Турнер је тада рекао Недићу и Љотићу: „Шта мислите шта би сада Фирер урадио када би ове ужасе видео? Овако нешто још се није догодило у Европи.То је чисто балканско дивљаштво.Не само сто за једног већ ово може довести да се одмазда још више пооштри.“
Ни у хапшењеу, ни у извођењу на стрељање, а још мање у стрељању, добровољци нису имали никаквог удела.Када су се стицајем околности ту нашли, покушавали су да спасу што већи број људи
Извор-Бора Карапанџић-Споменица Добровољаца
Јел ја опет као папагај морам да понављам да унаказивања лешева није било?
Љотићевски извори, међутим, другачије тумаче немачку одмазду. Они кажу да су Немце у борбама код Љуљака, од 14. до 16. октобра, ликвидирали партизани, унаказивши том приликом немачке лешеве: Ископали су им очи: исекли полне органе па им ставили у уста: посекли им трупове, па доњи део поставили са ногама раскреченим у вис, имитирајући тиме Хитлерово В - викторија.52
Који су докази за ову тврдњу? Боривоје Карапанџић, водећи љотићевски историчар, пише да му је о томе причао пуковник Пантић, члан Дражине делегације на преговорима са Немцима у селу Дивци, 11. новембра 1941. Немци су наводно показали Дражи фотографије лешева својих унакажених војника, рекавши му: "Ми имамо сигурна обавештења да су у тој борби учествовали и Ваши људи под командом мајора Палошевића". Борба је вођена, рекли су наводно Немци, "8. октобра код села Љуљака".53
Сем омашке у датуму, Карапанџића демантују још неке чињенице. Прво, у немачком записнику са састанка у Дивцима уопште се не помиње оно што је Карапанџићу наводно причао пуковник Пантић.54 Друго, као што смо видели, комунисти нису учествовали у борбама од 14. до 16. октобра на друму Крагујевац-Горњи Милановац. Треће, нико није могао прићи немачким лешевима: Немци су своје погинуле одмах стављали у камионе.55 Четврто, нико од четника учесника борби, као и присутних на састанку у Дивцима, не помиње случај са унакаженим немачким лешевима.
Љотићевцима је, дакле, овај случај потребан да би скренули пажњу са своје улоге приликом стрељања 21. октобра у Шумарицама. Цео Крагујевац их је видео како сакупљају таоце и потом учествују у бирању грађана за стрељање. Љотићевци заправо тврде да су многе спасили стрељања,56 а после рата су често објављивали сведочења тих спашених људи. У овоме има истине: љотићевци су заиста извлачили грађане испред митраљеских цеви. Према Марисаву Петровићу, команданту љотићевске јединице о којој је овде реч, Петог добровољачког одреда, на овај начин је издвојено чак 1.300 људи. Комунисти тврде да је Петровић издвајао "оне који су имали легитимације крајскомандантуре, припаднике Љотићевог покрета и оних занимања која су била Немцима неопходна (лекари, апотекари, техничари итд)".57 Међутим, према подацима Музеја "21. октобар", Петровић је, ипак, највише издвајао ђаке, иначе би они страдали још више. За замену једних другима понекад је одлучивао тако мали детаљ, попут дуге косе. Ево како је то описивао, у својим сећањима, Марисав Петровић:
У трећој стотини таоца, прилико издвајања ђака гимназијалаца за ослобођење, ухватио сам за рамена једног одраслог и врло развијеног ђака, који је сигурно био из 8. разреда гимназије и кад га хтедох предати добровољцима ради спасавања, Словенац тумач ухвати ме за руку и рече: "Не могу вам дозволити да тог ђака издвојите за ослобођење!"
На моје зачуђено питање: "Зашто, молим Вас?" Словенац ми објасни зар не видим да има дугачку косу - како он рече - "комунистичку фризуру" и да је свакако Скојевац - а ја да не би губио време нисам реагирао на речи тумача Словенца, сећајући се мисли друга Председника (Д. Љотића): "Ко све брани, све изгуби..." те спасавах друге млађе ђаке.58
Али, љотићевци не кажу да су уместо ових људи Немци стрељали друге, тако да се, уствари, не може говорити о спашавању. О спашавању би могло бити речи само да је смањена планирана бројка. Овако, Немци су стрељали онолико грађана колико су планирали, па још и више. Љотићевски допринос у смањењу трагедије овог страшног дана, састоји се у томе што је стрељано мање ђака а више старијих особа.
Љотићевској верзији донекле у прилог иде немачки плакат лепљен по Крагујевцу 22. октобра, чији текст гласи:
Кукавички и подмукли напади у току прошле недеље на немачке војнике, којом приликом је погинуло 10 а рањено 26 немачких војника, морали су бити кажњени. Због тога је за сваког погинулог немачког војника стрељано 100, а за сваког рањеног 50 становника, и то пре свега комуниста, бандита и њихових помагача, укупно 2.300. Убудуће ће се за сваки сличан случај, па била то само саботажа, поступити са истом строгошћу.59
У својој пропаганди, Немци су за немире у Србији оптуживали комунисте, а често и Јевреје. С једне стране, то је било у складу са њиховом нацистичком идеологијом. С друге, пак, сматрали су да ће Срби радије чути оптужбе против странаца, него против своје војске. Тако је настала разлика између немачких јавних и интерних докумената: у другима се чешће помиње име Драже Михаиловића и његових "банди".
Када је о љотићевцима реч, они су тих ратних дана писали другачије него после рата. Ево цитата из њиховог листа "Наша борба" од 16. новембра 1941. године:
Крагујевац и цела околина изгледају другачије од њихова изгледа од пре неких двадесетину дана. После свега што се одиграло задњих дана, настала је промена прилика. Никада навала пријава за радну службу или Љотићеве одреде није била већа него ових дана. Сам Београд вапи за Страхињом Јањићем. Он има наредника и помоћника Васу, који удара 25 или 50 батина насред пијаце, свакој шуши по заслузи. Када Београд буде завео тај систем онда ће оздравити не само он него и цео српски народ.60
52 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 16.
53 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 37-38.
54 Зборник, том 14, књига 1, 871-878.
55 Изјава наредника Милуна Миловановића из Бара, учесника борбе, аутору, из књиге разговора са равногорцима која је у припреми. Миловановић је преминуо у Канади.
56 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 58, као и на више других места у овој књизи.
57 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 93. Према књизи Венцеслава Глишића Терор и злочин нацистичке Немачке у Србији 1941-1944.
58 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 132.
59 Б. Карапанџић, Истина о Крагујевачкој трагедији 21. октобра 1941, 7.
60 Д. Сотировић и Б. Јовановић, Србија и Равна Гора, 451.