Сербски времеплов

[Slavan]

Колико знам, Блгари са истока данашње државе Бугарске западну Бугарску, посебно софијски округ зову "Шопима" или "Шоповима" и тај назив има подругљив карактер. Цвијић то није схавтио, па је правио карте екавских Срба који су присилном границом постали од турских робова блгарски робови па је озбиљно писао о њима као некој посебној групи.



Чувена "шопска салата" на менију свих ресторана уствари је нормална сезонска "српска салата" из сточарских крајева (због сира)
http://www.google.rs/search?q=шопск...LGoPi4QTxr8mXBQ&ved=0CCgQsAQ&biw=1280&bih=543..

Још је смешније кад уз тај погрешан булгарски термин "шопско" додају и "торлачко", као на википедијама - један регионализам који се односи на малени део на линији Књажевац-Белоградчик, баш онај део о коме сам писала да су устаници из гургусовачке нахије, заједно са Србима из Турске војевали са Турцима у 19.веку. Торлаци су људи који имају торове (ограду од коља за овце), то је цела мудрост тог назива ( у западној Бугарској изговара се Торлак Торлаш) ....То је исто део политике, да се са што више различитих имена покрије гола истина о Србима.

Да, називају их Шопима, а област Шоплук. Да ли назив има подругљив карактер или је можда некад имао (?), не знам, али се Шопи сматрају за етнографску групу (за Бугаре, углавном бугарску). Осим те карте, постоји још једна, по којој Бугари, вероватно по неком принципу говора, о чему сам писао у претходној поруци, и територијално проширују Шоплук:

Али и по Цвијићевој карти тзв. шопско или торлачко становништво налази се у ширем окружењу Пирота и према Књажевцу, али не у Нишу, Лесковцу и Врању, осим у мањим траговима, као досељено становништво, претпостављам.

По неким тумачењима, Торлаци су сточари, а Шопи су били првенствено земљорадници. Ја колико знам, у српском језику и међу људима у источној Србији нема никаквог етничког или регионалног осећаја, поготово за Торлаке. Мислим да у Лесковцу, Нишу многи нису ни чули, нити знају шта то значи. А што се Шопа тиче, мислим да је то везано управо за саму границу и за оне људе које данас сматрају Бугарима у Србији, а они сами кажу да то нису. Рецимо у Думитровграду, људи којима се презиме не завршава на -ић. Има оних који ће рећи да нису ни Бугари, ни Срби, већ Шопи. Мада су многима мењана презимена.
Шопска је моја омиљена салата, уз руску

 

[Statler and Waldorf]

једна напомена- Јован Цвијић Шопе није сматрао за посебну етничку скупину, него за један културолошко-психолошки варијетет становника средишњег Балкана. елем, он је по том принципу цео јужнословенски простор поделио у неколико основних типова, али не по етничком, језичком или националном начелу, него пре свега културолошком. тако имамо:

1. панонски тип, са варијететима:
- словеначки
- славонски
- сремско-банатски

2. динарски тип
- јадрански варијетет
- ерски
- босански
- шумадијски

3. централни тип
- моравско-вардарски варијетет
- косовско-метохијски
- шопски
- јужномакедонски
- западномакедонски

4. источнобалкански тип
- варијетет доњодунавске плоче
- варијетет средње горе
- румелиско-трачки варијетет

дакле, Шопи су људи одрђеног културолошко-психолошког типа (не језичког, јер говоре врло различитим дијалектима који се на истоку приближавају безпадежном бугарском, а на западу постају део штокавског наречја) на простору од Штипа и Пирота до реке Искар. како сам ја схватио Торлаци су људи који говоре неким у скупу сродних дијалеката на широком простору од Призрена и Горе, па до Трна и Белоградчика, па се у једном делу преклапају са Шопима, мада ниједна од тих категорила није етничка, него културолошка и лингвистичка.

 

[Сребрена]

Само да допуним претходне текстове илустрацијама које нисам онда могла да поставим

Rodom iz Polomja ( Berkovica, ondašnja Turska- današnja Bugarska), turskog prezimena, krvi srpske, a srca junačkog
DRAGAN PAPAZOGLU - ČUDNA JUNAČINA
ĆIRA I MINA iz Tetevena, iz Draganove vojne jedinice..

1.Устаници родом из "турске" Србије 2.Устаници родом из слободне Србије

...Неке податке о устанцима у гургусовачкој нахији (данашњем књажевачком округу ) записао је академик Владимир Стојанчевић ("Историјска прошлост гургусовачке нахије од краја 18.века до свршетка Кнез-Милошеве владе",Историјски архив Тимочка крајина, Зајечар,2006.г.)

Илустрације устаничких вођа и устаника су из поменуте књиге Владимира Стојанчевића.
Мапа је такође из исте књиге, Стојанчевић је сачинио, али је малог формата и црно-бела у књизи- релативно непрегледан, па сам је увеличала, обојила делове и преписала легенде у складу са бојама, како би било јасније шта се, кад и где дешавало у 19.веку:

Статлер и Славан,
Вратићу се на разговор о Шопима и Торлацима, чим припремим мапу торлачке реалне области из научног рада који сам пронашла.

 

[Slavan]

једна напомена- Јован Цвијић Шопе није сматрао за посебну етничку скупину, него за један културолошко-психолошки варијетет становника средишњег Балкана. елем, он је по том принципу цео јужнословенски простор поделио у неколико основних типова, али не по етничком, језичком или националном начелу, него пре свега културолошком.

дакле, Шопи су људи одрђеног културолошко-психолошког типа (не језичког, јер говоре врло различитим дијалектима који се на истоку приближавају безпадежном бугарском, а на западу постају део штокавског наречја) на простору од Штипа и Пирота до реке Искар. како сам ја схватио Торлаци су људи који говоре неким у скупу сродних дијалеката на широком простору од Призрена и Горе, па до Трна и Белоградчика, па се у једном делу преклапају са Шопима, мада ниједна од тих категорила није етничка, него културолошка и лингвистичка.

Као што кажеш, тј. цитираш Цвијића, његова подела је културолошка. Ту се наводе Шопи, али Торлака нема. Али ја заиста не знам који су то њихови дијалекти, а поготову да су врло различити. Друго, "безпадежни" није бугарски, него је "безпадежни", а заправо није ни без падежа, него нема седмомадежни систем, али ипак има 3 или 4 падежа. Иначе, мислим да је општепознато да се ти односи за које се у књижевном језику користе падежи, граде помоћу предлога. И то нису једини говори који немају 7 падежа. Сем тога, неки се односи граде и помоћу падежа и помоћу предлога. Рецимо:

• Дај ово писмо мајци / Видим мајку
• Дај ово писмо на мајку / Видим мајку
• Дај ово писмо на мајка / Видим мајка

Дакле, видимо коришћење падежа, а облици су различити.

Статлер и Славан,
Вратићу се на разговор о Шопима и Торлацима, чим припремим мапу торлачке реалне области из научног рада који сам пронашла.

Занимљиво је ово, а чуо сам за Пазваноглуа.
Баш ме занима да видим како ће изгледати та мапа.

 

[Сребрена]

Испред врата домовинских/ У победном своме ходу/ Изгибоше исполински /За јединство и слободу.
Њина дела славиће се/ До последњег судњег дана/ Слава јату бесмртника/ Мир пепелу великана!

TORLACI - JUNACI SA TORLAKA
" Skoro čitavo stanovništvo knjaževačke opštine sebe naziva Torlacima"

TORLAK BRDO
Najviša tačka Starog Beograda nalazi se na brdu Torlak u naselju Kumodraž, u opštini Voždovac, na jugozapadnoj strani Beograda, ka Šumadiji.
Na njega se južnije nastavljaju planine Avala i Kosmaj...Institut "Torlak" je na istoj lokaciji kao i TV predajnik Torlak.
http://www.turistickimagazin.com/?page_id=1260
http://www.panoramio.com/photo/36039389
http://www.panoramio.com/map/#lt=44.761362&ln=20.514908&z=4&k=2&a=1&tab=1&pl=all

...сами Торлаци… објашњавају да је назив настао после храброг држања Књажевчана из Тимочке дивизије у бици из I светског рата на брду Торлак код Београда”.

BITKA NA TORLAKU
Штаб команде Одбране Београда је био на Торлаку. Ђенерал Живковић је 22. августа/3. септембра 1914. године издао наређење по коме је основни задатак трупа те команде да спрече прелаз Саве и Дунава аустроугарским трупама на простору од ушћа Колубаре до ушћа Средњег потока.

1. армија (Тимочка I, Моравска, Дунавска и Тимочка дивизија II позива и Коњичка дивизија) под командом генерала Петра Бојовића распоређена је на простору Смедеревска Паланка, Топола, Рача, са Браничевским одредом (ојачана Дунавска дивизија II позива) на десној обали Дунава од Голупца до ушћа Мораве
http://sr.wikipedia.org/sr/Србија_у_Првом_светском_рату

...Uz velike teskoće, u blizini Lazarevca uspela je da se prebaci samo pesadija 21. praske landverske divizije s nekoliko topova. No, tu ih je docekala Timocka divizija 1 poziva pukovnika Vladimira Kondica i nanela im strahovite gubitke. ...

Srpska ofanziva pocela je u najnepovoljnijem trenutku za Austrijance. ........(9.12) zahvaljujuci vestom manevru Timocke, kao i tek pristigle Moravske divizije 1 poziva, kriza je otklonjena a Kosmaj vracen u srpske ruke. ...12. decembra morala da nastavi povlacenje . domobranska divizija .... .Austrijanci su digli most kojim su, koji minut ranije, u Srem prebegli i poslednji ostaci 15. i 16. korpusa 6. armije. Narednog dana Potćorek je konacno morao da prihvati cinjenicu da je i 5. armija dozivela krah i da Beograd moze da se zadrzi, pa je naredio pocetak povlacenja. No, razvoj situacije preduhitrio je i ovu zamisao ,,feldcugmajstera":
Timocka divizija 1 poziva probila je na Torlaku srediste beogradskog mostobrana pa se povlacenje pretvorilo u spasavanje golih zivota.

http://ce-4.forumotion.com/t149p60-prvi-svjetski-rat
http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2994/02l.php?pismo=l
http://www.pravoslavlje.org.rs/broj/901/tekst/odbrana-beograda-1914-godine/

Grobovi Timočana ostali su razbacani po Balkanu...
Neki su u porti voždovačke crkve
http://www.vozdovac.rs/index.php?option=com_content&task=view&id=69
Neki u Soluni, raspoređeni i dalje na vojnički način
http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br4/zejtinlik.html
Grobovi Timočana su zanemareni i oskrnavljeni u severnoj Grčkoj
http://www.rsz.rs/index.php?option=...-u-hrisi&catid=11:istorija-zdravlja&Itemid=18
U Ulmu su groblje renovirali potomci ratnika WWI
http://www.vesti-online.com/Dijaspo...virali-spomenik-na--srpskom-vojnickom-groblju

.......................

Mr Dejan Krstić, etnolog iz Zaječara, predsednik Zavičajnog društva Timočana "Torlaka u Minićevu i urednik lista Torlak:
" Skoro čitavo stanovništvo knjaževačke opštine sebe naziva Torlacima"
" Ljudi koji sebe naziva Torlacima žive u južnom delu opštine Zaječar, od sela Grlište do Gornje Kamenice"

Торлаке у долини Тимока први пут директно помиње Маринко Станојевић у антропогеографској студији “Тимок” издатој 1940. године, мада одриче постојање овог имена у народу: “Становништво области Тимока назива себе врло радо Тимочанима… а… назива се у етнолошкој литератури нашој и бугарској и Торлацима”.
Светислав Првановић скоро да понавља мишљење Маринка Станојевића речима да становници Тимока “себе називају Тимочанима, а на страни па и у литератури може се за њих срести назив Торлаци”.
Слично Станојевићу и Првановићу, и по Душици Живковић аутохтоно становништво околине Књажевца себе назива Тимочанима, а “неки их називају Торлацима”. Поред навода дефиниције Торлака коју је дао Вук Караџић, и претпоставке да је сточарско занимање овом становништву дало име (од речи тор), она каже да “сами Торлаци… објашњавају да је назив настао после храброг држања Књажевчана из Тимочке дивизије у бици из I светског рата на брду Торлак код Београда”.

Etnokulturne razlike između Torlaka u Srbiji i Torlaka u Bugarskoj
http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0350-03220468139K
Torlaci u Srbiji
http://www.udruzenjelingvista-zajecar.rs/radovi.html

Torlačka vokalna tradicija
http://www.scribd.com/doc/21379467/...POSLEDNJI-PRIMERI-TORLAČKE-VOKALNE-TRADICIJE#

Sabor na Kadibogazu - prilog poznavanju graničnih sabora
http://scindeks.nb.rs/article.aspx?...=1&stype=0&backurl=/Related.aspx?artaun=17143

Meni je indikativno da baš oni koji žive oko Timoka, lociraju vrlo mali prostor kao "torlački" (zapisano tek 1940. prvi put kao naziv uz naznaku "narod ne poznaje to ime"),i svoje ime izvode iz Torlačke bitke-a ne po torovima za ovce,, dok spekulacije udaljenijih teoretičara povećavaju taj prostor, te mi je logično da su sami sebe počeli da nazivaju tako kao odjek slavne pobede svojih predaka 1914..
U vreme Polit-biroa nije bilo uputno pominjati išta srpsko, pa verujem da se tad ovaj naziv maximalno proširio kroz celu bivšu gurgusovačku nahiju, posebno zato što su već imali problema zbog svađa dinastija Karadjordjević-Obrenović, toliko da su srušili "gurgusovačku kulu" koja ih je podsećala na to.
http://www.toknjazevac.org.rs/index.php/knjazevac/ustanove-kulture/16-gurgusovacka-kula
http://www.oocities.org/grad_knjazevac/g_kula.htm

 

[Hrastovnik]

Torlak mora biti od imena tor (za stoku). Na najpreglednijim mjestima keltski druidi pravili su kamene krugove torove kao solarna svetilista (oreola oko glave svetaca na staroslovenskom je torak)

 

[Statler and Waldorf]

Као што кажеш, тј. цитираш Цвијића, његова подела је културолошка. Ту се наводе Шопи, али Торлака нема. Али ја заиста не знам који су то њихови дијалекти, а поготову да су врло различити. Друго, "безпадежни" није бугарски, него је "безпадежни", а заправо није ни без падежа, него нема седмомадежни систем, али ипак има 3 или 4 падежа. Иначе, мислим да је општепознато да се ти односи за које се у књижевном језику користе падежи, граде помоћу предлога. И то нису једини говори који немају 7 падежа. Сем тога, неки се односи граде и помоћу падежа и помоћу предлога. Рецимо:

• Дај ово писмо мајци / Видим мајку
• Дај ово писмо на мајку / Видим мајку
• Дај ово писмо на мајка / Видим мајка

Дакле, видимо коришћење падежа, а облици су различити.

Цвијић није ни спомињао Торлаке, говорио је о Шопима, али само као културолошко-психолошком типу (не лингвистичком или етничком). кад смо код језика, колико падежа има бугарски књижевни језик?

 

[Statler and Waldorf]

пећинска црква Св. Богородице (острво Мали град на Преспи, данас Албанија), из око 1369. задужбина српског велможе кесара Новака- натпис на грчком каже да је храм саграђен и живописан од ''господина свеблагочестивог кесара Новака (πανευτυχεστατu κεσαρος Νουακu), за владавине превисоког краља Вукашина'' ту су уз ктитора и његова жена- ''свеблагородна кесарица госпођа Кала'' (πανευγενεστάτη κεσαρισα κυρ(ια) Καλή), ћерка му- ''свеблагородна госпођа Марија'' (πανευγενεστάτη κυρ(ια) Μαρία) и син му- ''свеблагородни Амирал'' (ό πανευγενέστάτος Αμηράλης).

Spojler

неки истраживачи су мишљења да је управо кесар Новак у народној свести послужио као узор за епског јунака Старину Новака.

Spojler

http://1.***************/-FSoK4r-yeuo/TdVM06P-GzI/AAAAAAAAB4Y/grqkepNRLAA/s1600/2008-09-10_140108382%255B1%255D.jpg

 

[Slavan]

" Skoro čitavo stanovništvo knjaževačke opštine sebe naziva Torlacima"

Najviša tačka Starog Beograda nalazi se na brdu Torlak u naselju Kumodraž, u opštini Voždovac, na jugozapadnoj strani Beograda, ka Šumadiji.
Na njega se južnije nastavljaju planine Avala i Kosmaj...Institut "Torlak" je na istoj lokaciji kao i TV predajnik Torlak.

...сами Торлаци… објашњавају да је назив настао после храброг држања Књажевчана из Тимочке дивизије у бици из I светског рата на брду Торлак код Београда”.

" Skoro čitavo stanovništvo knjaževačke opštine sebe naziva Torlacima"
" Ljudi koji sebe naziva Torlacima žive u južnom delu opštine Zaječar, od sela Grlište do Gornje Kamenice"

Торлаке у долини Тимока први пут директно помиње Маринко Станојевић у антропогеографској студији “Тимок” издатој 1940. године, мада одриче постојање овог имена у народу: “Становништво области Тимока назива себе врло радо Тимочанима… а… назива се у етнолошкој литератури нашој и бугарској и Торлацима”.
Светислав Првановић скоро да понавља мишљење Маринка Станојевића речима да становници Тимока “себе називају Тимочанима, а на страни па и у литератури може се за њих срести назив Торлаци”.
Слично Станојевићу и Првановићу, и по Душици Живковић аутохтоно становништво околине Књажевца себе назива Тимочанима, а “неки их називају Торлацима”. Поред навода дефиниције Торлака коју је дао Вук Караџић, и претпоставке да је сточарско занимање овом становништву дало име (од речи тор), она каже да “сами Торлаци… објашњавају да је назив настао после храброг држања Књажевчана из Тимочке дивизије у бици из I светског рата на брду Торлак код Београда”.

Meni je indikativno da baš oni koji žive oko Timoka, lociraju vrlo mali prostor kao "torlački" (zapisano tek 1940. prvi put kao naziv uz naznaku "narod ne poznaje to ime"),i svoje ime izvode iz Torlačke bitke-a ne po torovima za ovce,, dok spekulacije udaljenijih teoretičara povećavaju taj prostor, te mi je logično da su sami sebe počeli da nazivaju tako kao odjek slavne pobede svojih predaka 1914..
U vreme Polit-biroa nije bilo uputno pominjati išta srpsko, pa verujem da se tad ovaj naziv maximalno proširio kroz celu bivšu gurgusovačku nahiju, posebno zato što su već imali problema zbog svađa dinastija Karadjordjević-Obrenović, toliko da su srušili "gurgusovačku kulu" koja ih je podsećala na to.

Ја сам пре пар година први пут био на брду Торлак, јер ми тамо живе пријатељи. Наравно, претпоставио сам како је име добило назив, па сам мало прошарао по интернету.

Има оваквих података:

• "Највиша тачка Београда (у ужем смислу), Торлак, је названа по Турчину којег су устаници скратили за главу 1806. године."
  Постоји и варијанта где су Торлаци из Књажевца одбранили овај крају у бици против Турака, па је по њима остао назив - ово што је Сребрена поменула.
• " Торлак је брдо за турским називом. Ова реч може да има два значења - по једном, означава разметљивца, док по другом представља неискусног, неуког младог човека. (Дарко Ћирић, кустос Музеја града Београда).
• "Није искључено да је и брдо Торлак, у даљој околини Београда, добило име по сврљишким Торлацима. Милан Милићевић је 70-их година прошлог века затекао у поменутим селима потпуно сачуван сврљишки говор, обичаје и ношњу (трвеље на главама жена, на пример)."
• Наравно, имамо и нашу реч тор, као једну од претпоставки.

Ево и једног краћег текста, преузетог са веб презентације Општине Бела Паланка:

Средње Понишавље, Шоплук и Торлак

Границе шоплука и торлака

У овај сегмент наглашавања граничног положаја средњег Понишавља се не полази са претензијама да се разматрано подручје и њено становништво сврста у одређену категорију етничке припадности, демографских феномена или дефинисане територијалне припадности. С обзиром, да се ради о уско стручној расправи, интересантној и недовољно истраженој области, оптерећеној својеврсним идеолошким, административним и другим видовима притисака, овде се неће улазити у те врсте расправа и истраживања. О томе постоји богата стручна литература која почиње са Цвијићем, преко бележака Милићевића и Каница, до савремених студија и стручних радова. Једина сврха овог осврта је, да се укаже, опет, на гранични положај средњег Понишавља и онда када су у питању појмови подручја Торлак и Шоплук.

Граница Торлака

Не улазећи овде у расправу о поузданости дефиниције Торлака, потребно је направити осврт на забелешке које су о томе оставили Милићевић, Каниц а касније Живковић.

Млади нараштаји у школском дворишту (Да ли су то торлаци или шопови?)

Не улазећи у расправе око теза о источној граници Торлака, постаје јасно од Милићевићевог двоумљења да је можда граница око Беле Паланке, па до савремених истраживања, да се источна граница ставља поново на развође Ђурђевопољске котлине. Само Живковићево померање границе са Сињца на Чифлик мало значи из више разлога:

1. Прво, растојање између Сињца и Чифлика је врло мало, око 5 – 6 км (што зависи које се тачке посматрају), а сам аутор примећује да „граница није оштра, пошто је нормално било родбинских мешања“.
3. Друго, Чифлик представља насељеничко место, које је постало управо од чифлика који је направио спахија Мирановца Алија-ага на земљи присвојеној од околних села, а чифличане је населио. Највећи број насељеника је управо из пиротског села Крупац – па су они по својој природи већ Торлаци.
5. Као већи проблем се поставља остали недефинисани правац подручја у правцу Буџака и Тимока.

Но без обзира на то, сасвим је јасно, да се још једном, у стручној литератури и у расправама, средње Понишавље појављује као гранично подручје, овог пута са Торлаком.

Граница Шоплука

На основу већ цитираних схватања дефиниција територија које покрива Торлак и Шоплук постаје јасна недефинисаност ових подручја. Данас, постоји већи број референци које се баве овим проблемом, па овде не би било сврсисходно расправљати о границама. Зато је потребно имати у виду став три најстарија и чини се најобјективнија истраживача (Милићевића, Каница и Цвијића), који су разматрана подручја препешачили и, како то каже Цвијић, изучавали – методом непосредног и посредног проматрања.

Дакле, користећи закључну реченицу предговора Ћирића за референцу „Торлак“ – „Као и у примеру Шоплука и назив Торлак није јасан“ оставимо то за друга истраживања. Овде закључимо да је Цвијић провукао границу његовог поимања територије Шоплука негде преко Понишавља.


Да кажем и то, да имам добре пријатеље у Књажевцу и да никад од њих нисам чуо ништа везано за Торлаке. Као што никада нисам успео да сазнам ко су заправо Торлаци, на које се људе то односи, у којим тачно крајевима живе, када и како је уведен тај назив и које је његово изворно значење (а и данашње).

 

[Slavan]

Цвијић није ни спомињао Торлаке, говорио је о Шопима, али само као културолошко-психолошком типу (не лингвистичком или етничком). кад смо код језика, колико падежа има бугарски књижевни језик?

Неки сматрају да је термин скован управо од лингвиста, да није термин, ни за области, ни за становништво. Ја мислим да у народном осећају и говору људи тих крајева (који су недефинисани и географски и историјски) не постоји назив "Торлак".

Бугарски има 3 падежа и, као изузетке, неке остатке некадашњег шестопадежног система.

 

[Hrastovnik]

Dobro je sto nasi pametni istoricari nisu uveli za narod i naziv solunci. Valjda zato sto nisu zivjeli u jednoj regiji kao ovi torlaci.

 

[Сребрена]

Дакле, користећи закључну реченицу предговора Ћирића за референцу „Торлак“ – „Као и у примеру Шоплука и назив Торлак није јасан“ оставимо то за друга истраживања. Овде закључимо да је Цвијић провукао границу његовог поимања територије Шоплука негде преко Понишавља.
Да кажем и то, да имам добре пријатеље у Књажевцу и да никад од њих нисам чуо ништа везано за Торлаке. Као што никада нисам успео да сазнам ко су заправо Торлаци, на које се људе то односи, у којим тачно крајевима живе, када и како је уведен тај назив и које је његово изворно значење (а и данашње).

Ја ћу да задржим мишљење да писци из тог краја (књажевачког) помињу назив "Торлаци" помињу тек 1940. и увек наглашавају "непознат у народу", што значи да је назив настао "кабинетски". Говорне разлике свакако постоје, и да је Вук К. могао да путује више својевремено, и да је боље познавао српски народ заиста, а не само преко бечких и пештанских извора, вероватно би то наречје (гургусовачко) прогласио још једним засебним..јер народ тог краја користи КВО уместо ШТО, ЗАКВО уместо ЗАШТО (Кажи ми , кво си данас радела?Закво такој?), ,користе "Врева " у смислу "говор" , имају неке симпатичне изразе као "окни ме после" (позови ме касније), вероватно су пре појаве мобилних звањем звали "чукање у прозорско окно")), и знам још ,да као и сви Тимочани свуда убацују "си" ( Да си погледам, да си купим, он си је сам себи невоља) као што у лужничком говору убацују "ги"...као и да у односу на говор који се чује са телевизије ("бандерашки"), они "воле да си вреве по нашки" , односно користе за своје наречје израз "нашки" као што Горанци користе израз "нашински".

Интересантно је да је Бранислава Божиновић (аутор Речника сродних речи српско-санскритских у три дела ) захваљујући свом пореклу по једном родитељу знала изразе из гургусовачког (назови "торлачког ") краја, сама то пише у коментарима Речника, и они су јој, као сачувани стари изрази, најближи санскриту. Ево неких примера тог говора из околине Књажевца ( копије су нажалост бледе ) преузетих из додатка књиге "Речник тимочког говора" Јакше Динића, издање САНУ ,Српски дијалектолошки зборник 34, Београд, 1988.

Spojler

 

[Slavan]

Ја ћу да задржим мишљење да писци из тог краја (књажевачког) помињу назив "Торлаци" помињу тек 1940. и увек наглашавају "непознат у народу", што значи да је назив настао "кабинетски". Говорне разлике свакако постоје, и да је Вук К. могао да путује више својевремено, и да је боље познавао српски народ заиста, а не само преко бечких и пештанских извора, вероватно би то наречје (гургусовачко) прогласио још једним засебним..јер народ тог краја користи КВО уместо ШТО, ЗАКВО уместо ЗАШТО (Кажи ми , кво си данас радела?Закво такој?), ,користе "Врева " у смислу "говор" , имају неке симпатичне изразе као "окни ме после" (позови ме касније), вероватно су пре појаве мобилних звањем звали "чукање у прозорско окно")), и знам још ,да као и сви Тимочани свуда убацују "си" ( Да си погледам, да си купим, он си је сам себи невоља) као што у лужничком говору убацују "ги"...као и да у односу на говор који се чује са телевизије ("бандерашки"), они "воле да си вреве по нашки" , односно користе за своје наречје израз "нашки" као што Горанци користе израз "нашински".

Интересантно је да је Бранислава Божиновић (аутор Речника сродних речи српско-санскритских у три дела ) захваљујући свом пореклу по једном родитељу знала изразе из гургусовачког (назови "торлачког ") краја, сама то пише у коментарима Речника, и они су јој, као сачувани стари изрази, најближи санскриту. Ево неких примера тог говора из околине Књажевца ( копије су нажалост бледе ) преузетих из додатка књиге "Речник тимочког говора" Јакше Динића, издање САНУ ,Српски дијалектолошки зборник 34, Београд, 1988.

Кад год да је настао, а то је у некој блиској прошлости, рекао бих, он суштински не постоји у народу. Само се питам зашто би настао "кабинетски" и ко би то могао да уради.

Па не знам да ли би се говор Књажевца могао прогласити засебним као такав. Нема ту неке велике разлике у односу на неке суседне крајеве, па и на Лесковац, рецимо (наводим Лесковац зато што је више удаљен, а углавном се сврстава у други дијалект). Користи се КВО, али се користи и ШТО/А, само зависи када. Некад и КАКВО (од тога је скраћено на - КВО). На југу се користи и КОЈЕ (Које радиш? За које/што ће ти тој?). СИ убацују у целој јужној и југоисточној Србији, исто као и ГИ (није то само на релацији тимочки-лужнички).

Јесте, воле да "вреве" (баш лепа реч), а воле и да "прозборе", наравно и да "говоре", а и да "поорате" по коју
Мислим да је највећа штета што Вук није више обилазио те крајеве, јер би нашао и неке наше старе речи које су могле бити уврштене у књижевни језик.

 

[Hrastovnik]

Crkva svetog proroka Ilije u Markovcu sagrađena je 1589, a osveštana 1590. godine. „Crkvu je osveštao mitropolit Aksentije u vrijeme svog boravka u Dalmaciji." (Milaš 1989, 212)...Vladika Simeon Končarević u svom ljetopisu kaže da je nedaleko od sadašnje crkve malo ka istoku postojala crkva brvnara koju su zapalili Turci. Nešto poslije paljenja manastira Dragović (1480), sišli su preko Kozjaka i posjekli narod kod stare crkve brvnare, koji se okupio na svetkovini, a crkvu su zapalili. Njena zvona su bacili u obližnji izvor Močilo.

Na crkvi i danas, vjerovatno kao jedinstven primjer na njenoj južnoj i sjevernoj fasadi, stoji isklesan mač, kao simbol stradanja,

zatim na južnoj fasadi bliže zvoniku je isklesan krst koji govori da su postradali hrišćani i pored njega cvijet koji govori da je većinom mladost postradala.

skorašnja slika,

Spojler

http://farm1.staticflickr.com/136/373743364_20d61aadf1_b.jpg

Izvini, ali tvrdnja da su mac, krst i cvijet spomenik stradalim hriscanima nije tacna. Ovo su ugradjenji stecci u zid crkve.

 

[Сребрена]

....У области Ћустендила (Велбужда) налази се чувена црква Спасовица коју краљ Стефан Дечански за успомену на крваву битку код Велбужда (1330. год.) подиже на месту на коме се он за време битке налазио са својим штабом. "

ПУТЕШЕСТВИЈЕ СРБСКОГ ЗВОНА СА ЦРКВЕ СПАСОВИЦЕ

У монографији Велбужда и околине (бугарског аутора Јордана Иванова) Црква Св.Спаса- задужбина Ст. Дечанског илустрована је овако:

Низ фотографија из блиског времена Спасовачке цркве у Николичеву (Николином селу) код Велбужда поставио је пре неколико дана Statler and Waldorf

... у време турског ропства црква је доста страдала, а Бугари су је 1913. потпуно срушили (јасно је и зашто)... њени остаци се данас виде на једном узвишењу (које се по цркви прозвало Спасовица) у селу Николичевци, северно од Велбужда. то већ прилично јасно указује где се битка одиграла.

http://pics.livejournal.com/medchurches/pic/000209w7/s640x480
http://pics.livejournal.com/medchurches/pic/00021p0s/s640x480

http://medchurches.livejournal.com/7928.html

На линку одакле је пренео фотографије помиње се податак да се данас око разрушене цркве окупља народ једном годишње, на Спасовдан, као и да је црквено звоно пренето у Велбужд/Ћустендил на кулу са сатом, као и да се на том звону налази натпис из 1429.године.

Едно местно предание казва, че камбаната от Спасовската църква била доне­сена някога в Кюстендил и покачена на градската часовна кула, именно камбаната, на която има словенски надпис от 1429 г.
http://medchurches.livejournal.com/7928.html

Наши извори помињу то звоно из 1429. као данас најстарије сачувано српско звоно са натписом на српском језику, али му је много тешко ући у траг.
Судбине српских средњевековних звона жалосне су- Турцима је сметала звоњава која се чула и на дан хода, а Аустроунгари су топили наша звона и од њих изливали топове.

По натпису на самом звону, поставио га је Србин-Војвода Радослав 1429. у Николичевском селу, на звоник задужбинске цркве Стефана Дечанског из 1330.г.

Бугарски извори, без обзира на покушаје да изврдају праву истину , не могу да избегну сведочење свог министра К.Јиречека да се ради о сербском војводи Радославу, за кога се зна да је умро 1436.године. То значи је овај део (који је од 1878.постао "бугарски") до половине 15.века био под српском управом.

Такође је непознато и да почетком 17.века српски ктитори (Јовица са женом Аном и сином Бошком) дарују Преображенску цркву у околини Велбужда,у селу Раждавица. , јер то говори о активно присутном српском живљу кроз 17.век на територији коју ће актери Берлинског конгреса поклонити свом пројекту званом "Бугарска".

Да се звоно пренето са Спасовачке цркве Дечанског чуло надалеко , сведочи већ помињани бугарски министар К.Јиречек у свом путопису , који пише да се Сахат- кула у турском Ћустендилу, осим што се истиче висином, истиче и јасном, звонким звуком звона која се, у мирним временским условима, преноси по целом Ћустендилском пољу.
Истовремено примећује да је претходно звоно ћустендилске Сахат-куле (пренето у Скопље, кад је наше донето овде..дакле размењено ) врло слабе јачине звоњаве.

Ћустендилска (Велбуждска) Кула са сатом, илустрација из 17.века

Још о неким српским звонима што се надалеко чују и њиховим натписима из књиге бугарског аутора:

Spojler

Кула са сатом у Велбужду под Турцима (Са`ат кулеси ) била је висока 25.метара, на квадратној основи 5*5 м, у три нивоа..вероватно је саграђена као одбрамбена кула а касније јој додат сат..... место где се налазила можемо да видимо на плановима Велбужда под Турцима у 17.веку

преузетим са
http://forum.boinaslava.net/showthr...A%F3%EB%E8-%E2-%C1%FA%EB%E3%E0%F0%E8%FF/page2

Кула је срушена крајем 19.века (после Берлинског конгреса) а где је сада звоно, не знам..архиве неког германског или бугарског музеја сигурно чувају ту тајну.

Срби и фалсификати у вези са њиховим живљењем

Spojler

Бугарски аутори воле да прећуте да се ради о српском звону, донацији српског војводе, скинутог са српске краљевске цркве (коју су срушили да не подсећа и не сведочи да је држава Бугарска 1878.г. са германским владарем створена на делу српске територије) па користе неке заобилазне термине као напр: "најстарији до сада познат натпис на звону у балканским земљама":

Бугари једноставно преведу запис Радослављевог записа на звону па пошто је сад натпис на блгарском језику, онда мора да је и ктититор Блгарин))
напр.овако покушају да изведу тај фалсификат, мешајући текст - да ли је реч о цркви у селу Николином (Николичеву) или св.Николи..

Един старобългарски надпис: „Сие звоно святому Николе в лето 6937 (1429 г.) по изволению Божию азь Радославь приложих”, върху бронзовата камбана на градския часовник, в историческия център на Кюстендил с мелодичния си тон всеки час ни връща към реликтите на културната памет на 80-вековния град и преклонението пред житието на свети Никола Чудотворец.

А у наставку текста већ се обрукају и открију да је у повељи Србина који је владао Бугарском под именом цар Константин – Асен Тих (1257-1277) потврђено да су у метохској вези црква Св.Николе у Колуши (код Велбужда) и црква Св.Ђурђа на Богородичином брду, поред реке "Сераве" (код Скопља)....а онда још сами себе разоткрију наредним податком, да је српски краљ Милутин у повељи овом манастиру око 1300.г. такође указао на Колушки храм код Велбужда...Ко има добре живце, то може да чита и пореди одавде..
http://www.nablyudatel.com/index.php?lastnews=yes&news_id=4634
Локација цркве Св.Николе приказана је на првој мапи- плану Велбужда под турском окупацијом.

Сви цитати и илустрације у овом посту су из књиге Јордана Иванова, Ћустендил ,Софија, 1906.г.

 

[Сребрена]

Родбина цара Душана Великог

ДРАГАШИ -ДЕЈАНОВИЋИ

С обзиром да је већи део задужбина Дејановића припао Бугарској, створеној 1878,г,, није чудо да се сада на њиховом терену налазе битни делови наше историје. Из помињане књиге Јордана Иванова, Ћустендил ,Софија, 1906.г. , сазнадох да је Константин Дејановић уствари брат Цара Душана ( од тетке) и да постоје фреске на којима је осликан са двоглавим хералдичким орловима на антерији.

Spojler

Што би наравно значило даље да је лепа Јелена Дејановић-Драгаш (1365-1450), удата за Манојла друг. Палеолога и мајка двојице византијских царева-
Душанова блиска сродница

ПОСЛЕДЊА ВИЗАНТИЈСКА ЦАРИЦА
Ово је (сл.друга) илустрација по цртежу из манускрипта ( дела св. Дионисија ) који се чува у париском Лувру:
http://2.***************/_54xZCvGSpWc/TDW7DhMAKZI/AAAAAAAAAxQ/3C9h0OOSY4Q/s400/jelena.JPG

"Може се рећи да су прве године живота принцезе Јелене... биле обележене непомућеном срећом и спокојством. Провела их је у утврђеном граду Велбужду где се у то време налазио очев двор. Град се уздизао на шумовитим планинским обронцима, изнад широке долине којом је протицала река Струма".

http://thelastbyzantineempress.blogspot.com/2010/11/blog-post.html
http://www.czipm.org/stevovic.html
http://forum.verujem.org/index.php?topic=16986.0

Још неки детаљи за будуће истраживаче о Велбужду:

на пример, у приказу града у време антике (када се Велбужд звао Пауталиа) промиче топоним СЕРБИКА у књизи бугарског аутора

и још, везано за порекло имена:

Spojler

 

[Milena 1987]

Potrebne su mi informacije o knjazevsko-serbskoj bandi. Mozete li mi pomoci? Pozdrav!

 

[Ројалиста]

Један чланак за Сребрену, из Српских илустрованих новина, крај XIX века:

 

[Сребрена]

Хвала, Ројалисто, на лепом приказу градачких звона и њихове бурне прошлости

ТАЈНЕ БРОНЗАНИХ ЗВОНА
.........Не постоје два иста звона, као ни две исте особе.......

"Najosetljiviji zadatak zvonolivca i najvažniji za preciznost akustičkog dijagrama jeste stvaranje takvog profila zvona koje će omogućiti da zvono ima, sa preciznošću od jedne osmine, unapred traženi glavni ton."... poznata je većina koraka u izgradnji složene konstrukcije kalupâ, pomoću kojih se zvono izliva u pesku. Prvo se pravi jezgro sa glinenim slojem, zatim veštačko zvono, pa takozvani kaput. Potom se ruda bakra topi na temperaturi od 1300 stepeni Celzijusa, u nju se dodaju kalaj i druge primese, a ova smesa se hladi do 1080 stepeni i posle 10 minuta uliva u pripremljeni kalup.
- Никола Бура, аутор књиге "Звона кроз историју"

Још увек је недовољно познат звоноливац два звона , од којих се прво чува у париском Лувру, а пронађемо је у Мелнику, градићу који је током средњег века био на територији Немањића и њихових сродника и сународника .
Натпис на првом свакако открива ту тајну, као и у случају велбуждског звона.
Бугарски текстови преносе да је натпису звона забележен деспот "Алекса" године (отприлике између 1211. и 1217.године ) и да звоно дарује цркви Св.Николе (Мирликијског) ..Десило се то у време владавине Стефана Првовенчаног- тадашњег Великог жупана Србије, значи у време пред крунисање (1217).
Папски архив садржи једну несумњиву потврду овог догађаја: (у регистру за месец март 1220. године унесено је писмо Стефаново )
„Stephanus, dei gratia rex coronatus”

Приближно читање натписа:
"Бакарно звоно- дар деспота "Алексеја", словенског верника ."

Његова титула и територија Мелника имају везе са старим топонимима средњевековне Србије, у којој су Мелник окруживале Деспотске планине, које ће Турци после опсаде, превести као "Деспот даг", а после 1878.кад аустријско-унгарска властела поклони тај део новоствореној држави "Бугарској", промениће опет име- у Родопе. Бугари крију овај претходни назив "Деспотске планине", али ипак пишу да је река добила име "Доспат" по њему.
Срећом постоје старе карте:

ово је исечак са дигитализоване карте из 1796.године бр. V 51.935/ 22 са сајта чешког историјског архива мапа
Karte von dem Oschmanischen Reiche in Europa -- Nach D' Anville, Schmidt und Santini Neu verzeichnet herausgegeben von Franz Joh. Jos. von Reilly ; Jos. Stöber sc...Wien : zu finden im von Reilly'schen Landkarten und Kunstwerke Verschleiss Komptoir, 1796
http://mapy.vkol.cz/mapy/v51935_03.htm



Постоји повеља Деспота "Алексе" за манастир Св.Богородице (Св.Зоне) у околини Мелника у којој се манстир назива "деспотским и царским" , оригинал се налази у Ватопедском архиву на Св.Гори хиландарској ,,, а помиње се и у каснијим српским повељама (1393. у повељи Константина Драгаша).

Spojler

Bugarski ministar K.Jireček ne pominje ovog despota iz 13.veka , već samo onog poznatijeg i poznijeg -iz 14.veka,-Uglješu Mrnjavčevića
След Асеновата смърт... Когато сръбското царство се усили, цяла Македония става достояние на Душана. По неговата смърт царството му се разпокъсало и в Мелник и Сяр виждаме един самостоятелен княз — деспот, Йоан Углеш. (К. Иречек, пос. съч. стр. 417.)

На бугарским сајтовима пишу да је манастир Св.Николе вероватно подигнут у 11. или 12.веку на брду које и данас називају Св.Никола, а да се Деспотов дом налазио у близини, јужно од Мелника.
http://www.melnik-bg.eu/15-bg-sightseeings.php

Рушевине Деспотове Тврђаве у околини Мелника, окружене Мелнишком реком

Дародавац звона-Деспот је живео у време крсташког похода Хенрија из Фландрије (рођени брат и наследник Балдуина првог) који се (ако је веровати блгарским наводима) ородио са Немањићима, узевши Калојанову ћерку за другу жену (значи, праунуку Немањиног рођеног брата)...а такође је ћерку Изабелу (недуговечну) из првог брака удао за Деспоту "Алексу", дародавца звона.
http://bg.wikipedia.org/wiki/Хенрих_Фландърски
http://en.wikipedia.org/wiki/Alexius_Slav

Орођивање Немањића са породицама крсташких ратника свакако је последица блиских сродничких веза између самог Стефана Првовенчаног и породице (идејног творца Четвртог крсташког похода-) млетачког дужда Енрика Дандола, јер Стефан жени његову унуку Ану

Деспотова задужбина -Богородичина црква Спилеотиса ( црква Св. Зона) у крилу Деспотских планина, на источном делу брда Св.Никола

Манастирът е известен благодарение на грамотата, издадена от деспот Слав през 1220 година. В нея манастирът се споменава като "деспотски и царски".
Радио је до половине 19 .века активно , а сматра се да је престао са радом тек у току Првог Светског рата.
Име "Св.Зоне" или "Богородичин појас" носи тек у каснијем периоду, од краја 17.века.
http://www.melnik-bg.eu/16-bg-sightseeings.php

После пада Цариграда и промене међународних околности, осигурао је савезништво са тадашњом најмоћнијом силом у Источном Средоземљу и непомирљивим непријатељем Угарске - са Млетачком републиком. Стефан је у то доба склопио и друга савезништва потврђена породичним везама:
кћерку Комнину удао је за моћног суседа - рабанског великаша Димитрија, сина Проганова. Једну сестру удао је за епирског деспота Манојла Анђела.
А сина Радослава, свог наследника, оженио је кћерком тада најмоћнијег балканског владара - солунског цара Теодора Анђела.

Друго мелничко звоно, из 1270.године, везано је за цркву Св.Михаила, а ктитор је још увек непознат
Na ovoj fotografiji je negativ, slova su "naopako".

Приближно читање:
"Боже, звоно за помињање твог раба Те.д.м за арх.михајла у Мелнику, постваљено у ввреме Михајла Палеолога и новог Константина месеца марта, индиктиона 13ог, године 6778 од стварања света" (1270.г.)

Године 1270., Србијом и Рашком влада Урош Први, најмлађи син Стефана Првовенчаног и Ане Дандоло (унуке идејног покретача Четвртог крсташког похода )... Урош Први је на власти остао више од тридесет година (1243 — 1276),а ступио је на престо после смрти своје браће по оцу, владара Радослава (умро око 1236.) и Владислава (умро око 1269.)

За опширније читање
http://uniquebulgaria.blogspot.com/2008/06/blog-post_28.html
http://reocities.com/SoHo/veranda/7580/is36.html
http://bg.wikipedia.org/wiki/Мелник
http://www.politikin-zabavnik.rs/2006/2819/01.php

Današnji toponimi po "Despotu": grad, oblast, reka i jezero

Spojler

http://en.wikipedia.org/wiki/Dospat_Dam
http://en.wikipedia.org/wiki/Dospat_(river)
http://en.wikipedia.org/wiki/Dospat
http://en.wikipedia.org/wiki/Dospat_Municipality

Има, значи, више српских звона која више никоме не звоне.

ПУТЕШЕСТВИЈЕ СРБСКОГ ЗВОНА
По натпису на самом звону, поставио га је Србин-Војвода Радослав 1429. у Николичевском селу, на звоник задужбинске цркве Стефана Дечанског из 1330.г.
http://img814.imageshack.us/img814/2781/zvonoustendil.png

 

[Сребрена]

Из путописа Виктора Грегоровича, руског филолога, по европској Турској (Очерки путешествия по европейской Турции. 1877)
сазнајемо да је манастир С.Николе Мирликијског у Мелнику задужбина српског краља Св.Јована Владимира
-податак који никад и нигде није анализиран код српских историографа.

Город Меленик, сжатый хребтами Перина,.... Монастыри, один во имя св. Николая, построен будто бы Иоанном Владимиром и расписан, как сказывают, Панселином, другой во имя Таксиарх Гавриила и Михаила заключает лишь одну греческую рукопись, третий во имя Успения Божией Матери и называемый speleion, принадлежит святогорской обители, Ватопеду.

http://ru.wikipedia.org/wiki/Григорович,_Виктор_Иванович
http://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Bulgarien/XIX/1840-1860/Grigorovic/pred.phtml?id=2230

Из путописа Васила Кинчова (Пътуване по долините на Струма, Места и Брегалница. Битолско, Преспа и Охридско 1894, Софија, 1970)
сазнајемо да се изнад града налазио "Кључ". узано северна капија ..одакле се пењало према манастирима Св.Спаса,Св.Николе и Св.Харалампија.У савком јебио само по један манастир ..У цркви је пуписац нашао две иконе са српским натписом у којиме је писалои ко их је подарио.Нажалост, белешке путписца са преписом истих, нестале су му.
http://www.promacedonia.org/vk_1/vk1_a_9.html


Топонимију Мелника и околине истраживао је Михаило Ст. Поповић у студији, (издању Аустријске Академије наука из Виене 2008.г., на немачком језику: Zur Topographie des spatbyzantinischen Melnik , са крајњим закључком да се први пут име у овом виду појавило записано крајем 12.века као део области Загорје ....и да 15 села у околини и сам Мелник континуирано трају од тада до данас,док се за осталих 8 села то не може потврдити.
http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0584-98881047247P

Prema arheološkim istraživanjima, stambeni delovi grada su činili uzvišenje Svetog Nikole, centar srednjovekovnog Melnika,
http://www.panacomp.net/bugarska?s=bugarska_melnik
Положај брда и задужбине Јована Владимира у односу на данашњи Мелник

Spojler

Ruine manastira - zadužbine Sv.Jovana Vladimira u Melniku, manastir "Sv.Nikole" kome je Despot iz vremena Stefana Prvovenčanog podario zvono.
Crkva je imala belu kulu visine 15-16 metara, mišljenje je današnjih bugarskih arheologa.

Сматра се да је манастир функционисао и под Турцима све до краја 19. века, да се ту налазила митрополија до краја 18.века , и да је коначно срушен 1929.године
http://s39.radikal.ru/i085/0904/87/e3bd95a13d24.jpg

Početkom 11.veka (verovatno vreme zidanja manastira od strane Jovana Vladimira ) tvrdjava u Melniku je sigurno ostala neoštećena u sukobima i ratovima izmedju Vasilija "Bugaroubicе" i Samuila, који су достигли врхунац 1014.године.....
http://books.google.rs/books?id=gUc...wAQ#v=onepage&q=Melnik Jovan Vladimir&f=false

S obzirom da je Samuilov sin 1015., na prevaru uspeo da ubije Jovana Vladimira, odsekavši mu glavu na crkvenim vratima..a znamo da ga je pozvao na lažni dogovor u crkvu u Преспи , ostaje pitanje da li se taj susret desio заиста у тој цркви или некој другој???

.........Не постоје два иста звона, као ни две исте особе.......
Бугарски текстови преносе да је натпису звона забележен деспот ... у време владавине Стефана Првовенчаног...имају везе са старим топонимима средњевековне Србије, у којој су Мелник окруживале Деспотске планине, које ће Турци после опсаде, превести као "Деспот даг".

.

Остаје и питање ко је заиста Деспот ових планина , који српски син царске лозе ?

О путописцу В.Грегоровичу

Остали линкови

Spojler

http://www.vostlit.info/Texts/Dokumenty/Bulgarien/XIX/1840-1860/Grigorovic/text4.phtml?id=2235
http://www.travel-pictures-gallery.net/bulgaria/bulgaria-0010.html
http://www.panoramio.com/photo/43808570
http://www.melnik-bg.eu/
http://www.melnik-bg.eu/7-bg-sightseeings.php
http://pochivka.com/carkvi/n75-11870-Църквата_Свети_Никола_в_Мелник

 

[Сребрена]

Српски часовници из средњег века су темељно уништени, као и звона, од којих су били ређи, и ни један није сачуван. ..Остаје још и питање које израдио часовник на двору деспота Стефана ,,чија су се звона чула на дан хода?”.

Уметност бата, звона и одзвона

Мало је данас сачуваних звона, јер су Турци прво звона скидали, да утихне храм, да му ишчупају језик. Звона су била најгласнија и увек су прва страдала. Како је која војска пролазила овом нашом несрећном земљом, тако су звона страдала, исто као и народ и цркве.
Тајне заната су у малим стварима... Звук звона неће бити добар ако се легура меша кашиком направљеном од брезе. Такође, звук ће зависити и од атмосферских прилика. По сувом времену он је јак, када је влажно онда је тиши, када је хладно а дан је ведар звук се лако шири, док је кад пада снег пригушен. Зато народ каже да ако се звук звона чује јасно зима ће бити хладна, а лето топло, а ако се чује пригушено лето ће бити кишно, а зима снежна.

1832.године је укинута забрана о употреби звона..кад су по наредби Кнеза Милоша почела да звоне.."људи су плакали од среће, знали су да је Турцима одзвонило.''
Више деценија потом, Аустријанци су односили српска звона...

Spojler

U međuvremenu, zvona su tokom Prvog svetskog rata skidana i sa crkava na teritoriji Habsburške monarhije. Tako u Letopisu grada Vršca štampar i knjižar Milan Petko-Pavlović beleži skidanje zvona sa crkve Svetog Nikole u jesen 1917: "22. oktobra u pola jedan po podne zvonilo je oprosnicom jer su ih odma poskidali Madžari i Austrijanci da ih upotrebe za livenje topova. Najveća zvona gore na tornju razbijana su i dole parče po parče bacana. Samo su jedno malo zvono ostavili, a u maloj crkvi ostavili su pretposlednje veće zvono. Zvona im nisu bila od koristi jer su topovi od zvona livani samo mogli izdržati tri pucnja i razbiju se. Ja sam sva zvona vidio na poljani kod Đera, još su ostala nedirnuta, pa bar da su svako zvono opštinama natrag poslali, tu bi se bili proslavili, ovako nami štetu načinili, a sebi nikakve koristi doprineli. Naši su momci sada na sve strane u bojevima

Код Врањине у околини Скадра нађено је звоно са урезаном годином настанка-1306.г.
Међу најстаријим српским звонима (као она у Мелнику) позната су и Родопова звона (звоноливац Родоп излио за властелина из околине Пећи) из 1432. године....као и звоно са натписом на српском језику из 1429. године, (било је на звонику задужбине Стефана Дечанског у околини Велбужда.)

Родопово звоно iz 1432.g., Звоно из Пећке патријаршије 1766., и нека друга

ПУТЕШЕСТВИЈЕ СРБСКОГ ЗВОНА СА ЦРКВЕ СПАСОВИЦЕ

Хвала, Ројалисто, на лепом приказу градачких звона и њихове бурне прошлости
ТАЈНЕ БРОНЗАНИХ ЗВОНА

zvono sa karlovačke gimnazije
http://www.dnevnik.rs/sites/default/files/karlovacka_gimnazija_04_fbakic.jpg

Zvona se izlivaju od bronze. Tačan sastav takozvane zvonovine razlikovao se u zavisnosti od radionice, ali je uobičajeno da se ova bronza lila sa 78 odsto bakra i 22 odsto kalaja. Zvuk nastaje kada bat udari u telo zvona koje počinje da osciluje šireći u okolni vazduh mehaničke talase. Pored osnovnog tona, udarom u zvono može se ostvariti još oko 50 drugih pratećih tonova.... Razlikuju se dve vrste zvonjave – istočna, sa odzvonom, i zapadna, pri kojoj se zvono umiruje sa svakim udarom. ..Prvo se pravi jezgro sa glinenim slojem, zatim veštačko zvono, pa takozvani kaput. Potom se ruda bakra topi na temperaturi od 1300 stepeni Celzijusa, u nju se dodaju kalaj i druge primese, a ova smesa se hladi do 1080 stepeni i posle 10 minuta uliva u pripremljeni kalup.

Звоноливци Поповићи

Spojler

Početak rada ove čuvene livnice vezuje se za 1797.godinu, kada je iz Šavnika, s obronka Durmitora, momak Jevrem Popović krenuo za Vićencu da uči zvonolivački zanat od italijanskih majstora....Potom je bio u Francuskoj, u Dižonu, da tamo savlada i zanat livenja topova. Zna se da je 1806. godine u Sremskoj Mitrovici (tadašnja Austrija), za Karađorđa izlio prvi srpski top, koji nikada nije opalio, ali je od njega kasnije napravljena kruna za kralja Petra. Od tada lije topove za ustanike sa sinom Avramom. Godinu dana kasnije, ispod Kalemegdana, Jevrem Prvi Popović izlio je i prva tri zvona....Gde se crkva gradila, tamo je i cela porodica živela. Firma je prvi put protokolisana 1832. godine u Jagodini. Tako se tajna zvonolivenja sačuvala više od 200 godina, prenoseći se sa kolena na koleno. Ne samo da su prenosili tajnu livenja već i imena, pa je tako Avram preneo na sina Jevrema, Jevrem na sina Stanislava, a Stanislav na sinove Jevrema i Živojina, Jevrem na sina Stanislava, a Stanislav na sina Jevrema...

Највеће звоно одливено у Ливници је од 5000 кг и налази се у Уљми код Вршца одакле су га Аустријанци однели 1916 год.
Ливена су звона за много цркава у бившој Југославији како за православне тако и за католичке цркве.
Ова ливница излила је преко 3000 звона која се сваког дана оглашавају са звоника православних храмова широм Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Словеније, Македоније, Грчке, Канаде, Аустралије, Америке, Шведске...

Američka kompanija za nekoliko minuta zgazila je imovinu porodice slavnih srpskih zvonolivaca.
Učesnici u ovoj zaveri i rušilaštvu bili su jedan britanski državljanin, Lev Morozov, jedan Amerikanac, Greg Tobijas, i Aleksandar Zavišić.
Poslednjeg dana avgusta 2007. godine, u 5 sati ujutru, sa četiri bagera i obezbeđenjem od stotinak jakih momka iz privatne firme, počeli ...da ruše i uništavaju imovinu koja je sticana i čuvana više od 200 godina.
http://www.livnicazvona.com/1/index.php?option=com_content&view=article&id=47&Itemid=29
http://www.livnicazvona.com/1/index.php?option=com_content&view=article&id=50&Itemid=56
http://www.ivonazivkovic.net/LIVNICA ZVONA.htm

1853.звонолије браћа Бота рекламирају сами себе:

"Dolepotpisani kao zvonolivci preporučuju sebe pravoslavnim obštinama radi livenja mali i veliki zvona, koja, pored umerene cene, blagoglasna, po novom vkusu, iz dobrog materijala sastoeća liti obećavaju. Na to reflektirajuće se obštine nek izvole na braću Botta zvonolije u Vršac adresirati."
Ispod oglasa, objavljen je i potpis "Braća Botta, zvonolije",

До XV века на Косову и Метохији је звонило 1.300 звона...
Нечујна хвостанска звона

Inspirisala me srednjevekovna priča iz Metohije o dva zvona. Jedno je bilo posvećeno Bogorodici — kad bi zazvonilo sa visa gde je bila crkva Bogorodice Hvostanske, čulo se na daleko, i toj zvonjavi bi se odazivala zvona svih srpskih crkava iz Metohije... Na drugom zvonu je bio izliven lik Svetog Nikole... Zvona su poznata u nauci kao Rodopova zvona, po srpskom velikašu koji ih je poklonio, jedno Mitropoliji Hvostanskoj i drugo Hramu svetog Nikole. U najezdi Turaka, Srbi su ih skinuli sa zvonika i zakopali. Vekove su zvona provela pod zemljom. Jedno je danas u riznici Pećke patrijaršije, drugo je ruski konzul Jastrebov otkupio od čobana, koji su ga slučajno pronašli, i poklonio ga Srpskoj akademiji nauka; danas je u Narodnom muzeju. Rodopova zvona vekovima nisu zazvonila, sumnjam da ćemo ikada čuti kakav im je bio zvuk...

Najzad, postoji i ona priča o zvonima iz Manastira svetog Marka, kraj Prizrena, koja su livena čak u Kijevu, a manastiru ih je poklonio Sima Igumanov Prizrenac. Kabaši, šiptarski fis koji se naselio u dolinu Prizrenske Bistrice, skinuli su zvona i bacili ih u ponor nad kojim se manastir diže. Zamišljao sam taj zvuk zvona "koja se kotrljaju", pre nego što zauvek zaneme...
Nečujna zvona za mene su postala simbol Kosova i Metohije.

http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=42.0
https://docs.google.com/viewer?a=v&...ytAcZ9&sig=AHIEtbRD9-BDwUnrdVDagYTgZEYELzwoDA
http://www.vreme.com/cms/view.php?id=467020&print=yes
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/912/tekst/srednjovekovni-kulturni-i-verski-centri/print/lat
http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Sve-sve-ali-zanat.lt.html
http://www.rastko.rs/kosovo/pecarsija/umetnost/riznica.html

 

[Сребрена]

Stariji Beograđani još uvek potez od Žagubice do kraja Novog groblja zovu Vladanovac
О њему има прича и прича...само још ниједна улица не носи његово име

ВЛАДАН др. ЂОРЂЕВИЋ

Vladan Đorđević (1844-1930) - lekar, i to hirurg, ali i predsednik Vlade u vreme Aleksandra Obrenovića, kao i ministar prosvete, vera i privrede, ali je isto tako bio i gradonačelnik Beograda, i to onaj koji je uveo gradski vodovod i kanalizaciju, uličnu rasvetu, sredio Savski kej (Savamala), sa Tašmajdana izmestio groblje na svoje imanje (otud naziv Novo groblje iako je poprilično staro), kaldrmisao ulice, sredio da grad bude mnogo čistiji... Bio je i diplomata - poslanik u Atini pa u Carigradu, današnjem Istanbulu. ..
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892.

Posle Majskog prevrata vraća se u Srbiju, ali naviknut da svakom skreše u brak, dopao je i zatvora. Još jednom je bio u zatvoru, od 1915. do 1918, kad je bio interniran negde u okolinu Beča.

Kada su Austrijanci 1915. ušli u Beograd, neki njihov žbir, po zlu upamćeni Vitman, obratio mu se kad su ga doterali u logor, rečima – “Ko si ti?” “Ja sam doktor Vladan, bivši predsednik srpske vlasti, član Srpske akademije nauka, komander raznih, pa i austrijskih ordena, srpski pukovnik i kraljevski pruski sanitetski poručnik u rezervi… A ko si ti, bitango?”, odgovorio mu je kočoperni starac. Internirali su ga u okolinu Beča, a u Beograd se vratio 1918

U Istanbulu sam u muzeju videla fotografije sa venčanja Mare Đorđević - htedoh da padnem u nesvest: ceremoniju predvode tri grčka patrijarha! I sam sultan Abdul Hamad prisustvovao je svadbi! Bilo je poznato da ga je sultan obožavao, a i zet je bio poznati bankar, pa nije ni neobično što je sve bilo velelepno. Svadbeni ručak ličio je na Vaseljenski sabor, onako u društvu carigradskog, antiohijskog i jerusalimskog patrijarha.

Ako bi pohvalio neko jelo u restoranu, ceo Beograd tamo je odlazio da jede.
Iščačenja nogu i ruku nameštao je na licu mesta, za tili čas, i to je zvao - peglanje. Ponekad bi se i nasred bala prihvatio posla.
I kralja je poterao u Hilandar (prvi ga posetio posle srednjovekovnih vladara), preuzeo Miroslavljavo jevanđelje da bude u muzeju (jedini je znao da je reč o nacionalnom blagu), a u povratku su svratili na Zlatibor, pa je rešio da i tu počne da gradi...

Osnovao je i prvu Narodnu kuhinju za beskućnike. Imao je plan i za starački dom.
Da se ne zaboravi, osnovao je i Srpsko lekarsko društvo!
...зачетник је Београдског друштва за гимнастику и борење...био је први управник "Пастеровог завода"
Pokrenuo je i časopis Arhiv, koji izlazi i dan-danas! Takođe, jedan je i od osnivača Crvenog krsta u Srbiji!
Izdavao je važan časopis Otadžbina od 1875. do 1892. godine., о свом трошку...

Ipak, meni je najzanimljivija pričica o časopisu Otadžbina koji je o svom trošku izdavao sam Vladan Đorđević. Da bi nekako skrenuo pažnju javnosti na njega, pozvao je Đuru Jakšića, koji je bar po oštrom jeziku i kočopernosti bio tako sličan Đorđeviću, mada nije i po veštini da nešto praktično postigne, pa mu u kafani Dardaneli (na mestu današnje Palate Albanija) ponudio sledeći posao: "Gospodine Jakšiću, mnogo sam se istrošio, nemam para da vam platim, ali 'ajde vi meni da napišete neki stih koji će biti zaglavlje tog novog časopisa, onako nešto da bude jako, i da u svakom Srbinu probudi ponos. A ja ću vam platiti ovaj ručak." I tu, za kafanskim stolom, za nekih desetak, petnaestak minuta, na afiši kafanskih novina, napisa Jakšić svoju čuvenu Otadžbinu. Bez prepravki, bez mnogo mozganja, direktno iz duše i srca. Posle jela koje je dobro došlo Jakšiću golom kao pištolj, Đorđević je deo novina pocepao i odneo u štampariju. A na tom papiru: "I ovaj kamen zemlje Srbije, što preteć nebu dere kroz oblak..."

Voleo je Dubrovnik naročito stoga što je u taj grad kao oslobodilac prvi ušao njegov sin Milan.
Naravno, učestvovao је u svim ratovima koje je Srbija vodila.

..., а њихови последњи вапаји за помоћ да остану Србљи још увек су скривени по архивама.
О насилно бугаризованим Србима
На основу укупно 101 (сто и једног) прилога из историјске монографије,
http://books.google.rs/books?hl=sr&id=g3JMAQAAIAAJ&q=не+могу+преболети#search_anchor
http://books.google.rs/books?id=2LVBAAAAYAAJ&q=Видин&hl=sr&source=gbs_word_cloud_r&cad=6

Део архивског материјала петиција и писама Срба са територије које су данас Бугарска и Македонија, објавио је, преведене на енглески, заједно са непотпуним списком Срба убијаних од 1881.зато што неће да се "побугаре", Владан Ђорђевић у публикацији "Македонија":
http://www.archive.org/stream/macedonia00orevrich#page/252/mode/2up

Цео текст из додатка књиге В.Ђорђевића са преведеним документима и пописом српских задужбина:

Spojler

О др-Ђорђевићу
http://miljalukic.blogspot.com/2010/09/vladan-orevic-beograd-21.html
http://www.archives.org.rs/42443e43...-40243e44045243543243845b430-412402-1844-1930
http://sh.wikipedia.org/wiki/Vladan_Đorđević
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/t2392-dr-vladan-orevic

 

[Hrastovnik]

I tako je nadgrobni spomenik zavrsio u zidu pravoslavnog hrama. Sa groba ukrasti covjeku spomenik, uz to i dio kulturno-istorijske bastine, pa ga ugraditi u hram zaista je djelo "velike poboznosti". Uz sve to potpisali su laz za istinu tvrdeci posjetiocima i citaocima ovo: "...zatim na južnoj fasadi bliže zvoniku je isklesan krst koji govori da su postradali hrišćani i pored njega cvijet koji govori da je većinom mladost postradala." Grehota i sramota sta se radi propagande radi. Velika grehota i velika sramota sta se sve radi propagande radi i zamlacivanja naroda!

Izvor: http://www.dalmatinskokosovo.com/contentshow.aspx?showcontent=svilija

Stecak br. 2 ima isti motiv kao stecak ugradjen u zid pravolsavne crkve u Markovcima kod Benkovca (crtez je iz knjige M.Wenzel "Ukrasni motivi na steccim" Biskupija Knin, str.171). Da li se radi o stecku sa crteza, samo sa otklesanim macem, nisam siguran.

 

[Statler and Waldorf]

захваљујући колеги, нешто о српском културном наслеђу и чувеној породици Деспић из Сарајева:

Spojler

[/SPOILER]

 

[Сребрена]

Гробови осам хиљада српских ратника на тлу некадашњег Дринопоља

ЈЕДРЕНЕ 1913.

Битка за Једрене била је дуготрајна опсада Једрена, некада главног града Турске Империје и важног административног центра. Као такав је био добро утврђен од стране немачких инжењера, који су већ једно време снабдевали и увежбавали турску војску. Опсаду Једрена је знатно потпомогла српска II армија Степе Степановића, са око 50.000 војника, који су били послани на молбу Бугарске. Разлог је био и у томе што Бугари нису имали тешких опсадних топова, већ само Крупове топове 75 мм...

Jedrene 1913. puno vojnika i sajkaca. Vojska koju je Srbija ispratila s pjesmom, i pogacama, i cvijecem na vrhovima pusaka. I trecepozivci su isli kao na svadbu i pjevali: "Je sam li ti Je-lane..."Bugarska komanda slala je svakog dana depese: "Utre ste padna Odrine", a Sukri-pasin asker se na kraju ipak predao Vojvodi Stepi.
(Зуко Џумхур)

Након Лондонског споразума биле су организоване посете гробова палих српских војника код Једрена, та су била у селу Кадикеј. Очеви и мајке су запрепашћено установили да су Бугари променили (побугарили) сама презимена, која су била уписана на крстове палих борац (Јаша Томић: Рат у Маћедонији и Бугарској, стр. 75)

Tursku vojsku su obučavali i snabdevali Nemci, njihovi inženjeri su utvrdili Jedrene, pa Bugari nisu mogli da osvoje grad. Pozvani su Srbi u pomoć, Druga armija pod komandom Stepe Stepanovića. Srbi su počeli trodnevnu artiljerijsku pripremu napada uz pomoć svojih haubica. Odmah su pali odbrambeni šančevi a Turci se dali u bekstvo. Komandanta Jedrena, Turčina Šukri-pašu, sa celim štabom, uhvatio je u Hadarlaku major Milovan Gavrilović.

Posle povlačenja srpske vojske, "u znak zahvalnosti", Bugari su oskrnavili groblje srpskih ratnika. Na krstovima su srpska imena pobugarčena!

Песма ЈЕДРЕН ГРАДЕ