Pričao mi Vjetar...

Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom – ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.


‎Branko Miljković‎

 
Kad se smiri dan
Onaj jedan radni dan
I svi se povuku u svoj kutak
Kad ostanes sam.
U prvi suton kad se spusti
Zvezda Danica i Mesec
Kad se stidljivo pojave
Na nebeskom svodu
A ti ih posmatras
Tako daleke,
u miru i tisini,sam.
Tamo negde u ponoc
Kad je nebo sasvim zvezdano
Onda kad treba da si
U dubokom snu
A dises punim plucima
Na sirom otvorenom prozoru
Jer nesanica...
A ti sam...
Kad tamo pred zoru
U tek pocelo budjenje dana
Mirno lezis
Pogleda uprtog u plafon
I cekas sat da zazvoni
Zato sto razmisljas
Da li ces se na vreme probuditi
Jer spavas sam,
Tj nespavas.
I tako jutro se prikrade
Vreme za jos jedan dan
Koji ces provesti
Sa masom ljudi oko sebe
Al sasvim sam..
I dok se dan za danom
Otegnuti u beskonacno
Redjaju jedan za drugim
Pomislis li?
Pitas li se?
Gde mi je nestao
Deo duse
Zbog koga sam tako sam..?

h.PNG
 
:

''Išla je ispred vetra.
Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci...
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli...
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao sreću. Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoć, a istu nije umela da primi.''
Svetozar Cvetkovic
 
Branko Lori:
:

''Išla je ispred vetra.
Nije išla tuđim tragovima, a njene nisu uspevali da prate.
Govorila je svojim jezikom koji sam pokušavao da naučim, mislila samo svojim mislima čiji se sistem kretao moždanim vijugama brzinom koja se samo budućnošću mogla pratiti.
Pisala je znacima, ne slovima, pa i kad bi bila slova, to su bili samo njeni znaci...
Da kaže, ne i pokaže, koliko je boli...
Godinama tako.
Gledala je tamnom dubinom i osmehom koji nije nikad nagoveštavao sreću. Pa ipak volela je one kojima je nedostajala pomoć, a istu nije umela da primi.''
Svetozar Cvetkovic
Kliknite za proširenje...

...:heart:
 
Dolaziš Kao vetar te osećam
Na svakom Ispucalom mestu na usnama.
Kao da širim ruke
Brzopleto
I dižem jedra
Samo da te u ovom trenu
Ne izgubim.
Možda si sva od ludila
I tako surovo potrebna
Možda si samo, ostala ista
U dubini srca
Ovog Ukletog Holandjanina..
Yri Bojka
EufJlp0XIAADgUD
 

O Vento que Chegar:heart:


Quando me vires amor, beija-me o rosto Guarda-me em ti o tempo que restar Sou como as tardes quentes de um Agosto Que partem p’ra não ver o frio chegar Não peçam ser de mim só uma coisa Cantar uma canção, ser um lugar O sol também não nasce e nunca poisa É uma eterna luz a viajar O vento que chegar não me detém E quem chamar por mim, chama Mulher Eu que hoje sou do Mundo e de ninguém Sou a terra de mim onde quiser Por tantas vezes a dor foi maior E vai-se o querer partir e as liberdades Deus quando fez o adeus, fez o amor E o que nos resta enfim são as saudades Por isso não me prendo, nem me entrego E apesar do amor prefiro o mar O mar é todo meu e nunca nego O que eu peço às marés p’ra te ir buscar O vento que chegar não me detém E quem chamar por mim, chama Mulher Eu que hoje sou do Mundo e de ninguém Sou a terra de mim onde quiser
 
Ima u proleće nečega drugačijeg u šapatu vetra, nečeg... ne znam, ni setnog ni srećnog.
Nečeg ni prošlog ni budućeg. Nije ni sadašnje. Kao da ne pripada ni vremenu, ni mestu, ni ljudima.
Ima nekog mira u nemirima.
Potpuno drugačije šapuće vetar s prolećem noseći u sebi magiju iz nekog drugačijeg, nepoznatog sveta.
I ne znam tačno da li je oduvek isto šaputao, i u ono vreme u kojem mamini skuti mirišu na limun i vanilu,
vreme kojeg se više jasno i ne sećam. Tek po mirisu, po krhkim, bledim senkama koje se rasprše u jednom treptaju, jednom udahu, jednom izdahu.
Da li je isto ovako šaputao i onih proleća koja su ostala protkana opojnim mirisom odnekud zalutalog jasmina,
da li je isto imao okus trešanja na usnama ili su se mirisi i sećanja u vetru nekako zaplela.
Ima u preleće nečeg drugačijeg u šapatu vetra, nečeg nežnog, ranjivog, nečeg... ne znam... nečeg što tera na zagrljaj.
Uvek su tu raširene ruke koje se ovijaju oko struka, šapat o buđenju proleća, toplina usana blago utisnutih na čelo,
osmeh koji miriše na ljubičice i onaj osećaj sigurnosti, osećaj da si tamo gde baš treba da budeš.
I ovog proleća je isto. Isto neobično šaputanje vetra, isti mirisi, isti neodređeni detalji koji ne pripadaju ni ovom ni onom vremenu ili svetu.
Ne pripadaju nikome. I pripadaju svima.
Sve je isto, a ništa isto nije.

Indigo.jpg
 

Odes li od mene zaplakace ptice
pogledaj mi oci, pogledaj u lice
odes li od mene sve niz vetar ide
nekad srecni ljudi samo tuzno vide

Ja jos volim te k'o prosjak
pa boli svaki cosak ove ljubavi


Gde ces ovu noc nek svane
opet rani me u stare rane
ovo srce sve ti oprosti
gde ces bez mene iz mraka
cistokrvna dva ludaka
sto su pobegli iz ljubavi
iz ljubavi

Odes li od mene prekrice me jesen
bices iz mog srca jedini dezerter
odes li od mene sve niz vetar ide
nekad srecni ljudi samo tuzno vide
 

Proljeće je otpočelo s vjetrom kao da je znalo da nas dijeli
I dok drugi zajedno su bili, mi se nismo pogledati smijeli
Proljeće je otpočelo s kišom, s vlakovima koji kasno stižu
I dok dani umorno se nižu, mi se opet pozdravljamo krišom

I pamtiću dugo ono vrijeme kad još nismo znali što nas čeka
Kad su šume ostajale nijeme, kad nas modra nosila nas rijeka
I pamtiću dugo one sate sto ne mogu više da se vrate

Proljeće je otpočelo da vjetrom kao da je znalo da nas dijeli
I dok drugi zajedno su bili, mi se nismo pogledati smijeli
Proljeće je otpočelo s nadom da ce jednom drugačije biti
Da od ljudi nećemo se kriti i bez riječi lutaćemo gradom
 
Ljubav... mnogo rabljena reč.
Rekao bi čovek; Bože mili koliko ljubavi oko nas, lepo li je...
Iluzija je lepa. Mnogo lepa. Toliko lepa da malo ko želi izaći iz nje.
Voleti, naizgled lako. Rečju je sve lako.
U ovom svetu ništa sem reči i nemamo, svetu iluzije.
Valjda je zato toliko ljubav na svakom koraku, a opet, ponudiš je - niko u nju ne veruje.
Zanimljiv paradoks o kojem vredi razmisliti.
Plašimo se Ljubavi, a ni svesni toga nismo.
Plašimo se s pravom, ali ni toga svesni nismo.
Ljubav niti je selektivna, niti nešto što može da se spakuje u "...za poneti ".
Nije ni bezuslovna. Nije ni slobodna.
A šta je onda, svi se pitamo...
( Manje više, svi.)
Kada bi više voleli ljude, a manje analizirali, možda bi i shvatili šta je Ljubav...
 
E moj Vetre, lako je tebi. Tebe niko ne moče razumeti, pročitati, analizirati.
Nije da ne pokušavaju. Tu je meteorologija, mere, vremenske prognoze, šta sve ne, ali, da li si to ti?
Teško da jesi. Kao što je teško shvatiti da se toliko priča o ljubavi a da je tako malo ima.
Kao što je teško shvatiti da je prosto i savršeno jasno da Ljubav ne boli.
Ne boli moji Vjetre, ali znaš ti to. Znaš da polomljene grane nisu tvoja ljubav, znaš da prašina koju podigneš i zaslepiš vid nije ljubav.
Možda te zato mnogi u istom niti vole niti razumeju, i vole a ne razumeju.
Čovek je tako slab. Slab, da ni za Ljubav nije. Čovek neće obavezu, neće odricanje, neće žrtvu, neće pokajanje... a da li je Ljubav moguća bez bar pola od svega toga...
E moj Vetre, zavidim ti... Lako je biti Vetar. Kako se biva čovek?
 
Kad kažemo ljubav, najčešće pomislimo samo na dvoje.
Jedna od mnogih Ljubavi. Ali ne toliko različita od svih ostalih.
Voleti nekoga je obećanje. Obećanje je obaveza. Obaveza je odricanje.
Zato je toliko privlačna ideja "slobodne ljubavi" jer tako je lako voleti.
Koliki smo licemeri, bilo bi lepo kada bi toga postali svesni.
Zato ne razumijemo ni Ljubav ni ljude ni život, često ni sebe.
A možda je tako i bolje. Nerazumevanje je odsustvo preživljenog.
Bolje je ne razumeti nego prživeti.
Neko mi je nekad rekao da ne znam da trpim, misleći pri tom na trpeljivost.
I ne znam. I ne želim. I neću da trpim. Trpljenje, dragi moji, nikako nije isto što i trpeljivost.
Teško je, najteže možda, biti čovek pa to i priznati.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
174
safon
S
Nina
"Dečak koji je čekao pored reke - Misuri 1865."
Odgovora
1
Pregleda
156
Nina
Nina

Back
Top