Сербски времеплов

[Акај]

Nikola Tesla u simfoniji Meksikanca

Meksikanac Alehandro Sančez Navaro inspirisan stvaralaštvom jednog od najvećih umova današnjice komponovao je „Teslinu simfoniju“.

 

[Сребрена]

Срби из Трста су пример шта Србин може постати ако му се понуди праведан закон, поштена награда за труд и могућност развоја.

Srbi u Trstu

На основу података представљених на изложби „Култура Срба у Трсту“ 1751-1914, коју је прирдио Архив Србије, објављени су генеалошки подаци о најзначајнијим српским тршћанским породицама.
https://www.poreklo.rs/2018/07/30/srpske-porodice-iz-trsta/

Половином 18.века, Срби се најприје запошљавају као физички и помоћни радници у стовариштима, трговинама, на бродовима. Народ са камена брзо ће разумјети шта му је добро чинити, а у условима поштене игре, штићени закономи педантне германске царевине, Срби ће бујати као маховина на влажном камену. Оплемениће се то робље. Постаће земљопосједници, власници бродова, осигуравајућих друштава, банкари…Јово Куртовић из Требиња својим бродовима успоставиће прву поморску везу са САД. Квекићи из Херцег Новог у вријеме велике глади набавиће и допремити жито за Црну Гору.
Посједоваће велике флоте, трговачке везе, утицаје....

Један од најзаслужнијих за развој српског школства био је Јован Милетић, богати трговац родом из Сарајева, који је тестаментом завјештао 24 000 форинти српској заједници у Трсту, са препоруком да се оснује завод за васпитање српске омладине. Новооснована српска школа, која је добила име по овом великом добротвору, почела је са радом 1. јануара 1792., а Српска црквена општина је из захвалности подигла три спомен плоче свом добротворном члану.

Први српски учитељ у Трсту био је Василије Витковић, а подучавао је читању, писању, граматици, латинском језику, пјевању и вјеронауци! Касније ће бити додати: аритметика, њемачки и италијански језик....1909. Српска црквена општина основала је Српску читаоницу, а 1911. при школи „Јован Милетић“ основано је и прво Српско забавиште.
Осим тога при цркви Св. Спиридона дјеловало је и Српско пјевачко друштво „Јадран“, а озбиљно се радило и на оснивање Српске штампарије. Но круна српског живота и рада у Трсту је градња нове православна црква Светог Спиридона..Остало је записано да су Ковачевићи, родом из Мостара, поклонили највеће црквено звоно. На њему је уписано њихово име. ..
http://slobodnahercegovina.com/kult...nili-najvece-zvono-na-crkvi-svetog-spiridona/
https://putevimapravoslavlja.info/crkva-svetog-spiridona-u-trstu/

Палата Куртовића у Трсту, саграђена у 18.веку

Teodorovići su kuću na Trgu Ponte Roso sagradili 1791, a tokom prve četvrtine 19. veka nekoliko predstavnika porodice Teodorović je obavljalo funkciju predsednika Ilirske nacionalne zajednice - kaže Gordana Gordić, autor izložbe „Srpske palate u Trstu“.
Među palatama oko Velikog kanala je i ona braće Damjana i Jovana Riznića iz Sarajeva, koji su bili među prvim doseljenicima u Trstu.

Monumentalna je i palata Petra Palikuće, poreklom iz Trebinja, koji je, iako nepismen, stekao znatan imetak trgovinom, a deo zaostavštine ostavio za stipendiranje siromašnih đaka

https://www.blic.rs/kultura/vesti/velicanstvene-srpske-palate-najlepse-u-trstu/z3sez41

 

[Сребрена]

Тамо далеко


Često puta sam razmišljao o mukama i patnjama našeg naroda pod nemačko-austrougarsko- bugarskom okupacijom od 1915. godine. Nikada nikakvo pero to neće moći opisati. To je bilo pravo istrebljenje Srba jer je Srbija, sa 4,500.000 stanovnika, bila jedina prepreka germanskoj rasi za prodiranje na istok. Bugari,su već bili u neprijateljskom taboru. Grčka je odrekla savez sa Srbijom i ćutke odobravala germansku politiku.

Naš život iako van otadžbine, ipak je snošljiviji. Živimo po rovovima i zemunicama, ali smo bar slobodni. Kad pogledam vojnike, uvek su veseli, uvek raspoloženi. Niko ne bi rekao da su to oni vojnici, koji su goli, bosi i gladni prešli "albansku golgotu" i koji ratuju već četiri godine bez odmora. Takvi su bili srpski vojnici - pravi filozofi, stojici i političari. Shvatili su da im je sudbina dodelila da se žrtvuju za oslobođenje srpskog naroda, kao i svih drugih pod , neprijateljskim ropstvom. Shvatili su da oni moraju da povrate slobodu Srbiji i da stvore Jugoslaviju. To je bio njihov ratni cilj i misionarski zadatak...

...U to vreme naš 10. pešadijski puk Šumadijske divizije bio je u selu Donjem Požaru na odmoru, gde je proveo sve do 23. aprila 1917. godine. Noću 23/24 prebacimo se na položaje Katunac - Glogot - Grivica, jer se planira proboj Solunskog fronta, što nam je napomenuo i sam komandant divizije Živko Pavlović, prilikom obilaska puka. U toku priprema za napad, vršili smo, sa oficirskim patrolama, detaljnije izviđanje terena i raspored poprečnih neprijateljskih osiguranja ispred njihovih rovova. Mada smo sve znali, ipak je vršeno proveravanje. Proboj fonta imao se izvršiti na sektoru Šumadijske divizije kojoj je bio pridodat 23. pešadijski puk sa celokupnom artiljerijom iz Vardarske divizije. Teran na kome ima da se izvrši proboj, prostirao se od Sokola ka Dobrom Polju, Borovoj i Obloj Čuki, Kravici i Vetreniku. Sve važnije tačke ovog položaja držali su Bugari. Naše trupe bile su prilepljene za ove planine.

Tadija Pejović , MOJE USPOMENE I DOŽIVLJAJI 1892. - 1919., Beograd, 1978.
https://dokumen.tips/documents/tpejovicknjiga.html

Војник десетог пука са инструментима у рову које је израдио помоћу само две алатке и донео на Глогот у резерву Шумадијске дивизије на Солунском фронту .Фото: Архив Србије

 

[Сребрена]

Бабино уво

“Znaš, u Uskršnjem postu, kad su ušna i glušna nedelja ( 4. i 5.nedelja posta), ne valja da se pere veš, a to je predugo, kad nemaš dovoljno preobuke. Ako pereš u ušnu nedelju, decu će boleti uši, a u glušnu ako to radiš, ogluveće, verovalo se tada. Da se to ne bi dogodilo, a košulje i ostala odeća od beza bile oprane, baba nas pošalje da pored potoka, na vrbovim grančicama nađemo babine uši. U bakraču zavri voda, u parjanicu (duboku drvenu posudu) ređaju se jedan po jedan komad garderobe od debelog beza (platna od konoplje) nasapunjan kabašem (sapunom od životinjske masnoće). U vodu se doda pepela od bukovog drveta, da se napravi ceđ i onih babinih ušiju što smo mi, deca, nabrala. Tom vodom se zalije veš u parjanici, pa se odozgo ušuška nekom krpom i ostavi da se sasvim ohladi. Onda baba vadi jednu po jednu košulju, prebacuje preko bramače (dugačke motke koja se nosi preko ramena), pa na potok, na perilo…Tako je to bilo…”

Казивање Олге Јеловогорске, која је свраћала на кафу, "са тазе сурутком и плетивом, расположена и увек ведра"
http://milka-adzic.kreativnasrbija.rs/2017/01/31/ritualne-jelovogorske-gljive/

 

[Сребрена]

ЈЕДИНСТВЕНА ИКОНА У СРБИЈИ

Мајка Србија

Поред Цркве брвнаре у Сечој Реци налази се црква Светог Георгија чији су темељи постављени 1900, а освећена је 1925. Изнад плоча на северној страни ове цркве познати академски сликар и вајар Михаило Миловановић, ратни сликар Врховне команде српске војске (1879-1941), насликао је жену у народној ношњи која на симболичан начин представио страдање Србије и српског народа.

Освећена је 1924.године

Данашњи изглед

ИЗВОР и фото: Православна епархија Жичка
https://balkanskageopolitika.com/20...redstavlja-stradanje-srbije-i-srpskog-naroda/

 

[Сребрена]

У Светој Земљи има више хришћанских светих места која су од посебног значаја за Србе. Tа света места су и српске светиње које су изградили, освећивали, даровали, у којима су се молили и које су чували Срби.
Деловање Срба у Светој земљи

Prvi pomeni delovanja Srba u Jerusalimu, potiču iz vremena Stefana Nemanje. Utemeljivač nemanjićke Srbije i najpoznatije srpske srednjovekovne dinastije darivao je Crkvu Svetog Groba u Jerusalimu, kao i crkve Svetog Jovana Preteče i Svetog Teodosija Kinoviarha u Judejskoj pustinji. Međutim, prve direktne veze sa Svetom zemljom ostvario je Nemanjin sin i utemeljivač srpske crkve, Sveti Sava. On je dva puta boravio u Svetoj zemlji — 1229. i 1234. godine :
od Đenovljana otkupljuje crkvu svetog Georgija. U toj crkvi poslednji put će se pomoliti kada zauvek bude napuštao Svetu zemlju, 1235. godine, na kraju svog drugog putovanja. U Akri, sveti Sava gradi i crkvu svetog Jovana Bogoslova. ..U gruzijskom manastiru Svetog krsta u Jerusalimu, Sava je podigao konake. Domentijan, koji žitije svetog Save piše petnaestak godina posle njegove smrti kaže: „I danas stoje palate koje on stvori, kao i pomen roditelja njegovih i njega samog“. Neki izvori tvrde da su i u katolikonu — glavnoj crkvi manastira bile freske Svetoga Save i Svetoga Simeona Mirotočivog.

Međutim, možda najveći trag, sveti Sava ostavio je u Jerusalimu otkupivši od muslimana „gornjicu“ — jevanđeljsku „gornju sobu“, tako važnu za hrišćanski svet, jer se u njoj odigrala Tajna večera. Sveti Sava je, kaže priča, došao da obiđe tu prostoriju i upitao ondašnje muslimane koliko bi koštalo da se prostorija vrati u ruke hrišćana. Muslimani, misleći da razgovaraju sa siromašnim monahom iz strane zemlje, jer Sava odećom nije odavao svoje kraljevsko poreklo, rekli su mu da mu za otkup treba onoliko zlatnika koliko može da da se obloži pod. Sava je pozvao pratnju, koja je donela kovčeg sa zlatnicima i obložio njima pod prostorije.

Uz Gornjicu je kupio i nadgradio manastir Svetog Jovana Bogoslova na Sionskoj Gori, na mestu doma Jovana Bogoslova, gde je Bogorodica dočekala svoje poslednje dane na zemlji, koju će darivati kao metoh Lavri Svetog Save Osvećenog. U krstaškim ratovima i crkva i kuća su porušene. Najverovatnije su je zapalili templari u poslednjem krstaškom ratu. Obnovili su je franjevci u 14. veku. Na mestu gde je raslo „trojedno drvo“, od koga je istesan krst na kome je Hrist raspet, Sveti Sava sazidao je manastir Časnog krsta.

На месту рођења Светог Јована Крститеља (где је данас фрањевачка црква) даде „злато Јерејима који ту живе“. Злато даде и Јерејима у Витанији, на месту где је Исус ускрснуо из мртвих Лазара, „за спомен родитеља својих и самога себе и свељубазног брата свога, краља кир Стефана“. Исто је поновио и у Посници Господојј (манастир Карантал над Јерихоном). Злато много раздаде свима по реду од Гроба Господњег, часном патријарху и клиру свете велике цркве Христове и свима убогим, и кога год нађе у светом граду Христовом.

I drugi Nemanjići gradili su zadužbine u Svetom gradu — kralj Milutin sagradio je crkvu svetih Arhangela; zadužbinari u Jerusalimu i širom Palestine bili su i Stefan Dečanski, car Dušan, prvi srpski patrijarh Joanikije, knez Lazar, despot Đurađ Branković i druge srpske plemićke porodice.

Iz hrisovulje carice Mare, supruge turskog cara Murata drugog, kćerke Đurđa Brankovića, vidi se da je postojao ugovor između Jerusalimske patrijaršije i Srpske crkve o boravku srpskih monaha u Lavri Svetog Save Osvećenog. Srpski monasi su došli u Lavru i oslobodili ovaj manastir od razbojnika i pljačkaša. Oni su tada sazidali veliku kulu i u njoj paraklis, malu crkvu, posvećenu Svetom Simeonu. Srpski monasi su upravljali Lavrom Svetog Save Osvećenog 130 godina tokom celog 16. i prvih decenija 17.veka.

Crkva Svetog Groba u Jerusalimu, gde su Srbi do dolaska sultana Sulejmana Veličanstvenog imali svoje mesto tokom službe na Veliku subotu.

https://rs-lat.sputniknews.com/drustvo/201504111203411/
http://spc.rs/sr/drugo_putovanje_svetog_save_u_svetu_zemlju

Непотпун списак:

Параклис у цркви Васкрсења Христовог	Манастир Светог Георгија у Акри
Соба тајне вечере, Горњица	Манастир Светог Јована Богослова у Акри
Дом Светог Јована Богослова на Сиону	Манастир Светог Теодосија Киновиарха
Манастир Св.Јована Крст. у Јерусалиму	Пирг Св. Симеона, Лавра Саве Освећеног
Манастир Светог Георгија у Јерусалиму	Црква Светог Илије на Кармелској гори
Манастир Св. Архангела у Јерусалиму	Црква Светог Николе на гори Тавор
Манастир Часног Крста у Јерусалиму	Манастир Светог Герасима на Каламону

Опширније:
http://www.svetazemlja.info/strana.php?strana_id=9#prettyPhoto

 

[Сребрена]

Велики војвода Новак звани Гребострек вероватно је једини Србин који је доживео да му ромејски цар Андроник ИИ Палеолог организује тријумф у Константинопољу. Овакву почаст добијале су само војсковође Рима у време његове старе славе. Српски војвода дочекан је као ослободилац старих малоазијских градова Никеје, Никомедије и Брусе. Српска војска тога доба била је модерна, добро обучена и опремљена.
Године 1313., после бриљантне победе српске војске у Малој Азији

Милутинов манастир у Јерусалиму

На темељима рушевина старог византијског манастира који је ту био од 4. до 9. века, краљ Милутин је у част византијске победе над Персијанцима подигао овај манастир, подигнут на месту на коме се архангел Михаил јавио цару и псалмопеснику Давиду., за потребе српских калуђера у Јерусалиму. Подизање овог манастира уско је везано за један историјски догађај о којем се данас врло мало зна.

О том догађају писао је Милутинов летописац, архиепископ Данило. Он у свом летопису пише да је краљ Милутин своме тасту, византијском краљу Андронику Другом, у помоћ против Персијанаца послао елитне ратнике под вођством војводе Новака Гребостеке који су до ногу потукли Персијанце. Архиепископ Данило је записао: „Срби су њихова тела секли као трску“.
После ове победе, краљ Милутин је подигао цркву Светих архангела, а после је саградио конаке, малу болницу и једну гостионицу за све српске и словенске калуђере и поклонике у Светој земљи. Како стоји у Повељи цара Душана из 1350. године, Стефан Дечански , „свети краљ Урош Стефан”, храм је украсио, утврдио и даривао.

Уклештен између јерусалимских зидина и других манастирских комплекса, није имао обрадивих површина, нити метоха, па је Милутиновој задужбини цар Душан обезбедио сталан доходак : Дубровник је издвајао 500 перпера годишње на име царине за продају соли Србији, манастир Светог Спаса на Бојани 100 перпера, а манастир Светог Николе на Врањини, острву на Скадарском језеру пола својег годишњег прихода... Од тог времена у Дубровник су редовно долазили јерусалимски калуђери, који су шкртим и претерано педантним Дубровчанима морали сваки пут да донесу пуномоћје српског владара и доказ да су заиста сабраћа српског манастира у Јерусалиму.

У кодексном рукопису Грка Атанасиоса Ипсиландиса, писаног у осамнаестом веку, који је пронађен пре десетак година на Синају, има да "Срби монаси, који су били под јурисдикцијом пећког архиепископа, одавно су обитавали у манастиру светог Архангела у Јерусалиму и управљали њим". То се односи на догађаје из 1533. године, што је доказ да је у првој половини шеснаестог века манастир био србски.

Манастиром Светих архангела Михаила и Гаврила српски монаси управљали су око 300 година. После пропасти средњовековне српске државе, српски манастир у Јерусалиму помагали су руски владари и бољари ....Српска духовна мисија се 1848. године усељавала у манастир. Наилазили су Срби у њему на старе српске књиге, у којима је било такође старих српских записа.

Манастир Светих Архангела данас је грчки православни манастир и налази се у улици Светог Фрање бр.11, на 50 метара од Светог Гроба и Христовог Васкрсења.у хришћанском делу и у очуваном је стању. Свети Синод СПЦ је послао молбу Јерусалимској патријаршији да се манастир врати у окриље СПЦ.

https://www.rastko.rs/bogoslovlje/nikon/simposion/vnedomacki-svetazemlja_c.pdf
http://www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:471709-Војвода-Новак-одбранио-Цариград
http://www.svetazemlja.info/strana.php?strana_id=9#prettyPhoto
http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/07/article-06.html
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Српски_манастир_Светих_архангела_у_Јерусалиму

 

[NickFreakyrgios]

Pogledajte prilog 566500

. Осим помена у Псеудофедеригаровој хроници постоји помен Срба у 7. веку црквених епархија у Малој Азији која се зове по њима јернсу их ту населили Византијци у 7.веку где већ имају црквену епархију а претпиставља се да су мало пре тога стигли некрптени из Полабља на Балкан оваква распрострањеност овог етнонима у 7. веку са црквеном еоархијом дефинитивно баца друго светло на Србе 7. века.

Мислим да пост припада и овде.

 

[Сребрена]

Ћирилични вез на глави првог угарског краља Szent István-а

Везена слова доносе текст преузет из православне литургије : "Боже, ушчедри нас и помилуј нас..Просветли своје лице на нас..Буди Господи..милост твоја..на нас и њих.." у вјек и вјеков.
Мистерију ствара податак да је дотична капа припадала Вајку, Гезином сину (из династије Арпада), који је познат (након номиналног прихватања хришћанства) као први крунисани краљ територије Угарске, на самом почетку 11.века.
Фотографију капе- капуљаче Иштвана, односно Св.Стефана, првог краља "Угорја", објавио је др Чобор Бела ( Czobor Bela, 1852-1904 ) у књизи "MAGYARORSZÁG TÖRTÉNETI EMLÉKEI AZ 1896. ÉVI EZREDÉVES ORSZÁGOS KIÁLLÍTÁSON", доступну у целини на мрежи на линку
http://mek.niif.hu/00900/00941/html/doc/c100756.htm
http://hu.wikipedia.org/wiki/Czobor_Béla

СРБИ БАЈЧАНИ

Баја (мађ. Baja) је град у данашњој јужној Мађарској, познат и по вишевековној присутности Срба. Град се образовао на месту улива реке Шуговице у Дунав.. Мочварно подручје јужно од града,Карапанџа, државни је национални парк.

За време Турака Баја је било чисто српско место, које је такво остало само кратко по протеривању Османлија. У 17. веку Баја је турска варош са тврђавом, коју је описао турски путописац Евлија Челебија и који је назива „напредна паланка Баја”. Велико је пристаниште, и то је велика прометна тачка за вилајете, Бачке и Лашке (Влашке?). На супротној страни од те вароши поред Дунава је пристаниште Бата. За град Бају каже да је четворострана паланка са двоструким бедемима. „Тврђава је квадратног облика јака и лепо уређена.

Почетком 18. века Баја је чисто српско место чији су становници „поносити граничари”, чували државу од турских упада.

Године 1692. нарочито је много Срба било у деловима места званим „Провалија” и „Сурдулија”. Били су Срби Бајчани те године ослобођени извесно време војног и осталог давања држави. Било је иначе пуно српских војника, све док 1695. године није укинута ту граница. То је условило масовно одсељавање не само из Баје, силом прилика на нови кордон. Многи Бајчани оставили су своје родитељско огњиште, и кренули са капетаном Шајновићем на нову тадашњу границу. Они који су остали, добили за због својих заслуга „Привилегије” од цара Леополда I 1696. године. Баја је постала варош, са унутрашњом аутономијом, а за званични језик проглашен је српски језик.

Тих година је у Баји било три српске цркве. То су Ђурђевска , Благовештенска и Николајевска богомоља, са укупно 11 парохија.

Године 1853. уз Благовештенску цркви подигли су Срби велику зграду за црквено-народне потребе. Градњу је платио са својих 10.000 ф. мештанин, старац Јован Дачић, и он ће ту за живота становати. Након његове смрти са њом ће црквена општина располагати. У великом спратном здању, поред црквено-општинске сале и архиве, постоји шест дућана и три велика квартира (стана) за издавање. Приходом од ренте, који је износио 1200—1400 ф. за дуго времена били су обезбеђени парох и храм.

Око Никољског храма су се налазиле средином 19. века породичне костурнице знаменитих фамилија Бајских: Пејић; Добројевић, Аради, Авакумовић, Хаџи Марковић, Добрић, Поповић и Рајић. Поред Николајевског храма налази се зграда бивше вероисповедне школе, која сада служи као зграда црквене општине. На источном делу града, који се назива Мали Чавољ, налази се српско православно гробље 1905. године, санирано 1980. године. Много споменика је пренето у порте постојећих српских православних храмова.

Бају је 1840. године задесио катастрофалан пожар који је нанео велику штету становништву, које је драстично осиромашило. Тог првог маја поподне дувао је јак северни ветар и пожар донео, из суседног места. Страдале су две православне цркве — Благовештенска скроз (до темеља) и Светониколајевска половично (само торањ са сатом и звонима те ограда порте). У пламену су нестала и два православна парохијска дома.

Српско-мађарска република Барања-Баја држава проглашена је у Печују 14.августа 1921.г.

После војног пораза Аустроугарске у октобру 1918, територија Барање и Бачке је била под контролом војске Краљевине Србије и под административном управом војвођанских Срба, који су 25. новембра 1918. прогласили присаједињење ових подручја Краљевини Србији и формирали аутономни регион под називом Банат, Бачка и Барања. 1. децембра 1918. овај регион (као део Краљевине Србије) улази у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.
Мировна конференција у Паризу доделила је северне делове Барање и Бачке Хортијевој Мађарској. Ова одлука изазвала је генерални штрајк и масовне демонстрације у Печују, а протести су кулминирали великом народном скупштином 14. августа 1921, на којој је пред 30.000 људи сликар Петар Добровић предложио оснивање независне републике коју би чинили делови Барање и северни делови Бачке око Баје. Његов предлог је прихваћен, а Петар Добровић је постао председник Извршног комитета нове републике.

Serbian troops in Pécs in 1918 (Janus Pannonius Museum, Pécs)

The Commissar of Pécs of Serbia, Major General Rajcić, announced on August 20th that all those who do not want to come under the so-called "Hungarian occupation" can request and receive a passport for the South Slavic kingdom at 7:00 AM on the next morning at the tobacco factory in Pécs. .

Власти нове републике нису, међутим, успеле да добију међународно признање своје независности, па су после повлачења војске Краљевине СХС, која је штитила републику, Хортијеве снаге ушле у Печуј и окончале Српско-мађарску републику.



У Баји данас постоји Дом српске народности, у којем своје просторије за рад имају: Српска мањинска самоуправа, Културно и верско удружење бајских Срба и Месна српска православна црквена општина

"Мала српска црква" , подигнута 1754.године донацијом српског брачног пара, служила је као градска концертна сала 1972-2000г., али 2005.г враћена је српској заједници у Баји (Baja, Batthyány utca 9. Serbian Church )

Познатији становници:

• Јован Пачић, капетан, српски песник
• Јоаким Вујић, српски књижевник, зачетник српског позоришта
• Павел Ђурковић, српски сликар
• Димитрије Поповић, српски вајар
• Гаврило Поповић, епископ шабачки, ректор Лицеја и катихета београдски
• Теодосије Мраовић, митрополит српски у Београду, покровитељ београдског Певачког друштва „Станковић”
• Богобој Атанацковић, српски књижевник и адвокат
• Мита Поповић, српски песник
• Лукијан Богдановић, епископ будимски, патријарх српски
• Милош Богдановић, српски лекар
• Рајко Томовић, српски научник, роботичар
• Радован Јелашић, бивши гувернер НБС

http://digital.bms.rs/ebiblioteka/p...?type=numerated&id=3649&m=2#page/137/mode/1up
https://sr.wikipedia.org/wiki/Баја
http://www.nagykar.hu/keptar/1897/27507.html

 

[Mrkalj]

Све наше Гојковице


Поглед на скадарску тврђаву

Čeka nas da napravimo urbanistički plan i utvridimo rečne obale.

 

[Сребрена]

"Суботом су Србљи држали бал 'Кoд круне' у Табану, недељом смо ишли у граду, у понедељак ризиковали живот возесе између санти леда до Пеште и '7 курфиршта'. Но, младост лудост се показивала и у уторник код "Белог крста", у среду у пештанској Хакеровој сали, четвртком негде у граду… и тако целе седмице."

Балови у Срба

На бал се искључиво долазило уз позивницу са потписом маршала Двора, даме су добијале књижицу са редоследом игара а прописано је и како се треба обући: даме су могле обући балску тоалету са деколтеом или српску ношњу а господа фрак или ако су у војној служби парадну униформу.

Ред игара 1885.г.

Тако је године 1846. организовао бал и то први Светосавски бал и на њему је изведен Српски кадрил кога компонује Јохан Штраус по Милошевој наруџбини. ..... Следеће године Светосавском балу у Бечу присуствује око 3000 званица.... Свирао је Штраусов оркестар, а плесали су се „лијепа Маца”, кадрил, валцер, коло српско, коло хрватско, коло славонско, полка, мазурка… да би, како је записао један од учесника, око поноћи „сва славенска младеж” заиграла уз песму „Радо иде Србин у војнике”.

Најважнији бал у години је био новогодишњи који је почињао око 22 часа и трајао до зоре. Новогодишњи балови били су и далеко слободнији за све па су се уз 'мезетлуке и ћефeлисање' играла тзв. 'несташна кола'. Мало пре почетка Нове године излазио је водитељ и објављивао смрт старе године а затим је уследио њен спровод који су чинили маскирани учесници иза којих је ишао оџачар а за њим у бело обучена девојчица која је симболизовала Нову годину. Оно што је следило затим је одбројавање, љубљење и честитање а водитељ је пуштао прасе које су посетиоци бала хватали а веровало се да ће срећа пратити током читаве наредне године оног ко прасе ухвати.
http://miloradstokin.blogspot.com/2014/12/blog-post.html

 

[Ројалиста]

Скулптуре из косовског циклуса, Палата Гопчевић, Трст

 

[Сребрена]

Stara Pavlica stoji usamljena, visoko na steni iznad pruge koja ide dolinom Ibra.

.... ima u osnovi oblik jednobrodne bazilike, krstastog raspona, sa kubetom i četiri stuba. Na istočnoj strani imala je tri apside, srednja je bila najveća. Imala je trostrani oblik sa prozorima, dok su leva i desna bile manje i bez prozora. Kamen i opeka predstavljaju osnovni građevinski materijal.
Na zidovima Stare Pavlice preostala su dva sloja živopisa, od kojih je mlađi iz sredine 13. veka. Mali broj preostalih fresaka u kupoli i na lukovima crkve Stare Pavlice je dosta izbledeo, ali pojedini, bolje očuvani fragmenti potvrđuju da su freske bile visokog kvaliteta i veoma slične freskama obližnjeg manastira Đurđevi Stupovi. Danas je crkva manastira Stara Pavlica konzervirana.


... potiče iz prednemanjićke ere i prvi put pominje u darovnoj povelji kralja Stefana Prvovenčanog

Oštećena je prilikom izgradnje pruge

Danas je delimično restaurirana

 

[Сребрена]

Даница Јовановић, сликар
„Опасна Српкиња“ пред стрељачким водом

Даница Јовановић је рођена 1886. године у Бешкој, у веома патријархалној породици, као пето дете скромног сеоског ратара. Сматра се првом женом из Бешке која је завршила факултет и једином српском сликарком која је тад могла да се подичи титулом академског сликара.,,
Даница добија стипендију и од Петроварадинске имовне опћине. ..Занимљиво је то да је уочи одласка на студије у иностранство, у њеној родној Бешки приређена једна забава, чији је приход био управо намењен за њен пут у Минхен. Том приликом је приказан позоришни комад „Јогуница“

...у том минхенском периоду, током студија, Даница је била посвећена српској националној идеји. ..... била члан и благајник патриотског удружења српских студената у Минхену „Србадија“, чији је управник био Стојан Аралица, а књижар Живорад Настасијевић.

.Крајем марта 1914. године, Даница је стекла звање „академске сликарке“ односно могућност да се запосли као „наставница цртања и малања“. ....избио је Први светски рат и Даница се 2. августа 2014. године вратила родну Бешку.

Међу ухапшенима су углавном били угледнији и виђенији људи, а суровој егзекуцији морали су да присуствују бројни мештани како би им се дало на знање како се поступа за издајницима цара. Прво је постројена група људи из Бешке.

Уза зид Петроварадинске тврђаве војници су постројили пет мушкараца и само једну жену – Даницу Јовановић.
Тоша Искруљев је у књизи „Распеће српског народа у Срему 1914. године“ забележио последње тренутке Данице Јовановић: „Када је прочитана пресуда, коју нико није разумео осим њих неколико, настало је грозно нарицање и запевка. Сви су они, њих 38, осуђени на смрт. Суд им је дао по сата за међусобни опроштај. Дана је чупала косу са себе, хаљине је дерала, руке ломила. Молила је судије на српском и на немачком језику да се смилују на њу. Када се приближила Грижевинском (члану преког суда), овај ју је одгурнуо од себе изјавивши да се мора стрељати, јер је велика Српкиња. Дана, као и сви остали, кад су видели да у зликовца милости нема, громогласно узвикује: Живела велика Србија! Живео краљ Петар! Доле зликовци српски!“

Испоставило се да је три године након овог страшног догађаја у Новом Саду суђено тројици Немаца из Бешке за које се верује да су угарској полицији дали списак „неподобних грађана“ у којем су посебно истакли Даницу.
Иако су ови Немци ослобођени оптужбе услед недостатка доказа, ипак је након ослобођења, 1944. године, на Петроварадину пронађена архива угарске полиције у којој се налазио допис немачке царске полиције из Минхена, упућен полицијској централи у Пешти.
У том допису се налазио извештај о понашању српских студената у Минхену, при чему је наведено да је Даница Јовановић „опасна Српкиња”, што упућује на то да је заправо Даници Јовановић још у Минхену „потписана смртна пресуда“.
https://vidovdan.org/aktuelno/opasn...ju-su-zbog-patriotizma-streljali-austrougari/

 

[Сребрена]

Андрија Качић Миошић акка старац Милован - Песма од славне Босне
Разговор угодни народа словинскога

Пробуди се, Босно, земљо славна,
којано си заспала одавна,
тер ми кажи босанске јунаке,
на оружју витезове јаке,

нека могу и њих запјевати,
част и дику славној Босни дати!
Али Босна липо одговара,
Милована тер жестоко кара:

“Јер си, брижан старче, полудио,
путујући памет изгубио?
Кад си пјева пјесме од јунака,
највеће си пјева од Бошњака.

Ко је био Марко Краљевићу,
ко ли витез Милош Кобилићу?
Ко бијаше Реља Бошњанине,
Омућевић јунак од старине?

Ко је био Бранковићу Вуче,
ко л' старином Кастриотић Јуре,
ко ли јунак Зриновићу бане,
ко л' делија Косарић Стјепане

него млади старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Херцеговци,
који биху босанска господа
од славнога мојега народа?

Отклем бише Сењанин Иване
и делија Макар капетане,
отклем ли је Новак и Радивој
и делија Томићу Мијате

већ од Босне и Херцеговине,
Косарића старе бановине?
И остали ускоци јунаци
сви су, старче, старином Бошњаци.

Ко бијаше Јанко Митровићу
и Илија сердар Смиљанићу,
ко ли бише Сурић дон Стипане
и кавалир Јанковић Стојане

већ ускоци старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Херцеговци, -
и остали котарски сердари,
капетани, алај-барјактари?

Отклем бише старина Накића,
Синобада и млада Раднића,
већ од Босне и Херцеговине!
Вируј мени, старче, доистине.

Отколем је Вучковићу Зече
и кавалир Грчић дом Иване,
отклем ли су остали сердари
и на гласу цетински главари

нег од Босне и Херцеговине,
витезови звани од старине?
Ко је био Марко Синовчићу,
силни витез Петре Кулишићу

нег Бошњаци, старином јунаци,
Херцеговци ол млади Унгарци?
Отколем је Дели-Марковићу,
силни јунак Раде Милетићу

нег ускоци млади Херцеговци,
а старином сви јесу Бошњаци!
Ко бијаше Николићу Бајо,
ко ли витез Ивановић Марко

него млади старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Херцеговци!
Што ли пјеваш Посавце јунаке,
то ти пјеваш старином Бошњаке.

Откуда су Домазетовићи,
љуте змије кано Јанковићи,
већ старином од Босне кнезови,
на оружју силни витезови,

којино су свуда војевали,
још и турске главе одсицали
од Кандије рата жестокога
под барјаком цесара бечкога?

А камо ти паше Атлагићи,
Атлагићи и Кулиновићи?
Ди су теби Дуратбеговићи,
Дуагићи и Соколовићи?

Камо теби силе Бакотићи,
Косарићи и Филиповићи?

Ди су теби Копчићи јунаци,
Љубовићи ди су Херцеговци,
Сулагићи и Месиовићи,
Лопужићи и Вазлиновићи

и остали поизбор јунаци
Херцеговци ол силни Бошњаци,
Далмацију који поробише,
на стотине глава одсицаше?

Камо теби Куна Асан-ага,
који много однесе мејдана?
Ди је јунак Попрженовићу,
на оружју Марко Краљевићу?

Камо ли ти Бабићу Асане,
ди ли ти је Лопужић Ћемане?
Камо теби Цукариновићи,
Ножиновић и Наџаковићи?

Ди је теби Фирдусовић беже,
Топаловић ди ти је витеже?
Камо ли ти Злојић Омер-ага,
ди ли ти је Шарић диздар-ага?

Ди су силе Татарановићи,
Дуратовић и Табаковићи,
који свуда чете четоваше,
на стотине глава одсицаше?

Сви су ово старином Бошњаци,
ол Бошњаци оли Херцеговци,
којино се тада истурчише,
када Босну Турци освојише, -

и остали без броја јунаци,
витезови старином Бошњаци,
који влашке одсицаше главе
веће нег је у Приморју траве.

И да си ми здраво, Миловане!
Бога моли, остави мејдане;
све је ништа, све ће у прах поћи,
грихе плачи, ваља к Богу доћи.

https://www.rastko.rs/rastko/delo/11389#_Toc182403081

 

[Сребрена]

Трагом навода Иве Вукчевића на 472-ој страни "Словенске Германије" ( Београд, 2007)

SRBI "THAFNEZI" ?!?

....оvo isto područje Dunava i Morave (unutrašnjost Mezije) nemački slavist Heinrich Kunstmann u Desriptio civitatem , označava kao teritorijalnu bazu velikog broja Srba (sa 257gradova) zabeleženih kao Thafnezi: "Thafnezi habent civitates CCLVII".

"Kunstman o tome piše: "Prelazak i povratak Slovena se sasvim sigurno dogodio u oblasti donjeg Dunava. Time bi se moglo objasniti da Bavarski Geograf (Geogrphus Bavarus), kad pominje Tafneze, misli na jednu grupu Srba, iz oblasti Donaukast ells Daphne, koji su se preselili na sever. To potvrđuje i činjenica da se tu nalazi relativno mnogo naselja (257)".

"Daphne" odn "Thafne" je, prva je mogućnost, reka u oblasti današnje Varne, uliva se u Crno more
https://upload.wikimedia.org/wikipe...n_-_Geographicus_-_TurkeyEurope-cary-1801.jpg

Druga mogućnost je staro utvrđenje Dafne, na mestu današnje Oltenice (današnja Rumunija) i Tutrakana (današnja Bugarska) , na Dunavu:

http://www.constantinethegreatcoins.com/DAFNE/

 

[Сребрена]

КАД СУ ТУРЦИ ГОВОРИЛИ И ПИСАЛИ СРПСКИ

Турци су у Отоманском царству говорили српски- био је то један од четири званична језика и користио се за дипломатске и војне ствари.Персијски је коришћен за поезију, арапски за питања вере, а турски- само на пијацама у свакодневном животу.
У данашњој Турској пронађен је четворојезични речник из 15 века:Персијско/арапско/српско/грчки речник
http://www.scribd.com/doc/47197696/Recnik-Persijsko-arapski-srpsko-grcki-Iz-15-Veka

Београдска шума у Истанбулу, тачније „Belgrad Ormani“ је добила име по београдским Србима који су на простору те шуме имали своје насеље. Срби су ту насељени како би чували изворе воде који су напајали читав Истанбул што је један од доказа колико су Срби имали битну улогу код Сулејмана Величанственог али и његових наследника. Они су имали и својеврсну специјалну заштиту, с обзиром на то да је у том региону био забрањен лов, као и сеча дрвећа и то под претњом смртне казне. Њихово насеље се звало Белиград, а један члан француске амбасаде у Османском царству је записао у свом дневнику да су постојала насеља Јени (Нови) Белиград, Орта (Средњи) Белиград и Султан Белиград. Срби су у тим насељима живели све до краја 19. века и избијања куге. Били су присиљени да се преселе, с обзиром да је вода била легло заразе, и тада нестају београдска насеља. Власти су их преселиле на оближње место којем су дали име Бахчекој, што је турска кованица од речи башта и село јер су Срби били врсни баштовани. Тамо више нема Срба, јер су га напустили приликом последњег грчко-турског рата. Њихова судбина је била таква да су све више и више примали грчки језик, те су се утопили у Грке, иако су вековима чували своје порекло, веру, језик па чак и стил облачења.

Dance of Peasants [possibly in Belgrade near Constantinople], cca 1800 (painted) by Luigi Mayer

У 19. веку постојала је у том граду велика колонија новопридошлих Срба. О њема се може исписати културна хроника на основу претплате за књиге и часописе. .....Почетком 1895. године у Цариграду се помињу следећи привредници:
Винарску радњу на велико и мало држао је Марко Живковић у свом магацину бр.15 у Галати.
Штампарију у којој је штампан "Цариградски гласник" држали су А. Зелића синови, уз њу су имали и папетерију у Галати.
Синови Зелићи су имали поред поменуте главне папетерије, и на још две локације "велику фабрику" штампарску, литографску и папетерију са књиговезницом (у Пери, улица Балкан), те "фабрично одељење" у Галати (главна улица Махмудије).
Књижарницу је држао и Лазар Крстић у Јуксек калдрми, а трговачку радњу имао Наум Гавриловић.[23]

У главној цариградској улици званој Пери, основали су 1898. године Лазар Крстић и Лазар Пантић пивницу "Јагодина", у којој су точили и тада познато "Јагодинско пиво" фабриканта пивара Косовљанина.
Постојале су 1903. године српске радње у Цариграду: ковачка у Фурдуклији и вртарска у Орта-кеју.
Године 1904. новине српске помињу још две српске терзијске радње у Цариграду; једна - Саве Радуловића у Пери а друга - Шпире Никаљевића у Галати. Њихово пословање је било везано за потребе Срба Помораца и Црногораца који су се ту у пролазу бавили.[24]

У Цариграду је постојала српска народна школа 1856. године. Први њен учитељ био је Димитрије Гавриловић, који је умро 1896. године у Цариграду. Обновљена је српска школа 1892. године.[24]
Прославили су многобројни Срби у Цариграду 1895. године празник Св. Саву на свечан, достојанствен начин. Прво је света литургија служена у православном храму Св. Николе у Галати, на "словенском језику". Чинодејствовали са српске стране прота Греговић и синђел Нићифор Перић, уз Грка и Руса свештеника. Главни гости су били породица српског конзула др Владана Ђорђевића са посланством. Прешло се затим на Панкалду, где је била српска школа, да се прослави школска слава. По освећењу и резању славског колача, проф. Стојићевић је одржао пригодну светосавску беседу. Увече је у гостионици "Велика Британија", приредила вечеру са игранком, "Српска ђачка омладина у Цариграду".[25]

Године 1925. бројала је Српска колонија у Цариграду 6.000 чланова. На челу колоније били су: председник Милан Шајиновић и подпредседници - Никола Пушић и Стефан Јерасимовић Тетовац, посластичар. Власник у то време највећег цариградског хотела "Токатлијан", био је Далматинац, Нико Медовић. Имовину је стекао женидбом са кћеркоm власника Цинцара. Радила је у граду и Зелићева штампарија - на гласу као највећа и најмодернија, а најбоља посластичарница у чаршији носила је име "Београд". У згради југословенског посланства уређена је православна капела. У грчкој махали званој Саматија, налазило се српско војничко гробље са 122 донетих ту са стране, погинула и пострадала војника Србина.[27]

На турском попису из 1965. године 6.599 грађана је рекло да им је српски језик матерњи а 58.802 да га користи као други језик, тако да се преко 65.000 људи изјаснило да говори српским језиком.[3] Према речима Драгана Милосављевића, председника Друштва српско-турског пријатељства "Инат", у Турској живи око 9 милиона људи српског порекла, од чега 3 милиона је у Истанбулу.[1] Док је, септембра 2014. године, амбасадор Републике Турске у Босни и Херцеговини изнео податак да само између 3 и 6 милиона људи који живе у Турској су пореклом са данашње територије БиХ.[


http://collections.vam.ac.uk/item/O146574/dance-of-peasants-possibly-in-watercolour-mayer-luigi/
http://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/8129
http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/8129/Disertacija9344.pdf?sequence=1&isAllowed=y
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Срби_у_Турској#cite_ref-25

Ja sam – kazuje Kemal Kutlu – odrastao u Istambulu, u mahali sa 75.000 stanovnika i svi smo pričali srpski. Do sedme godine nisam znao ni reč turskog jezika, a moj deda je umro ne izgovorivši ni jednu rečenicu na turskom. Znao je i govorio samo srpski. Sa nama je odrastao i Hido, vukli smo ga sa sobom i učili da igra košarku.
Hido je, pogađate, Hidajet Turkoglu, najbolji turski košarkaš svih vremena, čovek sa zapaženom NBA-karijerom, veliki prijatelj Vlade Divca i Predraga Stojakovića, iz vremena kada su sva trojica nosili dres Sakramenta. Njegovo sadašnje prezime na turskom znači „sin Turske“ a da njegovi preci nisu u Tursku otišli iz jednog malog sela u blizini Sjenice, Hido bi se danas prezivao Ramićević. To prezime nosio je njegov deda.
U širem smislu malo ko je znao da se u onoj dramatičnoj utakmici između Turske i Srbije – svakako spornoj, što je ovde potpuno nevažno-dogodio sudar sadašnjih i bivših Srba. U postavi Turske, koju je vodio Srbin Bogdan Tanjević, bilo je čak pet igrača poreklom iz Srbije, sa prostora Sandžaka ili Raške oblasti. Evo ih: Hidajet Turkoglu, Semih Erdan, Sinan Guler, Ender Arslan i Omar Ašik. Njih petorica zajedno postigli su 45 od ukupno 83 koša, koje su ubacili momci u crvenim dresovima na kojima je pisalo Turska.
Onaj Kemal kaže da svi oni, od Hide do Ašika, govore srpski, jer tako se govori u njihovim porodicama. Dodaje da 80 posto turske košarke počiva na momcima iz Srbije, Sandžaka, dok je preko 90 procenata odbojkaša te zemlje poreklom iz opština: Sjenica, Prijepolje, Tutin, Bijelo Polje, Novi Pazar…
http://www.pecat.co.rs/2010/09/ratko-dmitrovic-sta-zna-cvitkovic-ko-su-asik-i-arslan/

• Хидајет Туркоглу, турски кошаркаш
• Семих Ерден, турски кошаркаш
• Омер Ашик, турски кошаркаш
• Синан Гулер, турски кошаркаш
• Ендер Арслан, турски кошаркаш

 

[Сребрена]

„Kraljevina Srbija je osnivala srpske srednje škole kako bi se srpski narod u Carstvu obrazovao, ali i sačuvao svoju pripadnost, veru i jezik. Za nastavnike su birani stručnjaci, čiji zadatak nije bio samo da učenicima prenesu znanje, već i da formiraju njihovu nacionalnu svest”

У Цариграду је постојала српска народна школа 1856. године. Први њен учитељ био је Димитрије Гавриловић, који је умро 1896. године у Цариграду. Обновљена је српска школа 1892. године.[24]

Učenici su poreklom bili iz Carigrada, ali i iz Kosovskog, Bitoljskog i Solunskog vilajeta. Bili su stipendisti Kraljevine Srbije, živeli su u internatu, imali su obezbeđeno odelo i hranu. Budilo ih je školsko zvono, zimi u 5, a leti u 4.30 časova. Na časovima su bili od 8.15 do 12 i od 14 do 16 časova. Imali su časove muzike ili pevanja. U 21 čas bila je zajednička molitva. Svečano su proslavljali Dan Svetog Save kao vid srpske sabornosti, ali i druge pravoslavne praznike. Imali su i ekskurzije.
http://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/handle/123456789/8129/Disertacija9344.pdf?sequence=1&isAllowed=y
http://www.politika.rs/sr/clanak/395253/Наставници-са-фесом-уместо-шешира

"Roditelji su svoju decu nakon završene osnovne škole upućivali na dalje školovanje kilometrima udaljenim od njih. Žrtvovali su se, lišavali su se svoje dece. Dešavalo se da tu svoju decu nisu videli godinama, jer su deca živela u internatima. To su deca sa deset i jedanaest godina koja su odlazila iz svojih kuća iz Metohije u Carigrad ili Solun i to sve za višenacionalni interes. S druge strane, ta deca su bila željna znanja, marljiva i inteligentna. Od Hercegovačkog ustanka 1875. pa do Berlinskog kongresa 1878. godine, u Staroj Srbiji i Makedoniji radile su četiri srpske škole i Bogoslovija u Prizrenu.

Početkom školske 1910 godine Srbi su imali 262 škole sa 9 947 učenika i 414 prosvetnih radnika. Osim prosvetnog značaja, ove škole u Osmanskom carstvu imale su važnu ulogu u pripremanju srpskog naroda za oslobođenje od turske vlasti, jer su pre svega sačuvale nacionalni identitet stanovništva, zahvaljujući smišljenoj i dobroj organizaciji srpske vlade i njihovih delatnika"
http://www.rts.rs/page/rts/sr/Dijas...dnje-skole-u-osmanskom-carstvu-1878-1912.html

 

[Сребрена]

КАД СУ ТУРЦИ ГОВОРИЛИ И ПИСАЛИ СРПСКИ
Турци су у Отоманском царству говорили српски- био је то један од четири званична језика и користио се за дипломатске и војне ствари.Персијски је коришћен за поезију, арапски за питања вере, а турски- само на пијацама у свакодневном животу.

..И ПЕВАЛИ СУ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Turski naučnik Ahmet Džaferoglu tvrdi da su Osmanlije uz tradicionalni instrument kobuz pevale na srpskom po istanbulskim kafanama, pozivajući se na reči jednog Poljaka koji je 1574. boravio u Carigradu. (Note sur un manuscript en langue serbe de la bibliothèque d’Aya-Sofya, Revue Internationales des Études Balkaniques, II (1936), I-II (3-4), 185-190)

Poljak Strijkovski, koji se desio u Istanbulu 1574 :
U Turskoj, na ulicama i bazarima, običnim tržnicama, dobri ljudi o istoriji skladnim stihovima pěvaju uz violine, koje srpskima zovemo, lutnje, kozbe i harfe, s velikom utěhom za obične ljude, a i prinčevi i vitezovi iskreno slušaju. U Turaka, čim je i najmanja prilika, o bitkama s hrišćanima, ljudi su iz carske kase plaćeni samo da pěsme skladaju; tako i kod mene u Konstantinopolju, kada su 1574. Tunis i Goletu osvojili od Španije, svuda su po ulicama, turskim i slověnskim jezikom, kar-vašarima i konacima – gromkim glasom pěvali lěpe pěsme o hrabrom vojevanju janičarskih jurišnika, i odvažnoj světlosti baša, sandžaka, čauša i spahija.

Postoji niz svedočanstava o upotrebi srpskog jezika u državnim poslovima Osmanskog carstva.
Na primer, Filipus Lonicerius u Turskoj hronici iz 1578. godine navodi da je ilirski jezik bio treći jezik imperije posle turskog i arapskog.
Godine 1932. D. Pavlović piše da su se “Turci služili našim jezikom čak i u pregovorima sa nemačkim, odnosno austrijskim vladarima”, i to potkrepljuje jednom knjigom iz 1562. o susretu turskih izaslanika sa Ferdinandom I Habzburškim. (Jedan prilog istoriji upotrebe srpskog jezika na Porti, Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, XII, Beograd 1932, 175)

Istorija iz drugog ugla: Kako su turski sultani učili srpski jezik
Srpski jezik se, međutim, nije samo govorio, već i učio u osmanska vremena. Sva je prilika da su turski sultani, naročito Mehmed II Osvajač i Sulejman Veličanstveni, učili i znali srpski, o čemu postoji i dokaz koji se danas čuva u biblioteci džamije Sulejmanije u Istanbulu, a koji je do 1969. pripadao biblioteci džamije Aja Sofija. Reč je o udžbeniku u rukopisu za uporedno učenje četiri jezika – arapskog, persijskog, grčkog i srpskog. To se jasno vidi i iz samog naslova: “Lûgat-ı Arabî ve Lûgat-ı Farsî ve Lûgat-ı Rûmî ve Lûgat-ı Serfî” (“Jezik arapski i jezik persijski i jezik grčki i jezik srpski”)

Ahmet Džaferoglu smatra da je takav udžbenik sastavljen za Mehmeda II Osvajača lično i za njegove sinove. Štaviše, kako piše Džaferoglu, “sultan Mehmed II, koji je imao izuzetan talenat za učenje stranih jezika, ne bi mogao sebi dopustiti da ne nauči jezik naroda čija je teritorija pripojena u njegovo veliko carstvo. Pored toga, za vreme vladavine sultana Bajazita (1389-1402), srpski jezik počeo je da preuzima karakter jezika dvora i diplomatije, da bi za vladavine Mehmeda II došao do prilično visokog ranga, pa su zvanični dokumenti pisani kako grčkim, tako i srpskim jezikom.”

Tekst koji je služio kao osnova za časove srpskog jezika sadrži pojmove i fraze iz oblasti religije, porodičnih odnosa, rada, svakodnevnog života i komunikacija. ... Donosimo nekoliko ilustracija tekstualnog materijala iz srpskog dela udžbenika sa znacima interpunkcije koje smo dodali radi lakšeg praćenja, pri čemu smo zadržali postojeću formu:

Ako volja Gospod višni. Dođi, što govoriš?
Govorim tebe nešto. Koj nešto govoriš mene?
Govorim tebe nešto da se raduješ. Nemoj govorit mene
Nešto, jer ja ne ištem da govoriš mene.


Ili gledaš mene? Koje nešto reče tebe?
Oni ne reče mene nešto. Aj
Reče tebi reči duge.
Jesi ču što je rekal mene? Aj ču sam.


Što je rekal tebe? Ali ne ištem
Da čuju onoj od usta tvoja.
Koliko mi dosađuješ! Kto ti dosađuje?
Ti mi dosađuješ! Ostavi me!



http://www.novimagazin.rs/opusteno/istorija-iz-drugog-ugla-kako-su-turski-sultani-ucili-srpski-jezik
http://kovceg.tripod.com/srpski_jezik_u_muslimana.htm

 

[Сребрена]

Lekovita žuta voda otkrivena je u selu Zmajevu kod Vrbasa 1914. godine, kad je u selu iskopan prvi arteski bunar.
ZMAJEVSKA PLAMTEĆA VODA

Voda plamti, jer je puna sumpora, a stručnjaci Balneoklimatološkog instituta Srbije dokazali su da može da "sažeže" bolove i tegobe reumatske groznice, reumatizma, neuralgije, neuritisa, stomačnih i ginekoloških oboljenja, kao i izvesne oblike steriliteta kod žena .Na dubini od 1.700 metara voda je vrela preko 100 stepeni, .

Već 1926. meštani su izgradili otvorene bazene i napunili ih sumpornom vodom (temperature 20 stepeni, sa dubine od 400 metara), a pet godina kasnije u selu, tada zvanom Pašićevo, formirano je akcionarsko društvo, koje je podiglo zgradu javnog banjskog kupališta sa kadama i tuševima. Bilo je to lečilište u rangu evropskih, koje je između dva svetska rata i do početka sedamdesetih godina prošlog veka privlačilo brojne goste sa svih strana. Na banjanje u termalnoj sumpornoj vodi, pričaju meštani, dolazili su ljudi u invalidskim kolicima i na štakama, a posle nekoliko nedelja odlazili na svojim nogama, bez ikakvih pomagala.
Na zidovima kupatila na kukama su visile štake sa potpisima i datumima.

Između dva svetska rata čuveno banjsko mesto / Privatna arhiva Lasla Kiša

Narodno kupatilo 1931. / Privatna arhiva Lasla Kiša

Banjanje u termalnoj vodi / Privatna arhiva Lasla Kiša

http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...KORISCENO-BLAGO-Voda-koja-gori-dizala-na-noge

 

[Lesandar]

Neiskorišćeno blago Vojvodine od koga su bežali . Voda sa kilometra dubine, stara milionima godina, prepuna minerala, tehnički i bakteriološki potpuno ispravna, može da se održi pitkom i više od dve sedmice u staklenoj posudi, jedina "smetnja" je što se "oseća na jaja".

 

[Сребрена]

Ћерка краља Милутина необичног имена
Принцеза Царица

Царица је рођена око 1283. године у браку српског краља Милутина и његове треће супруге Јелисавете Арпад, ћерке угарског краља Иштвана V. Иако брак са Јелисаветом није дуго потрајао, само годину дана, Милутин је Царичину мајку вратио у њен завичај, а ћерку Царицу оставио да одраста на свом двору са браћом Стефаном и Константином.

Лик Царице Немањић приказан је на фрескама у Грачаници и Дечанима.

Царицу Немањић спомиње анонимни хроничар који је 1308. године пролазио кроз Србију и оставио податке о узроцима грађанског рата између Милутина и брата Драгутина, сремског краља.
Милутин је, приликом преговора са владарима Западне Европе, нудио Шарлу Валои брак између Шарла II Алансонског и своје ћерке Царице. Овај брак требало је да учврсти савез између Милутина уперен против византијског цара Андроника II.Преговори су вођени јула 1308. године и завршени су неуспехом.

http://www.srpskaistorija.com/srpsk...lutina-koju-istorija-gotovo-da-je-zaboravila/
https://books.google.rs/books?id=V7krAQAAIAAJ&pg=PA336&dq=ćerka+kralja+milutina+зорица&hl=en&sa=X&ved=0ahUKEwjH5YnRhpDlAhWhtYsKHUgdCDcQ6AEIJzAA#v=onepage&q=ćerka kralja milutina зорица&f=false

 

[Сребрена]

Немачки историчар Карл Готлиб фон Антoн (Karl Gottlob v. Anton) је 1783. г записао да постоје неке лужичке песме које Лужичани певају међу собом, добро се пазећи да за њих не дознају Немци.

„НАШИ МЛАДИЋИ С БОЈА ИДУ“

Српска бојна песма „Наши момци с боја иду“ (Naše gólcy z wójny jědu или Wójnski kěrluš, Rěčerski kěrluš), сматра се данас најстаријим (усменим) спомеником српског језика .. Датира се у X век, мада ју је први поменуо тек 1700. г. српски писац, историчар и лутерански свештеник Михал Абрахам Френцел.

Српски песник и лутерански свештеник Рудолф Мјењ је први ову песму објавио тек 1806. године, онако како је слушао од свог оца Јурија Мјења, такође лутеранског свештеника, али и оснивача савремене књижевности Лужичких Срба. До сада је документовано преко 20 варијанти ове песме, претежно на Доњолужичком српском језику :

Naše golcy z wojny jědu, hyj! z wojny jědu… Na tym sedli pani sedži, huj, pani sedži. Ma ta pani złoty peršćeń, huj, złoty peršćeń. Ma tón peršćeń módre woko, huj, módre woko. Pšez to woko woda bjejži, huj, woda bjejži. Na tej wodži trawa rosće, huj, trawa rosće. Po tej trawi pawy khodža, huj pawy khodža. Rjana pani pawy pase, huj, pawy pase! Наши момцци с боја иду, хеј! С боја иду, На том седлу бана седи, хеј, бана седи; У госпе је златан прстен, хеј, златан прстен, На прстену око плаво, хеј, око плаво, Из тог ока вода тече, хеј, вода тече, Из те воде трава расте, хеј, трава расте, Ону траву бана гази, хеј, госпа гази, на тој трави паун ходи, хеј, паун ходи, Дивна бана њега поји, хеј, њега поји.

Према општем уверењу то је војна песма., везана за ратове X века против Гломача и Далеминаца . Немачки истраживачи су помињање речи „бој“ једноставно схватили тако да се мора радити о ратној песми, а српски истраживачи (образовани међу Немцима) такву су погрешну поставку прихватили.

«Наши парни с войны едут»., Иллюстрация М. Новака-Нехорньского (1929)


Чудно је да ником није пало на памет како се у овој очигледно лирској песми радило о обредном боју (не о рату), игри, везаној за сватовски обредни култ: Бој младића, излазак банице на светом престолу, појава њеног златног прстена, појаа ока на њеном златном прстену, отварање извора, раст вегетације, обредни ход банице и паонова и појење пауна.
.... Упоредна етнологија јасно указује да се ради о краљичкој песми, везана за древни аграрни култ који су се изводили у вези празновања летње дугодневнице. Према својој форми, ради се о веселој корачници. Песма је очигледно везана за давни обред који је имао вегетативну улогу.

Мотив пауна очуван је у краљичким песмама балканских Срба: „Ови двори паунови, / А пенџери ђинђерови, / Ту ми седи младо момче / Накићено, наређено, / Мањ што није ожењено. / Жените га, не држ’те га, / Да га брада не превари, / Да му мома не забави.“ У краљичкој песми балканских Срба „Код краљеве куће“, краљица се такође назива баницом, а јавља се и сцена службе у којој краљица вином поји цара.

Краљу, светли краљу!
Краљу, светли краљу, лељо!
Краљице банице!

Код балканских Срба очувано је сећање на краљичка одн. русалијска гробља , у која су покопаване жртве сукоба
https://books.google.rs/books?id=0I...=onepage&q=краљичка русалијска гробља&f=false

http://www.nspm.rs/prenosimo/severni-srbi-i-nemacke-luteranske-vrednosti.html?alphabet=l
https://srbin.info/pocetna/aktuelno...aljicka-pesma-severnih-srba-a-ne-ratna-himna/
https://ru.wikipedia.org/wiki/Наши_парни_с_войны_едут

 

[Ројалиста]

Надам се да није проблем што је само једна слика.

Стара народна свадбена ношња у Призрену

 

[Сребрена]

Мој лични истраживачки рад добио је потврду :

Devetomesečna seoba Srba pod Bogdanom u oblast reke Moldave
Naša narodna poezija Moldavu naziva Bogdanskom ili BaSarabinom Zemljom..

Prve informacije o Moldaviji u srpskim tekstovima pominju se u "Žitiju Stefana Lazarevića", koje je 1435. godine napisao Konstantin Filozof. I u drugim srpskim srednjovekovnim spisima Moldavci se pominju kao Basarabi i Karabogdanci, a njihova zemlja kao Basarabina zemlja, Moldavska zemlja, Bogdanska zemlja, Karabogdanska itd.
U srpskim narodnim pesmama kao što je "Dioba Jakšića", pominje se Karabogdanska.

U prvoj polovini 17. veka Ivan Gundulić u "Osmanu" opisuje Hotinsku bitku koja se odigrala na Dnjestru u Basarabiji 1621. godine, između Poljaka i Turaka i tu govori i o Bogdancima i o njihovoj zemlji Bogdaniji.

Interesantno je da je Moldova kao poseban region nastao tek u 14.veku.....kad su austro-ugari želeli Vojnu krajinu da ih štiti od Tatara..Naziv je ova oblast dobila po reci Moldovi koja teče kroz Bukovinu
http://en.wikipedia.org/wiki/Bukovina

Povodom termina Bukovina, uočite i ostale slovenske toponime (u današnjoj Rumuniji su -kao što je Budžak..čak i BesSrbi, BesSarbi,besSarabi)

Prvim se vojvodom (srpska titula) naziva Dragoš iz Maramureša..bas onog dela današnje Rumunije gde i dalje žive Sarbi... igraju sarbska kola .....Doselio se u godini srpskog Boja na Kosovu i vladao u Bukovini,,verovatno je on napravio vojnu krajinu.

In the year 6867 (1359) Dragoş Voivode came from the from Maramureş, hunting an aurochs, and reigned for two years. —The Anonymous Chronicle of Moldavia

http://en.wikipedia.org/wiki/Dragoş

U dubrovačkoj hronici iz 1601. Dragoš ije “barone di Ust, cittá in Transilvania” (“Baron of Hust, a town in Transylvania”)
.a pravi osnivač je Bogdan iz Maramureša, doseljenik sa Balkana, iako je treći-četvrti vojvoda po redu

Bogdan I the FounderBogdan Întemeietorul(c. 1363–c. 1367)
ali na rumunskom Bogdan-Vodă možda označava Bogdana-vodju

Vikipedija citira da je iz oblasti Vranja i da je doveo toliko ljudi da su se devet meseci preseljavali..

Bogdan, Micola's son, arrived from Greater Vlakhia (now in Macedonia), from the ecclesiastical jurisdiction of the bishopric of Vranje (Vásáry, István op. cit. p. 159.).
He brought along so many people that the migration stretched over nine months (Györffy, György op. cit. p. 118.)

King Charles I delegated the archbishop of Kalocsa, to organize the settlement (Györffy, György op. cit. p. 118.)
In 1339, Bogdan and his sons still visited the see of the bishopric of Vranje (Györffy, György op. cit. p. 119.). They also make an assault on the villages owned by Töttös Becsei, killed some of his servants and carried off some of his oxen (Györffy, György op. cit. p. 119.).
http://en.wikipedia.org/wiki/Bogdan_I_of_Moldavia

Današnja Moldova

veća karta
http://www.restromania.com/images/harti/wm_mari/RegiuneaMoldova_Mare.jpg

Glavni grad današnje Bogdanske zemlje (Moldave) je Jaši u kojoj, poslednjih 350godina stoje mošti naše srbske svetiteljke Petke (Paraskeve), Srpkinje rođene u 11.veku u okolini Carigrada, moždai ne baš u Beogradu , gore pomenutom..

She is especially honored in Moldova, for her holy relics have been in Iaşi for 350 years...Zato je na freskama i ikonama nacrtana crkva u Jašiju u pozadini Sv.Paraskeve srpske

Ćivot Sv.Petke u Jašiju, u zemlji Bogdanskoj

Pregršt srpskih toponima u Rumuniji i Ukrajini
http://image.wetpaint.com/image/1/XH8hIDdTlpcZMTivEuLKTQ42604

U 16.veku
Zabeleženo je da su telesnu gardu Petra IV Rareša činili Srbi.,a Petrova Žena bila je Jelena, srpska princeza.
Igumanu manastira Neamc, Makariju Srbinu, koji je kasnije postao episkop Romanske eparhije, Petar IV Rareš je naložio da napiše "Hroniku Moldavije", koja je obuhvatala prošlost ove zemlje od Stefana Velikog do njegovog vremena.
Obaveštenje o srpskoj istoriji pružaju tri hronike Moldavije, koje su, u razna vremena, napisali Grigore Ureke, Miron Kostin i Jon Nekulče.

Vredna pomena je i "Srpsko-moldavska hronika" iz 17. veka, koja se bavi istorijom i drugih balkanskih naroda.
http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_mol.html

Душан Ковачев је отворио још једно важно питање: шта се заправо дешавало са нашим народом током сеоба Срба у периоду од пада деспотовине и бекства од Турака ка Русији и Украјини.

Један од могућих одговора је да смо, у таквим приликама, баш ми Срби, под војводом Драгошем, основали Молдавију - рекао је Зоран Милошевић.



Он је објаснио да се историја Румуније дели на два периода- словенски и латински, у чему је прекретница била 1856. година и пораз Русије у Кримском рату, после чега је Запад, да би раздвојио јужне од источних словенских народа, створио од Влашке и дела Молдавије нову државу, дао јој име Румунија (држава римских војника) и са тиме „усклађује” и нови идентитет народа.

- Промена српског идентитета, односно румунизација, започела је унијом, осмислили су је језуити у ердељском Београду. Потом је не само осмишљена идеологија румунизма, већ су и школовани мисионари који су становнике Ердеља (Трансилванија), Влашке и Молдавије убеђивали и убедили да су потомци римских војника (Румуни) и да треба да оснују своју државу Румунију. То није дошло тек тако, из етничких побуда, него као део шире ватиканске геополитике обнове свете Римске империје - објаснио је Милошевић.

Опомињућа књига о асимилацији Срба Влашке, Ердеља, Молдавије ?
У БИБЛИОТЕЦИ БЕОГРАДА ПРОМОВИСАН ЗБОРНИК РАДОВА „РУМУНИЈА И РУМУНИЗАЦИЈА СРБА”

http://fakti.org/srpski-duh/opominjuca-knjiga-o-asimilaciji-srbal-vaske-delja-moldavije