У самом извештају указује на тражење краља Николе и владе да одреди својим потписом два официра за парламентаре о преговорима, што је ''категорички'' одбио, те је то урадила влада сама.
У своју одбрану изнео је и реферат од 1/14 јанура 1916. упућен Њ.В. краљу. У тачки 1. стоји ''Продужити преговоре за мир са непријатељем који је краљевска влада почела пре пет дана'', а у тачки 3. '' код Скадра организовати одбрану од тамошње војске и под заштитом утврђења и Дрима, продужити борбу''.
Исто тако, морао је да се брани од оптужби да је Црна Гора по његовом савету ступила у преговоре о прекиду непријатељстава, већ да су то краљ и влада учинили пет дана раније, тј. 27. децембра 1915/9. јануара 1916.
Тешко ми је да поверујем, да се покреће истражни поступак против некога ко је ''добро'' обавио посао
A što se tiče optužbe da je po njegovom savjetu Crna Gora stupila u pregovore o prekidu neprijateljstava, stvari su išle ovako:
Neprijatelj je napao crnogorsku vojsku u Sandžaku 25. decembra (6. januara 1916. po nov. kalendaru), a sjutradan i pozicije crnogorske vojske na Lovćenu. Kuk (strateška tačka na Lovćenu) je branjen dvije noći i tri dana (pao je 28. decembra u 6h uveče). Petar Pešić je izvjestio kralja Nikolu da je Kuk pao 27. decembra uveče – dakle dan ranije, i savjetovao kralju da odmah ide sa Cetinja jer je neprijatelj „na tri sata hoda od Cetinja“. (Pešićeva depeša br.8274 od 27. XII 1915.). Ta „tri sata hoda“ je neprijatelj prešao za 5 noći i 4 dana – u prazno Cetinje je neprijatelj ušao tek 1. januara 1916. godine. Povlačenje kralja sa Cetinja je sigurno demoralisalo vojnike na lovćenskom frontu. Pešić ne naređuje zatvaranje prostora između mora i Skadarskog jezera, kako bi se probao zatvoriti put neprijateljskoj vojsci ka Skadru, dok bi se glavnina crnogorske vojske probala povući tamo sa sandžačkog fronta – taj prostor ostaje totalno nebranjen, već Pešić naređuje odbranu na liniji Čevo – Carev Laz, da se da „odsudna bitka“! Kasnije Pešić u listu Ratnik odgovara na optužbe nekih srpskih generala, da mu je „ta bitka trebala da ustavi neprijatelja što duže u Crnoj Gori, kako ne bi u Albaniji bilo zarobljeno 80000 srbijanskih vojnika“ – iako bi austrijanci brže do njih stigli upravo pravcem između jezera i mora, kuda su inače kasnije i prodrli do Skadra!
Po pitanju traženja mira stvorile su se u Crnoj Gori dvije struje. Mijuškovićeva vlada i načelnik štaba Pešić su bili za pregovore o miru, koju je on lično ubijedio u takvu nužnost - dok su kralj Nikola, Petar Plamenac i serdar Janko Vukotić bili protiv pregovora o miru sa neprijateljem. Dva puta se o ovome zasijedalo, ali se ništa nije rješilo. Tako Pešićeva tvrdnja da je crnogorska vlada otpočela pregovore o miru sa neporijateljem još 26 decembra (po st. kal.) prosto nijesu tačne – to izmišlja da bi se opravdao! Tog 26. decembra će se održati zatvorena sjednica Skupštine na kojoj je zastupnik vlade Mirko Mijušković u svom ekspozeu traži otpočinjanje pregovora o miru i zatražio je „odriješene ruke za dalji rad“! Vlada je na svojoj sjednici istog dana prije zasijedanja Skupštine predložila kralju Nikoli „da pošalje parlamentare i zatraži privremeno primirje, a ako zatreba da se potom pristupi i daljim pregovorima o prekidu neprijateljstava.“ Na sjednici Skupštine je došlo do oštrih polemika dvije grupe – pristalica i protivnika otpočinjanja pregovora o miru sa neprijateljem! Vlada ipak nije dobila podršku od Skupštine za njen predlog i ona je istog dana podnijela ostavku! Tada je kralj Nikola rekao vojvodi Gavru Vukoviću (koji je bio pristalica otpočinjanja pregovora o miru): „Gavro, tvoj otac je bio bolji od Pašićevog oca, a Pašić je bolji od tebe.“ Sastavljena je na brzinu nova vlada 2. januara, a 4. januara je skupština usvojila Rezoluciju „da će učiniti sve što treba da naša domovina i ovog puta bude na visini svog poziva i kao ratujuća strana i kao saveznik.“ Na vladino insistiranje da se traži mir, kralj je – prema riječima njegovog sekretara Miloša Živkovića rekao: „Od Austrije da molim mir? Ja, vjerni privrženik i poslušni sin Rusije! ... Crna Gora, vazda časna i slavna! To bi bilo izdajstvo naše prošlosti, naše budućnosti. To bi svak prije mene mogao učiniti. Ja nikada!“ Pešić ipak ne odustaje da kralja privoli na mir, pa ga ponovo obmanjuje, jer mu govori da je Cetinje palo 31. decembra u 4.15h ujutro. Tada kralj Nikola, poslije telefonskih konsultacija sa Nikolom Pašićem koji je bio u Skadru, i koji daje saglasnost na traženje mira, tek onda traži od Pešića da mu sve to napiše jer, kako je kazao: „Ja sam star čovjek, a Vi još mlad“. Pešića je to malo zbunilo, ali se brzo snašao i napisao referat koji u 6.30h predaje kralju Nikoli. To je referat br. 9034. datiran sa Kruševca (u Podgorici) 31. decembra 1915. godine. (iako Pešić navodi da je on od 1. januara – mada u suštini to i nije previše bitno) Sjutradan je crnogorska vlada zatražila mir od austrijske vlade. Kralj Nikola se telegrafom obratio Franju Josifu da se založi za častan mir „koji će štititi ugled jednog naroda kojem ste svojevremeno davali pohvale ... Ja se nadam da nećete dozvoliti da moj narod bude ponižen, jer on to nije zaslužio.“ Na traženje mira je negativno reagovao Petar Plamenac (tadašnji crnogorski ministar inostranih djela), kome je kralj odgovorio da je to samo manevar sa njegove strane, da dobije na vremenu, a da u stvari nikad neće potpisati mir „dok se ruske zastave pobjedonosno lepršaju na Karpatima“.
Petar Plamenac će kasnije ustvrditi: „Kada je Pešić napustio Crnu Goru (4. januara 1916. u 3h po ponoći – na zahtjev srpske vlade) tada je 30000 Crnogoraca bilo na Tari i Sandžaku, a ostatak između Nikšića i Podgorice i Cetinja i Podgorice. Tada već nije bilo moguće izvesti Crnogorce i izbjeći kapitulaciju.“
Međutim odgovor austrijske vlade u vezi mira je bio neprihvatljiv za Crnogorce, tako da do sklapanja mira tada neće doći. Poslije Pešićevog odlaska iz zemlje komandu nad vojskom pruzima Janko Vukotić. On pokušava da vojsku konsoliduje i izvede iz zemlje, ali to je već bilo nemoguće, jer su 30000 Crnogoraca još bili na Tari i u Sandžaku, a ostatak između Podgorice i Nikšića. Neprijatelj je u međuvremenu stezao obruč oko Crne Gore – upravo je prodro nebranjenim pravcem između jezera i mora i zauzeo je Ulcinj! Prijetila je opasnost da kralj bude zarobljen, pa on 6/19 januara 1916. sa većinom članova vlade napušta Crnu Goru i odlazi za Skadar. Po svemu sudeći on je još uvijek naivno vjerovao da će srbijenska vojska štititi odstupnicu kod Skadra crnogorskoj vojsci i čekati je da se tim pravcem povuče! Zato i ostavlja u zemlji sina Mirka, tri člana vlade i naravno Janka Vukotića – on tada javlja depešom Vukotiću da sa vojskom hita za Skadar – međutim bilo je prekasno!
Kako je za potpisivanje mira sa Austrijom bilo potrebno ovlašćenje kralja Nikole, to su tri ministra (Marko Radunović, Risto Popović i Radomir Vešović) pismom od 1. februara tražili posebno ovlašćenje od kralja Nikole. Kralj Nikola je odbio da takvo ovlašćenje pošalje i preko predsjednika vlade Lazara Mijuškovića dao je izjavu kojom se ograđuje od svih takvih planova, naglašavajući da su svi započeti razgovori o miru bili samo manevar sa njegove strane. Poslije takvog kraljevog odgovora austrijski general Viktor Veber je 1. marta izdao proklamaciju prema kojoj sva vlast u Crnoj Gori prelazi isključivo na austro-ugarsku vojnu upravu. Baron Oto je imenovan za civilnog komesara Crne Gore.
