Spletkarenja sa sopstvenom dušom.....

MOJ INTIMNI SAN

O ženi nepoznatoj san mi se čudan vraća,
O ženi što me voli i što je meni mila,
koja nikada nije kakva je prije bila,
a nije ni drukčija, i voli me i shvaća.

I jer me shvaća, ona jedina može ući
u moje srce - jao! - koje za nju samo
nije zagonetno, a znojno čelo tamno
jedina ona zna mi osvježit plačući.

Ne znam je l' crna, plava, riđa ta ljepota.
Ime joj? Samo pamtim: zvoni milo i meko
kao imena dragih prognanih iz života.

Kao pogled kipa pogled je njen usnuli,
a u glasu joj tihom, teškom i dalekom
glasovi drhte dragi koji su umuknuli.

Pol Valeri
 
nltw.jpg
 
SENTIMENTALNI RAZGOVOR

U pustom parku, niz sleđene staze,
minuše načas dve čudne prikaze.


Oči su im mrtve, a usne im trome
jedva čujne reči sa naporom lome.


U pustom parku, niz sleđene staze,
dozvaše prošlost dve čudne prikaze.


- Da li se još sećaš davnog žara svoga?
- A zašto želite da se setim toga?


- Da l' zadrhtiš kada neko me spomene?
Da li u snu viđaš moju dušu? Ne, ne.


- Ah! ti davni dani kad smo usne svoje
spojili u sreći! Da, da, mogućno je.


- Sijaše nam nada sa neba modrine!
- Nada je odbegla u nebeske tmine!


Koračahu tako kroz travu svelu,
samo noć je čula reč im neveselu.

Pol Valeri
 
Život je satkan od sitnica.Zbir malih stvari čini celinu...
Sreću čine male stvari....one koje znamo prepoznati..
Trenutci ....u kojima aplaudiramo životu za poklonjenu boju,
stih ili melodiju...za lepu reč ,za jedno iskreno hvala ili izvini.
Za novo jutro i sunce u oku,za svako novo predvečerje i zvezdanu
noć u kojoj se sve sitnice tog dana saberu u celinu ...za miran san.
Trenutci ...oni koji su skriveni u senkama nesigurnosti i oni koje
ne prepoznajemo lako...trenutak koji proleti i onaj koji ostaje večno
negde u sećanju ,dragocenost čija vrednost godinama raste,jer ni
jedan drugi ga ne može nadmašiti ..neponovljivost trenutka je misterij
vremena koje nam je dato...kako drugačije sagledati velikodušnost
života koji nam ih poklanja...znamo li taj poklon uvek s jednakom
zahvalnošću primiti?!
Udišem trenutak ,čujem ga ,osećam ,vidim i zamišljam nijanse
boja kojima zrači ,upijam njegovu toplinu i kitim se sjajem njegovih
bisera...pevam svaki trenutak susreta ....sa srećom ili tugom ...
nije važno ...s jednakom zahvalnošću primam oba...podjedako
me vezuju za tebe ...neraskidivo !


 
STABLO I LJUBAV

Ljubav nije ništa ne raste li do vrha:
mre nije li tako, rast je njena svrha,
a mre u onome što ne mre za ljubav.
Živeći od žeđi nepunog užitka,
to stablo u duši od korenja plotskog
što živi živošću najživljega žitka
živi od svačega, od slatkog i gorkog
i okrutnog, bolje još nego od nežnog.
O, Stablo Ljubavi, puno soka krepkog
koji čudnom snagom moju slabost budi,
tisuć trenutaka skrivenih sred grudi
jesu tvoje lišće i strele svetlosti!
Al' istovremeno na suncu radosti
dok u zlatu dana rasipaš vedrinu,
ta žeđ ista, koja hrli u dubinu,
crpe usred tame, na vrelu žalosti.

Pol Valeri
 
Novih uspomena nema,samo se stare smucaju okolo,
ne bi li izvukle još koji setan uzdah,pogled uperen u
tamnu stranu prozorskog okna...okrenu krug dva i
nestanu...do sledeće noći,pa onda opet ispočetka....
Ne plaše me uspomene stare,ni one koje će tek doći.
Plaši me ravnodušnost prema tuzi...ne boli me više
dodir tuge,postala je deo metabolizma,kao voda,
kao vazduh,kao hrana...kao Ti....
Novih uspomena nema,samo stare se smucaju okolo,
izvuku osmeh kojim se mirimo one i ja ...
okrenu krug dva i nestanu...ispraćam ih bez žaljenja ....
...ponekad pomislim da sam postala imuna



 
POGLEDAJ PATKE DRAGA

Ti si me ostavila, bože,
kako je to smiješno.
Šta ćeš sada bez mene tako sama?
Svi idu u dvoje, ali ti i ja,
svako svojim putem.
Pogledaj patke, draga, nekamo lete.
Svugdje parovi, svugdje on i ona
i ptice kao i ljudi drže se za ruke,
samo ti i ja stojimo bez riječi
kao dva broda u magli, ispod tuđih zastava.
Ti si me ostavila, bože,
kako je to smiješno,
šta ću sada bez tebe u toj šumi?
Svi nekamo žure, ali ti i ja,
na koju ćemo stranu?
Teška si odviše, ne mogu da te nosim.
Nisam te volio, sada mogu reći.
Dok si kraj mene ležala, gdje sam tada bio?
sada ti i ja stojimo bez riječi
kao stablo i sjena koja mu više ne pripada.

Zvonimir Golob
 
Juče me susrete Hanara i reče mi u prolazu:
- Nije misao koplje da joj sagledaš metu. A ni ljubav rijeka da joj u dno uroniš. I znaj, Amra, da je radost podijeljena između svjetla i boje,
jer i jedno i drugo oči su prirode.
I tek kad Mahrur sagleda sebe u njima, podijeli imanja svoja i štapom razmahnu na strane svijeta četiri, govoreći: "Evo mi cio svijet!"
Ali, na svijetu slijepih je najviše i riječi moje ne dopiru do njih. Jer, moj put nije staza utrta. I znaj, Amra, oni koji biraju puteve utrte, ne pale
svjetla onima koji dolaze.

Hamza Humo (Sa ploča istočnih) Hanarin pogled
 


posula si me pepelom, usamljena ženo.

hodaš ulicom zamišljena i pogled ti luta u potrazi

za srećom

za slobodom...

prsten se kotrlja niz skaline;

ti znaš da je došlo vrijeme

za promjene...



svatko nešto traži, uvijek nešto želi,

ali nikad ne dobijemo što smo htjeli

i dok u mislima trčimo

zelenim poljima i bistrim rijekama,

plavim nebom i divnim morima,

nismo ni svjesni da ideal

nikad nećemo ugledati, dodirnuti, vidjeti...

možemo se samo nadati; ali što je nada?

samo još jedan nedostatak, još jedna težnja...

a što je onda prednost?

„očaj“, kao što to filozof reče.

N.A
 
Nikovi bez lica složeni kao figure na policama...
prolazim bez osmeha,bez glasa pored njih tako
složenih bez lica,bez grimasa..kao bal pod maskama
živi ovaj svet širokih stranica....
Njime koračam svejednako...ponekad s tobom,
ponekad s tugom,bez čuđenja,na sve naviknuta.
Zatvaram stranicu još jednog ugašenog dana ..
rasipam reči dok odlazim u noć bez zvezda....
Put mi noćas osvetljava tvoja aura.....do novog jutra.
Laku noć ...svim sanjarima bez glasa i lica ..


 
S i l e n c e - T i š i n a

Ne tražim više ništa od tebe, samo ućuti!
Ućuti jer svaka je pogrešna koju kažeš!
I ne bi bilo ništa čudno da to kažem tebi
ali danas T i š i n a! - reći ću sebi....

...u T i š i n i...manje povređujemo, jer ne moramo da vraćamo ništa...a ponajmanje reči koje smo izgovorili....

55dc579d18f6088abd74f0ccf9038431.jpg
 
Poslednja izmena:
LJUBAV JE SAVRŠENO DRUŠTVO

Ljubav je svojevrsno društvo.
Ne znam više hodati sam putovima, jer više ne mogu ići sam.
Jedna me vidljiva misao misao tjera da hodam brže, a vidim manje i da istodobno žarko žudim sve vidjeti.
Čak i njezina odsutnost biva sa mnom, a ljubim je toliko da ne znam kako je želim.
Ne vidim li je, zamišljam je i jak sam poput visokih stabala.
Videći je, tresem se i ne znam što se dogodi s onim što ćutim u njezinoj odsutnosti.
Cijelim sam bićem svojim neka sila što me napušta.
Cijela me zbilja gleda kao suncokret s njezinim licem u središtu.

Alberto Caeiro
 
Nikada do sada
nisam znala
koliko raznih nijansi
ima čekanje.

Prvo sam čekala uzbuđeno
u stanju nekakvog kolebanja
između srećnog nestrpljenja
i duboke i slatke potištenosti
koju bih mogla nazvati čežnjom.
Ova me čežnja nije
zapravo sprečavala da radim
ali se mešala u sve
što sam uzela u ruke...
i stvarala najčudnije
i najneprirodnije
kombinacije misli.
Kao da je svaka stvarčica
imala samo jedan-jedini zadatak
da me čarobno podseća na tebe.

Nisam se branila
od ove opijenosti.
Samo sam se - čas stidela...
Čas pojačavala želju za tobom.

Onda me je obuzela briga.
Da li ti je dovoljno stalo?
Da li ćeš me razumeti?
Ili...da ćeš me razumeti pogrešno.
Da li mi ne veruješ ?
Ili me prezireš
što sam tako slaba.

Ova me je pomisao žuljala
kao nerazgažena cipela.
pratila me kao zla kob.
Isprva ...
u još podnošljivom obliku.
Kao otprilike - nekakva tuđa,
ne prejaka zubobolja.
Ali...posle je sasvim preovladala...
trovala me i iscrpljivala.
naprosto sam se
razbolela
i bila nesposobna za rad.

Onda je nastupila treća faza
moga čekanja.
zapala sam
u strahovit umor
koji me je učinio
ravnodušnom.
Počela sam
da verujem
da sam precenila
tvoje značenje
za mene.
Da je došao kraj
čitavog našeg odnosa.

Ova pretpostavka
mi je donela
naj pre smirenje srca...
A onda naprasno poprimila
karakter poziva na alarm.
Užasno sam se uplašila
da ću te izgubiti.

Veoma oštro sam osetila
da bi kraj moga čekanja
značio i kraj
svega lepog u meni.
Počela bih da se gušim
pod pepeljastom kišom
ravnodušnosti.

Ova me je misao trgla.
Trgla me je u spasenje
i u pogubljenje.
Time sam se izručila
paklenim mukama
poslednje faze čekanja.
Bezumnom nemiru,
nemilosrdnom
i bezpomoćnom osećanju
da sam kao gonjena zver
u vreloj groznici.

Ostala je
samo nada
da češ me
konačno razumeti
i prigrliti
uz sebe.

Dragana Vasić

5.jpg
 
SAN

Opasno hodajući po ivicama obrva, slučajno
sam se nagnuo i izgubio ravnotežu. Padam
u svoju glavu.
To što mi diše u lice nije blizina stvari, nego
njihova beskonačnost. Neki to zovu: san.
Budućnost neće da prodje. Izležava se u nama.
Čini nas tromim, oče moj.
A nama pripada dalje od svih vrsta dalekog:
vremenski neizbrojivo i nepremostivo prostorom.
Slušam sopstveni osmeh u strašnom procepu
misli. Koji put iz početka? Laku noć, oče moj.
Javljam ti se odnekud, sa poledjine snova
To je čudesan svet u kojem
nestaju granice i svi smo u njemu vršnjaci.

Miroslav Antić
 
Tragovi

Tragao sam tragom grožđa što zri od tvoje vreline
za čigrama grudi koje su moje bile,
kroz okna ulazio u tamu planine
i dizao prostirke senki koje su te krile.

Ne gledaj me crnog od bola, crnjeg od katrana
što kaplje preko leša dana i nedelja.
Uđi mi u zenicu, ona je maglom protkana.
Dve godine se tu beli tvoja prazna postelja.

Uđi, rasporio sam lisicu, u njoj sam zbunio pticu.
U ptici sam zaklao smrt u trbuhu pauka.
U pauku ujeo vuka, uplašio bauka
i skršio mu nogom rogatu desnicu.

I krv pitao: Gde je, gde je, gde je
ta neman, ta neman što smrt seje.

Oskar Davičo
 
"Srodna duša je neko ko ima brave koje odgovaraju našim ključevima, a i ključeve koji odgovaraju našim bravama. Kada se osećamo dovoljno bezbednim da otvorimo brave, možemo da budemo u potpunosti baš ono što jesmo. Naša srodna duša deli naše čežnje, naš smisao za pravac. Naša srodna duša je neko ko donosi život u život." - Ričard Bah
 
Da li da pisem pesmu o ljubavi?
Ili o onome sto boli?
Ili o svim tugama koje mi dusu grizu,
i koje umiru na usnama.
Nista ne zaboravljam.
Ponovo zelim ljubav da osetim.
U svojoj agoniji svetlosti ponovo
ti i ja da budemo mi.
Da me ljubis strasno,pohotno
dok setamo u trenu jave,na pragu
duse gde nema zaborava.I gde se nova
buducnost javlja.
Otvori prozor snova,zamuri sapni moje ime,
jos uvek te volim moje najmilije.
Sakrij se,pobegni od svih crnih misli lutanja.
Barem malo me voli,u ovom razbijenom vremenu.
Poslusaj sapat srca,i ne budi covek koji se ljubavi
i osmeha boji.
Beskraj
404568_276466085760460_475919649_n.jpg
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Džudi S
  • Anketa Anketa
Sajtovi za upoznavanje
Odgovora
18
Pregleda
720
bezimeni1
B
Nina
“Kad sam zaljubljen, ja tražim tvoj pogled.”
Odgovora
1
Pregleda
171
Nina
Nina
tab503
Postoji li samo JEDNA PRAVA osoba za vas?
2 3
Odgovora
67
Pregleda
820
Džudi S
Džudi S

Back
Top