Je l vam se dešava da vas nešto toliko porazi, da vam se smuči i da ste puni negativnih misli da kao posledica toga umesto da se mrgodite ili plačete naprosto počnete da se smešite ili čak cerekate? I da vas ljudi iz vašeg okruženja pitaju što se smejete u smislu ''šta ti se to lepo desilo''. A vi više ne znate šta ćete sa sobom da to postaje smešno.
Ne kažem da je tema mnogo ozbiljna, al je životna a imam želju da je postavim...
Mogu da ti kažem, da ja to ne umem. I mogu ti reći, da mi nije nimalo smešno , kada pogledam, što se kaže iza sebe, šta snašlo me je. Snalazilo. Na ono dobro i lepo ću uvek da se smejem, da imam osmeh. A, na neke stvari će zauvek, dokle dišem, da ostane gorak ukus, osećaj. Ako, gledamo figurativno, "smešna" sam samo sebi sama, sa kolikim poverenjem gledam na svet, pa se nekada zapitam, da li zaista sam toliko neiskvarena, naivna ili samo nešto treće je. Tu sam se smučila sebi, kako nekada ne vidim, pored očinjeg vida, kada svi znakovi pored puta oči da mi nisu izbili. Tu bih an sebe povraćala, što se kaže. I na to jesam povraćala, kada sam sve povezala, kada sam zbrojila dva i dva. Sklopila kockice pozadinske i prikrivajuće. Da. Mislim da je idiotski ses mejati na ono šta te boli, i da nije normalna reakcija. Ja da se smejem na ono šta vrištala bih, šta iznutra cepa me an delove...ja an to en mogu da smejem se. Kada to budem radila, znaću da sam poludela. Nije prirodna reakcija na bol reagovati smehom. barem meni nije. Moze biti odbrambeni mehanizam, ali to vec rade slabi ljudi. Ja ne volim fol. Kada izgledam jadno do bola, tako se i osećam, a kada izgledam super, blistam i vidi se. Što se pretvarati? Čemu? Da ne vidi se da boli, da dira me, da jede te, da ruši te? Znam ja šta ću sa sobom. Dostojanstveno na licu umem da nosim tugu najbolje. I sve svoje poraze, osmehe, gov*a i pohvale.
To sam bila, to i ostajem. ♥
