U susret samitu NATO u Vilnjusu, turski predsednik Redžep Tajip Erdogan odvlači pažnju Zapada od rata u Ukrajini, stvarajući krizu oko prijema Švedske u NATO.
Sada, međutim, on tu vrstu autoritarnosti podiže na novi nivo, zahtevajući da Švedska izruči njegove određene protivnike pre nego što on može da se pridruži NATO-u.
Prema Almondu, može se raspravljati o ispravnosti ili pogrešnosti švedske politike azila za Kurde. Ali, pita se autor,
može li bilo koji zagovornik pravne države pristati da strana vlada odlučuje koga će ta država proterati sa svoje teritorije? 
Erdoganovo opravdanje za podrivanje NATO-a je to što
turske nacionalne interese stavlja na prvo mesto i možda u to iskreno veruje. Međutim, NATO nije osnovan da služi samo Turskoj. Ako druge zemlje saveznice (uključujući i Mađarsku) smatraju da je prijem Švedske u njihovom sopstvenom nacionalnom interesu, a Turska ostaje hladna protiv toga,
onda je sukob dobrodošao. A s obzirom na to da
NATO nema proceduru za izbacivanje članica, ostalih 30 država članica moglo bi da zaobiđe Tursku na nekoj 'ad hok' osnovi. 
Naravno,
izbor turskog predsednika zavisi od turskog naroda, ali 
kada Erdoganova politika podriva bezbednost Zapada i promoviše interese Vladimira Putina, zaključuje Almond, mi (na Zapadu i u NATO) treba da se snažno i strateški odupremo. i prestanite da nazivate Ankaru vitalnim saveznikom.
