Победоносцев
Stara legenda
- Poruka
- 85.901
Немају Руси снаге за такве авантуре, са перспективом даљег слабљења.
То значи да ће Бакоњине победе остати строго имагинарне, као и увек до сад. На пример ова коју је извојевао над Љехима.
---
"Чертовы Ляхи!" рикну Бакоња и завитла тешком кавалеријском сабљом. "Ну, друзья, сегодня день нашей мести! Атака!"
"Ура!" викну из грла седам хиљада јунака кавалергардског пука Његовог Императорског Величанства. Њихове униформе, злато и снег. Њихово оружје, блистање далеких звезда над бескрајном Русијом. Њихове очи, сиње небо пред олују. "Ура! Ура!" Као један, тешка коњица се покрену, споро и брже. Зачуше се слабашни крици Пољака. Смушени ковитлац бедних пољских усташа, тамна линија се топи, крици на ветру... они беже!
Нећете ми побећи, на овоме свиету или оном, помисли Бакоња презриво. Година тисућу петсто осамдесет и седма мора бити освећена! Сабља заблиста у задњим зрацима сунца. Али... шта? Шта се то чује? Пољска артиљерија! Да! Или...
...
"Бакоња! Бакоња, јеб' те свети Анте, да те јеба, буд'се!"
Ну, ти Бога јарца! Что ета? Где је кавалергардски пук? Где су Љехи, где златни сјај официрских униформи, где димом овенчана велкопољска равница? А сабља... Бакоња се разроко загледа... па то је празна боца дасковаче! Ух, блажене ти Дјеве! Што је ово сад? Главобоља му је тутњала у глави као канонаде цара Александра о бородинском дне. Ну! Ну, что?
"Бакоња! Диж' се и сјеци дрва! Немој ја да те дижем!" указа се на вратима намрштено, бркато лице здепасте жене са марамом на глави. "Опет си се нарољ'о! Диж' се! Свог ћу те врелом водом к'о свињче ошурит'! Е, за ког сам се ја удала! Могла сам за Јуру домара поћ'!"
"Ну... хорошо... ево... ево..." уплашено промрмља полковник славног кавалергардског полка. "Ну... ну... Ляхи проклятые..." и очајно погледа ка празној флаши, ка набијеноме земљаном поду, ка својим босим, кошчатим ногама, и ка вратима иза којих је и даље негодујући брундала баба Штефа. "Ну... вот так... вот так."
То значи да ће Бакоњине победе остати строго имагинарне, као и увек до сад. На пример ова коју је извојевао над Љехима.
---
"Чертовы Ляхи!" рикну Бакоња и завитла тешком кавалеријском сабљом. "Ну, друзья, сегодня день нашей мести! Атака!"
"Ура!" викну из грла седам хиљада јунака кавалергардског пука Његовог Императорског Величанства. Њихове униформе, злато и снег. Њихово оружје, блистање далеких звезда над бескрајном Русијом. Њихове очи, сиње небо пред олују. "Ура! Ура!" Као један, тешка коњица се покрену, споро и брже. Зачуше се слабашни крици Пољака. Смушени ковитлац бедних пољских усташа, тамна линија се топи, крици на ветру... они беже!
Нећете ми побећи, на овоме свиету или оном, помисли Бакоња презриво. Година тисућу петсто осамдесет и седма мора бити освећена! Сабља заблиста у задњим зрацима сунца. Али... шта? Шта се то чује? Пољска артиљерија! Да! Или...
...
"Бакоња! Бакоња, јеб' те свети Анте, да те јеба, буд'се!"
Ну, ти Бога јарца! Что ета? Где је кавалергардски пук? Где су Љехи, где златни сјај официрских униформи, где димом овенчана велкопољска равница? А сабља... Бакоња се разроко загледа... па то је празна боца дасковаче! Ух, блажене ти Дјеве! Што је ово сад? Главобоља му је тутњала у глави као канонаде цара Александра о бородинском дне. Ну! Ну, что?
"Бакоња! Диж' се и сјеци дрва! Немој ја да те дижем!" указа се на вратима намрштено, бркато лице здепасте жене са марамом на глави. "Опет си се нарољ'о! Диж' се! Свог ћу те врелом водом к'о свињче ошурит'! Е, за ког сам се ја удала! Могла сам за Јуру домара поћ'!"
"Ну... хорошо... ево... ево..." уплашено промрмља полковник славног кавалергардског полка. "Ну... ну... Ляхи проклятые..." и очајно погледа ка празној флаши, ка набијеноме земљаном поду, ка својим босим, кошчатим ногама, и ка вратима иза којих је и даље негодујући брундала баба Штефа. "Ну... вот так... вот так."
