RODITELJSKE GRESKE

Bebita linda:
Ma koliko se trudili da ih shvatimo, jednostavno ima stvari koje se ne mogu oprostiti
Kliknite za proširenje...

tachno, neke stvari se ne prashtaju. Samo, ja ne znam da li bih ono sto je meni radjeno mogao da svrstam pod "roditeljskom greskom"...no dobro...Sad kad sam ja roditelj, dupli, verovatno pravim greske i pravicu ih...al cu svojoj deci pruziti maximalno ljubavi...i pruzam...po mojoj zeni cak i previse...kaze, razmazices ih...ocu...svesno ocu...ne zelim da osete mrvicu onoga sto sam ja.
 
Bravo Dirk, mudro zboris :) Ne, ni ja ne mogu da ono sto je meni radjeno svrstan pod "roditeljsku gresku"...malo sam promasila temu :) tj trebala sam dati komentar na temi "da li volite svoje roditelje" ajd sad nema veze....Da, kad kazemo da se neke stvari ne prastaju, to moze da skapira u potpunosti samo neko ko je prosao nesto slicno..drugi koji su imali uslovno receno srecno detinjstvo, ( ne svi) ali neki ne mogu to da skapiraju jer im je to prosto nesto nepoznato...imam neke iz svoje okoline koji su zdravo odrasli, pa kad ja kazem da ima nekih stvari koje ocu necu oprostiti i neprastam, gledaju me belo u smislu preterujes, luda si... da, luda sam :) Mislim da nemozes nekome oprostiti samo zato sto ti je roditelj!!!

Svako od nas ko ne moze nesto da oprosti, svestan je tezine tih reci..ali cim ne moze da oprosti znaci, neke su se krupne stvari dogodile u nasem detinjstvu i odrastanju, ne bilo sta, ne radi se to o jednom samaru...Jer ta "steta" koja nam je nacinjena je nesto sto ostaje za ceo zivot i tu nema popravke...pa bez obzira koliko se zivot kasnije eventualno promenio na bolje... Ne kazem da treba mrzeti i ici u neku krajnost...nekad osecam i ravnodusnost...volela bih da oprostim al ne mogu.... i naravno da mi koji smo proziveli detinjstvo tako kako smo proziveli ne zelimo da u buducnosti budemo kao nasi roditelji...ne znam da li ti se dogodilo da nekad, u nekom momentu prepoznas kod sebe neku osobinu svog oca...desilo mi se par puta..pa se samo stresem...to me plasi iako znam da takva biti necu.......kazes "pravim greske i pravicu ih"..naravno, to je sasvim normalno..niko nije bezgresan, svi smo mi samo ljudi i greske su sasvim normalna stvar i u roditeljstvu i uopste u zivotu, ali nisu to "one greske" koje neprastamo...A sto se tice dece...u pravu si....mazi ih i razmazi ih maximalno :-D ....meni je sasvim logicno i prirodno sto tako razmisljas, sto ne zelis da osete ni mrvicu onoga sto si osetio ti, tako i treba da bude...jer uz maximalnu ljubav koju im pruzas ne samo sto im dajes pre svega zdravo i srecno detinjstvo, vec na neki nacin i ti sam kroz svoju decu prozivljavas ponovo neke trenutke iz detinjstava ali na lepsi nacin :P
 
Znate sta je naj crnje... To sto mi sad pisemo ovde greske nasih roditelja i da li im prastamo a zamislite za koju godinu kad mi budemo imali nasu decu ili jos gore oni koji sad imaju decu pa razmisljamo sta ce nasa deca pisati o nama... Jer dok smo bili deca npr. ja sam svoju kevu mrzela ko najgoreg prijatelja zbog nekih glupih stvari koje cu verovatno i ja koristiti u obrazovanju svoje dece!!! Ne kazem da je to u 100% slucajeva , ali opet kad razmislis ... nije bas prijatno. Ili npr. greske mog (nemogu taj naziv ni preko tastature da prevalim) onog ko ji me je napravio placam ja , a ne on. I onda se ja tako zapitam sta ako moje dete bude raslo bez oca i zgrozim se !!! Hocu da kazem dok razmisljam o greskama nasih roditelja ja u prvi plan ipak stavljam to kakav cu ja biti roditelj!
 
Pa ako uopste i ima neke koristi od tih losih iskustava, to je da bar znas sta sigurno neces raditi.

Ne mora niko da bude (a nije ni moguce) savrsen roditelj. Svako dete nesto zamera rositeljima, ali ne mozemo uopstavati - ima gresaka i gresaka...
Te koje vise ne smatras greskom, a nervirale su te u detinjstvu nisu vazne, ali neke stvari nas obeleze za ceo zivot.

Mozda je to i nezrelost, ali znam mnogo uspesnih i samopouzdanih ljudi kojima je i danas mnogo tesko da komuniciraju sa roditeljima (imaju nekakvu tremu) ili koji i dan danas pate sto njihovi roditelji ni posle 30 ili 40 godina ne mogu da priznaju neke svoje greske, a cerkama i sinovima je samo potrebno da cuju: "zaista je bilo tako, nisam zeleo/la da te povredim, ali sada je kasno. Zao mi je sto si patio/la." Neverovatno koliko cak ni to malo nije moguce ostvariti. Ta poruka, ta precutna molba jednostavno ne dopire tamo gde treba...

Trudim se koliko god mogu da budem svom detetu roditelj koji je normalan, koji gresi, ali koji zna i da trazi oprostaj. Roditeljska uloga je specificna u nasem zivotu, kao da stalno nesto zelimo da dokazemo bas njima.

Mislim da je za dete najstrasniji osecaj da ga se roditelj stidi ili ga smatra neuspesnim. (Ta uspesnost je, naravno, relativna stvar, neki se stide sto im deca nisu doktorirala :roll: )
 
Svako dete kada odraste kritikuje svoje roditelje.Opravdano i neopravdano.I svako to dete kada postane roditelj trudi se da te greske ne ponovi.I svako to dete ce jednoga dana biti kritikovano od svoje dece za svoje greske.I tako to ide dalje i dalje.

Nema savrsenog roditelja.Kakvi god da ste uvek ce biti materijala za kritiku.
 
jaljisa:
Svako dete kada odraste kritikuje svoje roditelje.Opravdano i neopravdano.I svako to dete kada postane roditelj trudi se da te greske ne ponovi.I svako to dete ce jednoga dana biti kritikovano od svoje dece za svoje greske.I tako to ide dalje i dalje.

Nema savrsenog roditelja.Kakvi god da ste uvek ce biti materijala za kritiku.
Kliknite za proširenje...

Није проблем КРИТИКА. Проблем је то што постоје родитељске грешке које нанесу веће зло детету него што би то могао иједан непријатељ!

Има ствари у којим не желим да будем као моји родитељи, али то су ситнице.... Била бих пресрећна када бих успела да будем родитељ као што су били моји....(мада немам исту стартну позицију као они....:-( , њих је двоје и увек су наступали у ''јединству педагошких утицаја'', ја сам сама....)
 
Neke stvari vecina od nas nikad nece oprostiti svojim roditeljima.Ja licno sam jedan dobar deo oprostila onog trenutka kada sam videla da ja to isto na istI nacin radim sa svojom decom.Roditelj je jedna od najtezih uloga ali je uijedno i sami biramo
Neke greske nasih roditelja mozemo tumaciti i kao dar koji oni daruju svojim unucicima.Kada mi uvidimo i dobro raspoznamo greske nasih roditelja tesko da cemo ih ponoviti na sopstvenoj deci. :arrow:
 
Moji su, naravno, gresili ali te greske nikada nisu bile velike niti sam njihive posledice osetio.
No ,ovu poruku pisem sa drugim ciljem. Zelim da skrenem paznju na veoma veliku, bukvalno pogubnu gresku savremenih roditelja.
Mnogi pokusavaju da preko svoje dece ostvare svoje, inace neostvarene, ambicije, namecuci deci svoje misljenje i ljubav prema izvoru ambicija, koji u vecini slucajeva deca istinski ne vole ali sa obzirom na to da veliku ulogu u opredeljivanju dece igra socijalno obrazovanje, deca, u zabludi, krecu za roditeljskim, a naizgled sopstvenim stremljenjima i prave kobnu gresku.

Veoma je cesta ovakva pojava u danasnjem svetu, stoga obratite paznju na ovo.

Sto se tice decijeg obrazovanja, preporucujem zainteresovanim da procitaju knjigu Aleksandra Nila pod nazivom "Slobodna deca Samerhila".

Budite pozdravljeni !!!
 
Harmony:
Procitala...
Da li ima jos onih koji su je procitali, a imaju roditeljskog iskustva da malo prokomentarisu ;)?
Kliknite za proširenje...

U tom slucaju potrazi knjigu Skota Peka (mislim da se tako zove) "Put kojim se redje ide".
Nije, striktno, o obrazovanju dece, ali mozda nadjes nesto korisno i zanimljivo.
Govori o boljem snalazenju u zivotu, a zasnovana je na eksperimentima americkog psihijatra, gore navedenog pisca knjige.
Jedno od najinteresantnijih poglavlja je posvecenjo pitanju prave i neprave ljubavi.
 
Читала обе.
Самерхил је сјајна књига, револуционарна за оно време.... Користила ми је много и у родитељству и у послу, али, наравно, са критичким приступом и примењивањем само оних ствари које сам сматрала адекватним.
Живот у људској заједници ипак није Самерхил и деца васпитавана потпуно у том духу не могу се лако адаптирати на све оно што их у друштву чека.

''Пут којим се ређе иде'' обично сврставају у ''лаку литературу'', али ја бих је свакоме препоручила!
 
Betty:
neee......osmesi su obrnuto proporcionalni težnji da budemo U SVEMU savršeni :lol: O, ja baš volim da ne budem savršena :P Tako mi nije dosadno, stalno imam "još nešto" da doradim, popravim, unapredim :D ...
Kliknite za proširenje...
Čekaj bwe, jel ti to hoćeš da kažeš da nisi savršena?!?!?!
e022.gif
 
Uf, moji su gresili i jos grese... Da nisu tako gresili, ja bi danas bila sto sta drugo, samo ne ovo sto sam sad, mozda bolja mozda gora.
Nisam jim oprostila jer jim i nisam zamerala. Moje je da se postavim na noge kako treba, bez icije pomoci. a moji su roditelji gresili u uverenje, da cine najbojle za mene, a ono ispalo najgore ...

I ja gresim. Nekih sam greski cak svesna ali ne umem drugacije. Valjda ce i moja deca gresiti kad budu roditelji, samo se nadam, da mi nece zameriti moje greske.
 
Panicno manijalkalni strah da njihovo dete citaj ja nece zavrsiti fakultet koji se javio u prvom razredu osnovne skole, verovali ili ne ja sam u prvom osnovne ucio 7 sati da bi vremenom moje vreme ucenja opalo, posto mi se skola ogadila. Prvo domaci zadaci i sta treba za skolu posle gomila vezbi razvoja pameti, fotografskog pamcenja i ne znam ja cega posto me cenjeni psiholog u lokalnoj skoli proglasi za nekako super hiper ovo ono jebel li ga ja malo nad prosecno inteligentno dete, sa kojim treba raditi da bi se jos vise razvijalo u supet hiper naucnika. Tako dok su se druga deca zezala po ulici (malu ulicari, sram bilo njihove roditelje kako tako pustaju svoju deci) ja sam resavao nekakve lavitine, kockice i kvadratice. Dodje kraj godine svi ulicari ODLICNI ja VRLODOBAR NA MISICE.

Tako da su uspesno uspeli da mi ogade skolu za ceo zivot.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top