Сербски времеплов

Чарапе под јастуком краља Петра

МАКРЕНА СПАСОЈЕВИЋ, МАЈКА


....u jesen te nesrećne 1915. godine ... Makrena je svoj put složila sa kraljevim, uverena da vojska mora biti oko svoga kralja i da će tako najpre pronaći svoga sina Marinka. ... Tako je ispred kralja stigla do praga Albanije, na Vezirov most. Prolazila je vojska i Makrena je zagledala svakog vojnika pre nego što bi stupio na most. Jednom ranjeniku dala je košulju. U rukama su joj ostale samo vunene čarape. Utom je na most sa svojom skromnom pratnjom stigao kralj Petar.

4.jpg
3fac626f0ca46d1c73f66ecb0e1ef3c0.jpg


Makrena, koju je kralj već bio zapazio u Prištini, u porti manastira Gračanice, posle službe Božije, i od svojih ađutanata do-znao ko je i šta radi, prišla je kralju sa pruženim čarapama: „Uzmi ovo, Gospodaru, i navuci preko čizama, tako ćeš lakše preći preko mosta... Kad pređeš most, Tebi te čarape neće trebati, Gospodaru. Skini ih i potraži moga sina Marinka Spasojevića, iz valjevskog sela Slovca, Tvoga vojnika, u Užičkoj je vojsci. Tako se, rekli su mi, zove njegova jedinica. Ako iko mog Marinka, a daće Bog da je živ, može naći, možeš samo Ti, Gospodaru, i neka Ti je to pred Bogom najveći amanet, Gospodaru!"

Kralj Petar se na svom mukotrpnom putu kroz albanske gudure, pored svih drugih briga i nedaća, stalno raspitivao za vojnika Marinka Spasojevića, ali od njega nije bilo ni traga ni glasa. Međutim, jednoga dana ... kralj je naišao na petoricu smrznutih vojnika. Onaj vojnik sa ispruženim rukama nad vatrom bio je Marinko Spasojević. Kad je to doznao kralj se onesvestio.

Posle pobedničkog povratka u Srbiju kralj je uzalud tražio Makrenu Spasojević, ali je i ona u toku rata preminula.
Godine 1921.... već teško bolestan kralj Petar čuo je priču o neobičnoj smrti Makrene Spasojević. , izvadio je pare i dao da se na Makreninom grobu podigne spomenik. Na skromnom spomeniku bilo je uklesano:
„Ovaj spomenik podiže Petar Karađorđević Makreni Spasojević, koja leži ovde, i njenom sinu Marinku koji se večnim snom smiri u gudurama Arbanije."

rep-kralj-petar-mala.jpg
knjiga1_3.jpg


Nedugo zatim, umro je i kralj Petar, a na njegovim nogama, po njegovoj naredbi, bile su seljačke vunene čarape, koje je Makrena bila isplela za svog sina jedinca!
A onaj spomenik na groblju u Slovcu majci Makreni je 1945. godine srušila nova vlast .

Ovo je bio povod Milovanu Vitezoviću da pre petnaestak godina napiše roman “Čarape kralja Petra”.
Spomenik Makreni Spasojević na groblju u Slovcu ponovo je podiglo Društvo srpskih domaćina 2011.g, (на иницијативу Нићифора Аничића, Србина из Јужноафричке уније.)

http://www.rudnik.in.rs/rudnik/istorija/srpska-majka.html
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:331368-Beleg-svim-majkama
 
Оj, Србијо, мила мати

Пошто се опоравила, српска војска на Крфу и Виду је сваке недеље после молитве у цркви изводила уметнички програм. Једна од главних тачака била је "О, Србијо, мила мати". Одатле ју је оркестар Краљеве гарде под управом Станислава Биничког представио Француској, где се свирала уз "Марсељезу" и српску химну "Боже правде", изазивајући одушевљење слушалаца

Turneja po Francuskoj.... у Румунији, ..Српски и француски оркестар свирају у Бизерти (Француска) 1918...Svirali su Srbi i u Americi te pobedničke 1918.godine
Српски краљевски оркестар

Станислав Бинички са оркестром Краљеве гарде по доласку у Париз

1240538_746545052027668_42993120_n.jpg


Концерт Краљеве гарде, диригент Станислав Бинички

1186068_746545265360980_1024625407_n.jpg


Концерт Краљеве гарде

8641_746545418694298_1677884253_n.jpg


Станислав Бинички (у светлој униформи) са оркестром Краљеве гарде по доласку у Париз

1235181_746544362027737_1454845170_n.jpg
 
Галипољски Срби:

Галипољски Срби (Галипољци, Бајрамичлије) су Срби који су за време Отоманске империје пресељени на Галипољско полуострво које се налази на северозападу данашње републике Турске. Они су ту пресељени из данашње централне Србије,

Po tekstu Borisa Šubašića, Srbi koji su silom preseljeni u Galipoljeu 16.veku bili su iz Srema.Čuvali su svoje ime i tradiciju više od 400 godina, dok ih nije otuđila Brozova Jugoslavija

PREOSTALIH DVANAEST SRBA I JEDNA IKONA

Sremci u galipoljskom selu Bajramič ostali su nepokolebljivi i zadržali su jezik i običaje daleke otadžbine.

- Oni predstavljaju jedinstven fenomen. U potpunom okruženju Turaka, Grka i Bugara, oni su uspeli da četiri veka očuvaju svoj etnički indentitet, iako nisu imali nikakvu vezu s maticom - navodi Čeliković.

Branislav Čeliković svoje istraživanje upravo je bazirao na tim Srbima, za koje tvrdi da su poticali sa prostora Srema.
„Zabeležena su i njihova imena (u popisu prim. aut.): Pavle, Radoslav, Radovan, Marko, Jovan, Miloš Vuk, Radič, Lazar... U narednim popisima počinju da se javljaju kovertiti, o čemu svedoče islamska imena, što govori o postepenoj islamizaciji. Međutim, znatno veći uticaj na Srbe Galipoljce vršili su Grci, koji su živeli u okolnim selima i pod čijom crkvom je bilo i srpsko stanovništvo, tako da je kroz mešovite brakove deo Srba prihvatao grčki jezik i kulturu, i vremenom bivao helenizovan. Do kraja XIX veka oni ne samo da nisu imali nikakvu vezu sa maticom, već se u Srbiji uopšte nije znalo za njihovo postojanje“, ističe Čeliković.

Početkom XX veka jedino su se Srbi Galipoljci iz sela Bajramič osećali Srbima, jer su govorili svoj jezik, dok su ostali uglavnom govorili grčki.

2008BT7827_jpg_l.jpg


Turski dokumenti u kojima piše da je deo "sremskih izgnanika" u 17. veku pobegao s Galipolja, stigao u Srbiju i uključio se u austro-turske ratove. Kad su se Austrijanci povukli ostavljajući Srbe na cedilu, Turci su kraj Jagodine ponovo zarobili deo Galipoljaca. Jednu grupu su odveli na opustele posede u pirotskom kraju, a drugu u Niš, u četvrt koja se i sada zove Jagodin-mala. Već na početku sledećeg austro-turskog rata 1737-1739. pirotska raja - Galipoljci - isterala je Turke iz svoje nahije. Turski prodor iz Sofije 1737. počeo je pokoljem ovih ustanika.

- Stanovništvo pirotske nahije krenulo je za Austrijancima u drugu seobu Srba. Narod koji je prešao na austrijsku teritoriju pomilovan je 1740. i dozvoljen mu je povratak na svoja ognjišta. Deo Galipoljskih Srba vratio se u opustelu Srbiju, u Temnić, u blizini Jagodine - otkrila je dr Radmila Tričković.

Novi preokret u život Galipoljaca u Bajramiču donose balkanski ratovi. Srpske trupe dolaze oslobađaju evropski deo Turske. Razjareni Turci i pridošli muslimani iz Bosne bes zbog poraza iskaljuju na Galipoljskim Srbima. Oni uz velike peripetije dobijaju odobrenje za seobu u Srbiju i dolaze u tek oslobođeno Skoplje.

- Vlasti su im odmah dodelile zemlju gde je bilo razmereno zemljište za građenje kuća, pa je već i kamen donet, kad izbi Prvi svetski rat i prekide taj rad na naseljavanju ovih Srba u okolinuSkoplja - zapisao je naš čuveni etnolog dr Milenko Filipović.

U jesen 1915. deo Galipoljaca kreće sa srpskom vojskom prema Albaniji, ali ih na Kosovu sustižu Bugari i odvode u internaciju, kao i one koje su zatekli u Skoplju. Veći deo uputili su u sela oko Niša i Aleksinca, da rade kao sluge i nadničari, a manju grupu šalju u Plovdiv.

Mirovnim ugovorima iz 1920. Bajramič je pripao Grcima i Galipoljski Srbi su iz Lutre krenuli u svoj kraj.
- Nažalost, dolazak u Bajramič 1920. nije doneo mira već znatno umanjenoj grupi Srba pošto su neki pomrli, a neki ostali u Plovdivu, Skoplju i Solunu. Septembra 1922. posle po Grke nesrećnog grčko-turksog rata, Bajramič je pao ponovo pod Turke - piše Filipović.
Galipoljski Srbi su morali da beže glavom bez obzira pred novim turskim pogromima hrišćana.
- Ovog puta nisu mogli gotovo ništa da ponesu od imanja. Dok su ranije nosili stalno sa sobom i zvono iz svoje crkve, prilikom ove seobe nisu mogli, nego su ga bacili u crkveni bunar. Mnogi nisu poneli ništa sem ikona - zabeležio je Filipović.

rep-srbi-glavna_620x0.jpg

Galipoljski Srbi snimljeni po dolasku u Jugoslaviju 1922. godine

- Posle neverovatne odiseje više od 1.100 Galipoljskih Srba došlo je 1922. u selo Pehčevo na krajnjem istoku današnje BJR Makedonije. Na nadgrobnim spomenicima do Drugog svetskog rata vidi se da su sahranjivani pod starim prezimenima na "ić". Posle rata na grobnicama istih porodica pišu prezimena koja se završavaju na "ski". Od 73 porodice Galipoljaca koje su došle u Pehčevo na poslednjem popisu 2002. samo 12 stanovnika ove varošice izjasnilo se kao Srbi - kaže istoričar Borisav Čeliković, urednik edicije "Koreni".

Ipak, dodaje on, još ima nekoliko Galipoljaca koji pamte svoje poreklo i pretke. Jedan od njih je i Ljupče Galzov, čiji je otac bio je vrlo ponosan na srpsko poreklo, pa ga je u srednju školu poslao u Jagodinu, a potom na fakultet u Beograd.

- On nas je odveo do kapele Svete Petke, gde Galipoljci čuvaju svoju najveću svetinju - ikonu Svete prepodobne mučenice Paraskeve - koju su sa sobom nosili tokom svih seoba. Tu se poslednji Galipoljski Srbi mole da njihovi potomci ne zaborave korene..


http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...rbi-preziveli-Osmanlije-nestali-u-Jugoslaviji
http://akter.co.rs/weekly/33-politika/print-25378-beograd-u-srcu-turske.html
http://collections.vam.ac.uk/item/O146574/dance-of-peasants-possibly-in-watercolour-mayer-luigi/
http://www.srbi.org.mk/index.php?option=com_content&view=article&id=46&Itemid=38&lang=sr
 
Poslednja izmena:
Немањићи као владари у Бугарској
Син Стефана Првовенчаног

Цар Бугарске Тихомир, Немањин потомак

СРБИН ВЛАДАР БУГАРСКЕ

Уочљива су српска оцила на одећи владара Другог Бугарског царства из 13.века. ..
Po Milošu MIlojeviću ("Naši manastiri i kaluđerstvo"", Beograd 1881/reprint Beograd 1997, str.55) Bojanovski manastir Sv.Bogorodice u sofijskoj nahiji, (u kome je oslikan Tihomir Asen sa srpskim ocilima, zadužbina je Nemanjića.
300px-Boyana_Church_1.jpg
Ктитор је био Калојан(1197—1207). са супругом Десиславом (опет повезан са Немањићима).

Владар Бугарске од 1257. до 1277. године био је син племића из Скопља, са именом Тихомир, ожењен ћерком српског великог жупана Стефана Немање(П. С. Срећковић, „Расправа о Константину Теху“, Српска Краљевска Акадамија, Глас 2 (1888), стр. 1-90.) по неким историчарима, а по другима, био је у директном сродству са Немањом.
На престо га је довела група бољара 1257. године након убиства цара Михаила Асена и кратке владавине севастократора Коломана. ... Да би осигурао своју позицију владара, Константин је прихватио име Асен 1261.г. и оженио је Ирену Никејску, ( ћерку Теодора II Ласкариса и Јелене Бугарске, ћерке Ивана Асена II.) Отада је владао под именом Константин I Асен Тих ...
http://sr.wikipedia.org/sr/Константин_I_Асен_Тих
http://bg.wikipedia.org/wiki/Константин_Асен
http://bg.wikipedia.org/wiki/Боянска_църква

Династија Тих
http://genealogy.euweb.cz/balkan/balkan10.html
Сам Тихомир (Константин Асен ) навео је у својој повељи Св.Ђорђу крај Скопља да му је Немања деда.("дед царства ми")
Један српски научник мисли да је цар Бугарске био потомак Немањиног рођеног старијег брата Тихомира, кога је Немања, у породичним окршајима, протерао 1166.из очевине, вероватно у област Скопља јер је тамо запамћен архонт Јован Тихомир
Читајте:
Срђан Пириватрић
http://www.scribd.com/doc/76677652/Srpsko-poreklo-bugarskog-kralja

Константин отац Тихомир/Тихомил ипак је био, нико други до, Стефан Првовенчани Немањић. Стефан му је било титулисано име, а крштено-Тихомил.

xstefantv.jpg.pagespeed.ic.is_hjoqW72.webp
260px-NHM-BG-photoKonstantinTih1.jpg


Други бугарски владар , Калојан, син је Владислава Немањића.

o.rasa11.jpg
z9wn.jpg


У Гласнику Српског Ученог Друштва, Књ.57, 1884.г.објављен је рад "Три потомка Немањина" Ив.Павловића , из кога преносим делиће:
a7bh.png


4b4k.png

2r8x.png


jsz2.png


3ktk.png


3zou.png


110h.png


yoiw.png


oenf.png
...

no85.png

34zc.png
...

6mpf.png


n65i.png

Цео текст на странама 149-180
https://archive.org/details/glasniks57srpsuoft
 
Poslednja izmena:
Kако то да народни песник баш све зна

ЖЕНИДБА СВЕТОГ САВЕ

Umesto zemaljskog prinčevskog života izabrao je prosvetljenje
SRPSKI PRINC SIDARTA
Dadoše mu ime Rastislav (Rastko), da bude lep, zdrav, krupan, snažan i dugovečan kao hrast (rast). ... Kao princ od Onogošta (danas Nikšić), Rastko (se) ...jedva uzdržavao a da ne prasne u smeh gledajući kako Barbarosa i njegovi riteri pored postavljenih zlatnih viljušaka i noževa, prstima i vojničkim bodežima komadaju pečenje ne brišući brade i brkove.
Po običaju, majka je prva pomenula Rastku o njegovoj ženidbi. Zatim bliska rodbina i na kraju otac. Rastko je slušao učtivo, iskreno se smešio, dajući neodređen odgovor, pazeći da ne uvredi svoje stare roditelje...

Лако је било народном песнику да, уз све остале земаљске радости које је Растко оставио иза себе, желећи да постане Сава, дода и женску чељад, али ипак, није се ту радило о маштовитости и произвољности народног песника, него о песничком опису ондашњих веродостојних историјских тренутака.

У Гласнику Српског Ученог Друштва, објављен је 1884.г., рад И.Павловића "Три потомка Немањина" у којој је разјашњено да је Немања, током проласка крсташа кроз Рашку, договорио и женидбу свог омиљеног сина (Тоху) ћерком племића Бертолдија.


zxuv.png


Немањини планови за Тохуа/Растка били су много више земаљски него што је 17огодишњи "српски Сидарта" желео на зацртаном путу духовног буђења и просветљења.

k14m.png


Ovde je još vredno spomenuti i kazivanje austriskog svećenika Anzberta, koji je sudelovao u ovome pohodu i zabeležio da se za vreme boravljenja Barbarosina ugovarao brak među Nemanjinim sinom Tohom i kćeri napred pomenutog dalmatinskog kneza Bertholda, i to pod pogodbom da njihov porod ima prečeg prava na presto. srpski no braće njegove. I ma da je svadbeni dan već uglavljen bio na Đurđev-dan 1190. god., ipak od ovog ugovora ne bi ništa (Rad, knjiga 42. str. 118. do 147.). Uzrok je ovome svakako pomenuti mir Barbarosin s Isako.m II Angelom.

Договор је постигнут на Ђурђевдан 1190. године, и зато је, бистри и сажети народни песник, датум договора сместио у младино име- "Ђурђинка".
oxho.png


1. Запросио царе Симеуне,
2. Запросио Ђурђинку ђевојку
3. За свог сина Саву Неманића,
4. Цар је проси, а Сава је неће,


8001-Mlada-istukla-mladozenju-odbila-alkotest.jpg

https://archive.org/details/glasniks57srpsuoft
http://guslarskepesme.com/component/option,com_mtree/task,viewlink/link_id,3831/Itemid,99999999/
 
Poslednja izmena:
Kosta N. Hristić je u „Zapisima starog Beograđanina“ opisao da je na praznik Cveti 1865. godine „posle ručka knez (Mihailo) sa svojim gostima sišao u narod i s kneginjom poveo kolo koje se vilo celim topčiderskim parkom, prošarano nošnjom i varoškom i seoskom.“

КОЛО са укрштеним ХВАТОМ

НАРОДНА ВЕСЕЉА
Свакодневни живот Срба у средњем .веку подразумевао је традиционалну игру- коло, оркестре и разноразне музичаре (праскалнике што праскају на трубама, тамбураше, мандолинаше, свиралнике на двојницама, гуслама и сл. )- осликани су на фрескама и нацртани у српским рукописима

Једно од типичних српских кола, са укрштеним рукама, брижно чувају Кнежопољци.
То је народно коло, које се игра у селима на обронцима планине Козаре, по којој је и добило име после Другог светског рата.
Три пјевача „прваче“, а три „полажу“.
Козарачко коло („са укрштеним рукама“) у народним ношњама из Брезичана код Приједора (данас Република Српска, Босна и Херцеговина)
KoloDance.jpg


Типичан српски "хват" је фрескописан у српском средњовековном манастиру „Лесново“, између Кратова и Злетова, (данашња Македонија).
Манастир је подигао 1341.године Јован Оливер (1310-1356), велики војвода краља Душана.
n9pz.jpg


Године 1922. о том народном колу из Поткозарја записано је следеће:
»Игра се и пјева по Кнешпољу без свирача или тамбураша, и то ритмички уз пјесму. У колу састављена младеж ухвати се за руке испод паса, окреће се кратким корацима и наизмјенично по групама пјева у осмерцу и десетерцу неку лирску народну или другу пјесму. Том приликом изговарају сваки стих на слогове. Тако једна група отпјева један стих, затим то исто отпјева драга група из истог кола.«

17. октобар 1944. године, улица Милоша Великог.
ojkozaro-1.jpg


kozarako951945terazijer.jpg

U kolu su svi jednaki, osim kolovođe. On je ili najbolji igrač, ili mu pozicija prvog sleduje kao obaveza prema nekom običaju
Osnovni igrački obrazac se ukrašava poskocima odozdo ili odozgo, prepletima, zapletima, treperenjem, pocupkivanjem, zastajkivanjem, varalicama, udarima (noge u nogu), promenom ritma u jednom taktu, usložavanjem koraka (povećanjem broja izvedenih koraka u jednom taktu).

Игра се у свакодневним приликама, у свакодневној одећи.
(levo )Бихаћ (desno) Igrali su ga skoro i Banjalučani, na protestnoj šetnji ispred zgrade Vlade
DSCF0818JPG-1.jpg
startbih_2013061207443994.jpg

Коло са укрштеним хватом типично је за целу Србадију, и у садашњости:
4633130274ee2080514fa2180067931_orig.jpg

..и у прошлости. Играли су га протерани Срби, Београђани, по којима насеље у околини Истанбула и данас носи назив Београд, најмање 300 година, и у туђинској , јединој доступној ношњи.

Наредбом султана Сулејмана 1521, после пада Београда на дан после Велике госпојине, становништво Београда је пресељено у Истанбул.... слика италијанског путописца Луиђија Мајера која приказује традиционално србско коло , преплетених руку на начин "козарачког", у пратњи неких гусли и свирала, у Београду...селу на Босфору... као у оној народној Играле се делије насред земље Србије /Ситно коло до кола, вило се до Стамбола.

2008BT7827_jpg_l-1.jpg

Играју га и драга браћа, Лужички Срби, у далекој Ђерманији ((Lausitz, Bundesrepublik Deutschland)
35dl.jpg


Није непознато ни у даљој прошлости, показује расенска фреска (Museo nazionale di Capodimonte, Napoli, Repubblica Italiana),
ydse.jpg
...али је у данашњици уочљиво само код Срба и оних што су од њих потекли.

У стилу 21. века, Срби данас коло фрескопишу на "муралима".
mural5-1.jpg

http://www.6yka.com/novost/44756/popularizacija-etno-motiva-kozarackog-kola-kroz-mural


http://sr.wikipedia.org/sr/Козарачко_коло
http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=553
http://serbianforum.org/threads/beograd-kojeg-vise-nema.414187/
http://labinska-republika.blogspot.com/2012/02/labinjonke-plesu-kolo.html
http://www.startbih.info/Novost.aspx?novostid=10071
 
Poslednja izmena:
Станислав Бинички са оркестром Краљеве гарде по доласку у Париз

1240538_746545052027668_42993120_n.jpg


Концерт Краљеве гарде, диригент Станислав Бинички

1186068_746545265360980_1024625407_n.jpg


Концерт Краљеве гарде

8641_746545418694298_1677884253_n.jpg


Станислав Бинички (у светлој униформи) са оркестром Краљеве гарде по доласку у Париз

1235181_746544362027737_1454845170_n.jpg
Jednom ovakvom izvođenju u Parizu 1918. godine prisustvovaće i Moris Ravel. Iscrpljen ratnim godinama, u kreativnoj krizi, Ravel je pribeležio srpske melodije koje je onde čuo, među njima i melodiju i ritam čuvenog Marša na Drinu. Beleška je nekoliko godina stajala na parčetu papira da bi je Ravel upotrebio tek deset godina kasnije, 1928, za balet koji je tada premijerno izveden. Balet je od Ravela naručila balerina Ida Rubinštajn i to kao orkestraciju Albenizove zbirke klavirskih komada Iberija. Nakon što je počeo da radi na orkestraciji, Ravel je saznao je da je španski dirigent Arbos već orkestrirao Albenizove komade, a kako je zakonom o autorskim pravima bilo zabranjeno izvođenje drugih orkestracija ovih komada, Ravel je, u vemenskoj stisci, odlučio da iskoristi ono što je imao pribeleženo. I tako je od reminiscencije Marša na Drinu nastao Fandango za naručeni balet koji je kasnije preimenovan i postao poznat kao Bolero, najčešće izvođen kao koncertni orkestarski komad.
 
Poslednja izmena:
Српски реформатор руског образовања
Теодор Јанковић од Миријева

За време владавине царице Катарине Велике у Русији је започело доба такозваног просвећеног апсолутизма.Ради формирања новог образовног система у Русију је био позван један српски педагог. То је био Теодор Иванович Јанкович де Миријево, рођен у Сремској Каменици. Он је преко двадесет година радио на унапређивању руског народног образовања и бриљантно спровео дубоку, изузетно обимну и свестрану реформу.

Jankovic_208-200x300.jpg
jankovic_gerb_468-300x275.jpg

Янкович-де-Мириево, Федор Иванович

За заслуге у реализацији реформе образовања царица Марија Терезија је Јанковичу 1774. уз презиме додала „де Миријево“: Миријево је или тада било село поред Београда које је по наследству припадало породици Јанковић, или је завичај Теодорових предака.

.Услед реформаторске делатности српског педагога у Русији је отворено преко 200 нових школских установа. Под његовим надзором и уз његово непосредно учешће издато је преко 10 школских уџбеника, међу којима су били „Буквар“, „Обрасци и упутство за лепо писање“ и „Светска историја“. Те књиге су постале основа за нови фонд уџбеничке литературе, који је припремљен специјално за руске школске установе.

jankovic_bukvar_208.jpg
jankovic_bukvar_2_468-300x211.jpg
Jankowitsch_Buch.jpg


Одмах по доласку изабран је у прву плејаду чланова Руске Академије, где је учествовао у састављању првог једнојезичког речника руског језика. Поред тога, по налогу царице Катарине, Јанкович је приредио обновљено и прилично допуњено издање „Упоредног речника свих језика и дијалеката“, чији је аутор био енциклопедиста Симон Палас. У речнику се упоређује 279 језика


Carica Katarina II je 1791. poklonila Jankoviču selo u Mogiljovskoj guberniji i iste godine ga je uvrstila u rusko plemstvo. Za vreme cara Pavla I, Katarininog naslednika, Jankovič je dobio penziju u visini od tada ogromnih 2000 rubalja, a dodeljena su mu i imanja u zakup u Grodnjenskoj guberniji.

http://www.ruskidom.rs/sr/jankovic-de-mirijevo-srpski-reformator-ruskog-obrazovanja/
http://www.srpska.ru/article.php?nid=21242&sq=19&crypt=

Jedna ulica u Mirijevu nosi naziv Teodora Mirijevskog, a 2005. je predviđeno da nova škola u Sremskoj Kamenici ponese njegovo ime.
 
И Срби имају разлога да буду поносни на Отаџбински рат: чак 10 генерала Срба, већином пореклом из Нове Сербије, допринело је да се 1812. победи Наполеонова армија.
Генерал Михаило Милорадовић је командовао на централним позицијама код Бородина.


Пише се и да је овај српски генерал, руски гроф, Милорадовић освојио Паризz:mrgreen:

Највећу славу Милорадович је стекао као један од најискустнијих и највештијих офанзивних генерала руске армије, који је успешно гонио Французе до граница Руске империје, а затим и у страном походу, учествовао је у заузимању Париза.

У Бородинској бици Милорадович је командовао десним крилом Прве армије. Затим је био на челу одступнице, задржавао је војску Француза, чиме је осугурао повлачење читавој руској армији. Главна својства генерала, којима је заслужио поштовање међу својим и противничким војницима, била је храброст, неустрашивост која се граничила са безумљем.

Управо Милорадович се договорио са маршалом Јараом о привременом помирењу приликом повлачења руске војске из Москве. За време битке код Вјазме 22. октобра 1812. године, армија под командом генерала Милорадовича и донског атамана Платова ( 25000 људи ) победила је 4 француска корпуса са 37000 војника укупно. Французи су изгубили 8500 људи – убијених, рањених и заробљених. Губици Руса износили су око 2000 људи.

За успешна дејства свог корпуса поечтком 1813. године Милорадович је први добио као награду право да носи на еполетама венац Цара Александра Првог, а за вешто руковођење војском у страном походу 1. маја 1813. титулу грофа Руске империје. Као девизу одабрао је речи: Моја отвореност ме подржава.

Биографија на руском:
http://www.scribd.com/doc/196755240/Grof-Miloradović
 
Poslednja izmena:
Посланици српског средњовековног двора у Мисиру

Дипломатске везе Немањића са Египтом
У понедељак, десетог дана месеца Мухарама 1344.године, стигао је гласник Срба, носећи тимпан, са свирачем пред њим..Гласник је потом..представио пет јастребова, пет соколова, четири сребрна пехара и украшени мач са дугом дршком.

dzck.png


j2b3.png


6oxo.png


Александар Узелац, Србија и Мамелучки Египат током XIII и XIV века, Београдски историјски гласник 4/2013, 23-37.
http://www.academia.edu/5367381/_XI...luk_Egypt_during_the_13th_and_14th_Centuries_
 
Poslednja izmena:
U predgrađu Konjica, još uvek postoje ostaci starog utvrđenog grada koji se u srednjem veku nazivao Biograd , Podbiograd, Biogrado, Welligrad, Belgrad

Од Београда до Београда, круг се проширује;)
svinasibeogradi.jpg

Београд на Неретви

Prvi pomen Biograda kao grada (tvrđave) nosi datum 19. februara 1444. godine. Radi se o darovnici aragonsko-napuljskog kralja Alfonza V kojom je ugovoren savez sa velikim vojvodom rusaga (države) bosanskog Stipanom Vukčićem Kosačom i potvrđuje posjed gradova(tvrđava) sa njihovim kotarevima (tvrđavskim knežijama) u župama Komska župa (Kom) i Hercegovačka Neretva: Kom, Vrabač, Bisoko (Bila), Biogradi Borovac.

Drugi put prije osmanskog zaposjedanja, sa početka 1465.godine, spominju se grad (tvrđava) i trg Biograd u vlasti hercega StipanaVukčića Kosače.
417370_268627436573943_199962747_n_1.jpg


Стефан Вукчић Косача (око 1404 -1466) је био оснивач војводства Светог Саве, односно Херцеговине који је носио титулу херцега Светог Саве.
Године 1448. приклонио се Османлијама и српском деспоту Ђурађу Бранковићу у нападу на босанског краља и у манастиру Милешева прогласио се „Херцегом од Светог Саве". Територија под његовом влашћу, од тада позната под именом Херцеговина, протезала се од Лима до Цетине и од Раме до Которскога залива. На том је простору био самосталан владар.
270px-Stefan_Vuk%C4%8Di%C4%87_i_rat_u_Zeti_1441.jpg
kosace1.jpg


Grad Konjic jedinstven je u čitavoj Bosni i Hercegovini po tome što su njegovi današnji dijelovi na dvije obale rijeke Neretve, do osmanskog zaposjedanja Bosanskog kraljevstva, bili u sastavu dviju feudalnih oblasti: trg Konjic(e) u sastavu župe Bosanska Neretva u Kraljevoj zemlji, a trg Biograd u sastavu župe Hercegovačka Neretva u zemlji Hercega Stjepana Vukčića Kosače, odnosno u Hercegovini.

Dokument iz oktobra 1466. godine,...... Mihailo Dinić, Iz Dubrovačkog arhiva, Knjiga III, Srpska akademija nauka i umetnosti, Zbornik za istoriju, jezik i književnost srpskog naroda, Treće odeljenje 22, Beograd 1967., 215.strana...... govori o Biogradu kod Konjica: "Radissauus patharenus unus de societate Biellossaui pathareni de Neretua partium Bosne citra flumine subtus Belgrad ... Zuietchum suum socium similiter patharenum ex supranominate societate".

1477. godine Biograd (Konjic) je imao samo 13 domaćinstava, da bi od 1600 do 1620. imao oko 600 kuća.

Најмлађи син Стефана Вукчића Косаче Стефан је прешао у ислам и 1482. године се оженио Фатимом, ћерком султана Бајазита II (1481-1512) са којом је имао потомке који су заузимали високе положаје у Отоманској империји, укључујући и положај великог везира Босне, тако да су Косаче де фацто наставиле да управљају деловима некадашње краљевине Босне и након отоманске окупације свих њених делова 1483. године.


Nedostaju pouzdani izvori iz kojih bi se moglo utvrditi kada su trgovi Konjice i Belgrad stekli status kasaba. Prema prof.dr. Jusufu Muliću, osnovano je pretpostaviti da se to kod trga Konjice desilo između 1550. i 1565. godine., a kod trga Belgrad između 1537. i 1550. godine.
Kasaba Neretva (Konjice) imala je nekoliko kasaba, od kojih se ona pravoslavna nalazila na mestu sela Trešanica
Kasaba Belgrad je početkom 16. vijeka imala dvije mahale:Mahala pravoslavaca nalazila se na mestu trga Beograd
1585. godine kasaba Belgrad je dobila naziv Belgraddžik .

Stari most u Konjicu na rijeci Neretvi, koji je odvajao Beograd od Konjica, smatra se tačkom gdje se Hercegovina spaja sa Bosnom.
Podignut je 1682. godine, a srušen 3. marta 1945, na dan oslobođenja Konjica. Minirali su ga njemački nacisti pri povlačenju.
Konjičani se vole vratiti u prošlost, pa će reći kako je upravo ta ćuprija bila spona između sjevernog i južnog dijela nekadašnjeg koridora Vc, koji je išao od Dubrovnika do Mostara, pa preko Boračkog jezera i do Konjica, onda put Sarajeva i sve do rijeke Save.

konjic.jpg




Linkovi
 
Poslednja izmena:
Kad je naše Novo Brdo bilo veće od Londona

Nekada veliki grad široke autonomije u okviru despotovine bio je od opisivan kao "grad srebrni i u istinu zlatni", a na svom vrhuncu bio je pet puta veći od tadašnjeg Londona.

Novo-Brdo-670x447.jpg


SRBIJA JE NEKAD BILA CENTAR SVETA! Barem je tako turski istoričar Dursun-beg napisao sredinom 15. veka, opisujući je kao “središte svih zemalja” i “svu kao jedan majdan zlata i srebra”. Ovo nije bilo preterivanje.
U prilog tome najbolje svedoči podatak da smo u vreme despota Stefana Lazarevića i njegovog naslednika Đurđa Brankovića zadovoljavali 20 odsto evropske potrebe za srebrom, dok je posle pripajanja Srebrenice taj udeo porastao na čak 35 odsto.
Kao privredni centar naše države pre nego što će pasti u 350 godina dugo ropstvo pod Osmanlijama, posebno se kao majka svih srpskih gradova izdvajalo Novo Brdo na Kosovu u blizini Prištine, koje je despotima godišnje donosilo više od 200 hiljada dukata. Godišnje se prema tome nije moglo vaditi manje od sedam tona, a zajedno sa Srebrenicom i Rudnikom Srbija je proizvodila godišnje 15 tona srebra. Ova i ovakva proizvodnja spasila je italijansku ekonomiju i ugasila tamošnju monetarnu krizu početkom 15. stoleća!

Ostaci-Novog-Brda-na-Kosovu-670x454.jpg


Za vreme cara Dušana Silnog postaje jedan od najvažnijih rudnika imperije, u kome postoji i kovnica novca, a nalazišta su toliko velika da on 1348. godine poklanja Hilandaru 87 kilograma srebra. Ovo nimalo ne treba da čudi: stoleće kasnije, despot Đurađ posle prvog pada Srbije predaje Dubrovčanima na čuvanje 50.000 dukata i skoro dve i po tone srebra!
Nije poznato kada je tačno osnovan ovaj grad, ali se zna da se u istorijskim spisima prvi put pominje 1319. godine, na samom kraju vladavine kralja Milutina. Dubrovački arhiv čuva podatak da je tada Petrus de Bratosti iz Kotora u njemu kupio robinju Dražicu i njenu ćerku Krasnu. Sedam godina docnije Stefan Dečanski obaveštava dubrovačkog kneza da zastupnik trga novobrdskog Luka Lukarević ništa ne duguje.
GRAD NAD GRADOVIMA
Ovaj “grad srebrni i u istinu zlatni”, kako ga opisuje Konstantin Filozof, ova “srebrna i zlatna planina” kako ga opisuje važni svedok tog vremena Konstantin Mihailović, rodom upravo iz Novog Brda, ovo ekonomsko i privredno središte koje mletački kartograf fra Mauro velikim masnim slovima podvlači na svojoj karti sveta, imalo je sredinom 15. veka po nekim procenama čak 50.000 stanovnika! Poređenja radi, London je tada imao tričavih 10.000, dakle bio je pet puta manji. Samo je u turskom defteru sa samog kraja ere ovog grada u opadanju upisano postojanje 38 četvrti sa 887 kuća.

Plan-grada-Novog-Brda-670x445.jpg



Njegova tvrđava nalazila se na bregu na 1.100 metara nadmorske visine, i sastojala se od manjeg Gornjeg i većeg Donjeg grada koji su delili jedan zajednički zid i bili povezani kapijom. U onom manjem bila je smeštena posada i verovatno deo gradske uprave, dok su u većem, gde se danas naziru tragovi zgrada i skladišta, verovatno živeli najuticajniji Novobrđani.
Većina njegovih žitelja ipak je obitavala u varoši oko brega koju su zvali Podgrađe, a koje se širilo oko kilometar na sve strane. Prilazni put tvrđavi, širok tri metra, bio je kaldrmisan. Novo Brdo je bilo toliko golemo da je bilo potrebno sedam crkava ne bi li se zadovoljile duhovne potrebe svih njegovih stanovnika. Najbitnija je bila katedrala, crkva Svete Petke, a postojala je i saška crkva. U samom je središtu Podgrađa bio glavni trg oko koga su bile razmeštene najbitnije javne i privatne građevine.
Možemo samo da zamislimo kako je običnim ili pijačnim danom izgledalo to šarenilo rudara, topioničara, kovača, krojača, sedlara, drvodelja, mesara, kožara, ribara, krčmara, pekara, kujundžija, bojadžija, trgovaca, preprodavaca, seljaka koji su došli da prodaju robu, sveštenika, kaluđera, puškara, grnčara, lekara (postojala je i bolnica) i zografa. Bilo je čak i glumaca, a trojici znamo i imena. U pitanju su Todor Milošević, Vukoje Ivanković i izvesni Milosav čije prezime istorija nije zapamtila. Naši prvi glumci!

Zakon-o-rudnicima-minijatura-670x458.jpg


Premda je vladar bio neprikosnoven, Novo Brdo je uživalo autonomiju, i njime su upravljali vojvoda kao zapovednik odbrane, knez kao administrator i kefalija. Sitnije sporove su sami rešavali, ali je za krupnije stvari bilo potrebno tražiti mišljenje Veća koje se sastojalo od 12 purgara (od nemačke reči “burger”, građanin) i koje je bilo samoupravno telo unutrašnjeg uređenja grada. Zajedno su učestvovali u upravnim i sudskim poslovima i dobijali izvesne prihode, pa čak imali i tržišnu inspekciju. Ostalo je zabeleženo da “vojvoda, knez i purgari slobodno biraju četiri dobra čoveka da nadziravaju i ogledaju prodaju i kupovinu u gradu”. Naređanja vlasti građanima je saopštavao putal (od nemačkog “butel), a privatno-pravne isprave pisao inomik. Poznato je da je u gradu bilo i bankara.
Premda su Albanci u to doba bili gotovo bez prisustva na Kosovu i Metohiji (o čemu svedoči turski popis nekoliko decenija kasnije), poslednji je vojvoda slobodnog Novog Brda bio Lješ Span, predstavnik njihovog vlastelinskog roda iz Drivasta.

NOVOBRDSKI RUDARI
Logično, njegovi su prvi stanovnici bili rudari, ali ne samo Sasi koje je u Kraljevstvo Srba prvi doveo kralj Uroš I Hrapavi: većinu su činili naši ljudi koji su ovim zanatom već ovladali. Rudari su bili povlašćeni u ovom mestu: imali su prednost pri nabavci namirnica, a u Zakonu o rudnicima (drugom takvom dokumentu u Evropi, odmah posle nemačkog) daje im se pravo da založe baštinu vlasnika rudnika ako im on na vreme ne isplati nadnice. Ovo je možda i prvi zakonski član o zaštiti prava radnika na svetu!
Nemacka-srednjevekovna-grafika-koja-prikazuje-zivot-i-posao-rudara-670x588.jpg

Od Sasa su, međutim, ostali nazivi poslova: šafar se zvao nadzornik rudnika, valturci su kupovali istučenu i opranu rudu i topili je u kolu (topionici) pa je prodavali, hautmani su nadzornici određenog kopa, plakaoničari ispirači rude, trajbari su radnici na mašini u obliku uspravnog vretena kojom se pomoću upregnutih konja izvlačio veći teret iz jame a koja se zvala rat (od nemačkog rad, što znači točak), furnici su prenosili rudu a foseri su bili obični rudari, po naški “rupnici”.
Bili su čuveni u svetu. Vojvoda od Ferare upravo je u njemu tražio majstore za rad u svojim kopovima, a kralj Alfonso Aragonski od Sicilije i Napulja molio despota Đurđa da mu pošalje dobre majstore jer su pronašli rude zlata i srebra ali nemaju nikoga ko zna da ih vadi i prečišćava.
Umešni novobrdski rudari učestvovali su i u opsadi Carigrada, na strani Turaka, kao deo vojske koju je Đurađ Branković morao da pošalje Osmanovim potomcima, a despotove reči da “bez naše pomoći nikada ne bi bio osvojen” odzvanjaju kao kletva kroz vekove.
Plemeniti metali su se ponajviše izvozili na Siciliju, u Abruco, Toskanu, Ankonitansku Marku a posebno u Veneciju, i sve to mahom putem veštih dubrovačkih trgovaca karavanskim putevima prema Republici Svetog Vlaha i prema zetskim lukama. Na tim dugim putovanjima spavalo se po svratištima (motelima), stanovima (pansionima) ali i po manastirima i privatnim kućama.
Grad su Turci dva puta pokušavali bezuspešno da osvoje, 1412. i petnaest godina kasnije. Konačno se predaje 27. juna 1441. godine, kada opsednuti građani “jedu nepristojne i zabranjene stvari”, pa čak i svoje ruke samo da se ne predaju Osmanlijama, ali već dve godine kasnije dolazi do oslobođenja.
1455. ponovo pada, posle neispunjenog obećanja sultana Mehmeda II Osvajača da će njegove žitelje poštedeti (među zarobljenicima je bio i gorepomenuti Konstantin Mihailović koji je odveden u janičare, a kasnije pobegao opet među hrišćane i umro u Poljskoj), ovoga puta zauvek u tamu. Želeli smo ovim tekstom ponovo da ga osvetlimo.
http://www.telegraf.rs/vesti/911843...d-je-nase-novo-brdo-bilo-vece-od-londona-foto
 
Poslednja izmena:
UNESKO obnavlja tvrđavu kralja Milutina na Kosovu


UNMIK i UNESKO su predstavili projekat kojim će tvrđavu u Novom Brdu, spomenik od posebnog istorijskog značaja zaštititi od daljeg propadanja. Obnovu srednjovekovnog spomenika podržala je EU sa dva miliona evra, jer želi da doprinese razvoju kulturnog turizma i ekonomije na Kosovu i Metohiji.
Srednjovekovna tvrđava u Novom Brdu biće obnovljena tokom 2015. godine, najavili su zvaničnici EU na Kosovu, kosovskog Ministarstva kulture, UNESKO/UNMIK-a i te opštine, predstavljajući projekat kojim će taj spomenik od posebnog istorijskog značaja biti zaštićen od daljeg propadanja.
Tvrdjava.jpg


Predstavnik EU Krištof Stok je rekao da će EU u radove uložiti dva miliona evra i tako, kako se očekuje, tokom 2015. godine to kulturno dobro zaštititi od daljeg propadanja, što će doprineti razvoju kulturnog turizma i ekonomije ne samo te opštine već i cele regije.
Tvrđava Novo Brdo
Tvrđava u Novom Brdu nalazi se 20 kilometara istočno od Prištine. Podignuta je na vrhu Male planine u međurečju Prilepnice i Krive reke. Nastala je tokom prvih godina vladavine kralja Milutina (1282-1321). Postalo je jedna od najvažnijih naseobina nemačkih rudara Sasa, a po njima se zvalo i Saško Mesto. Tvrđava je podignuta sa ciljem zaštite bogatog rudnog područja u kome se eksplatisalo gvožđe, olovo, srebro i zlato i koje od sredine 14. veka postaje najznačajniji rudnik u Srbiji, a svoj vrhunac dostiže u doba despotovine kada su novobrdski rudnici despotu Đurđu(1427-1456) godišnje donosili prema različitim izvorima 50.000,120.000 ili čak 200.000 zlatnih dukata. Okolina tvrđave je prepuna ostataka naselja i rudnika iz 14. veka.


„Novo Brdo će tako biti poznato u Evropi i celom svetu što će doprineti kvalitetnijem životu ovdašnjih ljudi“, rekao je Stok.
Na pitanje dopisnika Bete da li će u obnovi učestvovati i eksperti iz srpskih institucija za zaštitu kulturnih dobara, jer je tvrđava na listi srpskih spomenika od posebnog značaja, Stok je odgovorio da je EU, imajući u vidu sve međunarodne standarde, napravila ugovor sa UNESKOM koji će mobilisati najbolje eksperte za projekat.
Namenski je urađeno da UNESKO realizuje projekat, jer ima potencijal da omogući ispunjenje međunarodnih standarda što znači da će i najmanji detalji, pa i religiozni biti poštovani i da će vrednosti kulturne baštine biti očuvane, rekao je Stok.
Siniša Šešum iz Regionalne UNESKO kancelarije u Veneciji na isto pitanje je odgovorio da UNESKO vodi računa da svi relevantni faktori budu konsultovani tokom čitavog procesa obnove.
„Za nas je vrlo značajno da projekat Novog Brda bude što uspešniji, jer je na listi prioriteta od 2003. godine“, rekao je za Betu Šešum.
Tvrdjava%202.jpg


Prema njegovim rečima, tvrđava tokom obnove neće biti dozidavana nego će, zahvaljujući donaciji EU, stručnjaci po propisima UNESKA lokalitet samo zaštititi od daljeg propadanja.
Direktor Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Prištini izmeštenog u Leposavić Zoran Garić, rekao je za Betu da stručnjaci tog zavoda nisu obavešteni o početku radova na revitalizaciji tvrđave u Novom Brdu.
Tvrdjava%203%20s.jpg


„Imajući u vidu da je reč o spomeniku kulture od posebnog značaja očekujemo učešće u njegovoj zaštiti, tim pre što smo i do sada pozivani da sarađujemo na zaštiti spomenika srpske kulturne baštine na Kosovu i Metohiji“, naveo je za Garić.
Tvrdjava%204.jpg

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/...+kosovsku+tvrđavu+ulaže+dva+miliona+evra.html
 
Заборављени Обилићи

Након предаје Новог Брда 1. јуна 1455. године, османски султан Мехмед II Освајач је, противно првобитном споразуму са грађанима највећег рударског центра средњовековне Србије, наредио да се дечаци и девојчице разделе његовим војницима, угледни грађани посеку, а град опљачка. Због погажене речи, осам младића који су били изабрани за султанове коморнике, заклели су се да ће убити Мехмеда II на спавању. Сећање на њихов неуспели подвиг сачувао је њихов земљак и сапатник, Константин Михаиловић из Островице у својим „Јаничаревим успоменама“.

Остаци Новог Брда, кључног рударског центра средњовековне Србије.

[TD="bgcolor: #D8DABE"] [/TD]


[TD="align: left"][/TD]
Почетком 1455. у Српској деспотовини стизали су гласови о томе да султан Мехмед II опрема велику војску. Циљ султановог похода било је Ново Брдо, Сребрна и Златна планина, како је записао Константин Михаиловић чије се родно место налазило у близини града. Опсаду града преузео је сам султан и после четрдесетак дана опсаде принудио је становнике Новог Брда на предају, али под часним условима. Срби су тражили да им се не одводе дечаци и девојчице и да свако остане на свом имању, и султан је наводно пристао на те услове. Међутим, када су Османлије преузеле град, три градске капије су биле затворене, док је четврта била отворена како би градско становништво изашло из града само са својим породицама. Султан је затим наредио да се мушкарци одвоје на једну, жене на другу, девојке на трећу, а младићи на четврту страну. Затим су најугледнији грађани побијени, девојке су раздељене султановим ратницима, а младићи и дечаци, њих триста двадесет на броју, одређени су за службу султану, пре свега у јаничарском корпусу. Град је био опљачкан, али је султан делимично испунио погодбу и преосталом становништву је дозволио да настави живот у Новом Брду, наравно уз османски гарнизон и колонисте који су се уселили у град.
Када се вратио у Једрене, Мехмед је међу дечацима из Новог Брда одредио осморицу коју је узео за коморнике. Ови младићи су се затим заклели да убију султана на спавању, и убрзо им се указала прилика за освету. Када су ова осморица била одређена да чувају ноћну стражу, наоружаше се ножевима и сачекаше да султан пође на спавање. Међутим, када је Мехмед Освајач кренуо на починак, један од осморице, по имену Димитрије Томашић, предмислио се и упозорио је падишаха на заверу. По султановој наредби преостала седморица су били похапшени и изведени пред Мехмеда који их је питао ко их је уопште навео да покушају да га убију. Нико други, већ велика окрутност твоја и неисказана жалост наша коју осећамо за нашим оцевима и пријатељима нашим милим, одговорили су похватани. Султан је тада, према речима Константина Михајловића, наложио да се у врелом пепелу угреју јаја и да се вежу сваком од завереника испод колена како би им се жиле упалиле и згрчиле. Затим су одвезени на колима, наводно до Персије, све док се врела јаја нису сама расхладила. После годину дана измучени сужњи су поново били изведени пред Мехмеда II, а султан је овога пута наредио њихово смакнуће.
Тела побијених ноћу су кришом однели њихови земљаци који су били регрутовани у јаничаре, међу којима је био и сам Константин Михаиловић, и сахранили су их тајно крај једне напуштене цркве. Димитрије Томашић, који је прешао у ислам и добио име Бајдар, постао је угледник на османском двору, али је недуго затим оболео од сушице и умро. Према речима Константина Михаиловића, сам Бог га је казнио због неплеменитости и неверства. Од тог времена па на даље, султан Мехмед II, освајач Цариграда, Србије, Босне, Мореје, Трапезунта и Караманије, није више међу своје коморнике бирао рашке дечаке.
Ове епизоде о српским завереницима који су покушали да изврше атентат на султана Мехмеда II сетио се Стеван Сремац, иначе полазник историјско-филолошког смера на београдској Великој школи (будућем универзитету), у време када је започињао своју књижевничку каријеру пишући родољубиве и поетизоване приповетке за Босанску вилу. Уз приповетке посвећене знаменитим личностима и догађајима из средњовековне историје, попут Владимир Дукљанин, Растко, Краљ Драгутин и Стјепан Томашевић, Сремац је саставио и приповетку насловљену Заборављени Обилићи. Сам Стеван Сремац подцењивачки је гледао на своје романе Зона Замфирова и Поп Ћира и Поп Спира и више је ценио своја историјска писанија која су касније обједињена у збирци Из књига староставних. Данас је та збирка углавном скрајнута у поређењу са другим Сремчевим делима.

Литература
Извор
Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или Турска хроника, предговор, превод и напомене Ђорђе Живановић, Просвета, Бразде 5, Београд 1966.
Секундарни извори
М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Друго издање, Clio-Глас српски, Београд 1999.
С. Живковић, Самачки живот српског Чехова, Српско наслеђе 3, март 1998 (извор).
http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:zaboravljeni-obilici
 
Његова судбина слична је умногоме животној причи светог Саве: био је племићки син, отишао је у манастир насупрот вољи родитеља, био је игуман Хиландара, на Светој гори, као и других српских манастира. Био је не само црквено лице и архиепископ него и ратник

img_057.jpg
282N1984.jpg


Монах Данило, ратни командант

Свуда је стизао, све је постизао, никад се није смиривао, осим кад се посвећивао молитви. Не беше другог сличног Данилу. Окретан и мудар, био је пример који се следи..

Ovaj mladi učeni plemić samo dve godine ranije bio je deo lične Milutinove dvorske pratnje, a onda je misteriozno otišao u manastir i munjevito napredovao u vrh crkvene hijerarhije. Danilo je u Srbiji imenovan za igumana Hilandara, što je bilo potpuno neuobičajeno. Važio je za Milutinovog čoveka za specijalne zadatke kome je bila namenjena najveća misija tog doba, odbrana Svete Gore


Човек од предузимљивости колико и од „тиховања”, Данило је у Хиландару морао да се суочи с великим изазовима. Радило се о упаду такозване каталонске разбој ничје војске на Свету гору. Били су то најамници, углавном Шпанци, који су се одметнули од византијског цара и који су за свој рачун кренули да пљачкају царске провинције и богате манастире

Naime, svaki utvrđeni manastir u Srbiji je još od Nemanjinog vremena bio i vojni centar u kojima su odabrani uvežbavali odbranu od opsada, s kojima su imali mnogo iskustva iz ratova s romejskim legijama.

Од витеза рођен и у себи бар једним делом душе и даље витез и ратник, хиландарски игуман Данило ће наредне три године (1307–1309) посветити жестоким борбама с нападачима.

Opasnost od Katalana je bila velika, tako da se u ljude uvukao nesavladiv strah. Opis savremenika, čak i kad se oduzmu sva preterivanja, deluje neugodno: „Od tada čitava Romanija beše pokorena i mi smo ih (Grke) toliko zaplašili da se nije moglo vikati ‘Franci’ a da se odmah ne razbeže“. ............Pored razbojnika, branioci su na udaru još jednog neprijatelja - gladi. Njen dolazak je ubrzan i time što se u manastirsko utvrđenje sklonilo i dosta naroda: „Mnogoimeno bogatstvo hrane u tom slavnom manastiru Hilandaru nestaje, tako da ovaj blaženi i oni koji su s njim, nisu imali šta okusiti. Samo izbirajući ljuske sočiva u prahu i njih su grizli, a mnogi od njih moljaše Boga da umru...“



Његови доживљаји сачуваће се у Даниловој биографији. „Дошавши на овог блаженог кир Данила... велика множина њих почеше сећи врата славног манастира Хиландара, а други део њих позади разбијаху зидове града...Јер стреле падаху као капље дажда пуштане рукама безбожника, и ратне трубе кликтаху и сами једногласно се дераху...Јер страшно беше видети њихов убојни строј. И овај господин мој (Данило), храбра душа... против тог љутог рата остаде непоколебивим...мушки борећи се са безбожницима од јутра до вечера...”

Katalanska kompanija bila je najopasnija plaćenička vojska toga doba, koju je unajmio car Andronik Drugi u nadi da će s njom uspeti da se suprotstavi Turcima. Pohodi Katalanaca bili su usklađeni s naporima „latinskog cara“ u egzilu Karla Valoa i pape Klementa Petog da pokrenu novi krstaški rat protiv Vizantije i unište „šizmatičko carstvo“
У Даниловом животопису приповеда се и о томе како је игуман успео не само да одбије нападе на Хиландар, него и да прође кроз непријатељске редове да би с манастирским благом дошао до двора краља Милутина у Скопљу, кога је обавестио о драматичним збивањима на Светој гори, и како је у повратку у заседи заробио непријатељског вођу коме је узео коња и све оружје.
....duga opsada je iscrpljivala i manastirske zalihe.
„Veliko je bilo stradanje i počeše ljudi i sve životinje skončavati od gladi. Fruzi, Turci, Jasi, Tatari, Mogovari i Katalani mnoge svete hramove ognjem upališe i njihovo bogatstvo razgrabiše i zarobljenike odvedoše u ropstvo, a ostali skončavahu od najljuće smrti gladi. Ne beše ko će ih pogrepsti, no se zverovi i ptice nebeske hranjahu od njihova tela“, beleži strahote Danilov učenik.
Затим је окупио војску најамника која је растерала нападаче и тако спасла манастир чији су браниоци, гладни, жедни и исцрпљени, већ били спремни на предају.

Sveti_ratnici_Manasija.jpg


ratnici.jpg
Holy warrior (sveti ratnik) St. Mercurius (Sveti Merkurije),Fresco from St. Demetrios Church, Patriarchate of Peć (c. 1345).
HIL_ENICH_VID_2_53.jpg


Poslednja bitka odigrala se u ruskom Pantelejmonu gde su pljačkašku hordu sačekali srpski strelci napetih lukova. Besni zbog gubitaka, Katalanci su pokušavali da ih žive spale u njihovom uporištu na manastirskom prigu.

Napadači su znali da u manastiru oskudevaju vodom i da je u pirgu sigurno nema dovoljno za gašenje lomače. Čak su seli kraj kule da obeduju slaveći pobedu unapred. Doživeli su neprijatno iznenađenje, jer je dovitljivi Danilo spremio ćupove s vinom kojima je ugasio vatru, a zatim je ostatak hilandarske posade napao pljačkaše sleđa, koji su zatim pobegli u rasulu. Bio je to konačni poraz Katalanske kompanije.
Приповеда се такође и како је Данило за длаку умакао издаји два калуђера који су приликом посете хиландарског игумана манастиру Светог Пантелејмона отворили нападачима врата. У драматичним условима, док је ватра прекривала манастир, Данило је успео да се склони у пирг (кулу), где је лукавством савладао издајице и оне који су намеравали да га предају нападачима. Његов ученик с поносом пише: „...од младости своје (господин мој) имао је вешт разум и ту га показа”.

ARHIEPISKOPA Danila je SPC uvrstila među svetitelje, a zaslužio je da o njemu bude napisano bar deset knjiga - kaže prof. Vlada Stanković. - Nažalost, do danas o Danilu nije napisana nijedna knjiga iako je uz Svetog Savu najvažniji srpski arhijerej. Praktično, Danila je najviše proučavao britanski istoričar Gordon Mak Danijel, fasciniran njegovim delom

У једном од списа, Данило је записао реченице које је М. Павловић укључио у Антологију српског песништва:

„Душо окајана, о душо грехољубива,
ево се сврши живот твој у овом веку
и поћи ћеш у други свет, и међу друге људе.

Јер ево остављаш маловремену красоту,
Где си чекала да се на векове нахраниш,сладосно живећи.
Јер ево приступише посланици

И рекоше: Зову те, устај и не касни”

http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...6-Srpski-plemic-odbranio-Svetu-goru-od-opsade
http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2969/02.php
http://sh.wikipedia.org/wiki/Danilo_II_(arhiepiskop)
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/981/tekst/znameniti-hilandarci/print/lat
 
Poslednja izmena:
Treći i poslednji kralj Jugoslavije - Petar II Karadjordjević
„Kralju Petre piši iz Londona koliko ti treba bataljona”...


MLADI KRALJ


Odgajan na dvoru, vaspitavan u engleskoj školi, kralj se životu učio od beogradskih kicoša, koji su mu brzo postali prijatelji. Sa njima je zapalio prvu cigaretu, uživao u filmovima i kopirao stil holivudskih zvezda...Tinejdžerski duh, pa makar i kraljevski, ipak nije bilo lako ukrotiti. Dešavalo se da kralj Petar i Ljuba na motociklima zajedno pobegnu iz dvora i da čitavog dana ostanu napolju.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...Sa-kraljem-Petrom-II-cesto-sam-bezao-sa-dvora

- Šta se dečaci igraju na beogradskim ulicama - bilo je prvo što me kralj pitao. Rekao sam da imam družinu Čuburaca, koja se sa družinom Crvenokrstaša tukla za prestiž u kraju. „Hoćeš da me tajno vodiš da se i ja malo tučem. Znaš, mene stalno čuvaju i ne mogu nigde da izađem!“ - požalio se mladi kralj svom „učitelju"
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:344682-Ucio-sam-kralja-Petra-da-igra-klikere



Imao je 11 godina kad je zvanično, kao prvorodjeni Karadjordjević, proglašen Kraljem...
U pripremnom koledžu Sendrojd, gde je bio razvrstan u odeljenje za inteligentnije učenike, proveo je svega dvanaest dana. Jednog jutra, tog tragičnog oktobarskog dana, probudio ga je vaspitač Perot. Rekao mu je da mora hitno da se vrati u zemlju. Tek u Londonu, tadašnji jugoslovenski poslanik, Đurić skupio je hrabrost da mu saopšti istinu: „Desila se užasna stvar! Ubili su našeg kralja! Vi ste sada naša nova nada“.

feljton.jpg


Zajednička sednica Narodne skupštine i Senata održana je 11. oktobra 1934. na kojoj su se svi poslanici i senatori, članovi vlade i Namesništva, na čelu sa knezom Pavlom, zakleli na vernost novom kralju Petru Drugom. Sledećeg dana u prestonicu je doputovao i mladi kralj, u pratnji kraljice majke i kneza Arsena. Na železničkoj stanici dočekalo ih je mnogo sveta i ispratilo sve do Dvora na Dedinju. Zakletvu novom kralju već su polagali vojnici, oficiri i državni činovnici.
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:344011-Zakletva-novom-kralju

petar_2.png


Krunisan je 28.marta 1941.
Tehnika vojnog udara izvršena je perfektno bez posledica po ljudske živote. Sve je započelo 27. marta u 2.20 rano ujutru: pučisti su za samo jedan sat zauzeli najvažnije državne institucije... Od trenutka kada ga je 27. marta rano ujutru (u 6 sati) probudio sobar i obavestio da se nešto događa u gradu, iznenađen svim tim, kralj Petar se našao zarobljen u Dvoru pod snažnim pritiskom đenerala Kosića da se pučistima pruži otpor.......PREMA svedočenju Milovana Đilasa i Svetozara Vukmanovića Tempa, demonstracije su predvodili predstavnici nacionalnih udruženja ”Narodne odbrane” i ”Sokola”, koji su nosili slike mladog kralja, uzvikujući njegovo ime. Tek od njih su saznali da je svrgnuo Namesništvo kneza Pavla i da je kralj Petar stupio na presto. Oni dalje tvrde da su to iskoristili da organizuju svoje pristalice i pridruže se demonstracijama....http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:344428-Uzimam-kraljevsku-vlast..Veselje prva dva dana bilo je izraz raspoloženja zbog stupanja mladog Kralja na presto i ulaska uglednih Srba u vladu...http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:344647-Englezi-iza-prevrata
470px-Kralj_Petar_II_%281941%29.jpg


Kralj-Petar-II-Karadjordjevic-2.jpg


foto13cq.jpg


feljton.jpg


kralj-Petar-II-od-Jugoslavije-e1346881965342.png


Kralj-Petar-II-Karadjordjevic-2.jpg

I njemu su pevali pesme:
slovenci_petar_2.png


Josip Broz Tito je kralju Petru II ukinuo apanažu u leto 1945. godine.Kralj Petar II nikada nije abdicirao..
Petar je jedno vreme putovao s jugoslovenskim pasošem, ...U trenutku smrti Petar je navodno imao i stari jugoslovenski pasoš koji je sam sebi izdao, ali on nije pronađen...Od 1941. u izbeglištvu..Da bi sin Petra II kao naslednik prestola bio rođen na jugoslavenskom tlu, tadašnji britanski premijer Vinston Čerčil proglasio je apartman broj 212 londonskog hotela “Claridges” jugoslovenskom teritorijom....Prema zapisima istoričara Branislava Gligorijevića, Petar II je svom bratu govorio: “Ja sam kralj jedne nesreće…”

Министар др Часлав М. Николић помиње три највеће трагедије краља Петра II Карађорђевића, које су истовремено и трагедије земље и народа од кога је потекао: погибију његовог оца Александра у Марсељу, 27. март 1941. и Черчилову издају краља и националне Југославије. У време очеве смрти Петру је било једанаест година, 27. марта 1941. седамнаест, а у трећој трагедији имао је само 21 годину. А његова четврта животна трегедија био је неуспели брак са Александром од Грчке, коме је кумовало зло време и висока политика, домаћа и светска.

biografija
http://opusteno.rs/biografije-poznatih-f151/biografija-kralj-petar-ii-karadjordjevic-t21244.html
 
Poslednja izmena:
ПРИЧА О НАЈМЛАЂЕМ КАПЛАРУ НА СВЕТУ…

Момчило Гаврић осмогодишњи "ратник"
- Заборављени Јунак...


1981787_795640477131275_1130118938_n.jpg


И то је Србија!

„Пре 100 година је започео I светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић.
Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је.
А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево.
Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.

У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година.
Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева.
Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене.
Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва.

У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата.
Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева.
Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића.
Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао:
„Чико, све су ми убили…“.
Мајор Туцовић га је питао: „Знаш ли да бацаш бомбе?“

Мали Момчило је рекао да је бацао само камење.

Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради.
Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао:
„Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?“

Цела чета искорачила је напред.
Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића.
Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче.
Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна.

Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске,
дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије

Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније.
Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу.
У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му:
„Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш“.

Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било.
И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге.
Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу:

„Синко, бојим се да и ја нећу моћи више.
Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге…
Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље“.

Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао…
Глад и зима сломили су кршног Златиборца.
Није могао даље, паде у снежну пучину…
Момчило стаде и даде му руку…

„Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене…“
Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке:
„Чика Мишо, ја нећу даље… Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом“.

Како да умре дете?

Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се…
Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа.
Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама…
Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису.

Био је најмлађи каплар на свету.

Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника.

Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд.


1243241_795647837130539_638443578_o.jpg
 
Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
Не могаше ником свесну љубав дати



Милан Ракић као конзул у Приштини, 1907. године
46.jpg
image005.jpg
47.jpg

Српски конзулат у Приштини: Под српском заставом, међу Турцима и Арнаутима, био је једина, каква-таква, заштиа Срба од прогона, потурчавања, угњетавања

КАД КОНЗУЛ УЗМЕ ПУШКУ У РУКЕ


"Млади дипломат и песник, тек што се вратио са студија из Париза, и оженио девојком из најбоље београдске куће, тек што је почео радити у министарству, и објављивати песме, по узору на француске парнасовце а ипак оригиналне и по мисли и по изради - одлази у Приштину, и остаје онде - као једини страни представник, на најистакнутијем и најопаснијем месту за нашу пропаганду у Турској - (толико) година у друштву само своје жене, турских 'власти', и наших комита, или понеког нашег прерушеног официра".

Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством. По редоследу настанка, то су: Минаре (1905), На Гази-Места-ну, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911).

Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића - војводе Вука.Доцније ће Ракић једва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.

Моравска дивизија је 9/22. октобра отпочела наступање према Приштини. Око 16 часова повукли су се и последњи делови непријатељских јединица који су бранили непосредне прилазе Приштини, тако да су јединице Моравске дивизије 2. позива ушле у град. Тако је 9/22. октобра Трећа армија ослободила Приштину,...командант Треће армије, генерал Божидар Јанковић је са 2. батаљоном 12. пешадијског пука „Цара Лазара“, којим је командовао мајор Војислав Томић[22] и четничким јединицама у којима је био и Милан Ракић, свечано (је) ушао у Приштину 9/22 октобра 1912. О овом догађају речито сведочи Ракићево писмо: „Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено“

Највећим даном у животу Ракић је сматрао тренутак када је пред њим, водником у чети Војводе Вука, један млади официр званичне војске почео да рецитује његове стихове "На Газиместану".Сузе су саме потекле..

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Kada je vojska bila na Gazimestanu, jedan mladi oficir govorio je stihove Milana Rakića: „Silni oklopnici, bez mane i straha...“ Oficir iz komitskog odreda trči prema komandantu i raportira: „Gospodine pukovniče, pesnik Milan Rakić, čije stihove govori ovaj mladi oficir nalazi se u odredu.“ Pukovnik zapoveda: „Milan Rakić tri koraka napred!“ Milan Rakić od silnog uzbuđenja ne može ni da korakne. Zato se čuje nova komanda: „Odred tri koraka nazad, osim vojnika Milana Rakića.“ Zatim još jedna komanda: „Tri put ura za pesnika Milana Rakića!“ Dok se orio Gazimestan, Rakiću su tekle suze...


http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1998/10/article-11.html
http://www.heroesofserbia.com/2012_10_01_archive.html
http://www.slobodanjovanovic.org/20...o-godina-od-povratka-srpske-vojske-na-kosovo/
 
Poslednja izmena:
“Полицијски гласник”, стручни лист за све полицијске радње”, од свог новца, самосталан и слободан

Геџин гласник

Године 1897. мудри новинар, свестан тржишних принципа, Наум Димитријевић (zvani Skolomarija i Gedža) , досети се да покрене часопис “Полицијски гласник”.
Пошто Наум није могао да се финансира само од продаје свог листа, његов “Гласник” је почело да уређује Министарство унутрашњих дела. Тако је било до 1904. године.

Овај лист био је права ризница квалитетних текстова и информација... У њему је забележена готово комплетна црна хроника једног бурног времена, а први главни уредник и оснивач се потрудио да обогати садржај и делима једног Фјодора Достојевског.
Једна од сталних подрубрика часописа носила је назив “Из полицијског гласника”. Махом су преношене вести о хајдучији, разбојницима, преварантима оба пола..

image007.png


Дужна пажња у овом листу посвећивана је и жаргонима. Шатровац је био улични израз за лопова (отуд сленг “шатровачки језик”). Добар човек био је “готиван”, жена је била “треба”, мајка “кева”, затвор “мардељ”.
http://srbin.info/2014/04/07/zanimljiva-istorija-kad-su-srpski-panduri-citali-i-citirali/

Коцкарски, односно егавачки језик, такође је нашао места, још у првом броју у "Гласнику"
view.php

view.php


2121-0050.jpg


2121-0074.jpg

http://ubsm.bg.ac.rs/cirilica/zbirka/novina/policijski-glasnik-1905-1920
http://www.rastko.rs/rastko/delo/14148
 
Poslednja izmena:
Afrika, 1918.godine

Srpsko pozorište u Bizerti, 1917.godina, scena iz komada Knez Ivo od Semberije
BIZERTA-SRPSKO-POZORISTE-PRDSTAVA-1917_slika_O_21077477.jpg

BIZERTA-SRPSKO-POZORISTE-PRDSTAVA-1917_slika_O_21077481.jpg

Srpska kafana u Africi (Bizerta), "Kod dve palme" 1918.g.
BIZERTA-SRPSKA-KAFANA-KOD-DVE-PALME-1918_slika_O_21077625.jpg


Srpski orkestar u Bizerti
http://europeana1914-1918.eu/en/europeana/record/9200168/197102348#prettyPhoto[gallery]/0/
srpski_orkestar_u_bizerti.png


Danas Bizerta ničim ne odaje da je nekad bila srpski grad-nema natpisa, simbola, baš ničega. Jedini trag ostao je na gradskom katoličkom groblju, gde nestaje smirenost koja se nosi sa dokova Bizerte. Samo neko ko veoma dobro poznaje ovo mesto može da pronađe deo groblja u kome počiva 689 srpskih vojnika. Trnjem obrasla kapija govori nam da je niko godinama nije otvorio, niko sveću upalio.
bizarta-spomen-ploca-na.jpg


Obhrvani ranama, bolestima i iscrpljenošću 3.226 vojnika ostalo je na severu Afrike.
Sahranjeni su u 24 groblja posejana širom Tunisa, Alžira i Maroka. Do danas su preostala još samo tri-21 groblje smo izgubili..
http://tamoiovde.wordpress.com/2012/11/12/bizerta-tamo-daleko/

Srpska-vojska-u-Bizerti-1916-1918-Predrag-Pejcic_slika_O_2661099.jpg
 
Дан Светог Спиридона, у лето 1916. године

krf1-700x473.jpg



Француски посланик, делегат на српском двору, тада је известио Париз:

„И српски војници носили су мошти. Иза грчких свештеника, њих је пратила избегла Влада, део Парламента. Митрополит Димитрије био је са грчким владикама, одмах иза српских војника. А краљ Петар у првом реду, с народом. Када је поворка стигла до зграде у којој је био смештен српски парламент, војска је запевала своју химну чежње за отаџбином.

’Тамо далеко’, прихватили су и грчки војни оркестри. Народ је плакао, војска је плакала, јер је у тој жалосној мелодији било све. Њихов завичај, њихови најмилији… речју – Србија. Када су мошти са заштитником древног Крфа враћене тамо одакле су понете, у цркву, српски војници су заиграли коло. Гледао их је стари краљ који је ослањајући се на штап, препешачио целу литију“.

Земљак француског делегата, новинар Албер Лонд, у истом дану је забележио:
„Није ово више она војска, тужна и безнадежна. Није ово више онај краљ, напаћен дугом албанском зимом и тешким пешачењем… Ово је потпуно нова снага, која задивљује. Повратили су се. Придигли, тако да се пред овим дивовима скидају капе. Сада сам сигуран. Само они који толико љубе своју земљу не могу да пропадну.“
http://srbin.info/2013/08/26/krf-1916-peva-se-tamo-daleko-i-kroz-suze-prkosno-vidi-srbija/

Сретење 1916. године. Почело је искрцавање српске војске на Крф. Књижевник Драгиша Васић бележи:

- С лађа су стизали живи лешеви. У ритама. Изгладнели и оболели. Личили су на авети које су се једва кретале. Никада, а можда никада неће бити забележено да је на једном тако малом простору било скупљено толико бола, када је стигла српска војска. Да се овде одмори, исхрани, наоружа… А једним делом да се умре.

Крф је у то време имао око сто хиљада становника. Трећину у самом граду, а осталих седамдесетак хиљада по варошицама и селима на острву. А примио је – 135.000 Срба.
Ипак, најстрашнија српска драма очитава се пред нама из огласа у „Српским новинама“, које су штампане овде, на Крфу:
- „Обавештавам српску јавност да ми се кућа угасила и да ми је, пре два дана, погинуо последњи, четврти син, апсолвент права“.

Љубомир Сарамандић чита нам и писмо које је Браниславу Нушићу оставио син пре погибије на Сувобору.Писмо је младићу нађено у џепу шињела.
„Драги Аго (тако је звао оца), не жали за мене.
Ја сам пао на бранику отаџбине.
За остварење оних великих идеала које смо сви, тако сложно проповедали 1908. године.
Не кажем да ми није жао што сам погинуо.
Осећам, штавише, да бих могао корисно послужити и будућој Србији.
Али, таква је судбина. Твој син, Бан“.

У витрини је и својеручни путопис војводе Путника кога су војници болесног, преко Албаније, пренели на рукама. Написао је у самртничкој постељи:
„Војници Србије, моја браћо, децо моја. Поздрав старога вашег војводе састоји се у овој јединој реченици, светлој као луча. Напред, победа је наша“!
http://srbin.info/2013/08/24/rpske-novine-na-krfu-1916-obavestavam-da-mi-se-kuca/
 

Back
Top