RELIGIOZNA ISTINA

:)

Moze biti , da je upravo i zbog toga Bog izabrao proste ribare , a ne mudre i one koji idu u svetlim haljinama i nose siroke rukave i dao njima da mu budu Apostoli ...?

Jer On nije Bog za one "rezervisane iz reda filosofa , teologa (sic !) , mistike , vrhunske naucnike i mudrace..." , vec za one , nisce duhom ...

Mozda je i zbog toga izabrao kao mesto radjanja , jednu pecinu , medju obicnim pastirima i njihovim zemaljskim blagom - ovcama , kozama ...; a ne carske odaje ili mesta okupljanja onih prethodno nabrojanih , sa "dugackim rukavima" ...?

"Cudni su putevi Gospodnji" i nasim ljudski umovima neobjasnjivi , ma ` koliko jezika govorili i ma` koliko knjiga i tamosnjih misli nam prolazilo kroz glave ...
To su sve reci vladike Nikolaja -Omilije
 
tvam adi-devah purusah puranas
tvam asya visvasya param nidhanam
vettasi vedyam ca param ca dhama
tvaya tatam visvam ananta-rupa


Ti si izvorna božanska osoba, najstarija osoba, krajnje utočište ovog manifestovanog kosmičkog sveta. Ti si poznavalac svega i sve što se može znati. Ti si vrhovno utočište, iznad materijalnih guna. O beskrajni obliče, ti prožimaš čitavu ovu kosmičku manifestaciju.

Bhagavad-gita 11:38


Sve počiva u svevišnjoj božanskoj osobi. Zato je Gospodin krajnje počivalište. Nidhanam znači da sve, čak i sjaj brahmana, počiva u svevišnjoj božanskoj osobi, Krishni. On zna sve što se dešava u ovom svetu i, ako znanje ima ikakav kraj, on je kraj sveg znanja. Stoga je spoznato i spoznatljivo. On je cilj znanja, jer je sveprožimajući. Pošto je uzrok u duhovnom svetu, transcendentalan je. On je glavna osoba u transcendentalnom svetu.

Namaste.

- - - - - - - - - -

Ja uvijek navedem kontext

Ne uvijek. Ja uvijek.
 
Jihadisti su muslimani. Nisam video nijednog muslimana na forumu, ne pamtim od kada, a jihadistu nikada. Reč jihadisti piše se malim slovom J, osim ako nije na početku rečenice. Stvar opšteg obrazovanja. Mnogo ti je dobro. Na čemu si ti?

- - - - - - - - - -

sri-bhagavan uvaca
su-durdarcam idam rupam drstavan asi yan mama
deva apy asya rupasya nityam darsana-kanksinah


Svevišnja božanska osoba reče: Dragi moj Arđuna, moj oblik koji sada gledaš je vrlo teško videti. Čak i polubogovi uvek priželjkuju videti ovaj oblik, koji je toliko drag.

Bhagavad gita 11:52


Gospodin Krishna je završio sa pokazivanjem svog kosmičkog oblika u 48-mom stihu ovog poglavlja i obavestio Arjunu da se taj oblik ne može videti vršenjem pobožnih delatnosti i žrtvovanja. Ovde je sada upotrebljena reč su-“durdarsam”, koja ukazuje da je Krishnin dvoruki oblik još poverljiviji. Krishnin kosmički oblik se može videti ako se raznim delatnostima, kao što su pokoravanja, proučavanje Veda i filozofska špekulacija, doda mala primesa predanog služenja. To je moguće, ali ne bez primese bhakti; to je već bilo objašnjeno. Ali, Krishnin dvoruki oblik je još teže videti nego njegov kosmički oblik, čak i za polubogove kao što su Brahma i Šiva. Oni ga žele videti i iz Bhagavatama saznajemo da su svi polubogovi, kada se Krishna nalazio u materici svoje majke Devaki, došli iz raja da vide prekrasnog Krishnu, iako ga tada nisu mogli videti. Čekali su da ga vide. Budalasta osoba ga može ismevati, misleći da je obična osoba, i odavati poštovanje ne njemu, već neosobnom “nečemu” u njemu, ali sve su to besmislene izjave. Krishnu u njegovom dvorukom obliku žele videti polubogovi poput Brahme i Šive.

U Bhagavad-gita-i (9:11) je potvrđeno - “avajananti mam mudha manusim tanum asritah” - ili - “Krishnu ne mogu videti budalaste osobe koje ga ismevaju. Prema rečima Brahma-samhite, i rečima samog Krishne, u Bhagavad-gita-i, Krishnino telo je potpuno duhovno i puno blaženstva i večnosti. Njegovo telo nikada nije materijalno. Ali za neke koji Krishnu proučavaju čitajući Bhagavad-gita-u, ili slične vedske spise, Krishna je problem. Onaj ko koristi materijalni proces smatra Krsnu velikom istorijskom osobom, i vrlo učenim filozofom, ali misli da je bio običan čovek i da je morao prihvatiti materijalno telo, iako je bio tako moćan. U suštini, misli da je apsolutna istina neosobna; zato misli da je od neosobnog poprimio osobni oblik vezan za materijalnu prirodu. To je materijalistički zaključak o svevišnjem gospodinu. Još jedan zaključak je špekulativan. Oni koji tragaju za znanjem takođe špekulišu o Krishni i smatraju da je manje važan od kosmičkog oblika svevišnjeg. Tako misle da je kosmički oblik koji je Krishna pokazao Arjuni važniji od njegovog osobnog oblika. Prema njima, osobni oblik svevišnjeg je nešto zamišljeno. Oni veruju da apsolutna istina u krajnjem aspektu nije osoba. Ali transcendentalni proces je opisan u IV poglavlju Bhagavad-gita-e: slušanje o Krsni od autoriteta. To je pravi vedski proces. Oni koji zaista slede Vede slušaju o Krishni od autoriteta. Tako, dok neprestano slušaju o njemu, Krishna im postaje drag. Kao što smo već nekoliko puta rekli, Krishna je prekriven svojom moći - “yoga-mayom”. Njega ne može svako videti, niti će se on svakome razotkriti. Njega može videti samo onaj kome se on razotkrije. To je potvrđeno u vedskoj literaturi: apsolutnu istinu može istinski shvatiti samo onaj ko joj se predao. Ako transcendentalista neprestano neguje svesnost Krishne, i predano služi Krishnu, njegove duhovne oči se mogu otvoriti i on može videti Krishnu putem prosvetljenja. Takvo prosvetljenje nije moguće čak ni za polubogove; stoga je čak i za polubogove teško shvatiti Krishnu. Napredni polubogovi se uvek nadaju da će videti Krishnu u njegovom dvorukom obliku. Iako je vrlo teško videti Krishnin kosmički oblik, koji ne može svatko videti, možemo zaključiti da je još teže shvatiti njegov osobni oblik Syamasundare.
 
Jihadisti su borci za jihad, muslimanski "sveti ratnici" za "sveti rat". Reč jihadizam piše se malim slovom J, osim ako nije na početku rečenice. Knjigu u šake. Nije teško naučiti. Jadni kultovi ličnosti i svi jadnici koji slede bilo koga ili bilo šta. I oni što dele 0 sa 0 da bi dobili 1000. Ojha. Ende.
 
Zna se šta je jihad i ko su jihadisti. Obe reči se pišu malim slovom, osim ako nisu na početku rečenice. Knjigu u šake. Ajd baš da vidim dokle ćeš se terati sa mnom, pošto si prvi započeo. A ja neću stati. Ojha.

- - - - - - - - - -

na veda-yajnadhyayanair na danair
na ca kriyabhir na tapobhir ugraih
evam-rupah sakya aham nr-loke
drastum tvad anyena kuru-pravira


O najbolji među ratnicima Kurua, niko nikada pre tebe nije video ovaj moj kosmički oblik, jer me osoba ne može videti u ovom obliku u materijalnom svetu, niti proučavanjem Veda, ni vršenjem žrtvovanja, davanjem milostinje, pobožnim delima ili oštrim pokorama.

Bhagavad gita 11:48


U vezi s tim, treba jasno shvatiti božanski vid. Ko može imati božanski vid? Božanski znači svet. Ako osoba ne dostigne božansku prirodu, poput polubogova, ne može imati božanski vid. Ko su polubogovi? U vedskim spisima je rečeno da su polubogovi bhakte gospodina Visnua (visnu-bhaktah smrta devah). Ateisti, oni koji ne veruju u Visnua, ili koji smatraju da je samo neosobni aspekt Krishne svevišnji, ne mogu imati božanski vid. Ne možemo vređati Krishnu i u isto vreme imati božanski vid. Ne možemo imati božanski vid ako nemamo božansku prirodu. Drugim rečima, oni koji imaju božanski vid mogu videti kao Arjuna.

U Bhagavad-gita-i je opisan kosmički oblik. Iako je pre Arjune taj opis bio svima nepoznat, sada, nakon ovog događaja, možemo imati neku predstavu o visva-rupi. Oni koji zaista imaju božansku prirodu mogu videti gospodinov kosmički oblik. Ali osoba ne može imati božansku prirodu ako nije gospodinov čisti bhakta. Međutim, bhakte koje imaju božansku prirodu i božanski vid nemaju veliku želju da vide gospodinov kosmički oblik. Arjuna je želeo da vidi četvororuki oblik gospodina Krishne, kao Visnua, i uplašio se kosmičkog oblika.

U ovom stihu ima nekoliko značajnih reči, kao što je reč veda-yajnadhyayanaih, koja se odnosi na proučavanje vedske literature i propise žrtvovanja. Veda se odnosi na sve vrste vedskih spisa, kao što su četiri Vede (Rg, Yajur, Sama i Atharva) i osamnaest Purana, Upanisade i Vedanta-sutra. Čovek može proučavati te spise kod kuće ili negde drugde. Pored njih, za proučavanje metoda žrtvovanja postoje sutre - Kalpa-sutre i Mimamsa-sutre. Danaih se odnosi na milostinju koja se daje dostojnim osobama, kao što su brahmane i vaisnave, koji transcendentalno služe gospodina s ljubavlju. “Pobožna dela” se odnosi na agni-hotru i propisane dužnosti različitih kasta. Dobrovoljno prihvatanje neke telesne patnje se zove tapasya. Tako osoba može činiti sve to - prihvatiti telesne pokore, davati milostinju, proučavati Vede, ali ako nije bhakta kao Arjuna - ne može videti kosmički oblik. Impersonalisti zamišljaju da vide gospodinov kosmički oblik, ali iz Bhagavad-gita-e saznajemo da impersonalisti nisu bhakte. Zato ne mogu videti gospodinov kosmički oblik.

Postoji puno ljudi koji izmišljaju inkarnacije i lažno proglašavaju običnog čoveka inkarnacijom, što je ludost. Treba slediti principe Bhagavad-gita-e, inače ne možemo steći savršeno duhovno znanje. Iako se smatra da je Bhagavad-gita uvodna studija nauke o bogu, ipak je tako savršena da omogućuje osobi da razlikuje šta je šta. Sledbenici lažne inkarnacije mogu reći da su videli transcendentalnu inkarnaciju boga, kosmički oblik, ali to je neprihvatljivo, jer ako neko ne postane Krishnin bhakta, ne može videti kosmički oblik boga. Prvo mora postati Krishnin čisti bhakta; onda može tvrditi da može pokazati kosmički oblik koji je video. Krishnin bhakta ne može prihvatiti lažne inkarnacije ili sledbenike lažnih inkarnacija.
 
sri-bhagavan uvaca
maya prasannena tavarjunedam
rupam param darsitam atma-yogat
tejo-mayam visvam anantam adyam
yan me tvad anyena na drsta-purvam


Svevišnja božanska osoba reče: Dragi moj Arjuna, sa zadovoljstvom sam ti svojom unutrašnjom moći pokazao ovaj vrhovni kosmički oblik u materijalnom svetu. Niko nikada pre tebe nije video ovaj izvorni oblik, neograničen i pun blistavog sjaja.

Bhagavad-gita 11:47


Arjuna je želeo da vidi kosmički oblik svevišnjeg gospodina i zato mu je gospodin Krishna, da bi ukazao milost svom bhakti Arjuni, pokazao svoj kosmički oblik, pun sjaja i obilja. Taj oblik je blistao kao Sunce i njegova mnogobrojna lica su se brzo menjala. Krishna je pokazao taj oblik samo da bi zadovoljio želju svog prijatelja Arjune. Taj oblik je manifestovao svojom unutrašnjom moći, koja se ne može shvatiti ljudskom spekulacijom. Niko pre Arjune nije video taj oblik, ali pošto je bio pokazan Arjuni, druge bhakte na rajskim planetama, i drugim planetama u kosmosu, takođe su ga mogli videti. Drugim rečima, svi bhakte u gospodinovom učeničkom nasleđu su mogli videti kosmički oblik koji je Krishninom milošću bio pokazan Arjuni. Neko je rekao da je taj oblik bio pokazan i Duryodhani kada ga je Krishna posetio radi mirovnih pregovora. Na žalost, Duryodhana nije prihvatio mirovnu ponudu, ali Krishna je tada manifestovao neke od svojih kosmičkih oblika. Međutim, ti oblici se razlikuju od ovoga koji je bio pokazan Arjuni. Ovde je jasno rečeno da niko nikada ranije nije video taj oblik.
 
Jihadisti su borci za jihad, muslimanski "sveti ratnici" za "sveti rat". Ne kontam što bi me svi ovi ostali zanimali. Ravnomozgaši? Jesu li to oni ravnozemljaši. Ne zanimaju me. Ja nisam ništa što se završava sa "ašoi". ...
 
Poslednja izmena od moderatora:
VECNI ZIVOT


Preko Biblije Bog obecava ljudima VECNI ZIVOT.
To Bog zeli svim ljudima...
Nudi spasenje i VECNOST.
Samo mali broj odabranih od Boga dobija od Boga besmrtnost na nebu, nakon smrti.

Taj broj je 144 000 onih koji nakon smrti vaskrsava na nebo gde dobijaju besmrtnost.
Svi ostali - neogranicen broj ljudi, dobija od Boga VECNI ZIVOT na Zemlji.

Takodje postoje prema Bibliji i dve vrste vaskrsenja - nebesko i zemaljsko...
Nebesko ili prvo vaskrsenje, po kojem tih 144 000 dobija besmrtnost na nebu.
I Zemaljsko uskrsenje, kada ce svi koji su umrli vaskrsnuti na Zemlji.
To zemaljsko uskrsenje ce se odvijati za vreme Hiljadugodisnje vladavine Hrista
nakon Armagedona.

Prava VERA podrazumeva VERU U Boga JHVH - Jehovu, TVORCA SVEGA
koji je BESMRTAN, koji je "ODUVEK I ZAUVEK" i koji ZIVI U VECNOSTI...


Na sva inteligentna bica koja stvara on prenosi svoja svojstva tako i svojstvo vecnosti...

Prvi ljudi su stvoreni sa mogucnoscu da zive vecno... Kao i andjeli...

Neki cak dobijaju od Boga besmrtnost...

Prvi je dobio od Boga besmrtnost Isus Hrist nakon uskrsenja... takodje ljudi koju su posle njega vaskrsli na nebo... njegovi apostoli najpre, pa i drugi...
ali besmrtnost na nebu dobija samo odredjeni broj ljudi...

Svi ostali dobijaju VECNI ZIVOT na Zemlji...

1.Timoteju 2
3 To je dobro i prijatno pred Bogom, Spasiteljem našim,
4 koji hoće da se svi ljudi spasu, i da dođu do poznanja istine.



Da bi ljudi mogli da zive VECNO Bog ce resiti taj problem SMRTI, uklonice je i u buducnosti ce ljudi moci da zive vecno

Bog obecava preko svoje pisane reci da ce UNISTITI SMRT.

A poslednji neprijatelj koji će se uništiti bit će smrt.
(1. Korinćanima 15:26)

Jer je plata za greh smrt, a dar Božji je život večni u Isusu Hristu, Gospodu našemu. (Rimljanima 6:23)
.................................................. .

Otkrivenje 21:3,4

3 I čuh silan glas s neba da govori: Evo šatora Božjeg među ljudima! On će prebivati s njima, i oni će biti narod njegov, i sam Bog biće s njima.

4 On će otrti svaku suzu od očiju njihovih i smrti neće više biti, ni žalosti ni vike, ni bolesti neće više biti, jer prvih stvari nestade.
.................................................. .................................................. ...........

Evo sta je potrebno da mi radimo da bismo od Boga dobili VECNI ZIVOT.

Jovan 17:3 " A život je večni u tome da tebe spoznaju, tebe, jedinoga istinitoga Boga,
i onoga koga si ti poslao, Isusa Hrista.


Proucavanjem Bozje Reci - Biblije mozemo upoznati Boga i Njegovog Sina Isusa Hrista.
Na temelju toga mozemo steci VERU kao temelj za spasenje...
Takodje je potrebno da uskladimo svoj zivot sa Bozjim moralnim merilima
da bi smo dobili taj dar Vecnog Zivota.
Zasto Jehovini Svedoci i nude svima besplatno Biblijski studij
bez ikakvih obaveza, na osnovu kojeg mogu steci to spoznanje i temelj spasenja.

Zato i JS propovedaju hriscanstvo po celom svetu... i time ispunjavaju prorocanstvo:

Matej 24:14 Ovo jevanđelje o kraljevstvu propovedaće se po svemu svetu za svedočanstvo svima narodima
I onda će doći kraj.


Biblijsko spoznanje je temelj VERE i spasenja.
To je temelj spasenja svim ljudima

Bog nas preko svoje reci poziva da nadjemo i idemo tim uskim putem spasenja i VECNOSTI.

Uđite na uska vrata, jer su široka vrata i širok je put koji vode u propast, i mnogo ih je koji tuda idu;

ali su uska vrata i tesan je put koji vode u život, i malo ih je koji ih nalaze.
(Matej 7:13,14)


Bog nas je tako stvorio sa zeljom da zivimo, da zivimo vecno
, vecnost je nase prirodno stanje i od Boga nam je urodjena zelja za vecnoscu.
A Sam zivot je po prirodi VECAN.

Kao sto je zapisano u Bibliji:

„Он [Bog] je njima u srce i misao о vecnosti metnuo,
jer delima joja Bog tvori, covek ni pocetka ni kraja dokuciti ne moze“ ( Propovednik 3:11)

Bozja namera je bila i ostala da ljudi zive VECNO na Zemlji, i Bog ce tu nameru i ostvariti.
Nakon Armagedona.
Nakon sto unisti zlo i uspostavi mir i pravednost na Zemlji.
U novom svetu ce ljude dovesti do savrsenstva da bi mogli da zive vecno na Zemlji.
 
Poslednja izmena:
Teorija svega iliti priča o jajetu, piletu i kokoški...

Priča o jajetu, piletu i kokoški je priča o trojednom pretakanju materije svemira kroz njena tri prirodna oblika i stanja:

1. mirovanje (kvantni vakuum);

2. pokretanje i razvoj svemira (sintropija);

3. starenje i raspadanje svemira (entropija).

To je priča o materiji koja se manifestuje kao kretanje i koja nestaje kad kretanje prestane. Dakle to je priča o svim mogućim oblicima kretanja, koja uvek iznova iz mirovanja punom snagom počinju, razvijaju se, zatim postepeno jenjavaju, slabe i na kraju završavaju i u mirovanju nestaju.

Onaj ko uspe da objasni materiju kao kretanje, odnosno da objasni šta je to što se kreće, a što zovemo imenom materija i energija, kako ona postoji i zašto postoji tako kako postoji - po načinu večitog pretakanja kroz svoja tri prirodna oblika i stanja, taj će da otkrije “teoriju svega”. Da li je to uopšte moguće?

Da li je, najzad, moguće da ništa nikada nije nastalo, niti će ikada nestati, već da je večno i da oduvek postoji? Moguće...

Sve ove reči i pojmovi mogu se svesti samo pod jednu reč i jedan pojam: “fizički i psihički procesi” ili “kretanja”. To podrazumeva da onaj ko želi da napravi “teoriju svega” ne može je praviti pojedinačno o svim tim pojedinačnim stvarima i pojmovima, koji su beskrajno različiti, već treba da pronađe ono što je svim tim različitim pojmovima zajedničko, odnosno o onome po čemu su sve te stvari i pojmovi isti. U ovom slučaju to je da se sve te stvari i pojmovi svode na fizičke i psihičke procese ili kretanja.

Međutim, problem je što se ni o fizičkim i psihičkim procesima ne može praviti teorija svega, jer fizički i psihički procesi sa značenjem kretanja nemaju značenje postojanja. Značenje postojanja može da ima samo onaj ko ima sposobnost da stvara fizičke i psihičke procese. Kada su u pitanju fizički procesi to je uvek onaj ko ima sposobnost da se napreže i kreće. A kad su u pitanju psihički procesi, to je uvek onaj ko ima sposobnost da opaža fizičke i psihičke procese, oseća, pamti ih, misli o njima i razume ih.

Ovo ipak nije sve što je potrebno da se zna da bi se mogla napraviti teorija svega, jer sada iskrsava pitanje da li postoje dva vršioca svih tih procesa, od kojih jedan stvara fizičke procese i radnje, a drugi psihičke procese i radnje, pa bismo onda morali da pravimo dve teorije svega - jednu za onoga ko stvara fizičke procese i radnje, a drugog za onoga ko stvara psihičke procese i radnje, jer fizičke procese i radnje svrstavamo pod pojam materija, a psihičke procese i radnje pod pojam duh ili ideja. Pa bismo onda jednu teoriju svega zvali materijalizam, a drugu idealizam.

I, naravno, ubrzo posle nastajanja ovih dveju teorija svega, odmah bi se shvatilo da su ove dve teorije povezane, u tom smislu što bi se brzo otkrilo da su duh i materija, odnosno ideja i kretanje, uzajamno povezane, tačnije da ideje, odnosno informacije, koje se sve odnose na razne oblike kretanja, ne mogu da postoje bez kretanja.

Sledeće što bi se desilo jeste da bi se ove dve različite teorije svega, idealizam i materijalizam, uzajamno suprotstavile i zavadile oko pitanja šta je starije, da li ideja/informacija o kretanju, koja uzrokuje kretanje i bez koje kretanja ne može da bude.

Proći će vekovi i milenijumi a niko neće moći da reši taj problem prvenstva ideje nad materijom ili pak materije nad idejom, sve sa ciljem da ne budu dve teorije svega, već samo jedna. I to će tako da traje sve dok se ne setimo da ni materija, kao kretanje, ima značenje postojanja, niti ideja, kao informacija o kretanju, ima značenje postojanja, jer sve su to samo fizičke i psihičke radnje i procesi koji ne mogu da postoje sami po sebi, bez vršioca koji ima sposobnost da vrši fizičke i psihičke radnje.

Svakako da tu ne može da bude nikakvog prvenstva, niti prvenstva materije/kretanja nad idejom/informacijom, pošto materije/kretanja ne može da bude bez ideje/informacije, niti prvenstva ideje/informacije o materiji/kretanju može da bude nad materijom/kretanjem, pošto ideje/informacije ne može da bude bez materije/kretanja. Drugim rečima, niti jajeta sa idejom/informacijom o kokoši kao sistemu kretanja može da bude bez kokoške, niti kokoške kao sistema kretanja može da bude bez jajeta sa idejom/informacijom o kokoški kao sistemu kretanja.

Na kraju, da bi se rešio ovaj logički paradoks prvenstva ideje nad materijom, ili pak materije nad idejom, ne preostaje ništa drugo nego da se setimo da ni materija ni ideja nemaju značenje postojanja, već ono što ima sposobnost da se kreće uz pomoć ideje o kretanju i stvara ideju o kretanju uz pomoć kretanja. I da tu ne može da bude nikakvog početka, već da to koje postoji u praznini i u njoj traje, uvek iznova, ciklično, postoji na taj način što se večito pretače iz sebe u sebe, pomoću ideje/informacije o svom kretanju uzrokuje svoje kretanje, da bi zatim pomoću svog kretanja uzrokovao svoje ideje/informacije o svim svojim kretanjima.

I to je “teorija svega”. Druge teorije svega nikad nije ni bilo, niti može da bude. Najzad, ta teorija svega može i da se nacrta:

kauzal10.jpg


Namaste.
 
Велики угодници Божији, који су познали немоћ заједничку свим људима, плашили су се отрова јереси и лажи, и зато су на свакојаке начине избегавали разговор са људима који су заражени лажним учењем и читањем јеретичких књига.[3]Имајући пред очима пад ученог Оригена, искусног у дебатама Арија, красноречивог Несторија и друге богате светском мудрошћу, они су тражили спасење и нашли су га у бекству од лажних учења, у најтачнијем послушању Цркви. Духоносни свети пастири и учитељи Цркве читали су списе богохулних јеретика, принуђени на такво читање неопходном потребом читаве хришћанске заједнице. Они су снажном речју, речју духовном, изобличавали заблуде, и откривали свим чедима Цркве опасност скривену у јеретичким списима, прикривену велелепним називима светости и благочешћа.
Али за мене и тебе је неопходно да се чувамо од читања књига које су саставили лажни учитељи. Свакоме који не припада источној Цркви, јединој светој, и пише о Христу, о хришћанској вери и моралу, пристаје име лажног учитеља.Sv.Ignjatije Brjcaninov

- - - - - - - - - -

[1]„Нека нико не чита“, рекао је свештеномученик Петар Дамаскин, „онога ко не служи како би угодио Богу. Ако пак и прочита нешто такво у незнању: нека се што пре потруди да то избрише из сећања читањем божанских списа и међу њима управо оних који најбоље служе за спасење његове душе, према стању које је достигао…Књиге које су супротне томе никако да не чита. Зашто је потребно примати духа нечистог, уместо Духа Светог? Ко се бави каквом речи, добиће особине те речи, иако то неискусни не виде, као што виде они који имају духовно искуство.“ Свети Петар Дамаскин, књига прва, Чланак о расуђивању, Добротољубље, том 3.
[2]Приликом савршавања тајне исповести, одређено је да се покајник пита да ли чита јеретичке књиге. Требник.
 
Ovo moze da se svrsta i u poukama i u rel.istini


КАКО ДУШЕВНА И ТЕЛЕСНА ЛАЖ-РЕВНОСТ СПОЉА МОЖЕ ДА ИЗГЛЕДА КАО СВЕТА И ПОБОЖНА РЕВНОСТ?
Људи који имају високо мишљење о себи и који себе сматрају заиста верним слугама Божијим често се распламсавају телесном и душевном ревношћу, почињу пажљиво да посматрају људе из своје околине, да их осуђују и обличе разне њихове преступе и грехе против црквеног реда и поретка. „Обманути лажним поимањем ревности, неразумни ревнитељи мисле да, предајући се тој и таквој ревности, подражавају Светим Оцима и Светим Мученицима, заборавивши да они, нису свеци већ грешници. Ако су Свети и обличили грешнике и нечастиве људе, обличили су их по Божијој заповести, по својој обавези, по заповести Светога Духа, а не по заповести својих страсти и демонских нашаптавања. Онај ко самовољно реши да обличи брата или да га критикују, показује да себе сматра разумнијим и врлијим од онога кога разобличава, а он тако поступа зато што га је обузела страст или су га обмануле демонске помисли“ (9, т. 5, стр. 275).
У сваком од нас врло дубоко скрива се дух осуђивања, из гордости, уображености, таштине, злобе и других страсних побуда ми стално код ближњих тражимо и проналазимо мноштво недостатака, грешака и погрешака. Ако, притом, себе почнемо да оправдавамо, говорећи да то чинимо из тобожње 100
ревности, ми тада уствари поступамо руковођени страстима. Ми почињемо острашћено да преувеличавамо немоћи и недостатке наших ближњих, да приказујемо њихове погрешке у најужаснијем и најодвратнијем светлу, да распаљујемо у себи и негодовање и гнев према другима, нестрпљиву жељу да обличимо и „исправљамо“ друге; упињемо се да их „опамећујемо“, понекад, чак, и да их понижавамо, мислећи да нас на то покреће наша „побожност“. Оваква лажна, ватрена ревност увек води ка подозривости, сумњичавости, клевети, суровости, мржњи и штети по сопствену душу.
Када ближњи не прихватају наше обличење, оваква слепа ревност изазива у нама злопамћење и осветољубивост према њима, а када нам се ближњи покоре, у нама се рађа ташто задовољство.
Велика је несрећа када се лажни ревнитељи дрзну да се мешају у црквене ствари, када по жељи свог страсног срца и распаљеног ума намеравају да „исправе“ оно што може да се исправи само дејством нарочите благодати Божије, посредством најдостојнијих светих људи, којима су јасно откривени путеви Божији. Како много несреће у духовном животу проузрокује оваква умишљена, болесна „брига“ за побожност ближњих, дрска „брига“ за духовно стање верника из наше околине, када ни сами не живимо заиста хришћански, немамо мира у својој души и удаљени смо од љубави према Богу и ближњима.
 
Ава Амон је рекао: „Четрнаест година сам провео у скиту молећи Бога даноноћно да ми дарује победу над гневом.“ (11, стр. 50, ст. 6).
Неки брат који је живео у пустињи и био много узнемираван блудним жељама кренуо је по поуку и молитвену помоћ код једног старца. Пошто је тамо нашао великог подвижника, искусног у расуђивању, аву Памву, испричао му је за своју борбу. Он га је тешио и подучавао. Такође му је рекао о себи: „Видиш како сам ја стар, седамдесет година живим у овој келији и у бризи за своју душу. У таквој старости и до данданас трпим искушења и напасти. Веруј ми, чедо, да ме демон блуда дванаест година није остављао ни дању ни ноћу, непрестано ме нападајући развратним помислима и маштањем.“
И старац је испричао како је била тешка и упорна борба коју је водио против злог духа блуда, како је много пута трпео велику бол и падао у очај, како га је после дуго времена Господ ослободио, научивши га да сазнаје своју немоћ и да се узда у помоћ Божију, а не у своју снагу (11).
„Нема ничег горег од греховне навике. Ономе ко је заражен греховном навиком потребно је много времена и труда да би се од ње ослободио,“ рекао је један египатски старац (11, стр. 346, ст. 20).
Дакле, видимо да се страсти не искорењују брзо. Међутим, треба приметити још и то да нам најчешће није ни корисно да се брзо избавимо од њих. Наравно, Господ може у једном тренутку да нас очисти од свих наших болести, али је Господу угодније наше смирење, наше покајничко молитвено стање, док би брзо ослобађање од болести у нама изазвало гордо, самозадовољно и инертно душевно расположење. Свети Оци су ово јасно видели. Тако је ама Сару тридесет година нападао демон блуда и она се никада није помолила да та борба одступи од ње, већ је само молила Бога да јој да храбрости и стрпљења у тој борби (11,’стр. 328, ст. 1). Преп. Јован Колов је умолио Бога да се ослободи од својих страсних жеља. Осетио је непомућени мир. Тада је дошао код једног оца и рекао му: „Видим да сам спокојан и да не водим никакву борбу.“ Старац му је одговорио: „Иди и умоли Бога да ти се врате помисли које си раније имао: душа напредује од борбе.“ Јован је умолио Бога да му врати помисли и када су помисли дошле, он се више није молио за ослобођење од помисли, већ је говорио: Господе! Даруј ми стрпљења у борби (11, стр. 262, ст. 11).
Ево учењаправославногНе тражити мир и брзо ослобођење од свега болног и тешког. Човек чак и не треба да жели да се брзо очисти од свих својих страсти, већ само да стекне скрушено и смирено срце, које Бог„неће презрети“(Пс. 51, 17) и које је једино угодно Богу, пред Чијом светошћу је све наше „чисто“ као прљавштина и кал. Чак је и само Небо је пред Њим нечисто.
У каквој супротности са овим духом стоје савремена учења и распрострањена „трагања“ за духовним утехама, сладуњавим, безбрижним и безболним стањима, тобожњим „рајским“ блаженствима, а без пролажења путем очишћења од својих греховних чирева. Оваква религијска учења се труде да човеку затворе очи за његове духовне болести, да створе код њега илузију здравља, позивају га да се радује и наслађује лажним здрављем и својим умишљеним савршенством, да пребива у прелестном спокојству у погледу своје будуће судбине, опија се илузијом среће и хармоније, а у ствари носи у себи семе највећег бола, зачетак ужасне муке која ће се открити тада када по сврштеку овога живота човеку буде са очију скинута завеса лажи којом се од њега прикривало истинско стање његове душе.
А како је трезвена, како је утешна наша православна вера! Трпети и трпети овде на земљи од демона, од људи, од својих телесних и душевних немоћи, плакати, вапити до краја овог живота, а све слатко и радосно нека буде тамо, у вечности! Јер у пролазном, променљивом животу није сигурно имати било шта драгоцено.
Обманути људи не гледају тако на духовне болести, они који нису прихватили пример покајања од наше свете Цркве, од Светих Отаца, они који не верују у православно учење смело „решавају“ све тешкоће, код њих је све „просто к’о пасуљ“. Имао сам прилике да чујем један разговор пентекосталцасекташа са православним Хришћанима. Он је прекоревао Православље за наводну хладноћу и нељубав према Богу, за фарисејство.
Признање православних Хришћана да су духовно немоћни и пуни страсти, он је објаснио њиховим духовним нерадом, њиховим нежељењем да се у потпуности предају „благодати“. Каже он, узрок тога је у њима самима. Ако би само хтели они би за минут могли да се ослободе од свих својих страсти, за то је потребна само одлучност и један снажан покајнички покрет душе – и сва греховност би одмах испарила, као на ватри. „Благодат“ би одмах ослободила покајника, чак и од свих наклоности према греху. Такво покајање би одмах истерало сваки грех из душе и одмах би наступило прогледавање и просветљење. Тако да је све само ствар избора, одлучности и томе слично. Сам он лично је одмах приликом првог ватреног „покајничког“ акта осетио ово ослобођење и добио „благодат Духа“ од тада је он потпуно променио свој живот, стално у себи осећа необичну љубав према свима, одлучност да се увек жртвује ради Бога, озарен је „светлошћу“ и необично је срећан. И заиста, он је сав сијао, сав је горео од неког унутрашњег жарког одушевљења. Причао је од дивним чудима која се стално догађају њему и члановима његове породице (они су се такође сви „чудесно“ преобразили после његовог „крштења“ у пентекосталце).
Све примедбе православних, њихова упозорења на то да су таква чуда сумњиве природе, сви њихови покушаји да му изложе православно учење о неповерењу у себе и о дубокој греховној заражености човекове душе – прелешћеном пентекосталцу су изгледали само као нови доказ да је он у праву, и још су га једном „убедили“ у то да су православни због своје лењости маловерја и кукавичлука, везаности за „беживотне каноне“ и „фарисејства“ изгубили сваки контакт са Богом, и при томе је и остао.
Треба напоменути да спољашњи изглед: бодрост, живахност и ватреност која споља изгледа света; ревност, самоодрицање и спремност да се иде на било какав подвиг и друге уочљиве спољашње црте, оваквим прелешћеним људима дају спољашњи изглед „побожности“ који плени и који се многима више свиђа од изгледа смиренога Хришћанина који уздише због себе, који не очекује ништа добро за себе и који је због тога свагда уздржан, а понекад, чак, и, споља гледано, потиштеног изгледа.
 
КАКВЕ СУ ОСОБЕНОСТИ НАШЕГ ВРЕМЕНА?
Свет данас осећа све већу наклоност према таквој врсти лажног, хистеричног „хришћанства“. Али, ми не треба да обраћамо пажњу на укус овога света – што више будемо чували дух наше вере, тим ћемо више туђи бити овом свету, и он ће нас све више мрзети и презирати, јер ћемо му изгледати ружни, немоћни, чак, и безблагодатни. Ако православни Хришћани данас на неки начин и јесу привлачни свету и он се занима за њихову веру, то још није разлог да ми треба да глумимо некакву извештаченост и лажну духовност како бисмо угодили свету. Убога истина је боља од нагиздане лажи. Ми смо сада духовно сиромашни као никада, нама боље него Хришћанима других времена одговарају речи псалма: „Помагај, Господе, јер неста Светих“(Пс. 12, 1). Ми смо сиромашни духом и то треба јасно да видимо и познамо, и да то сазнање у смирењу и покајању понесемо, и то је, по свој прилици, једини доступан пут спасења и спасоносног делања за нас у ова времена. Јасно сагледање и схватање духа времена, нашег духовног стања, мере наших могућности сачуваће нас од неправилних трагања, од узалудног трошења оних јадних снага које имамо, од банкротства наших планова, од неостварљивих маштарија и подвига који не одговарају нашем духовном стању.
Наше време више не зна за предањско обиље духовне хране, за ону лепоту и миомирис којима је био испуњен и надахнут живот пређашњих Хришћана. Нама су остали само немоћи и патње, и зато је за нас најспасоносније управо следеће: стална смирена молитва и уздисање због наше огреховљености; најскромнији и најсмернији поглед на сав сопствени труд и делање; најснисходљивији и најмилосрднији однос према ближњима; понизно и захвално прихватање свега што се са нама дешава; потпуно уздање у милост Божију и неуздање у своја добра дела или очекивање нечег високог у себи.
Снажну и живописну слику даје свети епископ Игнатије: изобиље духовних блага древних Хришћана он пореди са раскошном гозбом коју је приредио богати Домаћин за Своје многобројне пријатеље и познанике. На овој духовној трпези је био неограничен број духовних јела, по завршетку трпезе гости су били штедро награђени духовним даровима. Када су се сви разишли, Домаћин је, видевши гомилу гладних сиромаха наредио слугама да не расклањају са стола него да све оно што је преостало понуде сиромашнима. Бојажљиво и у недоумици они уђоше у велику салу, почеше да једу све што је остало на столу и испод стола: пале мрвице. Нико од њих није ни окусио право јело, није ни видео складно служење послуге нити драгоцено посуђе и прибор, није чуо песму ни музику, тако да нико од њих, чак, није могао ни да замисли слику гозбе која се ту одиграла. Пошто су се најели, они су само отприлике могли да претпоставе каква је лепота овде била пре њих. Али, ипак су пали на колена пред Домаћином, захваљујући Му за храну коју досад нису јели и никад нису видели. Он им је рекао: „Браћо! Кад сам давао Своју заповест за одржавање гозбе нисам вас имао у виду, зато вам нисам приредио ручак онако како треба и не дајем вам дарове…“ Сиромаси узвикнуше у један глас: „Владико! Није нама до дарова! Није нама до раскошне гозбе! Неописиво смо Ти захвални за то што нас ниси презрео, ниси се згадио нас измучених недостацима сваке врсте, пустио си нас у Твој дворац, спасио си нас да не умремо од глади!“. Сиромаси се разиђоше, настављајући да захваљују милосрдном Домаћину. Онда
Он рече слугама: „Сада поспремите трпезу и закључајте Мој дворац. Гостију више неће бити, и шта се могло понудити од хране понуђено је. Готово је!“ (9, т.5, стр. 384-385).
Сиромашни и убоги – то је слика нашег стања, мрвице и празни тањири су духовна глад нашег времена, смирена захвалност и признавање себе недостојним било каквих раскошних јела и дарова је пример расположења душе које нам је неопходно.
Морамо пажљиво да ослушкујемо она предосећања и предсказања Светих Отаца која се односе на наше, по свему судећи, последње време. То познање духа времена, са једне стране, извешће нас из стања самообмане, откриће нам право стање наших снага и могућности, учиниће да наши захтеви према себи и другима постану скромнији, а са друге, охрабриће нас, подстаћи ће нас на будност, на опрез, неће нам дозволити да паднемо у малодушност и надмено маштање, и да се тако. одвојимо од реалности.
Чујмо пажљиво болне, али корисне речи:
„Сунце на заласку сликовито описује стање Хришћанства у наше доба. Сија исто оно Сунце Истине – Христос, Он лучи исте оне зраке, али они више не изливају ни онај сјај ни ону топлину као у претходна времена. То је због тога што зраци не падају право на нас, него иду према нама само индиректним, заобилазним путем. Зраци Сунца Истине Христа – то је Дух Свети: „Светлост и Светлодавац људима, Којим се Отац познаје и Син прославља и од свих познаје“ (стихира на вечерњој служби Педесетнице)…
„Данас када има много богатих наукама, уметношћу, свим материјалним, данас‘неста Светих’(Пс. 12, 1). Свети Дух гледајући на синове људске, судећи овој гомили оних који себе називају образованима, духовно просвећенима и православнима изриче о њима жалосну пресуду:„Нема онога који разумије, нема онога који тражи Бога. Сви застранише и заједно неваљали посташе: нема га који чини добро, нема баш ни једнога. Њихово је грло гроб отворен, језицима својим вараху, отров је аспидин под уснама њиховим. Уста су им пуна клетве и горчине. Ноге су им брзе да пролијевају крв. Пустош и биједа је на путевима њиховим; и пута мирног не познаше. Нема страха Божијега пред очима њиховим“(Римљ. 3, 11-18).
Ево разлога због којих данас Дух Божији одступа од нас, за разлику од истинских Хришћана са којима уистину пребива, као дар који је за све нове Израиљце стекао њихов свесвети Родоначелник“ (9, т. 1, стр. 406-407).
„Свето Писмо сведочи о томе да ће Хришћани, слично као и Јудејци, постепено почети да се хладе према откривеном Божијем учењу, престаће да обраћају пажњу на обнављање људске природе од стране Богочовека, заборавиће на вечност, сву своју пажњу ће усмерити на свој земаљски живот, у овом расположењу и смеру бавиће се побољшањем свог живота на земљи као да је вечан, и развојем своје пале природе ради задовољења свих штетних и изопачених захтева и жеља душе и тела. Разуме се: Искупитељ Који је човека искупио за блажену вечност туђ је оваквом усмерењу. Овакво усмерење је одступање од Хришћанства“ (9, т. 1, стр. 457-458).
„У рају се зло појавило под маском добра ради лакше обмане. Оно се у недрима Свете Цркве појављује као прикривено и украшено, у привлачној разноврсности саблазни, називајући их невиним разонодама и забавама, називајући развој телесног живота и понижавање Светог Духа напретком и развојем човечанства.„Да буду осуђени сви који не вјероваше истини, него завољеше неправду“(2. Сол. 2, 12).„Као што се Јаније и Јамврије противише Мојсеју, тако се и ови противе истини, људи изопаченога ума, непоуздани у вјери. Који имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли. И клони се ових“(2. Тим. 3, 8, 5). За оне који су добили ову силу и одбацили је по својој вољи тешко је да се она врати„Јер ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе“(Јевр. 10, 26) због губитка саме добре жеље, што је нужна последица намерног пренебрегавања добра Божијег.Изглед побожностијош некако могу да намакну људске мудролије, али препородсиле побожностиприпада искључиво Ономе Који облачи људесилом свише(Лк. 24, 49) (9, т. 1, стр. 495-496).
„Данас су се људи у многоме дрзнули да у одредбе Светога Духа уносе своје одредбе. Због тога су небеске одредбе постале земаљске, свете – греховне, мудре – безумне… Постоје појединачни Хришћани, али је изгубљено опште познање Истине, којим би се све сјединило у једно духовно тело, са једним начином мишљења, у једноме духу, под једном заједничком Главом – Христом. Данас свако има мањевише свој начин мишљења, своју религију, свој – произвољно или случајно – прихваћен пут, који се признаје за правилан и оправдаван. Ово безбројно стадо које је изгубило везу и јединство у Истини и Духу пружа духовном посматрачу слику највећег нереда: свака овчица вуче на своју страну, не знајући куда иде. Нико је не зауставља, нико се о њој не брине. људи више не чују – јер је њихов слух постао тако слаб – спасоносни глас истинског Пастира који се разлеже у Његовој светој Цркви, а који још увек јасно указује на њихову неистину, објављује им прави пут, указује на њега. Заглушила их је бука земаљских љутих брига, бука чулних забава, бука земаљског напретка.„Прилепила се за земљу душа њихова“,неспособна за примање духовних утисака“ (9, т. 4, писмо 58).
„Мреже ђаволске су се умножиле у поређењу са временима првобитне Цркве Христове, умножиле су се до бесконачности. Умножиле су се књиге које садрже лажно учење, до крајности се смањио број следбеника Свете Истине. Оснажило је поштовање природних врлина доступних Јудејцима и многобошцима. Појавило се поштовање према врлинама чисто паганским, које су у супротности са самом природом која на њих гледа као на зло. Ограничило се поимање хришћанских врлина, не говорим већ о томе да се смањило, да је готово нестало њихово испуњавање у стварности. Развио се материјални живот, нестао је духовни живот, наслада и телесне бриге прождиру све време, нема се времена, чак, ни за сећање на Бога. И све то за људе постаје обавеза, закон.“ (9. т. 1, стр. 397).
„Ми смо у наше доба дошли у такав период живота рода људског кад се људи спасавају искључиво понизним трпљењем патњи, са вером у Бога и надом на Његово милосрђе. Другим путевима сада нико не може да се спаси. За наше време остао је само један једини пут:трпљење патњи…“
„…Без смирења човек не може без штете по себе да добије ниједан дар од Бога. Зато је и предсказано да ће се у последња времена људи због повећане гордости спасавати само трпљењем патњи и болести, а подвизи ће им бити одузети“ (16, стр. 70, 116).
„Патње су нарочити удео нашег доба којем нису дати ни подвиг мучеништва ни подвиг монаштва. Поприште нас, Хришћана последњих времена, поприште је патњи, наизглед ситних и ништавних. Вага је у Бога
 
„Треба схватити дух времена и не заносити се пређашњим висинама и опитима, које је у данашње време немогуће остварити…
Треба се кајати, молити и чувати од прелести зато што у данашње време већина оних који желе да живе побожно мисли за себе да живи побожно, али је запаљена огњем материјалности и налази се у већој или мањој самообмани“ (12, писмо 188).
Али, ево мисли савременог нам оца, јеромонаха Серафима Роуза, који је живео у Америци (упокојио се 1982. г.): „Због тога што преводи православних књига постају све доступнији, а православна терминологија о духовној борби све више струји у ваздуху, све више и више људи прича о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним молитвеним стањима и о најузвишенији Светим Оцима као што су свети Симеон Нови Богослов, Григорије Палама или Григорије Синаит. Врло је добро знати о овој стварно узвишеној страни православног духовног живота и поштовати велике
Свете који су га стварно водили, али ако не будемо имали веома реалистичну и врло смирену свест о томе колико смо сви далеки од живота исихаста и како смо мало припремљени за тај живот да бисмо му се макар мало приближили, наше интересовање за њега биће само још једно од испољавања нашег егоцентричног живота…
Морамо дубоко да схватимо у какво време живимо, како заправо слабо познајемо и осећамо наше Православље, колико смо далеко не само од светих људи из хришћанске прошлости, него чак и од простосрдачних православних Хришћана, који су живели до пре само стотинак година или, чак, до пре само једну генерацију, и колико много треба да се трудимо да бисмо данас једоставно опстали као православни Хришћани…“ (19, стр. 61).
Значи, Оци последњих времена су веома често говорили да ће наше доба бити врло прелестно и тешко за спасење, да се веома раширило лицемерје, да је истинска побожност готово нестала, да Хришћани већином воде само наизглед добродетељан живот, док су њихова срца удаљена од Бога, поробљена земљом, овим пропадљивим светом, да је претворништво постало свеопште, да нико више не тражи оно што је Божије, него свако тражи оно што је њему угодно. Сада пред сваким верником стоји тежак задатак: тражити и разликовати у овом хаосу лажљивих људских дела и речи, у овој мешавини истине и лажи, ону Истину која једина може да спаси и исцели. Ова Истина је близу, она никада неће пресушити, али се мноштво лажистина труди да је заклони, да нам нашапћу то да су управо оне – та Истина која нам је неопходна. И споља и унутар нас се непрекидно одвија непријатељски рат, непријатељ се труди да уместо православне вере и њеног духа потури истанчани и раскошни фалсификат, да нас принуди да начинимо само мали корак у страну од уског пута спасења, да би нас онда потпуно завео на пут отпадништва.
Сада је нарочито важно да се човек научи исправном поимању и примењивању у свом животу дела Светих Отаца, да усвоји њихов дух, јер то и јесте дух јеванђељски. Свети Оци су својим животом, делом, речју и осећањима остварили јеванђељско учење, они су га јасно и подробно објаснили у својим књигама. Ми никако не можемо да схватимо, а још мање да испунимо јеванђељске заповести без овог искуства Отаца, сигурно ћемо се изгубити већ на самом почетку пута. И сама реч Светих Отаца данас веома тешко допире до нас, јер смо престали да схватамо Свете Оце. Њихови подвизи данас премашују наше снаге, непоколебљивост вере која им је давала снагу да чине чуда данас се више не среће, њихова једноставност, чистота ума и срца изгледају нам несхватљиво, њихово одрицање од света, њихова несебичност, необраћање пажње на телесне жеље и устремљеност ка небеском, за нас су данас готово немогући. Али, без обзира на то дух Светих Отаца, њихово унутрашње делање, њихов главни смер и циљ њихових напора остају неопходни и за нас. Ми не можемо да идемо тако бодро као што су они ишли, не можемо да носимо онакав терет, да се пењемо на оне висине, али можемо и морамо да се држимо истог оног правца и да имамо исте циљеве, да одређујемо вредност и корист свега истим оним светоотачким мерилима и да сматрамо за штетно и некорисно све оно чега су се Свети Оци чували.
 
kiritinam gadinam cakra-hastam
icchami tvam drastum aham tathaiva
tenaiva rupena catur-bhujena
sahasra-baho bhava visva-murte


O kosmički obliče, o gospodine sa hiljadu ruku, želim te videti u tvom obliku sa četiri ruke, sa šlemom na glavi, sa topuzom, diskom, školjkom i lotosovim cvetom u tvojim rukama. Žudim te videti u tom obliku.

Bhagavad-gita 11:46


U Brahma-samhiti (5.39) je rečeno:


ramadi-murtisu kala-niyamena tisthan


Gospodin večno postoji u stotinama i hiljadama oblika, a glavni među njima su oblici Rame, Nrsimhe Narayane... ima bezbroj oblika. Ali Arjuna je znao da je Krishna izvorna božanska osoba, koja je poprimila svoj privremeni kosmički oblik. Sada moli da vidi oblik Narayane, odnosno duhovni oblik. Ovaj stih nesumnjivo potvrđuje izjavu Srimad-Bhagavatama da je Krisna izvorna božanska osoba i da svi drugi oblici izviru iz njega. On se ne razlikuje od svojih potpunih ekspanzija i bog je u svakom od svojih bezbrojnih oblika. U svim tim oblicima je svež kao mladić. To je večni oblik svevišnje božanske osobe. Onaj ko spozna Krishnu odmah se oslobađa sve zagađenosti materijalnog sveta.
 
• If you are a Lutheran, your religion was founded by Martin Luther, an ex-monk of the Roman Catholic Church, in the year 1517.
• If you belong to the Church of England, your religion was founded by King Henry VIII in the year 1534 because the Pope would not grant him a divorce with the right to remarry.
• If you are a Presbyterian, your religion was founded by John Knox in Scotland in the year 1560.
• If you are a Congregationalist, your religion was originated by Robert Brown in Holland in 1582.
• If you are a Protestant Episcopalian, your religion was an offshoot of the Church of England, founded by Samuel Seabury, in the American colonies in the 17th century.
• If you are a Baptist, you owe the tenets of religion to John Smyth, who launched it in Amsterdam in 1606.
• If you are of the Dutch Reformed Church, you recognize Michelis Jones as founder because he originated your religion in New York
If you are a Methodist, your religion was founded by John and Charles Wesley in England in 1774.
• If you are a Mormon (Latter Day Saints), Joseph Smith started your religion in Palmyra, New York in 1829.
• If you worship with the Salvation Army, your sect began with William Booth in London in 1865.
• If you are a Christian Scientist, you look to 1879 as the year in which your religion was founded by Mary Baker Eddy.
• If you belong to one of the religious sects known as “Church of the Nazarene”, “Pentecostal Gospel”, “Holiness Church,”, or “Jehovah’s Witnesses,” your religion is one of the hundreds of new sects founded by men within the past hundred years.
If you are a Roman Catholic, your church shared the same rich apostolic and doctrinal heritage as the Orthodox Church for the first thousand years of its history since during the first millennium they were one and the same Church. Lamentably, in 1054, the Pope of Rome broke way from the other four Apostolic Sees (Patriarchates), by tampering with the original Creed of the Church, and considering himself to be the universal pastor over other Sees and infallible.
• If you are a Uniate Roman Catholic of any Eastern Rites, you had your roots in the Orthodox Church, but were forced into the Roman Catholic Church, either by financial hardship, or regional political/ ecclesiastical unrest (e.g.: Malankara Syrian Catholics), or by western colonialization (e.g.: Syro-Malabar Rite), or by military strength.
IF you are an Orthodox Christain
If you are an Orthodox Christian, you religion was founded in the year 33 by Jesus Christ, the Son of God. It has not changed since that time. Our Church is now almost 2000 years old. And it is for this reason, that Orthodoxy, the Church of the Apostles and the Fathers is considered the true “One, Holy, Catholic, and Apostolic Church.”
• This is the greatest legacy we can pass on to the young people of the new millennium!Amen
 
КАКО СЕ ЈЕВАНЂЕЛСКО ДОБРО РАЗЛИКУЈЕ ОД ЉУДСКОГ ДОБРА?
Људи који не схватају духовне основе живота и онога што се дешава у свету суде о људским делима површно, они делатност човекову деле на очигледно злу, са једне, и на добру и похвалну, са друге стране, само по њеном спољашњем испољавању, користећи се, притом, веома неодређеним и непостојаним – световним мерилима за разликовање добра и зла. Свет, пак, сам у себи нема истину која би му открила праву вредност ствари, јер само један једини закон даје јасно одређење тога шта је грех, а шта је добро. То је јеванђељски закон. Закони овог света понекад, у неким својим аспектима, могу да личе на хришћански закон, али то је само наизглед: они се, уствари, потпуно разликују.
Иако се човек после свог пада у потпуности потчинио греху и постао изопачен, болестан и озлобљен, ипак су се у њему још сачувала семена природног добра која је у њега приликом стварања засејао Творац, премда она више немају ону првобитну чистоту и светост, него су оскврњена отровом греха. Међутим, оваква природна људска „истина“, која је оскврњена нечистотом греха, не може човека да научи истинском добру, не може да оживи и исцели душу његову…
Неверујући људи чине много лепих, наизглед похвалних дела, чине многа добра дела, подвиге милосрђа, љубави, самопожртвовања, понекад чак дају и свој живот за свој народ или за свог ближњег, дају последњи комад хлеба гладном,
помажу један другом у невољи, жртвују своју имовину на разна добра дела, чине зачуђујућа, чак и херојска дела – и за ово има много потресних примера. Но, сва ова добра дела уколико нису заснована на Јеванђељу, уколико не израстају из дубине верујуће хришћанске душе, сва она иако су хвале вредна, у суштини су нечиста и оскврњена падом, и немају пред Богом ону вредност коју му приписују људи. Ову важну истину многи људи данас никако не могу да прихвате. Чувши ово што је речено, многи су у недоумици, многи се вређају, многи се гаеве.
И стварно, чудно звучи, човек чини узвишени подвиг, жртвује свој живот ради ближњег, умире због тога да би други могао срећно да живи, и зар је за душу таквог хероја уопште могуће сумњати да је спасена? Зар овакав чин човеков не спира све његове грехове? Звучи сурово, међутим, погледајмо читаву ствар са друге стране: ако овај јунак није био јунак Христа ради, ако није живео по учењу Јеванђеља, ако није из хришћанске вере црпео снагу за своје подвиге, ако се ово саможртвовање није вршило Христовом силом и не у Име Божије, онда би испало да човек може да се спаси и без искупљења које је савршио Христос, онда то би значило да се у самом палом човеку сачувала она сила и чистота које су довољне да он сам себе оживи, да он сам себе ишчупа из ланаца греха. Онда – зашто је била потребна страшна Голготска Жртва, чему онда учење Христово, Јеванђеље и Црква? Чему тајне молитве, хришћански подвизи? Тада би била довољна само наша жеља и напор воље, чак ни вера онда не би била потребна…
Ствар је у томе што није исто чинити добра, прекрасна и похвална дела, и чинити дела вере ради! Добра дела која се чине без вере, без Бога, посвећена су овом свету од овог света и добијају плату: славу, част и поштовање. Она су туђа вечној небеској слави. А дела вере имају унутрашњу посвећеност Богу, чине се са молитвом, са обраћањем Богу, у што већој тајности, да их зна само Бог, таква дела остављају мањи спољашњи утисак, али их зато прима Господ и дароваће за њих славу у будућем животу.
И уопште, неправилно је сматрати да спасење душе и наслеђивање Царства Небеског директно зависи од наших добрих дела. Бог милује човека и спасава га не због његових добрих дела, него због његовог верног, скрушеног и смиреног срца. Наравно, ова вера не сме бити без дела, а она то ни не може бити, она ће се обавезно оваплотити у конкретна дела, и ова дела ће обавезно бити веома добра и света, јер тим делима верника учи Сам Господ.
Због тога је неправилно проповедати људима апстрактно добро, учити их да воле ближњег , да буду милосрдни и добри, не говорећи им притом о томе да они то никако не могу да учине правилно, свето и богоугодно без јеванђељског учења, без Цркве, без благодати Светог Духа, коју могу да добију само у храму кроз Свете Тајне. Ако се то не говори, људи ће мислити да уколико то пожеле могу сами одлично да реше своје проблеме без Цркве, без Светих Тајни, без благодати Светог Духа, без Христа.
У свету се често чине добри поступци, међутим, лоши још чешће. И греси света често су истанчанији и разноврснији него добра дела у њему. Световни греси су тако близу световног добра да међу њима као да и нема суштинске противречности. Један исти човек којег сви хвале за његова добра дела у истом тренутку чини мноштво одвратних дела на која нико не обраћа пажњу. Световни јунак у једном тренутку чини неки задивљујући саможртвени поступак, а пре и после њега чини нешто врло подло и ниско.
Такве су врлине овога света: овде су љубав и мржња једно поред другог: самопожртвовање, јунаштво и милостиња, одмах поред егоизма, самољубља и охолости. У ствари и једно и друго се заснива на погубним страстима. Добро тамо као да постоји ради тога да би давало сенку и већу сласт греху, изоштравало укус за њега. Световно добро својим коренима црпе прљаву воду, горде и сујетне помисли истог тренутка заглушују свако искрено и, у извесној мери, узвишено стремљење душе.
Св. Игњатије говори: „Делатељ људске правде је пун умишљености, уображености и самообмане; он проповеда и труби и о себи и о својим делима, не обраћајући никакву пажњу на заповест Господњу која то забрањује (Мт. 6, 118). Мржњом и осветом плаћа онима који би се усудили да отворе уста ради основаног и добронамерног противречења његовој истини, сматра себе достојним и предостојним земаљских и небеских награда. Насупрот томе, делатељ Јеванђељских заповести је увек погружен у смирење: поредећи своје испуњење свесветих заповести са њиховом узвишеношћу и чистотом, он стално признаје да је ово извршење крајње недовољно и недостојно Бога, он види да заслужује пролазне и вечне казне за своје грехе, за нераскинуто општење са сатаном, за пад, који је заједнички свим људима, и, на крају, за недовољно и, често, неправилно испуњавање заповести“ (9, т. 5, стр. 36).
„Дође ли ти нека блага мисао, ти причекај, никако се немој устремити да је испуниш брзо и непромишљено. Осетиш ли у свом срцу неку благу склоност, причекај; немој да те то обузме. Упореди је са Јеванђељем. Размотри, да ли су твоја добра мисао и твоја добра склоност срца у складу са свесветим учењем Господњим. Убрзо ћеш увидети да нема никакве сагласности између јеванђељског добра и добра пале природе. Добро пале природе је помешано са злом, и зато је и само то добро постало зло, као што укусна и здрава храна постаје отров када се помеша са отровом. Чувај се да не чиниш добро пале природе! Чинећи ово добро продубићеш свој пад, развићеш у себи умишљеност и гордост, достићи ћеш највећу сличност са демонима. Насупрот томе, чинећи јеванђељско добро, као истинит и веран ученик Богочовеков постаћеш сличан Богочовеку“ (9, 7, 5, стр. 35).
У сваком делу је важно погледати у дубину срца, у тајне одаје наших скривених помисли. Свако дело, пре него што се решимо на њега, треба да буде одмерено и оцењено нашим унутрашњим мерилом: у нама се свагда збива оно што личи на некакво тајно саветовање – срце говори своје „за“ и „против“, ум говори своје „за“ и „против“, осећања, тело, наше страсти, навике и слабости, све овде даје своју реч „за“ и „против“, и ако се на овом унутарњем саветовању донесе праведан суд, човек ће дело учинити по Христовом закону, на спас своје душе. Ако, пак, човек буде поступио по лукавости неке страсти, са тајном помишљу да се нахрани нека страст, онда ће дело које учини, без обзира на то како оно споља изгледало лепо, души нанети штету и неће јој донети никакву корист. Сваки, и најмањи поступак или корак наш, увек чинимо изнутра га посвећујући у нечије име, чинимо га или ради земаљеког или ради небеског, или ради Божијег или ради људског. И често само ово посвећење, ова намера има већи значај него спољашње дело које се чини, јер су у тој намери и посвећењу у њему се садржи и сва вредност онога што чинимо пред Богом.
 

Back
Top