Naravno da je lako lingvistikom se poigravati, ali je problem neupućenih što se ta igra, ničim u potpunosti potvrdiva, odvija i na najvišem naučnom nivou. Žalosno je što se ovde ta publikovana "igra" od priučenjaka bahato pokušava predstaviti apsolutno i jedino mogućom istinom.
Što se tiče te mačke, na to je bilo odgovoreno, 9. marta oko 20:45:
Ali te poruke tamo više nema zbog "spajanja poruka". To je paradigmatično za one pronicljive Ahilove teze po pitanju indogermanistike: 3. "institucionalizam" i 5. "cenzura":
Međutim, zbog
germanocentrične ideološke paradigme, tzv. bečko-berlinsku školu, bolje je zvati
indogermanska, nemačkoarijevska ili, naprosto, die Hitlerschule.
Primer na osnovu kojeg sam prikazao sistem "ruka ruku mije" je knjiga Zbignjeva Goluba u kojoj Golub nakon nekoliko stranica iscrpnog teoretisanja u okvirima indogermanističkih pravila o glasovnim promenama rezignirano konstatuje kako predložene modele, parafraziram, "moramo odbaciti jer se ne uklapaju u postojeći istoriografski matriks":
Drugo, što se tiče naziva reke Dunav, dodajem i etimološku analizu iz knjige Zbignjeva Goluba:
Zbigniew Gołąb, The origins of the Slavs. A linguist's view, Columbus: Slavica Publishers, Inc., 1992, str. 239-241
Intersantno je da Golub u rečenici koja sledi odmah za ovim citatom konstatuje da je data analiza istoriografski neodrživa. S druge strane, istoriografija se, šatro, oslanja na lingvistiku, a lingvistika ne sme da protivureči istoriografskim stavovima, što znači da se
u lingvistici selektivno iznose određenom istoriografskom konceptu podobni stavovi, pa se onda istoriografija na njih poziva. I tako u krug. Tako to ide u die Hitlerschule.
Inače, Golub je veoma svestan naučnik, razlikuje stavove i pretpostavke od činjenica i knjiga je vredna po pitanju obaveštenja koja donosi, ali ne i po pitanju konačnih zaključaka.
Ko ima malo klikera, na osnovu desetina slovenskih potvrda naziva za vodotok, shvatiće očiglednost teze da je latinska reč Danubius izvedena is slovenske Dunav ili Dunaj , a ne iz nekih iranskih reči ili šta se sve ovde ne istresa od bukvalističkog kluba koji malodušno u cilju pothrane sopstvenog ega kopira indogermanističke modele kojima maca odavno kuca na vratanca. Ne to raditi...
Imamo na vagone današnjih potvrda u hidronimima:
Dùbanjak,
Dùbna,
Dùbno,
Dubòčac,
Dȕbočāj,
Dubočánac,
Dubòčec,
Dȕbokāš,
Dùbolj,
Dȕmboka itd. Tako da je latinsko
Danubius došlo od srpskog Duban, nakon metateze u
Dunab koje je naknadno dalo
Dunav,
Dunaj i (danas mađarsko Dona)
Duna. Inače,
dub tj.
dlb (u značenju dubine) došlo je od starije onomatopeje
glb odakle i sinonimi
glubina (dubina) i
glib (blato), pa i glina od
glibna. Na izvoz imamo i starijih oblika sa potvrdom u hidronimima
Glìbočica,
Glìbokī,
Glòbočica,
Glòmboka (
kajkavski),
Glùbokī járak,
Glùbokī pòtok, Глубокий Поток itd. Dno je došlo od "dubno" (dъbno) (dъbъn, dъnъb). Ove poslednje metateze odigrale su se značajno pre pojave prvih zapisa imena reke Dunav (recimo u 7. veku pre Hrista). E, sada, što indogermanistika ima iracionalan poriv da tvrdi kako je slovenski jezik do osmog veka bio konzerviran, nastao na jednom malom prostoru, u jednom vremenu bliskom osmom veku proizilazi iz podsvesne težnje za zatiranjem slovenskog imena i jezika.
Tačno je da na strani slovenskog autohtonizma postoje slaboumnici i neopamećenici koji protivčinjenično ustrajavaju na svojim fiksidejama. Ali, na drugoj strani imaju dostojnog suparnika koji se drži odavno instalirane ideološke šeme u lingvistici i istoriografiji, dok im teze onih prvih dođu kao zicer za licemerno likovanje nad klimavim tezama. Treća strana, ako neko nije obavešten, postoji. To je ona strana koja vidi da sve dosedmovekovno-močvarnoslovenske teze indogermanistike imaju alternativni održivi model. Pa, iako je i to više nego dovoljno za ustanovu/vaspostavu škole, imaju i više od toga. Na primer, opšteslovenska slatkovodne hidro-terminologije može se ad hoc objasniti na najmanje dva načina. Prvo, Sloveni su se sa Slovenskog Juga (vulgarno prozvanog Balkan) postepeno širili kroz predele u kojima nije bilo mora, tako da je kroz nekoliko generacija neupotrebljavana terminiologija izumrla pa je pri kontaktu novih generacija Slovena sa severnim morima moralo doći do formiranja nove primorske terminilogije, i to u delu koji se pojmovno ne poklapa sa slatkovodnim terminima. Drugi model odsustvo opšte slovenske pomorske terminologije objašnjava modelom po kojem su se centralna i severna plemena Slovena sa Slovenskog Juga širila na sever, dok su južna zbog odvojenosti reljefom visokih planina koje odvaja more od zaleđa Slovenskog Juga ostajala sesilna, što se i uklapa u nevlaški-nenomadski tip južnih slovena s mora i priobalja.
