipak mi kroz pjesmu nezno govorila...
Maybe..maybe you
 
ZABORAVLJENI DANI

Kako se moglo dogoditi da zaboravim na postojanje burnih dana optočenih emocijama, prokrvljenih strahovima, u davnoj knjizi povijesti vlastita života?
Listajući prašnjavu knjigu s tugom uočavam nepostojanje nekoliko stranica ( koje sam svojedobno uresio crtežima, ne posve jasne motivike)
Čudno, nedostaju brojevi, dok su svi listovi na broju, ovdje su, dodirujem ih, želim se doista uvjeriti u njihovu nazočnost
Nitko dakle nije istrgnuo tkivo, poigrao se je samo s brojevima, neke je jednostavno uklonio, izbrisao, dani su ostali, dani bez sjećanja

Ponekad se sjetim nevidljive ruke kako marno briše retke dana i razmišljam o ruci kao odgovoru
Zaklapam bučno knjigu čvrstih korica i vraćam je na njezino mjesto, polica s mnogobrojnim stanovnicima biblioteke osobna životopisa iznova sadrži sve što je čini pamćenjem

Miroslav Pelikan
 
ПЕПЕО СТРАСТИ

Као блудни отров у мене и у те
продрла је жудња једнога за другим;
наше страсти расту у мртве колуте
- ми горимо нијемо у дневима дугим.


Ноћи су нам без сна, пуне патње, крика,
тражимо се сваким покретом и кретњом.
жеђамо за жеђом вјечних љубавника
која пријети сухом и самртном пријетњом.


Изворе немира врло вјечних снага,
црна чесмо мојих честих надахнућа
- прије но што стигнем до твојега прага
нестат ће ми даха, издат ће ме плућа!


Сваки дан је бразда у мом челу врелом,
свака ноћ је крвав печат на дну душе;
свако јутро за те један кобни прелом,
и сваког те мрака црње сумње гуше.


Кидамо се. Срца праскају и гасну.
Изгарају тијела. Тражимо се. Све смо
изгубили свијесно. У сумраку касну
крвљу цвату уста. Будимо се. Гдје смо?!


Гдје смо? Усред мора, у заносу сјајном,
у свијету без свијетла, усред безтјелесне
стрепње. У самоћи, у сну, у бескрајном
простору двије муње, побуњене, бијесне…

Густав Крклец
 
***

Знаш ли да човек си ти?
Знаш ли то или не?
Осмех твој је јединствени,
Бол твој је јединствени,
Очи твоје су посебне.


Више те неће бити,
Сутра на овој земљи
Други ће људи ходати,
Други ће људи волети,
Добри, брижни и зли.


Данас је све за тебе:
Језера, шуме, пољане.
И живети треба журити,
Волети треба журити,
Не дај да нешто промакне!

Јер на земљи само човек си ти,
И хтео то или не,
Осмех твој је јединствени,
Бол твој је јединствени,
Очи твоје су посебне.

Василиј Симоненко
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
“Kad sam zaljubljen, ja tražim tvoj pogled.”
Odgovora
1
Pregleda
178
Nina
Nina
tab503
Postoji li samo JEDNA PRAVA osoba za vas?
2 3
Odgovora
70
Pregleda
930
argumentovano
A

Back
Top