Svako od nas ima svoju definiciju smisla života.
Rad je na prvom mestu te definicije. Zašto?
Od ranog detinjstva do starosti čovek nešto radi. Deca se igraju, zatim uče. U toku igre i tokom školovanja stiču se socijalne veštine jer komuniciramo i sa svojim vršnjacima i sa starijima od nas i sa odraslima. Posle stečenog znanja počinjemo da radimo.
Odrastamo i živimo najpre u primarnoj zatim i u sekundarnoj porodici. Smisao života su i ljubav i skladna funkcionalna porodica.
Da bi sa primarnom i sekundarnom porodicom živeli zadovoljno moramo da radimo. Uz pomoć rada i novca koji dobijamo za svoj rad možemo da omogućimo i porodici i sebi da živimo.
Svi se sećamo poslovice " Nema hleba bez motike" i to je tačno. Da bi, u savremenom svetu obezbedili svojoj porodici i sebi život moramo da radimo..Neko ko želi da živi luksuzno, mora više da radi, ako se bavi legalnim poslovima.
Činjenica je da postoje lakši i teži poslovi. I svi poslovi su naporni, svaki na svoj način. Neko ko radi u kancelariji i radi sa građanima npr mora da bude ljubazan i ne može da pokaže neznanje..Odgovorno tvrdim da je i takav rad naporan.
Ko radi teže i fizičke poslove radi naporno.
Kad imamo slobodno vreme možemo da se bavimo hobijima i svaki hobi je rad. Slikanje, pisanje, bavljenje sportom, za sve je potrebno znanje, talenat, želja..
@neoplanta again je pisala o svom tati koji je u penziji, ali ipak nešto radi.
Moj deda, tatin otac, radio je od rane mladosti do kraja života. Imao je 91 godinu kada je umro. Sa pauzom od 6-8 meseci kada se oporavljao od povrede kuka, on je sve vreme radio, kretao se..Družio se. Bio je komunikativan i voleo društvo, i da popije poneku, ali je te godine života doživeo zato što je radio i živeo zdravo. Hranio se zdravo, na vreme je odlazio na spavanje, budio se rano.
Posle povrede na radu, rano se penzionisao i otvorio svoju automehaničarsku radnju. Pred kraj svog života pravio nam je male drvene stoličice, da ostanu za uspomenu.
Nikada mu nije bilo dosadno. Hobi mu je bio igranje tablića, a kad je bio mlad pevao je u Prvom beogradskom pevačkom društvu.
Čitam u komentarima da je rad mučenje. Nije. Svaki, pa i najteži posao može da se zavoli. Ne samo zbog dobrih odnosa sa kolegama već i zbog novca koji se dobija za taj rad.
Možda taj novac nije dovoljan za neki lagodniji i luksuzniji život, ali.... Ukoliko ne radimo, nemamo primanja. Nemamo primanja ni za osnovne potrebe.
Sticajem okolnosti radila sam posao koji sam volela i koji je, tada, bio dobro plaćen.
Mogu da pišem još, ali ovde stajem. Nadam se da sam pogodila temu, da ovaj post nije off topic
Sve neki dugmici, klik klik kik drag and drop, i dodir-ekrancici tap tap tap swipe 
takoreci iz fotelje.
