Не мислим да је то паганство, него потреба људи да одају признање и поштовање свецима, онима који су били већи од нас. Онима који су били ближи Богу, спремнији на одрицање, покајање до костију, способнији да шире љубав и добра дела што и јесте суштина наше религије.
Тако свака кућа, односно породица, односно племе има свог свеца који се из неког разлога сматра баш њиховим заштитником.
Ја сам се баш касно, после 30. окренула томе више. Одрасла сам у породици где се неговала традиција, онако да се обележи али нисам суштински упућивана у то. И што сам старија више осећам истински нешто необјашњиво, већи сам и родољуб, све сам већа Српкиња
Али нисам за симболично истицање свега тога, мислим да то треба да буде нешто дубоко интимно. Тако да ми кућа није пуна икона, не висе ми бројанице у колима... То је нешто само моје. Као уосталом и многе друге ствари што треба да буду, од политичког до сексуалног опредељења. О томе се прича када се поведе нека расправа, као сада. Иначе је непримерено и врло непристојно и агресивно истицати.
Увек сам говорила да је наша интуиција заправо знак од Бога, и да у ово лудо време када смо се на свим пољима уротили против природе и њу занемарујемо. А онда су ми се десиле две ствари.
Другарица је иконописац. Када сам отишла на њену прву изложбу као омађијану ме је привукао пастел, велики формат Света Марија Египћанка. Нисам ни знала за њу. Стајала сам испред те жене, са седом плетеницом очарана. ( Нешто сам слаба на блуднице
) Након 2-3 године сам отишла на операцију. Спремила се и чекала позив у салу. Сестра ми дала даљински да укључим ТВ и прекратим време. Није ми се ништа гледало, видела сам полицу са књигама, пришла и прва је стајало Житије Марије Египћанке. То није обимно, прочитала сам до позива у салу. Легла сам и знала да ће све бити у реду.
Друга ситуација се мало коси са здравим разумом али ми се десило и нека мисли да сам луда ко год хоће. Када је мама оперисала тумор из манастира Тумане сам јој донела бројаницу, за здравље. Носила ју је до краја живота. Нешто пред мамину смрт, када јој се стање погоршало другарица ми је из истог манастира донела још једну бројаницу за мамино здравље. Пре него што су маму однели ја сам скинула обе са њене руке и ставила на своју. Махинално, чисто као успомену, нисам размишљала ни о каквој симболици. На испраћај се чека неколико дана и све је било у реду. На дан одласка на гробље, ујутру, из сна сам се тргла јер ми је једна бројаница стргнута са руке, буквално као да ју је неко скинуо. Мислила сам да сам је свукла у полу- сну и вратила је на руку. Неколико дана након тога је била Света Петка. То јутро ме је пробудило звецкање, друга бројаница се буквално просула по поду и перлице се разлетеле. Занимљиво је да се ни једном нисам уплашила, али сам тада разумела- то није твоје, не припада теби, то су туђе болести и скини их са себе.
Звучи мало као сујеверје али ја друго објашњење немам.
samo puni fioku
