Marty Misterija
Elita
- Poruka
- 22.423
Виђење божанске светлости и њено разликовање од сатанских обмана не заузимају већи простор у „Житију преп. Антонија“. Међутим, оно се ипак помиње на неким местима. Тако, на пример, преп. Антоније прича како му „демони једном дођоше у мраку, носећи маску светлости, и рекоше: `Дођосмо да ти осветлимо пут, Антоније!` Али, затворивши очи, ја сам се молио. И светлост нечастивих се одмах угаси“. Околност да је Антоније затворио очи да би избегао виђење демонске светлости, наводи нас на закључак да је та светлост, по свој прилици, била тварна. Исто „Житије“ нам, међутим, приповеда како је једном Сам Господ дошао у помоћ Антонију за време страшне борбе с демонима. „Погледавши горе... Антоније угледа као да се кров отвара и некакав зрак светлости који силази к њему“. Овај опис нас запањујуће подсећа на извесна виђења божанска светлости великог мистика 11. века преп. Симеона Новог Богослова: „Демони изненада ишчезоше, телесни бол одмах престаде... Осећајући помоћ, Антоније... се мољаше виђењу, говорећи: `Где си био? Зашто ми ниси јавио одмах, да прекратиш моје болове? `И зачу се глас: `Антоније, Ја сам био овде, али сам чекао да бих видео твоју борбу`“.
Међутим, не треба мислити да је разликовање духова нека проста ствар. Оно је лако и могуће, „када нам Бог то даје“, како смо већ рекли. Другим речима, то није чисто природна способност, већ пре свега дар Божији. Антоније сам каже: „Треба се молити... да бисмо добили дар разликовања духова, да, како је писано, не бисмо веровали свакоме духу“. Може се поставити питање, како зли дуси могу да нам наносе штету, ако је њихову силу Господ сатро на Крсту? Наравно, само по Божијем допуштењу они могу да нас искушавају на нашу сопствену корист. И, уколико успевају да нам нанесу штету, то увек бива нашом кривицом. Ми им дајемо моћ нашом немарношћу. Сатана и сам то признаје у „Житију“. Он се јавља Антонију и признаје своју слабост. Али он протестује против оптужбе, како он наводно искушава монахе. „Не стварам им ја тешкоће – каже он – већ они сами себе смућују, јер ја сам постао немоћан“.
Ово је, у кратким цртама, учење Атанасијевог „Житија преп. Антонија“ о учешћу невидљивих сила у нашем духовном животу. Код Антонија постоји живо осећање стварности мрачних сила и њиховог непрестаног мешања у наш живот. Они искушавају човека више споља, путем различитих виђења итд., мада су у стању да изазивају и рђаве помисли и грешна осећања. Па ипак, њихова сила је коначно поражена на Крсту, тако да хришћанин уопште не треба да их се боји. У овом раном спису победоносног хришћанства има много младалачког оптмизма који нису увек могла да деле каснија хришћанска поколења. Добри анђели се у „Житију“ помињу само узгред.
У 4. век спада и други изванредни споменик из историје монаштва и духовног живота – „Житије преп. Пахомија“ које се сачувало у различитим редакцијама. Оно нам пружа богат и занимљив материјал о моћима демона. У главним цртама, он се, међутим, мало разликује од података које налазимо у „Житију преп. Антонија“. Зато ћемо овде из њега навести само једно место које даје упутства за разликовање истинитих виђења од лажних. Према преп. Пахомију, истинита виђења потпуно заокупљају свест својом светошћу, тако да никаква сумња не може настати у нама. И најбезначајнија сумња већ представља знак да јављање има демонски карактер. „Демон се једном – приповеда `Житије` - јавио њему (Пахомију) у лику Христа, говорећи да је он Христос... Али како је свети поседовао дар разликовања духова, тако да је могао да разликује зле духове од светих, ...одмах помисли: `Приликом виђења светих сила мисли онога који има виђење потпуно ишчезавају. Оне ништа не разматрају, осим светости онога што се јавља; а ја ово видим, мислим и размишљам. Јасно је да виђење обмањује. То није виђење светих сила`. И док он овако размишљаше, лажно виђење ишчезе“. Занимљив моменат је овде виђење ђавола у лику Христа.
Међутим, не треба мислити да је разликовање духова нека проста ствар. Оно је лако и могуће, „када нам Бог то даје“, како смо већ рекли. Другим речима, то није чисто природна способност, већ пре свега дар Божији. Антоније сам каже: „Треба се молити... да бисмо добили дар разликовања духова, да, како је писано, не бисмо веровали свакоме духу“. Може се поставити питање, како зли дуси могу да нам наносе штету, ако је њихову силу Господ сатро на Крсту? Наравно, само по Божијем допуштењу они могу да нас искушавају на нашу сопствену корист. И, уколико успевају да нам нанесу штету, то увек бива нашом кривицом. Ми им дајемо моћ нашом немарношћу. Сатана и сам то признаје у „Житију“. Он се јавља Антонију и признаје своју слабост. Али он протестује против оптужбе, како он наводно искушава монахе. „Не стварам им ја тешкоће – каже он – већ они сами себе смућују, јер ја сам постао немоћан“.
Ово је, у кратким цртама, учење Атанасијевог „Житија преп. Антонија“ о учешћу невидљивих сила у нашем духовном животу. Код Антонија постоји живо осећање стварности мрачних сила и њиховог непрестаног мешања у наш живот. Они искушавају човека више споља, путем различитих виђења итд., мада су у стању да изазивају и рђаве помисли и грешна осећања. Па ипак, њихова сила је коначно поражена на Крсту, тако да хришћанин уопште не треба да их се боји. У овом раном спису победоносног хришћанства има много младалачког оптмизма који нису увек могла да деле каснија хришћанска поколења. Добри анђели се у „Житију“ помињу само узгред.
У 4. век спада и други изванредни споменик из историје монаштва и духовног живота – „Житије преп. Пахомија“ које се сачувало у различитим редакцијама. Оно нам пружа богат и занимљив материјал о моћима демона. У главним цртама, он се, међутим, мало разликује од података које налазимо у „Житију преп. Антонија“. Зато ћемо овде из њега навести само једно место које даје упутства за разликовање истинитих виђења од лажних. Према преп. Пахомију, истинита виђења потпуно заокупљају свест својом светошћу, тако да никаква сумња не може настати у нама. И најбезначајнија сумња већ представља знак да јављање има демонски карактер. „Демон се једном – приповеда `Житије` - јавио њему (Пахомију) у лику Христа, говорећи да је он Христос... Али како је свети поседовао дар разликовања духова, тако да је могао да разликује зле духове од светих, ...одмах помисли: `Приликом виђења светих сила мисли онога који има виђење потпуно ишчезавају. Оне ништа не разматрају, осим светости онога што се јавља; а ја ово видим, мислим и размишљам. Јасно је да виђење обмањује. То није виђење светих сила`. И док он овако размишљаше, лажно виђење ишчезе“. Занимљив моменат је овде виђење ђавола у лику Христа.
