Православље и СВЕТ

Mislim da

  • Crkva predstavlja istninu Isusa Hrista

  • tu istinu treba traziti na drugom mestu

  • ne verujem u takve istine (dogme)


Rezultati ankete su vidlјivi nakon glasanja.
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
При овом дирљивом призору свети Јован се удиви састрадавању архангела Михаила. Анђео му рече: ‘Знај Јоване, пријатељу Божији, да се чудо које си ти видео понавља сваке године 6. септембра на дан празновања у част архангела Михаила, јер га је Свевидећи Бог одредио за вођу небеске војске због велике победе коју је он изво-јевао над силама сатане.
Када су јудејци непоштедно приковали Спаситеља на крст, архангел Михаило био је толико огорчен, да су небо и земља потамнели, не могавши да поднесу његову велику тугу и жалост. Када је Спаситељ устао из гроба, он је одвалио камен, донео благу вест женама-мироносицама, и задржао сатану, одузео му оно што је имао. Бог је дао архангелу Михаилу велику силу и власт, да чак спасава оне који пребивају у мукама. Господ га је прогласио вођом небеских сила и допушта му да сваке године 6. септембра извози лађу од херувима и серафима, да се у пратњи светих ангела при-ближава душама осуђеним на мучење. Архангел Михаило помаже да се спасу они који су чинили милостињу у име његових мученика и светих. Архистратиг Михаило предстоји за оне који су претрпели жалост и страдање за име Господње и заувек их ослобађа од казне. Архангел Михаило неће престати да дејствује на дан 6. септембра до скончања света. Тог значајног дана, 6. септембра, он пада приклонивши колена, пред завесом Божијом, клањајући се ничице, и моли се за душе које се налазе у стра-шним мукама све дотле док Бог не помилује људе и све који живе на земљи. Шестог септембра сви ангели сакупљају се око Михаила и завесе Божије. По благослову Бога Сведржитеља, арахнгел Михаило прилази одевен у одежду благости и милосрђа, и навешћује свима да се Бог умилостивио над светом и подарио људима разум весеља.
Ти си сад видео, Јоване, како ће бити срећан онај човек који учини дело ми-лосрђа у име архангела Михаила, исто као и онај који се потруди да препише ову књигу, где се налази тај опис, и ако буде читао речи ове повести или принесе на дар цркви ово свето казивање, или ко постави свећу или упали светилник, кандило или тамјан, учини какав частан принос у име аргангела Михаила, он тога неће заборави-ти и наградиће благочестивог. Ако неко укаже милостињу сиромашнима, према својим моћима, а након смрти, због свог греховног живота, буде бачен у пакао, тада Господ неће заборавити његово добро и посредством архангела Михаила спасиће га. Ако неко пожели да запише ове речи, тада овај запис треба чувати у кући у чи-стоти и тада том човеку у дом неће ући ни рана ни глад, ни друго што слично; ни метак, ни змија, никаква вражја сила неће моћи да науди човеку или дому његовом: ни црв, ни скакавац, никакав гмизавац неће моћи да нанесе штету врту и башти његовој. Овај мали запис биће њему као оружје и штит који ће га оградити од свих невоља. Никакав противник неће се приближити кроз њих, јер је сила ових речи ве-лика и чудесна. Нека вас чува Господ и архистратиг Михаило!’
 
Свети архистратиг Михаил и остале Силе небесне бестелесне

Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други, иако их не сматраху боговима, називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикијски помесни сабор који беше на четири или пет година пре I васељенског сабора, својим 35. правилом одбаци поклоњење ангелима као боговима и установи правилно поштовање ангела. У време пак Силвестра, папе римског и Александра, патријарха александријског (IV век), би установљен овај празник Архистратига Михаила и прочих Сила небесних у месецу новембру. Зашто баш у новембру? Зато што новембар представља девети месец после месеца марта. У месецу марту сматра се да је било створење света. А девети месец после марта узет је због девет чинова ангелских, који су најпре створени. Свети Дионисије Ареопагит, ученик апостола Павла, онога апостола, који се уздигао до у треће небо, описао је ових девет чинова у књизи О небесној Јерархији. Ти чинови су следећи: шестокрили серафими, многоочити херувими и богоносни престоли, господства, силе и власти, начала, архангели и ангели. Војвода целе војске ангелске јесте архистратиг Михаил. Када је сатана, Луцифер, отпао од Бога, и повукао собом у пропаст један део ангела, тада је Михаил устао и узвикнуо пред не отпалим ангелима: "Вонмем станем добрје, станем со страхом!" И све небеске војске верних ангела громовито су запојале: "Свјат, свјат, свјат Господ Саваот исполн небо и земља слави Твојеја!" (Види о архангелу Михаилу Књигу Исуса Навина 5, 13-15; светог Јуде 1, 9.) Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој. Сваки народ има свога ангела хранитеља, а осим тога и сваки хришћанин има свога ангела хранитеља. Треба се увек сећати да ма шта ми чинили, јавно или тајно, чинимо у присуству свога ангела хранитеља. А на дан Страшнога Суда сабраће се све огромно мноштво ангела небесних светих око престола Христова, и пред свима њима објавиће се дела, речи и помисли свакога човека. Нека би нас Бог помиловао и спасао молитвама светог архистратига Михаила и прочих небесних сила бестелестних. Амин.
 
Отварам ову тему, са свесним ризиковањем "Пандорине кутије"....
Недавно смо имали прилике да видимо како се појавила нова странка која пледира на ро да "говори истину коју је говорио Христ". Ово није Политика, па нећу подсећати која је то странка. С тим у вези, а како неки из те странке упорно прозивају и нападају СПЦ, добио сам одговор како Црква није исто што и Христ. Нисам хтео улазити даље у такву дискусију, али то ме је заинтригирало...

Колико ја знам Црква (уопште различите хришћанске конфесије, а код над је то СПЦ) се представља као "тело Исусово на земљи". Црква већ две хиљаде година тумачи Исусову реч. Са друге стране имамо аргумент како Црква ту нема монопол, односно да је "истина Исуса Христа" нешто малте-не од Цркве одвојено.

Лично сам тамо рекао како не мислим да је Црква = Исус, односно лично не верујем у "апсолутне истине", ма одакле долазиле. У суштини и не сматрам себе хришћанином. Али, како је тема занимљива волео бих да видим ваше мишљење:
Колико Црква стварно репрезентује учење Исуса Христа?
Рецимо да сам отворена ума, а после можда и изнесем неки свој став.

У вези наше Цркве, СПЦ изнео бих један други разлог због чега је браним од напада разних пандиста и осталих екстремних мондијалиста.
Сматра се да је демократија ограничена јер одлуке доносе сви ТРЕНУТНО пунолетни грађани с обзиром на оно што они виде као своје интересе и на основу својих искустава. На основу тога видимо да је демократија тако везана за САДАШЊОСТ како у погледу ограниченог искуства, тако и у погледу ограничених циљева. Због тога је неопходно нешто што ја називам ИДЕОКРАТСКИ УПЛИВ - уплив институција које постоје вековима и које гледају на ствари у таквом распону. Ми у Србији нажалост немамо универзитете који у континуитету постоје вековима. Круна је такође по том питању доста ограничена. Остаје нам једино СПЦ као једино институција која постоји довољно дуго да би ствари могла посматрати у широј скали. Осим тога, СПЦ се обраћа свим Србима, независно од земље у којој живе.
 
Само тако декларативно?!?
Имаш ли можда неке аргументе којима можеш то поткрепити?
Само бих те замолио да не рекламираш "Јелен" пиво помињањем рогова и сличних ствари (лично преферирам МВ - светско а наше ;) )
 
Obersturmfuehrer:
zao mi sto si ostao bez teksta, ali da je bog imalo mocan kako ga ti predstavljas ne bi imali ratove, glad i bedu, ne bi se svako malo po forumima javljali tekstovi 'mala milica preklana pred majkom i slicno'...
Ти и једана овца, али шта да ти радим веруј у шта хоћеш и немој да спамујеш тему, ако немаш ништа паметно да кажеш шути
 
Веома занимљив став, bie!
Проблем је:
Како изрећи оно што ти на срцу лежи???
Ако уопште треба да се искаже...

Кренимо од једног веома "једноставног" примера када осећамо такву потребу. Некога волиш и како ћеш му то изрећи...
 
YOU KILL ME WITH YOUR SMELLY FINGERS
YOUR SMELLY FINGERS FROM THE SEX YOU HAD ON CHRISTMAS DAY
AND NOW YOU SAY YOU`RE FEELING GUILTY
YOU`RE FEELING GUILTY `COS YOUR GOD WAS SHINING ON YOUR FACE

YOU GO TO CHURCH AND LIGHT A CANDLE
AND THEN YOU`RE BLINDED BY THE LIGHT FROM THE GOLDEN PEWS
THE DEVIL`S SNAPPING YOUR TOES NOW
BECAUSE THE ANGELS CAN`T BE BOTHERED TO LIVE WITH YOU

THEY`RE SELLING JESUS AGAIN
THEY`RE SELLING JESUS AGAIN
THEY WANT YOUR SOUL AND YOUR MONEY YOUR BLOOD AND YOUR VOTES

THEY`RE SELLING JESUS AGAIN
SELLING LOVE TO YOU - SELLING LOVE

YOU`RE BUYING THIS YOU`RE BUYING THAT NOW
YOU`RE WISHING ALL THE MONEY IN THE WORLD BELONGED TO YOU
YOU`RE CRUCIFIED UPON YOU`RE OWN CROSS NOW
YOU`RE GIVIN` MONEY TO THE WHITE MEN IN THE WHITE LIMO

THAT KIND OF GOD IS ALWAYS MAN-MADE
THEY MADE HIM UP THEN WROTE A BOOK TO KEEP YOU ON YOUR KNEES
THEY GET THEIR THEORIES FROM THE SAME PLACE
THEN BUILD A CHURCH IF THERE`S SOME MONEY LEFT
FROM LYING ON THE BEACH
 
1. Житије преподобног Антонија Великог (251-356)

Спомињања улоге анђела и ђавола у духовном животу могу се наћи у црквеним списима од самог почетка хришћанства. Па ипак, тек је настанком монаштва и стварањем аскетског учења у 4. веку ово питање почело да се разматра систематски и темељитије. Прво значајно дело ове врсте је свакако „Житије преп. Антонија“ које је написао св. Атанасије Александријски. „Житије“ се може посматрати као класични израз православног учења о учествовању сила таме у духовној борби човека. Оно све до данас задржава свој животни значај, иако су каснији духовни писци остварили можда дубљи приступ разматрању питања. Св. Атанасије (и његови савременици) монаштво нису схватали само као пут ка личном спасењу и освештању, него пре свега као борбу против мрачних демонских сила. Наравно, сваки хришћанин је дужан да учествује у том духовном рату, али монаси представљају претходницу или ударне јединице које нападају непријатеља непосредно у његовом уточишту – у пустињи која се сматрала нарочитом насеобином демона после ширења хришћанства у насељеним подручјима. Удаљавање од света се није схватало као покушај избегавања борбе са злом, већ као активнија и херојска борба са њим. Зато су монаси окружени демонима. „Ми имамо страшне и лукаве непријатеље – вели преп. Антоније својим ученицима – зле демоне, и против њих водимо нашу борбу“. „Велико је њихово мноштво свуда око нас у ваздуху, и они нису далеко од нас“. У „Житију“ налазимо много описа начина које користе демони да би нас искушавали. Прво, они се труде да одврате монаха од подвижничког пута и наговарају га да остави монашки живот. Затим, почињу да га искушавају разним рђавим помислима и телесним жељама. После тога, покушавају да уплаше подвижника састрашујућим фантастичним појавама. Али, ако се подвижник супроставља свим тим искушењима, и ђаво види себе „изгнаним из његовог срца“, он му се јавља у људском облику. Сва ова борба има пре свега духовни карактер, али демони су стварна жива бића која су чак у стању да врше таква тварна дејства, као што је, на пример, бука коју могу чути друга лица споља. Они су чак у стању да наносе озбиљне физичке повреде, на пример, ране, онима које искушавају. Тако су преп. Антонија зли дуси тако немилосрдно истукли у почетку његовог подвижничког живота, да је остао да „лежи на земљи као мртав“. Следећег јутра су га у таквом стању затекли други људи. Он је тврдио да су болови које је осетио били тако јаки, да, како је говорио, ране које задају људи никада не би могле изазвати такве муке. Демони такође користе различита лукавства, да би ласкањем стекли поверење подвижника. Они певају, читају псалме, буде га на молитву, подстичу на пост итд.
 
Било би, међутим, сасвим погрешно из великог простора који је у „Житију преп. Антонија“ дат демонским искушењима и јављањима, закључивати да је монахе његовог доба плашила моћ мрачних сила. Они су свакако имали снажан доживљај њихове стварности, заснован на личном искуству, али они су упоредо с тим чврсто веровали да је сила сатанина уништена оваплоћењем и Крстом, тако да су хришћани способни да их помоћу Божијом побеђују. Ова мисао се стално подвлачи у „Житију преп. Антонија“: „Откако је Господ посетио земљу, непријатељ је пао и његове моћи су ослабиле. Зато, иако је немоћан да било шта учини, он, као мали тиранин, не може да се смири и наставља да прети, макар само речима. Нека свако од вас мисли о томе, и моћи ће да презире демоне“. Није страх, већ је презир истински хришћански однос према демонима. „Не треба их се уопште бојати, јер су сви њихови подухвати претворени у ништа благодаћу Христовом“. Нама су на располагању многа оружја за борбу са њима: вера у Бога, добар живот, сећање на вечне муке, молитве, а нарочито знак Крста. „Демони се – вели преп. Антоније – веома боје знака Крста Господњег, јер на њему их је Спаситељ изобличио и изложио их порузи“. Сам Христос нам долази у помоћ, као што се то догодило с преп. Антонијем. И уколико будемо увек памтили да је Господ с нама, демони ће ишчезнути као дим.
Међутим, ова немоћ демона да отворено нападају хришћане присиљава их да користе друга лукава, „заобилазна“ средства. Тако се они јављају у обличју анђела светлости и обмањују нас лажним виђењима. Преподобни Антоније овде прелази на питање о разликовању духова. То је један од најзанимљивијих делова његовог духовног учења. Он му пружа прилику да говори и о улози добрих анђела у духовном животу, у циљу њиховог разликовања од злих духова. Демони се, како преп. Антоније објашњава својим ученицима, често јављају у обличју анђела. Они нас чак убеђују: „Ми смо анђели“. Хришћани, међутим, помоћу Божијом без муке разликују добро јављање од злог по његовом дејству на душу. „Лако је и могуће – каже преп. Антоније – разликовати присуство добрих и злих сила, када нам Бог то даје. Виђење...светих (сила) далеко је од сваке пометености...оно је толико тихо и кротко, да одмах радост, ликовање и смелост настају у души. Јер у њима је Господ који је наша радост и Сила Бога Оца. Душевне мисли остају непомућене и спокојне, тако да наша душа види оне који јој се јављају обасјана њима. Јер силна чежња за божанским и будућим стварима улази заједно с њима у душу, и она на сваки начин хоће да се сједини с њима“. Чак и ако нас јављање плаши својом божанском величином, ово осећање одмах одагнава онај који се јавља. „Када... угледате некога и уплашите се, ако страх одмаш ишчезне и уместо њега настане неизрецива радост, душевни мир и смелост... и непомућеност мисли... одважност и љубав према Богу, будите храбри и молите се. Радост и стање душе указују на светост Онога ко је присутан“. Потпуно је супротно дејство мрачних сила. Њихово је јављање праћено буком, пометеношћу и страхом. Оно изазива лоша осећања, збрку у мислима и немарност према врлини. А осећање страха не пролази као у присуству јављања добре силе. Међутим, не смемо никада изгубити храброст, када угледамо виђење. „Када ти се укаже неко виђење, не падај у страху пред њим, него ма ко оно било, питај пре свега са смелошћу: `Ко си ти? И одакле си?` И, ако је то било виђење светих сила, оне ти то објављују и претварају твој страх у радост. Ако је, пак, то било нешто ђаволско, оно одмах слаби, када те види умно ојачаног. Јер и то што постављаш питања већ је доказ непометености“.
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top