Говориш неистину
2000-извор Димитрије Љотић-"наша борба"
Прекини да измишљаш.
ОТКРИВАЊЕ ЧЕТНИЧКОГ ПЛАНА
После неуспелог покушаја да поврати село Каран, поручник Филиповић је 31. октобра затражио додатно појачање од капетана Игњатовића. Овај је, међутим, још при слању своје прве чете, 29. октобра, решио да на комунистички напад на Каран одговори противнападом на њихов главни штаб у Ужицу. Начинио је план о једновременом нападу на Ужице са све четири стране и отишао на Равну Гору по одобрење. Према сведочењу капетана Милорада Митића потпуковнику Сергију Живановићу, писцу књиге "Трећи српски устанак", у Дражином одсуству Игњатовићев план одобрава Драгиша Васић, а Дража је потом дао сагласност.12) Али, тешко је веровати да Васић није телефоном консултовао Дражу пре него што је одобрио Игњатовићев план. Ово тим пре, јер у Игњатовићевој заповести за напад на Ужице пише да се заповест издаје "на основи наређења команданта четничких одреда југословенске војске"13), тј. пуковника Драже Михаиловића.
План капетана Вучка Игњатовића састојао се у следећем:
- са севера напада Рибашевински четнички одред, снаге 400 људи
- са истока напада Пожешки четнички одред, снаге 1.600 људи
- са југа, из правца :ајетине, напада Златиборски четнички одред (без једног дела) потпуковника Андрије Јевремовића, снаге 700 људи
- са запада, из правца Кремне, нападају три сеоске чете (из села Кремна, Мокра Гора и шљивовица) из састава Златиборског четничког одреда, снаге 250 људи.
Дакле, план је предвиђао ангажовање укупно 2.950 четника, искључиво из јединица које су се налазиле у непосредној близини Ужица.
Координацијом плана руководио је капетан Милорад Митић из четничке команде Ужица. Митић је 30. октобра позвао у Ужице потпуковнике Андрију Јевремовића и Сретена Страњаковића и саопштио им детаље. Следећег дана, такође у четничкој команди Ужица, Митић позива на састанак потпуковника Сретена Страњаковића, мајоре Манојла Кораћа и Сретена Рогића, поручника Десимира Рогића, потпоручника Светислава Никачевића, као и писаре Станишу Дебељевића и Вељка Мијушковића. Саопштава им "да има да се 2. новембра у 4 часа ујутру изврши напад на Ужице, исто заузме и партизански штаб ликвидира. До 1. новембра увече, извршити све припреме и одреди да у току ноћи приђу што ближе Ужицу ради извршења задатка". Али, комунисти су сазнали за овај план још претходне ноћи. Потпуковнику Сергију Живановићу, капетан Милорад Митић није желео да каже како су комунисти открили тајну, већ је рекао само ово: "Једна особа у једној кући у Ужицу у току ноћи 30-31. октобра поверила (се) домаћинима и не сумњајући да су они симпатизери партизана".14) :им су сазнали за четнички план, комунисти предузимају противмере. Најпре у Ужице довлаче још једну јединицу, Ибарску партизанску чету. Истог дана, 31. октобра, хапсе потпуковнике Андрију Јевремовића и Радоја Панића. Без ове двојице високих официра, а не знајући шта је са њима, Златиборски четнички одред није ни кренуо на полазне положаје. Кренула је само група потпуковника :еде Захарића, али је партизани предвече 1. новембра нападају у маршевском поретку, код Биоске, и враћају натраг.
Не знајући да је план за напад на комунистички главни штаб откривен, поручник Стојко Филиповић 1. новембра силази у Ужице, где и он бива ухапшен. Wегови четници ипак сазнају за хапшење, као и за план, па команду над Рибашевинским одредом преузима наредник Недељко Вукић и одмах креће према Ужицу. Око 16 часова његови четници потискују Драгачевски партизански батаљон из Карана, али како овоме долазе у помоћ делови Ужичког партизанског одреда, Рибашевински четнички одред је принуђен на повлачење у Рибашевину.
Тако су комунисти онемогућили напад са три стране. Остала им је само једна, пожешка, на коју у ноћи између 1. и 2. новембра упућују све своје снаге.
ЗАПОВЕСТ КАПЕТАНА ИГЊАТОВИЋА
Капетан Вучко Игњатовић, рачунајући и на Златиборски и на Рибашевински одред, то јест да ће напад уследити са све четири стране, као што је и планирано, 1. новембра у 17 часова издаје заповест за напад на Ужице у зору следећег дана. У овој својој заповести, капетан Игњатовић поред осталог каже:
"...У другу врсту тих јединица, у тако зване партизанске или народно ослободилачке одреде ступили су они људи који су под видом борбе против окупатора тежили да прикривено спроведу у дело своја политичка начела и пре него што се борба са непријатељем оконча. Ти људи искупили су се под заставу на коју је прикачена црвена петокрака звезда а краљевске југословенске кокарде заменили су црвеним петокракама на својим капама. Ти људи у својим говорима и својој штампи никада нису хтели нити су поменули име нашег Краља и наше Отаџбине. У свим борбама вршеним досад против непријатеља они су напуштали положаје или су пак чекали да четници сврше посао са непријатељем па потом да, како то они кажу, ослободе варош и успоставе своје власти. Да не наводимо разне случајеве у осталим крајевима наше земље. Довољно је да се ви сами сетите случаја Ужица, Пожеге, Ивањице, Чачка и Горњег Милановца. У сва ова места најпре су свуда ушли четници а потом се сами повукли пред најездом партизанских одреда, све у жељи да се не пролива братска крв.
...Они су јавно говорили да Пожегу морају по сваку цену заузети. У Ужицу пак у масама су хапсили наше људе и ноћу их изводили из затвора да се више никада и нигде не појаве. Најзад су почели да иступају у отворену борбу против нас. Синоћ су напали наше одреде у Карану и Рибашевини али су били одбијени.
И поред све добре воље за сарадњом овакав рад, чије су намере јасне, не може се даље трпети. Ми не можемо даље трпети како нестају један по један српски живот у борби за политичку власт коју желе да узму неколико људи. У циљу спровођења закљученог споразума и ради заштите наших људи у Ужицу, на основу наређења команданта четничких одреда југословенске војске, пожешки одред у заједници са златиборским, рожачким и ужичким одредом ући ће у Ужице..."15)
Као што смо видели, на основу сећања капетана Митића Пожешки одред је имао 1.600 људи. До ове бројке капетан Митић је вероватно дошао збрајајући наоружано и ненаоружано људство. Међутим, у цитираној заповести, капетан Игњатовић детаљно набраја наоружано људство у свим својим јединицама. Пожешки одред је имао тачно 452 наоружаних четника, а Ужички одред Манојла Кораћа, који је овом приликом ушао у састав Пожешког одреда, имао је 26 наоружаних четника. Свеукупно, ови четници су имали 444 пушке и седам пушкомитраљеза.
НЕУСПЕШАН НАПАД НА УЖИЦЕ
Тако, у напад на комунисте у Ужицу, у зору 2. новембра 1941, кренуо је свега 451 четник. Ову бројку потврђује и један послератни интервју Ј. Б. Тита. Наиме, у овом интервјуу Тито је рекао: "Знајући тачне покрете четника у правцу Ужица, наредили смо нашим трупама да изврше противнапад 2. новембра у 4 часа ујутру. На осам км од Ужица, наши одреди наишли су на осамсто четника..."16) Дакле, логичније је да комунистички вођа упола повећа, него да упола смањи број својих непријатеља.
Бројно стање комуниста са којима се сударио Пожешки четнички одред било је вишеструко веће: износило је вероватно око 2.500 људи.
У 3 часа и 30 минута, по кишном времену, тог другог новембра, Драгачевски партизански батаљон изненадио је леву нападну колону Пожешког четничког одреда, на пола пута између Горјана и Севојна. Ова колона, у којој се налазио 121 четник, разбијена је и повукла се у Пожегу.
Средња нападна колона имала је више среће. После оштре борбе она разбија предње партизанске делове и долази до Пољопривредне школе у Севојну. Због слабости на левом крилу, у борбу се увлачи и одредска резерва, која око 10 часова стиже до Окружног расадника у Ужицу. Међутим, партизани тада возом и камионима довозе појачање у Севојно, па се средња нападна колона повлачи.
Десна нападна колона у четири часа ујутру заузима Трешњицу, надомак Ужица. Повлачење партизана омогућава Рибашевинском четничком одреду да поново ступи у борбу. Овај одред заузима Каран, али бива поражен током даљег наступања, на положају В. Метаљка. Пошто је Рибашевински четнички одред одступио, партизани све снаге са тог правца усмеравају на десну нападну колону Пожешког четничког одреда. У међувремену, ова колона је под борбом дошла до на три километра од Ужица. Али, око 11 часова, партизани предузимају противнапад и десна нападна колона се повлачи на Трешњицу. Око 12 часова капетан Игњатовић, због јаког партизанског притиска и недостатка муниције, наређује повлачење у правцу Пожеге. Губици четника били су око 40 мртвих, рањених и заробљених. Погинуле су сељаци, следећег дана, сахранили поред пута на Трешњици.
Око 10 часова 3. новембра, када се подигла пожешка магла, започео је партизански напад на Пожегу. Партизани су нападали са Ужичким одредом, снаге око 1.500 бораца, и Драгачевским батаљоном, снаге око 900 бораца. Борба за Пожегу била је жестока и крвава. Уз велике губитке, око 12 часова партизанска средња колона прелази реку Скрапеж, између ужичког и ариљског моста, док истовремено, између ариљског и железничког моста, реку прелази и Драгачевски батаљон, који је чинио партизанску јужну колону. Овом приликом погинуо је Богдан Капелан, командант Драгачевског партизанског батаљона. Капетан Игњатовић уводи резерву, али без успеха, због чега наређује извлачење из борбе. У овој борби погинуло је око 25, а рањено око 50 четника. Партизани су скупо платили победу. Међу рањеницима нашао се и њихов високи функционер Сретен ?ујовић "Црни", члан Главног штаба за Србију. Рањен је и командант Ужичког партизанског одреда Душан Јерковић, као и командант средње нападне колоне, бивши поручник Слободан Секулић.17)
