San ili java

То је љубав.
Покушаћу да се сакријем или побегнем.
Расту зидови њене тамнице,
као у страшном сну.
Лепа маска се променила,
али, као и увек,
јединствена је.
Чему моји талисмани:
бављење књижевношћу,
непоуздана ерудиција,
учење речи које је користио
оштри север да опева своја мора
и своје мачеве, ведрина пријатељства,
галерије Библиотеке,
обичне ствари, навике,
млада љубав моје мајке,
ратничке сени предака,
безвремена ноћ,
укус сна?
Бити са тобом
или не бити са тобом је мера мога времена.
Већ се врч разбија на извору,
већ човек устаје на цвркут птице,
потамнели су они који гледају са прозора,
али тама није донела спокој.
То је, већ знам, љубав:
немир и олакшање кад чујем твој глас,
чекање и сећање,
ужас живљења у будућности.
То је љубав са својим митологијама,
са својим непотребним малим враџбинама.
Има један улични угао
којим се не усуђујем да прођем.
Војске ме већ опкољавају, хорде.
(Ова соба је нестварна; она је није видела.)
Име једне жене ме одаје.
Боли ме једна жена свуда по телу.
 
Poslednja izmena:
Još se moje sećanje na tebe nije ohladilo
i nije se formiralo u uspomenu.
Stalno si nezavršena u masti;
tako daleko da ne znam - a ipak te znam napamet
tvoje oči, usta, a nekad čak ni ideju ovaploćenja čije si ti ostvarenje.

Dok gledaš, kao da neki vetar iz svemira, ili možda njegova senka,
potpuno uništava drveće, boje, arhitekturu i cele prizore,
tako da čak ni stranu prema kojoj duva tvoj pogled ne mogu da zamislim.
Izgledaš mi postojeća van pogleda, u još nezamišljenim predelima.

Kao da si još neoktrivena budućnost
ili da tek postaješ zrno još neizniklog vidjenja u mojim očima.
Kad govoriš, reču su tako nove
i obnavaljaju se pri svakom pokretu tvojih usana
kao da predskazuju buduće ili još poznije i čak nepredosećane pojmove.

Nikakav govor, koji bi postojao ma u prećutavanju bilo kada,
neće izraziti nijedno značenje koje bi ti pomislila.
Imenuješ me za nepojmljiva stanja i stvarnosti.
Iz tvojih usana radjaju se ne zvuci ili njihova opovrganja,
nego mehanizmi s nepoznatom primenom.

Čak i ćutanje kojim se izražavas ne oslabljuje snagu njihovog delovanja.
Samim svojim postojanjem pojačavaju otkucaje srca,
izgaranje kiseonika i temperaturu zvezda.
Kad si tu, dogadja se
kao da se Zemlja brže vrtoglavom brzinom okreće oko svoje osovine
i pospešuje sve postojeće oblike da prekorače granice svog izgleda.
Po linijama tvojih ruku debeli stubovi mrava vuku Velika Kola,
a u prostoru izmedju prstiju ulaze vetrom razasuta sazvezdja.

Pojavljuješ se i nestaješ.Takva si kao da te nema.
Kada te nema, jasnost osećanja mojih čula deluje tako
da mi se čini da postojiš.
Ti živiš tamo kuda pisma ne dolaze.
Daleko, dalje i od nadaljeg značenja ljudske reči
što ih ima daljina.
Tako daleko da samo uvek i nikad, mogu pomoći misli
da približe tvoju udaljenost.
Tako daleko da kad kažem živiš - da mislim postojiš,
onda su te reči metafora moga a ne tvoga postojanja.
Ti, tebe, tebi - to su pisani znaci moje egzistencije
suviše blede da bih joj davao naziv radi nje same.

Grad u kome živiš znam iz uzbudjenja
sigurno ima svoj geografski položaj, umetnička dela, administraciju
i po svemi je sličan mnogim drugim gradovima: ima tebe
i to ga izjednačava sa mojom čežnjom i snovima u kojima takodje živiš.
On je čvor linija sreće i sudbine, do koga neće dospeti besputni život
moga dlana.

Toliko si daleko da nikakva pošta ne prima moja pisma: za tebe
toliko daleko, da prostor što nas deli nestaje iscrpljen vlastitom neizmernošću.
Toliko daleko da se rat koji počne u mojoj zemlji
završi a da do tvoje ne stigne.
Toliko daleko, da se zemlja u kojoj ziviš smanjuje do fikcije.
Toliko si, mnogo, daleko.
Da ne znam više da li je dovoljno
slagati mislima na zemaljski način
da bi ih ti mogla prozreti.

Živiš tamo gde neće stići niko drugi sem tebe: u suzi mojoj.

Blizu, bliže no najbliže reči koje ne umem da odgonetnem.
Tako si blizu mene, kao što bih ja želeo da budem blizu tebe.
Tako si blizu mene da se sporazumevamo otkucajima srca.
Tako blizu da bi, radi opstanka,
morao prestati da postoji moj život u kojem živiš,
morala bi da se ugasi moja misao u kojoj misliš,
morao bih da se probudim iz sna u kome sanjaš.

Tako si mi bliska, da si bliža nego dan noći i senka svetlu.
Tako bliska da reči koje za tebe slažem znaš pre nego što ih pomislim.
Tako bliska da ne znam gde prestaješ ti, a počinjem ja.
Tako si blizu da ako hoću da te vidim
ne treba ni da otvaram ni da zatvaram kapke.
Tako blizu da te čujem kao što gluhonemi čuju uzbudjenje.
Tako blizu da tvoju kosu jasno osećam rukom
kao što bogalj oseća prisutnost odsečene ruke.

Neuhvatljiva je granica izmedju
bezgraničnosti tvoje prisustnosti i osećanja tvog nedostajanja.
U trenutku kad ta granica postane poznata,
postaćeš u poznatom mi stepenu
(ili dostupnom mom domišljaju)
daleka ili bliska.
Bićeš takva, drugačija i
još drugačija,
a ipak odredjena,
ma i raznoliko odredjena uspomena.

Tada -
Kad moje sećanja na tebe ostari, kad te mašta izgubi,
imam onu sigurnost, konkretnost osobine koja je komplikuje.
Bez kolebanja sećaću se tih tvojih očiju, tih ruku i te pojave.
Hteo bih, jer to ne zavisi od mene, da si mlada,
da imaš oblik jedne od onih zvezda što su tako dugo izučavale tvoje lice.

Zbignjev Bjenjkovski
 

BEGUNICA

Dođi, proleće,

smeh ljubavnice zemljin,

neka zakuca sreće šuma,

nestrpljivo da se izrazi!

Dođi u naletima nemira usred lišća

i cveća koje hita da se razvije.

Kao sjajna pobuna, baci se u noć,

u tamu vode, iznad zemlje,

oglasi slobodu zarobljnih klica!

Kao smeh munje, urlik oluje,

odjekni u bučnom gradu,

oslobodi reč ugušenu,

napor koji je pao u letargiju,

osnaži nasu borbu malaksalu,

budi pobednik smrti!



Sećam se toga dana.

Pljusak je besneo, pa se smirio,

i ponovo počeo, ćudljiv, s duvanjem vetra.

Uzeh svoju spravu za sviranje.

Nemarno sam dodirivao žice;

nehotice muzika je pratila

ritam naleta vetra i kiše.

Ona je bila krišom ostavila svoj posao,

zastala kod mojih vrata,

pobegla, dvoumeći se.

Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;

najzad je tiho ušla u sobu i sela.

Pognute glave hitro okreće iglu u tišini.

Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor

drvored taman od kiše.

Jedan čas kišnog popodneva,

punog senki, pesme i tišine.

Ništa drugo.



Te noći ispevao sam

jednu pesmu,

ali ti nisi bila tu.

Pronašao sam reči

koje sam uzalud tražio vazdan.

Jest, iz nedara noćne tišine

one su se slile u svirku,

dok su se zvezde palile

jedna za drugom

Ali ti nisi bila tu.

Hteo sam jutros

da ti pevam pesmu svoju:

ali iako nisam zaboravio melodiju,

buntovne reči mi izmiču

sada kraj si kad mene.



Zadrhtaću bez sumnje

ako se ikad budemo sreli

u drugome životu,

u svetlosti udaljenog sveta.

Zaustavljajući se,

prepoznacu tvoje oči,

tamne kao jutarnje zvezde,

i znaću da su pripadale

zaboravljenom sumraku

predjašnjeg zivota.

Reći ću:

čar tvoj lica nije samo u njemu,

u nju se utkala žarka svetlost

moga pogleda pri susretu

koji se ne pamti,

i moja ljubav joj je dala

tajnu koja se izgubila.



Uvećala si me

svojom ljubavlju,

mene koji sam samo

jedan čovek između drugih,

koji plovi običnim tokom,

pokretan voljom

promenljive milosti sveta.

Dala si mi mesto

tamo gde pesnici svih vremena

donose svoje darove,

gde ljubavnici u ime večnog

pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleća.

Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -

ne opažajući kako je moje telo postalo

dragoceno od tvog milovanja,

ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac

kao što sunce nosi u svojoj lopti

vatru božanskog dodira,

kojom sija večito.



Gazeći travu na stazi,začuh:

‘Poznaješ li me?’

Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:

‘Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice’

Ona odgovori:

‘Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti’.

Njene oči su blistale kao rosno jutro.

Poćutah trenutak, a zatim zapitah:

‘Jesi li iscrpla sav teret suza?’

Osmehnu se i ne odgovori.

Razumeh da je njen plač

imao vremena da nauči govor osmeha.

‘Nekada’,

prošapta ona,

‘govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu’.

Zbunjen, rekoh:

‘Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav’.

I uzimajući njenu ruku u svoju,

dodadoh:

‘ I ti si se promenila.

Nekadašnji bol postao je vedrina’.



Srećan sam što me ne gledaš

više sažaljivo.

Zlokobna car noći

i odjek mojih reči

koje kazuju zbogom,

prestrašene od očajnog naglaska,

dovele su me do ivice plača.

Ali dan će se roditi,

moje srce će biti opet tvrdo,

i neće biti više vremena za suze.

Ko kaze da je zaborav nemoguć?

Samilosna smrt buja

u samom srcu života,

obuzdavajući njegovu ludu

želju za trajanjem.

Burno more na kraju otpočine

u svojoj pokretnoj kolevci;

šumski požar zaspi

u postelji od pepela.

Ti i ja se rastajemo,

i raskid će pokriti

živa trava i cveće nasmejano

na suncu.


Tagore


 

Kako sam mogao znati da te volim?

Bilo je čarobno, kao da ja ne učestvujem u tome.

Bilo je... Sećaš se? Isto nas je čudo snašlo,

samo što ti umeš da prećutiš i zaboraviš,

a ja očajnički godinama pokušavam da opišem

kako je bilo ovo što me ne napušta.

Kako sam mogao znati da će trajati dok trajem ja,

a bogami, potrajao sam, više nego što treba?



Kako sam mogao znati da te volim?

Zaboga, niko me nije pitao hoću li umeti.

Nisam verovao da i ti mene...,

pa sam verovao da znaš šta radimo.

Trebaš mi više no ikad

da pomogneš da te zaboravim.

Šta ćeš mi bez ljubavi?

Šta će mi ljubav bez tebe?

Ti sve umeš, možeš i smeš,

za razliku od mene.

Vidiš, kako si se lepo snašla?

Čak si i takvu silu, kao što je ljubav,

savladala, potčinila, ukrotila.

Ništa ne umem.

Čak nemam ni pravo ime za ovo

što svi bolje od mene znaju

da nije to što osećam,

a kako sam mogao znati

da ću osećati?

Ništa ne umem, mila,

ni da govorim, ni da ćutim,

ni da dišem, ni da se ugušim,

ni da crvenim, ni da izbledim,

ni da ustanem, ni da se srušim,

ni da naučim, ni da ne znam,

ni da te zagrlim, ni da te pustim,

ni da se radujem, ni da tugujem...

Ništa, baš ništa ne umem i ne znam

kako ne mogu da znam,

jednako kao što onda nisam

mogao znati da te volim.

Još uvek je čarobno,

kao da ja u ovome ne učestvujem.


G.Tadic
 
SNOVI

Velike reke imaju ušće koje ih pretvara u okean.
Veliki vetar prozračne puteve prema ravnici.
Ja imam samo san, obični malecki san
u kom sam za pedalj bliži ponekoj zvezdi i ptici.

U zoru, od svega toga čitavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivičene zelenim.

I uopšte, zvezdo i ptico,
uopšte – celi svete,
divno je kad se u nama neko čekanje javi,
pa se od toga na usni nešto rumeno isplete
i nešto graorasto i zeleno u glavi.

Miroslav Antić



Pročitajte više: https://balasevic.in.rs/miroslav-mika-antic-snovi-tekst/
 
49a2c7585fd10ab65950c757f2ce303c.gif
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Edmund
DO ili ED
Odgovora
1
Pregleda
182
Džudi S
Džudi S

Back
Top