То йе однос прво лице йеднине : треће лице множине. Значи не ради се о неразликовању йеднине и множине.
Погледаймо неколике примѣре из екавскога изговора, па да видимо шта йе правилно:
он
уме - они
умейу
он
разуме - они
разумейу
он
успе - они
успейу
он
доспе - они
доспейу, исто тако и за глагол
приспети
он
сме - они
смейу
И како онда може бити "опћенито правилно":
он хоће и
они хоће? Може само по правилу Бабе Йегде.
Можемо се спорити да ли йе правилно "они
хоћейу" (што йе веома раширено по Србийи, нарочито Шумадийи) или "они
хоте" (има га у Црной Гори), али "они
хоће" не може никако бити, йер йе то замѣна множинскога облика йеднинским. "Правилно" може бити само суйетной и злонамѣрной неписменой аветињи из Тршића.
Ево шта написа аустрийски плаћеник:
Неки су садашньи Списательи Сербски пришили овоме глаголу, у садашньем времену у трећем лицу множественога броїа, ду (а неки їу) и пишу: оћеду или оћеїу, доћи ћеїу, чува ћеїу и пр. Но ово код народа у говору нигди се не може чути, нити їе нуждно; него само даїе льудма повод, те то и другим глаголима пришиваїу, и кваре їезик, као што већ овуда по градовима сви готово говоре: можеду, пиїеду, радеду и пр.
Ево шта о том ранийе писах:
Ту су изнесене двѣ крупне лажи: прва йе да се наведени множински облици ("(х)оћеду" или "(х)оћейу") "код народа у говору" нигдѣ не могу чути. Први се итекако могаху чути у Войводини, а можда и сада опстайу, а други облик (хоћейу, нећейу, ћейу) и я чуях много пута по Шумадийи, код разних људий, и дан данас их чуйем. На примѣр у Гружи и у йужной околини Београда, гдѣ их сељаци йош увѣк користе. Друга лаж, да списатељи "пришише" "ду" или "йу", проистиче из прве. Вук овиме очигледно хоћаше рећи да то нѣсу народни облици него да су их они измислили, што йе йош йедна дрска и злонамѣрна лаж. Наведене облике "хоћейу, нећейу, ћейу" за треће лице множине коришћаху у двадесетом вѣку чак и Галипољски Срби, чийи су прѣци давно одсељени из Србийе. Немам поуздане податке, али с разлогом мислим да (велика) већина говора Србийе и у овом глаголу познайе разлику између йеднине и множине, као што познайе у свих осталих.
Питање се поставља, по койем правилу Вук закључуйе да йе правилно да се у глагола "хтѣти" не разликуйу множина и йеднина? Йел то опште правило за наш йезик? Нѣйе, наравно. Онда йе одговор ясан, по правилу "мойега села". Село мойе лѣпше од Париза. Све што йе из мойега села йе правилно, а све што се ту не користи йе "неправилно", "искварено", "ненародно", измишљено злима списатељима кварећима
опћенито правилни йезик мойега села. Народ живи само у мойем селу, сви остали нѣсу народ него стока искварена.
Йедино тако се може обяснити став Вука по овом питању, али и по многих других. Овакав себичан приступ йе за гађење и нема никакве везе ни са разумом ни са поштењем, а камо ли са науком. А шта се друго осим "правила мойега села" и могаше очекивати од вишеструкога пљачкаша православних цркава и трговца украденима црквенима књигама?
Додайем да се у йужной Србийи (рецимо Врање) говори: "
он (х)оће", "
они (х)оћев". Значи и тамо се разликуйе йеднина од множине.
), ali to je zaista strogo odredjena teritorija.
