О дужности да опраштамо онима који нам згреше
Зли слуго, сав дуг онај опростио сам Ти,
јер си ме молио. Није ли требало да се и
Ти смилујеш на свога другара?
(Матеј 18, 32-33).
Љубљени верници,
Свето и божанско данашње Јеванђеље нам показује дужност да опраштамо онима који нам греше. Господ наш Исус Христос, нас учи да се цео Закон и пророци темеље на двема заповестима, то јест да љубимо Бога и ближњега свога (Мт 22, 37-40). Милост је једно од добрих дела које извире из љубави, по сведочењу Светог Апостола Павла, који вели:Љубав се умилостивљује(1. Кор 13, 4). Ко нема милости према свом брату знак је да тај нема љубави и пребива у мраку мржње према браћи (1. Јн 2, 9-11; 4, 20).
Љубав Божија према нама подобна је љубави родитеља према својој деци(Поновљени закони 1, 37-45; Исаија 49,15; 66, 13).Као што отац и добра мајка љубе своје синове и, ма колико пута би они погрешили, ако се обрате и траже опроштај, опраштају им и помилују их, таква је и љубав Божија према нама, који смо Његови синови (Јн 1,12) и тако нам пристоји да будемо са љубављу и са милошћу према онима који нам згреше. Спаситељ наш Исус Христос, будући прикован на Крсту, молио се за оне који су Га разапели, говорећи:Оче, опрости им, јер не знају шта чине(Лк 23,34).
Буде ли когод имао сва добра дела, ако љубави нема, ништа нема (1. Кор 13,1-2). Син Божији дошавши у свет, из Своје безграничне доброте, са љубављу и милошћу према нама (Еф 3,18-19), укинуо је разлику између непријатеља и пријатеља и дао нам заповест да љубимо своје непријатеље, да благосиљамо оне који нас куну, да се молимо за добро оних који нас озлеђују и прогоне и да творимо добро онима који нас мрзе (Мт 5, 44). По сведочењу овог учења није нам допуштено никога да мрзимо, него треба да све који нам згреше љубимо и да им опраштамо сагрешења, чак ако би нам творили највеће зло.
Сећајмо се да Бог из своје безграничне доброте:даје дажд и праведнима и неправеднима, и Он својим сунцем обасјава добре и зле(Мт 5,45). Зато смо и ми дужни чинити свима добро и опраштати сагрешења онима који нам згреше (Мт 6,12; 1. Сол 5,15), носећи немоћи других (Гал 6, 2; Еф 4, 2). Тако нас подстиче и Свети апостол Павле говорећи:Будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама(Еф 4, 32). На другом месту вели:Подносите један другога, опраштајући један другоме; а ако ко има тужбу на кога, као што Христос опрости вама, тако и ви(Кол 3,13).
Дакле, браћо моја, сећајући се љубави Божије према нама, који стално грешимо пред Њим, трудимо се и ми по својој моћи да свагда опраштамо онима који нам згреше (Јн 13, 34). Љубав према Богу не може се појавити међу нама без љубави међу нама и без опроштаја онима који нама греше (1. Јн 3,17; 4, 20-21).
Љубљени верници,
Слушајмо сада Светог Јефрема Сиријског, који, говорећи о опраштању онима који нама греше, од чега зависи и опраштање наших грехова, вели овако:“ Добро је рекао Господ:Мој терет је лак!Јер каква је тешкоћа и какав је труд да оставимо брату своме ситне и ничега достојне грехе, да би се и нама опростили наши…“. И даље вели: „Није рекао: Донесите Ми новца или јараца или пост, или бдење, да би рекао: Немам или не могу! Него нам је заповедио оно што је безнапорно и лако и кратко, рекавши: Ти опрости своме брату његова сагрешења и Ја ћу опростити твоја! Ти међутим ни сагрешења не опрашташ, можда мало новца – два или три динара – а Ја ти дарујем безброј таланата. Ти више ништа не опрашташ, дарујући му; а Ја ти дајем исцелење и Царство ти дарујем. И твој дар примам онда, када се помириш с оним који ти непријатељствује, када немаш мржњу ни према коме у свом гневу. Кад имаш мир и љубав према свима, тада је твоја молитва добро примљена и принос твој благоугодан и дом је твој благословен, и ти си блажен. Ако се ти са својим братом не помириш, како тражиш опроштај од Мене? Моје речи преступаш и тражиш опроштај од Мене? Ја, Господар твој, заповедам ти, и ти не обраћаш пажњу? Како ли се онда усуђујеш да Ми приносиш молитву и жртву? Јер као што ти одвраћаш своје лице од брата свога, тако ћу и Ја одвратити очи своје од твоје молитве и од твог Дара“(Слово о љубави,том III, стр. 31-33, манастир Њамц, 1823).
Божански отац Исаак Сиријски, говорећи сагласно са Светим Јефремом, показује да Бог не прима нашу молитву, ако имамо мржњу и не опростимо онима који нам згреше, јер ево шта вели: „Семе на камену јесте молитва онога који помиње по злу брата свога“ (Слово 58, стр. 297, манастир Њамц, 1818). Значи, браћо хришћани, пазимо са свеколиким страхом Божијим на речи ових Светих Отаца, које се темеље на речи Спаситеља нашег Исуса Христа, Који је у своме Светом Јеванђељу рекао:Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац, ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш небески неће опростити вама сагрешења ваша(Мт 6,14).
Браћо моја, ако верујемо да су ово речи и заповести Спаситеља нашег Исуса Христа, и да никада његова уста не могу рећи неистину, будући да је Он биће Истине, онда увидимо, да никада нећемо примити опроштај од Бога, све док будемо у непријатељству с људима, ине будемо опростили из свег срца грехове и грешке наше браће(Мк 11,25). Нека нико не верује да ће моћи својим даровима или службама које даје у Светој Цркви, да се помири са Богом и да ће примити опроштај својих грехова, пре него се помири и измири са онима са којима је био завађен. Ову истину нам показује сам Христос Господ када вели у Светом Јеванђељу:Ако принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој(Мт 5,23-24).
Не само да Бог не прима наш дар пре но што се помиримо са својим ближњим, него ни молитву нашу не прима јер вели:Кад стојите на молитви, праштајте све што имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрешења ваша(Мк 11, 25). Исто нас учи Спаситељ и у Молитви Господњој Оче наш, коју читамо свакодневно, јутром и вечером:И oпpocтu нам дугове наше као што u ми опраштамо дужницима својим(Мт 6,12). Ако ли ми не опростимо најпре својој браћи, ни Отац наш небески неће нам опростити грехе наше. Опраштање јесте обавезни услов за спасење човека, целога света. Опраштање стоји на темељу мира срца и савести свакога од нас. Опраштање избавља породицу од развода и уништења, избавља родбину од свађе и суђења, избавља свет од ратова, мржње и смрти.
Међутим, за нас људе ништа није теже, него ли да опростимо онима који су нас увредили, који су нас клеветали или су нас оштетили. За једну реч прекора, за ништавну ствар, за неку малу штету, неки хришћани живе у завади и чак у мржњи, годинама. Стижу чак на суд и на дела освете, да им ни свештеник из парохије, ни родбина, ни сеоски старци, ни болест и страх од смрти не могу омекшати срца да би опростили, да би се помирили једни с другима. Због тога не мало њих умиру завађени међу собом, на њихову вечну осуду. Јер после смрти нико више не може учинити ништа за своје спасење.
Ово тешко стање мржње и освете између људи, које одводи у смрт оне који не опраштају, показује Христос веома јасно у причи из Јеванђеља које је читано данас. Цар коме полажу рачун слуге његове јесте Цар Христос, који ће нам судити свима на крају векова. Дужник који дугује Цару небеском десет хиљада таланата јесте свако од нас, који дугујемо Христу покајање, сузе, милостињу и опраштање за мноштво грехова које смо учинили.
Али док нам Бог, као добри Отац, опрашта цео дуг, то јест све грехе, ми људи не опраштамо онима који су нам мало згрешили, него им тражимо дуг са каматом. А ако нам не врате дуг, светимо им се, тужимо их суду, желимо им зло, не опраштамо им до смрти. Зато се и Бог љути на оне који не опраштају ближњем, него живе у мржњи и освети, и рећи ће им на Суду:Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти –то јест све грехе –јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгневи се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао(Мт 18,27-34).
Чујете ли шта говори Христос, господар живота и смрти? Онима који не опраштају своме ближњем, ни Бог неће опростити на великом последњем суду, него ће их бацити у муке пакла – за векове векова. Јер ако се у животу не покајемо, нити опростимо, нити чинимо милостињу и умремо тако, нећемо никада имати опроштај и нико нас више неће избавити вечне осуде.
Љубљени верници,
Највећа хришћанска врлина јесте љубав. Она је наш живот и потребна нам је као ваздух. Зато, вели Св. Јеванђелист Јован,Бог је љубав.А опроштај, помирење, милостиња, посећивање болесника, примање странаца и остало слично јесу највеће кћери хришћанске љубави.
Љубав према Богу и љубав према ближњем јесу највеће заповести из Светог Јеванђеља, које стоје на темељу нашега спасења. Од тога како ћемо умети да праштамо, да помажемо ближњем, да свакога трпимо, да мир творимо, да се не светимо, од тога зависи наш мир, радост нашега живота, спасење свакога од нас.
samo svetsko 
koje ih unistava vodi u propast 
