Religija i umetnost

Vairocana Buda

232978de83088747078266389001f5fc.jpg
gallery_8543_142_1129876258.jpg
 


МАНАСТИР СТУДЕНИЦА

Манастир Студеницу код Ушћа поред Краљева (Централна јужна Србија) основао је Стефан Немања 1186. године. Он је подигао главну цркву посвећену Богородици, коју су потом довршили његови синови Сава Немањић (Свети Сава) и Стефан Првовенчани, након његове абдикације и предаје престола сину Стефану, након чега се замонашио управо у Студеници и постао монах Симеон. Студеница је његова најзначајнија задужбина у Србији и један од најуваженијих краљевских манастира (уз Хиландар, Ђурђеве Ступове и Богородицу Градачку), а такође и његов маузолеј. Немањине мошти су након његове смрти у Хиландару на Светој Гори свечано пренете у Студеницу 1208-1209 године. У Богородичиној цркви у Студеници сахрањен је и његов син, први српски краљ Стефан Првовенчани, као и његов наследник на престолу краљ Радослав, Немањин унук и Немањина жена Ана (монахиња Анастасија). Немањин трећи, најмлађи син Сава као први студенички игуман од 1208.г. саставио је Студенички типик (цароставник) као законски збир правила монашког живота и устројства манастира. Као биограф свога оца и први средњовековни српски писац он је у Житију Светог Симеона, навео све ове чињенице везане за Студеницу, која је ускоро постала главно политичко, културно и духовно средиште српске државе.
Богородичина црква је изграђена од полираног мермера и представља изванредно архитектонско здање у коме је остварен сасвим нов и специфичан спој византијске архитектуре и романичког начина обликовања фасада. План цркве и њена структура који су византијског порекла обогаћени су скулпторалном декорацијом и облицима у духу приморске архитектуре јадранске обале, са фасадама украшеним пиластрима, фризовима, флоралним, геометријским и зооморфним мотивима и орнаментима на бифорама и трифорама и фигуралном представом патрона храма, Богородице са Христом између два анђела, која је као високи рељеф израђена од мермера. Студеничка црква постала је прототип споменицима рашког стила у Србији не само у 13. веку већ и касније.
Фреске које декоришу ентеријер цркве датују се у 1208-1209. годину, према натпису исписаном на фреско малтеру у куполи цркве. Очувани делови првобитног сликарства у цркви показују један потпуно нов монументални стил кога су у Србију донели уметници, Грци пореклом, које је ангажовао Свети Сава, а који су, бар онај главни међу њима, имали изузетан осећај за волумен и простор. Изузетно способан да достигне и оствари класичну хармонију композиције, колорита, осећања и гестова, мајстор који је извео монументално Распеће Христово, опонашао је мозаичку технику рада аплицирањем златних листића на позадинама својих најистакнутијих фресака у наосу цркве. По Савиној препоруци и надзору засигурно, у Студеници су се на фрескама по први пут у Србији појавили натписи на српском језику, уместо на грчком како је то раније био обичај.
Оригиналне студеничке фреске 13. века чувене по својој плавој позадини биле су у 16. веку добрим делом пресликане новим слојем живописа када је и црква била обновљена. Ово поновно живописање извели су истакнути сликари тог времена, а међу њима је свакако најбољи био Лонгин.
У трећој деценији 13. века дограђен је уз западни део цркве пространи егзонартекс са двема капелама, чији је ктитор био Немањин унук краљ Радослав, који је такође наручилац и живописа у једној од капела посвећених Св. Симеону Немањи, са сценама из његовог живота, укључујући и сцену Преноса Немањиних моштију из Хиландара у Студеницу, која представља прву појаву историјске композиције у српском монументалном сликарству.
Почетком 14. века (1313-1314.г.) судећи по натпису уклесаном на спољном зиду апсиде, Немањин праунук краљ Стефан Урош II Милутин саградио је унутар манастира малу цркву налик на капелу посвећену Св. Јоакиму и Ани, Богородичиним родитељима, која је по њему као ктитору постала позната као Краљева црква. Изузетно талентовани сликари Михаило Астрапа и Еутихије извели су фреско сликарство у њој, промовишући нов стил Ренесансе Палеолога у српском монументалном сликарству. Као сликари краља Милутина они су осликали и друге његове задужбине тог времена. Сцене из живота Богородице, портрети српских владара, Немањића као краљева и као монаха, затим сцене Великих празника, Божанствена литургија, ктиторска композиција са портретима краља Милутина и краљице Симониде крајње индивидуализираним у раскошним дворским костимима су ремек дела епохе, што се посебно односи на представе Рођења Богородице и Богородичиног Ваведења, које подсећају на дворске сцене 14. века.
Унутар комплекса студеничког манастира изграђене су још две капеле: једна посвећена Св.Николи са фрагментима фресака из прве половине 13. века и остаци друге посвећене Св.Јовану Претечи. Као првобитни део манастира очувана је и стара трпезарија саграђена у 13. веку, као и манастирски конаци из 18. века.
У прошлости Студеница је била опасана утврђењима и било је много више црквених грађевина унутар комплекса, што показују сачуване гравире са изгледом манастира у 17. и 18. веку. Западна кула звонара такође је украшена фрескама са почетка 13. века.
Манастир Студеница страдао је од Турака у 17. веку и поново у 18. и 19-ом, затим у земљотресу у 18. веку, као и у пожару, али је све то преживео и поново био обнављен и поправљен. Много пута током своје историје Студеница је рушена и обнављана а као главни монашки и културни центар српског народа и његова највећа светиња из које се ширио култ Немањића делила је судбину српског народа. Богата ризница манастира очувала се до данашњих дана, нажалост не и комплетно. Она представља збирку изванредно драгоцених икона (као на пример иконе Георгија Митрофановића из 17. века сликане за иконостас), рукописних књига, уметничких црквених везова, накита и литургијских предмета од злата и сребра, реликвија, гравира и других предмета примењене уметности, али нажалост многи од њих недостају или су уништени. Најпознатији међу њима је венчани прстен краља Стефана Првовенчаног из 12. века.
Манастир је као целина, укључујући све постојеће објекте и цркве, рестауриран и конзервиран после другог светског рата под надзором у руководством Републичког завода за заштиту споменика културе Републике Србије.

 
Ljubav BOZJA, neopisiva i savrsena,
utice u cistu dusu kao sto svetlost
prolazi kroz providan predmet.

Sto vise ljubavi nalazi, to je vise daje
stoga,ukoliko postajemo jasniji i otvoreniji
potpunija ce biti radost neba.

I sto se vise dusa medjusobno dodiruje
njihova ljubav je sve jaca
i poput ogledala,svaka dusa odslikava onu drugu.
(Dante Aligijeri)
 
Zasto ne pogledas iznad zemlje i preko sebe?
Zasto mislis da srecu svoju moras prstima opipati?
Zasto ne izadjes nikad iz sebe? Zasto si vezan i bespomocan?Zasto si gresan?
Tako govori sa mnom moja dusa ove noci, dok je umukla kisa.
(Ivo Andric)
 
izlozba.jpg





hristos_v.jpg

Икона на којој је представљен Исус Христос Сведржитељ, српски рад из XV века. Монументално попрсје Христа Сведржитеља приказано је на јарко црвеној позадини и уоквирено богатим флоралним преплетом. У левом углу исписан је заветни текст. Неке стилске одлике ове иконе, као и колорит, доста подсећају на српско фрескосликарство југа Србије.



​
 
krst-v.jpg


Православни крст СПЦ - дуборез

panagijar-v.jpg

Панагијар СПЦ - дуборез

ПАНАГИЈА (ЕНКОЛПИОН) - медаљон, раније у облику диптиха, углавном кружног облика на коме је представљена (на унутрашњој страни) Богородица Ширшаја, а на другој страни Исус Христос или Света Тројица у виду три анђела - као Гостољубље Авраамово (према Пост 18:1-8). Панагија је одличје архијереја које они носе на прсима.
 


Компјутерски приказ унутрашњег простора Хиландарског католикона - главне
манастирске цркве, види се јужна страна олтарског простора презвитериона, и
брода цркве наоса (лево) као и дела унутрашње припрате - нартекса, десно: део
јужне стране нартекса, као и јужна страна спољне припрате - ексонартекса.



МАНАСТИР ХИЛАНДАР

Манастир Хиландар је српски манастир на Светој Гори, лоциран на североисточној обали полуострва Атоса, недалеко од грчког манастира Есфигмена, удаљен 2 км од морске обале, обухватајући широку територију ка југоистоку са Пирговима Св.Георгије и Хрусијом на обали. Основали су га 1198-1199. г. српски владар Стефан Немања (у то време као монах Симеон који је умро у Хиландару 1199. г.) и његов син Растко, такође као монах Сава, на месту једног старог напуштеног грчког манастира из 10. века. Византијски цар Алексије III Анђел поклонио им је тај манастир и земљу око њега 1198. године и то потврдио издавањем златопечатне хрисовуље.
Убрзо након подизања нове манастирске цркве (католикона) Сава је написао типик за новоосновани манастир (Хиландарски типик), користећи притом као узор типик Евергетидског манастира (Богородице Евергетиде) у Цариграду, као скуп правила која се односе на организацију монашког живота у манастиру (касније је овај типик прерадио и допунио у типику за манастир Студеницу). У 13. веку Хиландар је већ имао 90 монаха и заузимао по рангу високо четврто место у хијерархији светогорских манастира.
Почетком 14. века Немањин праунук српски краљ Милутин порушио је скромну Немањину цркву и саградио нов репрезентативни католикон као своју задужбину, по традиционалном атоском триконхосном плану основе, затим је президао трпезарију, проширио фортификације око манастира и подигао Пирг (кулу) Хрусију на прилазу манастиру с мора. Његови сликари живописали су нов католикон посвећен Богородици Одигитрији и њеном празнику Ваведења фрескама високе уметничке вредности. У доба краља Милутина насликане су и иконе за нов иконостас цркве, једнако високих уметничких вредности, што најбоље показује икона која представља храмовну славу Хиландара – Ваведење Богородичино. У каснијим временима (средином 14. века) српски кнез Лазар дозидао је спољну припрату у стилу моравске архитектуре, која је посебно дошла до изражаја у њеној декоративној пластици и начину обраде фасада.
Током 13. и 14. века Хиландар су даровали и обилато помагали сви српски владари, што је знатно увећало његово властелинство, које је бројало 360 села и поседа од Македоније до Србије, као и велики број цркава и манастира у Србији, који су постали метоси и део његове баштине.
Хиландар је осим српских владара имао и велики број знаменитих донатора из других земаља, као и властеле, који су га даривали рукописним књигама, иконама и многим вредним уметничким предметима, обогаћујући вековима његову изузетну ризницу.
Стекавши пуну независност од византијских владара, Хиландар је убрзо постао главни и најзначајнији духовни и културни центар Срба од 12. века па надаље. Свети Сава је велики део свог живота провео у Хиландару, најпре као обичан монах, да би потом управо ту засновао почетке српске књижевности, написавши њене прве странице. У Хиландару је вероватно саставио Студенички типик коме је као уводни део прикључио Житије свога оца, Светог Симеона (Немање). Најпознатији српски средњовековни писци Доментијан, Теодосије и Данило Други били су хиландарски монаси и већина српских црквених поглавара (архиепископа) прошла је хиландарско образовање на положају хиландарских игумана.
Хиландар је убрзо постао ризница српске уметности и архив писаних споменика српског права, повеља и докумената (monumenta serbica) међу којима је 172 на грчком језику, као и највећа библиотека српскословенских и грчких рукописа од 12. века надаље, од којих су многе написане и илуминиране у Хиландару. Ова богата и огромна збирка средњовековних рукописа и правних аката драгоцен је извор информација за проучавање историје српске државе, њене књижевности и културе уопште.
Хиландарска збирка икона једна је од највећих у свету. Њу чине ремекдела иконописа од 12. до 18.века, међу којима је и патронална мозаичка икона Богородице Одигитрије из 12. века, затим пар монументалних икона Богородице и Христа Пантократора из 13. века, Деизисни чин из 14. века кога чини 10 сачуваних икона, као и чувена Богородица Тројеручица (14. век), по легенди чудотворна заштитница и игуманија Хиландара.
Велики број икона и рукописних књига настао је у Хиландару, у коме се налазио познати скрипториј, затим центар за преводилачки рад и двојезична библиотека, одакле се развијао српскословенски језик као рецензија старословенског (црквенословенског) језика и где су многе књиге исписане за поручиоце из Србије, у чије су манастире послате.
Комплекс манастира Хиландара, осим главне манастирске цркве (католикона) чине и бројне цркве саграђене од 13. до 18. века, капеле, монашке ћелије и параклиси декорисани фрескама, међу којима има и оних изузетно уметнички вредних (у Скиту Свете Тројице на Спасовој Води, у Пиргу Св.Ђорђа, Параклису Светих Арханђела), као и стара трпезарија осликана у 17. веку фрескама које илуструју Живот Светог Саве и дело су истакнутог српског монаха сликара Георгија Митрофановића, затим библиотека, зграда конака за посетиоце манастира и многи други пратећи објекти.

get_img


djcapin-hilandar12.jpg

(чудотворна лоза Св.Симеона Мироточивог)



djcapin-hilandar4.jpg

(Манастирско двориште)



djcapin-hilandar6.jpg

(Католикон краља Милутина, почетак 14.века)


djcapin-hilandar17.jpg

(Католикон припрата краља МИлутина, почетак 14.века)


djcapin-hilandar18.jpg

(Католикон, припрата кнеза Лазара, крај 14.века)
​
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Gedeon
Da li je pravoslavlje najtolerantnija religija?
4 5 6
Odgovora
125
Pregleda
1.758
Lovac Luka ulovio vuka
Lovac Luka ulovio vuka
Gedeon
Odlična izložba sakralne umetnosti u Kolarcu do 11. septembra
Odgovora
0
Pregleda
174
Gedeon
Gedeon
Nina
Starac Pajsije i kamenorezac
Odgovora
3
Pregleda
167
Gedeon
Gedeon

Back
Top