Ја мислим да је овде крштење по православном обреду (то јест, у православној цркви) итекако симболично, јер за таквим чином уопште није било потребе. Крштење у римокатоличкој цркви се признаје, такве особе се сматрају за крштене и при преласку у православље се не крсте поново. Штавише, мислим да и постоји изричита забрана против тога, јер у Символу вере јасно пише:
исповедам једно крштење за опроштење грехова;
У прилог томе стоји и чињеница да је и Вукан, Немањин син, крштени римокатолик, тако да и то љуља тезу да је Немањино крштење баш било само из нужде. Још више, Вукан је остао римокатолик до краја живота, могуће је да је то и једини разлог због чега је заобиђен у наследству престола. Такође, и Стефан Првовенчани је круну добио од папе и са њиме преговарао о комплетном преласку Србије под римокатоличку сферу, где се опет јављају нови моменти и нове политичке одлуке настанком аутокефалне Српске цркве, чиме се ситуација мења из темеља и у игру поред римског папе и цариградског патријарха улази нови играч: Србин, па још и рођени брат краља који му нуди своју лојалност. Немањићи уопште нису били гадљиви на Рим и то сигурно не без разлога.
А и читава та прича око вере и није толико битна у контексту савремених српско-хрватских односа. У оно време, ако се не варам више од трећине Немањине државе чинили су католици.