Pravopis, pravopisne greške, jezičke nedoumice i pitanja

[Фјодор]

Tema na ovom forumu je prelepa. Pregledala sam skoro sve vaše postove. Moram priznati da su veoma koristili. Imam dve nedoumice i volela bih da mi odgovori neko od vas, ko o tome više zna od mene.

2. I ono što me najviše interesuje jeste pisanje zareza ispered veznika "i".
Ja sam učena da posle veznika "i" nikada ne ide zarez. Izuzev slučaja kada je reč o tzv. intenzifikaciji. Npr: Poželeo sam i posao, i kuću, i porodicu.

Danas u književnim delima susrećem se sa različitim slučajevima.

Колико ја знам, испред саставних везника (и, па, те, ни, нити) се не пише запета.

А што се тиче валидности термина "зарез", мислим да је прихваћен и у српском језику (пример http://www.srpskijezickiatelje.com/pravopis:zarez ) мада ја говорим "запета".

 

[Nora Barnacle]

Tema na ovom forumu je prelepa. Pregledala sam skoro sve vaše postove. Moram priznati da su veoma koristili. Imam dve nedoumice i volela bih da mi odgovori neko od vas, ko o tome više zna od mene.

1. Sećam se da sam u svojim školskim danima učila još dva glagola, pored čuvene četvorke, kod kojih se NE takođe piše spojeno.
NEIMATI
NENAVIDETI

Istina, slabo se koriste danas, ali me zanima šta se sa njima desilo po kasnijim pravopisnim pravilima. Nisam uspela da pronađem kako ih pravopis danas tretira.


2. I ono što me najviše interesuje jeste pisanje zareza ispered veznika "i".
Ja sam učena da posle veznika "i" nikada ne ide zarez. Izuzev slučaja kada je reč o tzv. intenzifikaciji. Npr: Poželeo sam i posao, i kuću, i porodicu.

Danas u književnim delima susrećem se sa različitim slučajevima.

Volela bih kada bi neko ko zaista zna više o ovom pravopisnom pravilu, mogao da mi precizno predoči isto.
Veoma bi mi značilo, zbog prirode posla kojim se bavim.

Mrkalj, Rokviću, javite se! Naravno i vi ostali koji znate odgovor!
Veliko hvala.

Postoje reči neimanje, neimanjstvo, neimalac. Glagol neimati u srpskom književnom jeziku - ne postoji.
Za nenavideti si u pravu. Nisam sigurna zašto je tako, budući da mi deluje kao negacija od navideti.

Intenzifikacija kao književni termin ne postoji, rekla bih. Intenziviranje postoji i dozvoljava različita odstupanja od pravila u umetničke svrhe, najčešće korišćenjem stilskih figura. Ona koju si navela se zove polisindeton, izvorno, naravno, iz antičke retorike.
Postoje i druačiji slučajevi. Mislim da proizilaze iz slobodnijeg shvatanja zareza/zapete (nomenklatura me se ne tiče) kao interpunkcijske oznake pauze u govoru i misli. Na primer:
I, šta ćemo sad?

 

[Bastiani]

Како нѣйе Бастияни? Йел постойе мање врѣдни више и врѣдни йезици и придѣви? Србско име се глупими правили мора мѣњати а хрватско не смѣ? Молим те обясни ми и просвѣтли ме зашто? И зашто се њими не смѣ такође мѣњати и кварити име главнога града найвеће свѣтске силе (додуше будуће на залазку)?
Зашто упорно избѣгаваш одговорити на ово питање? Постављах га много пут на овом разговаралишти, али ни ти ни други обожаваоци злонамѣрнога простака из Тршића и његових штеточинских правил то вас дан избѣгавайу образложити.
Одговор се наравно зна. Йер немате никаква одговора. Немате оправдање за такво лудило и унаказивање србскога йезика.


Хвала Богу да и ти признайеш да йе правило о йедначењу по звучности штетно и безсмислено. Макар само у овом случайи.


Нийедан од ових примѣра нема везе са правилом о йедначењи сугласников по звучности, а ми о том овдѣ говоримо. У примѣру "Викинзи" се ради о засвођавањи (койи се на srPskom зове страном рѣчйу "palatalizacija"), што йе прасловѣнска гласовна промѣна у правом смислу рѣчи. Напомињем да такозвано "йедначење сугласников по звучности" и нѣйе гласовна промѣна у правом смислу рѣчи, йер се ту ради само о отежаном разазнавањи првога сугласника од себи одговарайућега када йе наредни другачийе звучности, што нема никакве везе са гласовном промѣном. То йе само обична исквареност.
У неких од осталих се ради о стапањи двайу сугласника разликуйућих се само по звучности (франзузски -> француски). И уз то ови "З"-ови нѣсу дѣо корѣна рѣчи. У примѣрах "Ирачани" и "Исланђани" се ради о йотовањи.


Не трѣба имати различито опхођење од осталих, сви трѣбайу имати исто, а то йе да се правилом йедначења по звучности не квари корѣн рѣчи, као што йе већ примѣр са рѣчйу "ВашинГТон", коя има очигледно другачийи "tretman" и гдѣ йе забрањена примѣна наведенога правила. И као што йе забрањено кварење хрватскога имена гласовном промѣном (односно стапањем гласова Т" и "С" у "Ц", како се иначе и говори).
Вѣруйем да йе одлука пойединих йезикословаца да то забране тихо признање да йе наведено правило штетно, и да тиме покушаше спасити што се спасити може, да се наказними правили не срамотимо прѣд свѣтом, када се већ штета њими нанета тежко може исправити у потпуности.

Опет исто Невски, расправу о језику си праволинијски претворио у јурњаву за идеолошким утварама. Шта хоћеш да кажеш, да постоји нека завера због које пишемо "хрватски" а не "хрвацки"? Само што онда свакако постоје најмање још две завере збох којих такође пишемо "шведски" и "шкотски" а не "швецки" и "шкоцки". Некако су и Готи измували да не пишемо "гоцки", мада је то мистерија пошто су они давно нестали.

Такође верујеш да је моћна Америка некако издејствовала да говоримо "ВашинГТон" а не "ВашинКТтон"? При томе сам си навео пример Потсдама и Тбилисија. Иначе, у случају Вашингтона је заправо много замиљивије зашто не кажемо "ВОшингтон", али то би нас одвело на терен утицаја традиције а то није тема.

На питање на које кажеш да не одговарам сам ти већ одговорио, али ево покушаћу и на други начин. Значи, у етнонимима и топонимима примењујемо гласовне промене. Једначење по звучности је ипак гласовна промена и не можемо је укинути само зато ју је запало да се врши у речи Срби. Разуме се, изузеци постоје, али ето, Срби нису међу њима. А како смо видели, нису ни Хрвати.

 

[Наутилус]

А што се тиче валидности термина "зарез", мислим да је прихваћен и у српском језику (пример http://www.srpskijezickiatelje.com/pravopis:zarez ) мада ја говорим "запета".

Меродаван је Правопис, а не то.

 

[Фјодор]

Меродаван је Правопис, а не то.

Ма немој?

 

[.apsolut]

Меродаван је Правопис, а не то.

A koje izdanje, izdavač, i to..?

 

[Наутилус]

Већ сам навео, најновији правопис из 2010. год., издала Матица српска. Важећи правопис данас - мада би требало да буде неважећи, јер се поводом писма коси са Уставом.

 

[technomanka]

Postoje reči neimanje, neimanjstvo, neimalac. Glagol neimati u srpskom književnom jeziku - ne postoji.
Za nenavideti si u pravu. Nisam sigurna zašto je tako, budući da mi deluje kao negacija od navideti.

Intenzifikacija kao književni termin ne postoji, rekla bih. Intenziviranje postoji i dozvoljava različita odstupanja od pravila u umetničke svrhe, najčešće korišćenjem stilskih figura. Ona koju si navela se zove polisindeton, izvorno, naravno, iz antičke retorike.
Postoje i druačiji slučajevi. Mislim da proizilaze iz slobodnijeg shvatanja zareza/zapete (nomenklatura me se ne tiče) kao interpunkcijske oznake pauze u govoru i misli. Na primer:
I, šta ćemo sad?

Hvala na odgovoru.
Razumem vaš stav kojim vas se nomenklatura ne tiče. Ipak, meni je upravo to potrebno. Interesuju me pravopisne norme koje su propisane i zvanične. Jasno mi je da postoje slobodnija shvatanja zapete kao interpunkcijske oznake pauze u govoru i misli, ali me zanima kako poslednji pravopis tretira ovo.

 

[technomanka]

Postoje reči neimanje, neimanjstvo, neimalac. Glagol neimati u srpskom književnom jeziku - ne postoji.
Za nenavideti si u pravu. Nisam sigurna zašto je tako, budući da mi deluje kao negacija od navideti.

Takođe, evo jednog primera. Citat Vladete Vukovića, pesnika, književnog istoričara i kritičara, profesora univerziteta, lektora.
"Proučavati poeziju a neimati istančan senzibilitet i široku skalu osećanja i tople duševnosti, mislim da je gotovo iluzoran posao."

Reč neimati očigledno postoji, ali vi kažete da ne pripada književnom jeziku? Ako sam dobro shvatila. Hvala.
Izvinite, na mojim pitanjima. Znatiželjna sam, šta ću

 

[Nora Barnacle]

Takođe, evo jednog primera. Citat Vladete Vukovića, pesnika, književnog istoričara i kritičara, profesora univerziteta, lektora.
"Proučavati poeziju a neimati istančan senzibilitet i široku skalu osećanja i tople duševnosti, mislim da je gotovo iluzoran posao."

Reč neimati očigledno postoji, ali vi kažete da ne pripada književnom jeziku? Ako sam dobro shvatila. Hvala.
Izvinite, na mojim pitanjima. Znatiželjna sam, šta ću

Ne znam za delo dotičnog gospodina, ali je, sudeći po ovoj rečenici, njegovo ključno opredeljenje - pesnik. Hoću reći - gleda na jezik slobodnije. Što ne mora da bude loše, ali nije u skladu sa tenutno važećim normama.
Laza Kostić zna za beznjenicu (stanje bez nje) i mnoge druge reči koje je izmislio. On je veliko ime srpske kulture, ali to ne znači da je njegov rečnik zvanični rečnik srpskog književnog jezika. A upravo je to autoritet, taj rečnik, dakle, koji ne priznaje reč neimanje.

Uzgred, ja sam jedina osoba koja koristi ovo korisničko ime, nema potrebe da mi se obraćaš u množini

P.S. Uvek ostaje mogućnost da je po sredi najobičnija štamparska greška - ne razdvajanje ne.

 

[gost 246399]

Опет исто Невски, расправу о језику си праволинијски претворио у јурњаву за идеолошким утварама. Шта хоћеш да кажеш, да постоји нека завера због које пишемо "хрватски" а не "хрвацки"? Само што онда свакако постоје најмање још две завере збох којих такође пишемо "шведски" и "шкотски" а не "швецки" и "шкоцки". Некако су и Готи измували да не пишемо "гоцки", мада је то мистерија пошто су они давно нестали.

Такође верујеш да је моћна Америка некако издејствовала да говоримо "ВашинГТон" а не "ВашинКТтон"? При томе сам си навео пример Потсдама и Тбилисија. Иначе, у случају Вашингтона је заправо много замиљивије зашто не кажемо "ВОшингтон", али то би нас одвело на терен утицаја традиције а то није тема.

На питање на које кажеш да не одговарам сам ти већ одговорио, али ево покушаћу и на други начин. Значи, у етнонимима и топонимима примењујемо гласовне промене. Једначење по звучности је ипак гласовна промена и не можемо је укинути само зато ју је запало да се врши у речи Срби. Разуме се, изузеци постоје, али ето, Срби нису међу њима. А како смо видели, нису ни Хрвати.

Како нѣсу Хрвати изузетак, када се рѣч "хрватски" не смѣ писати онако како се изговара ("хрвацки")? Вук дуго писаше "(х)рваЦки, госпоЦки, браЦки", а од тога йедва одустаде, и то као уступак Хрватомъ. Србом он нѣйе чинио уступке. Као ни Чехомъ, па остаде да се ЧЕХ+СКИ мора писати ЧЕШКИ! Значи Х+С -> Ш. Али због Хрватов се нигдѣ више не смѣ примѣњивати много очекиванийе правило Т+С -> Ц! Зар йе лакше изговорити ТС него ли ХС? Из овога се види да су ова правила чисто политичка, немайу везе ни са каквом науком о йезику ни са разумом. А то нѣйе ни чудо, обзиром ко их прављаше. Лопов са два разреда основне школе.

Ако то нѣйе завѣра, я не знам шта йе. Йер како се другачийе добронамѣрно може тумачити намѣрно кварење србскога имена док се исто то са хрватским забрањуйе?
И када већ признайеш да йе ВашинГТон изузетак, можеш ли ми рећи због чега? Или ћеш опет заобићи одговор? Због чега се тршићко правило йедначења сугласника по звучности не смѣ примѣњивати на рѣч ВашинГТон и имена других бѣлосвѣтских градова? Койи йе разлог за то? Зашто рѣч "србски" нипошто не смѣ бити изузетком од овога умноболнога простачкога правила док "ВашинГТон" мора??? Йел зато што тако рекоше Вук и Копитар?

Биће да се гласне жице и остали дѣлови тѣла задужени за говор с рѣчйу "србски" понашайу на йедан, а за рѣчи "ВашинГТон", "хрватски" и слично понашайу на сасвим други начин!!

 

[Bastiani]

Ако се залажеш да се придеви пишу тачно онако како се изговарају, а одлучили да пошто-пото оставимо слово Б, онда бисмо придев изведен од речи Срби писали србзги.

У топонимима је тенденција да се у записивању задржи оригинални корен што је више могућно. Не знам шта ти ту није јасно али више се и не трудим да разумем. Вашингтон према ономе како се у енглеском пише и изговара, иста ствар као на пример Иркутск а не Иркуцк. То важи универзално за властите именице. Назив аукцијске куће је Сотби а не Содби, фудбалер се пише Бергкамп без обзира што се често чује само Беркамп, град у Русији се пише Готвалд ( и Руси тако пишу) а не Годвалд, Волфсбург тако пишемо иако ћемо углавном изговорити кратко Волзбург, боксер Пјетшиковски није Пјечиковски, Зигфрид се пише Зикфрид се каже итд. Али има и другачијих примера, који су ређи. Salman Rushdie на пример је Ружди а осим Хабсбурга уобичајено је и Хабзбург. Зашто је то тако никад нећемо сазнати али сам прилично сигуран да није у питању завера.

Вашингтон би заправо требало да буде Вошингтон, али је првобитно дошао у тој форми и тако остао, као на пример Челзи иако језикословци пропадоше објашњавајући да је Челси. Па су први председник и главни град остали Вашингтон, али глумац Дензел као појава новијег датума је Вошингтон, како би се и очекивало од речи Washington.

 

[gost 246399]

Ако се залажеш да се придеви пишу тачно онако како се изговарају, а одлучили да пошто-пото оставимо слово Б, онда бисмо придев изведен од речи Срби писали србзги.

Я се залажем да се сви корѣни рѣчи пишу правилно и без кварења глупими и сумњивими правили наметнутими полуписменим човѣком сумњивих побуда и његовими налогодавцими из аустрийске владе. А са овим "србски" се ти ругаш србскому имену и изврћеш га порузи.

У топонимима је тенденција да се у записивању задржи оригинални корен што је више могућно. Не знам шта ти ту није јасно али више се и не трудим да разумем. Вашингтон према ономе како се у енглеском пише и изговара, иста ствар као на пример Иркутск а не Иркуцк. То важи универзално за властите именице. Назив аукцијске куће је Сотби а не Содби, фудбалер се пише Бергкамп без обзира што се често чује само Беркамп, град у Русији се пише Готвалд ( и Руси тако пишу) а не Годвалд, Волфсбург тако пишемо иако ћемо углавном изговорити кратко Волзбург, боксер Пјетшиковски није Пјечиковски, Зигфрид се пише Зикфрид се каже итд. Али има и другачијих примера, који су ређи. Salman Rushdie на пример је Ружди а осим Хабсбурга уобичајено је и Хабзбург. Зашто је то тако никад нећемо сазнати али сам прилично сигуран да није у питању завера.

Вашингтон би заправо требало да буде Вошингтон, али је првобитно дошао у тој форми и тако остао, као на пример Челзи иако језикословци пропадоше објашњавајући да је Челси. Па су први председник и главни град остали Вашингтон, али глумац Дензел као појава новијег датума је Вошингтон, како би се и очекивало од речи Washington.

Ти признайеш да йе тежња данашњих одлучуйућих йезикословаца да се имена мѣст не кваре правилом о йедначењи сугласников по звучности, али сматраш да се то исто не трѣба чинити са другима корѣнима. Пойедини корѣни су важни и трѣбайу се чувати, а други не, међу койе спада наравно и име нашега народа! Страшно, каква глупост! Я се оваквих злонамѣрних, и штетних правила не желим придржавати. Немам намѣру њими кварити ни корѣне других рѣчий, као што йе пожељно за имена мѣст и страна презимена тобом наброяна. Користићу наведено правило само за пойедине прѣдлоге спойене са рѣчима, нпр. "иСправка, раСправа, оПсада". Ово чиним само због вас слѣдбеника простака из Тршића, да не кажете да одбацуйем баш све његово.
Уз то, поред забране йедначења спойева "ДС" я то нећу чинити ни са спойевима "ДХ" и "ЗЧ".

Поново наглашам да се избѣгавање йедначењ код страних имена може обяснити само чињеницом да су пойедини разумнийи йезикословци схватили да ово бѣше велика грѣшка и беспотрѣбно иживљавање над србским йезиком човѣка о њим ништа не знайућа.

 

[Bastiani]

Разуме се да нико не може да ти забрани да пишеш и говориш како хоћеш, само што тиме практично негираш смисао језика - споразумевање.

Искористио си моју непрецизност у првој реченици да искривиш оно што сам рекао. Дакле, када сам казао да је у топонимима и уопште у именима тежња да се задржи корен, мислио сам на оригиналну транскрипцију. Другим речима, када пишемо Тбилиси, Потсдам, Иркутск, Готвалд, Вашингтон... не треба говорити о корену него је то једноставно номинатив властите именице.

Сасвим је другачији случај у речима чешки, кинески, грчки, туарешки... српски где говоримо делимичној промени корена речи сходно гласовним променама које постоје у тим речима, признавао ти њих или не.

 

[gost 246399]

Разуме се да нико не може да ти забрани да пишеш и говориш како хоћеш, само што тиме практично негираш смисао језика - споразумевање.

Па баш зато, због споразумѣвања, трѣба писати правилно; србски. Корѣна срб- се не трѣба мѣњати када се на њега каче наставци, као што йе случай са корѣном хрват-. Писање слова "п" мѣсто слова "б" ни на койи начин не доприноси споразумѣвању. Напротив, штети му. Између осталога, не зна се да ли се ради о "србу" или "српу". Као што споразумѣвању не доприноси ни мѣњање других корѣна, гутање слова (мѣсТо => мѣсни), избацивање падежев, протѣривање слова "ѣ", неразликовање йеднине од множине у глагола "хтѣти", забрана употрѣбе пойединих причастий, и све остале искварености наметнуте тршићким простаком са двома разредима основне школе. Простаком пошавшим од болестнога и изопаченога става да се у његовом селу говори правилно, а да су сви остали мање или више "искварени". По њим се долази до глупавога закључка да ни свети Сава ни кнез Лазар нѣсу знали србски. А о србских писцих да и не говорим.

Уосталом, беспотрѣбно кварење йезика и правописа звано "йедначење сугласников по звучности" не постойи у других великих свѣтских и европских йезицих, као што су енглески, нѣмачки... У руском га има врло мало. У ствари, я не знам нийедан други йезик са овим правилом (можда га има у неком йезику измишљеном Лењином?). Йел то значи да су сви они глупи, луди, заостали, а да су наши Вуковци паметни?
И стварно не знам шта ће ни йедначење, када само квари йезик и намеће погрѣшан начин писања и изговора.

Искористио си моју непрецизност у првој реченици да искривиш оно што сам рекао. Дакле, када сам казао да је у топонимима и уопште у именима тежња да се задржи корен, мислио сам на оригиналну транскрипцију. Другим речима, када пишемо Тбилиси, Потсдам, Иркутск, Готвалд, Вашингтон... не треба говорити о корену него је то једноставно номинатив властите именице.

Сасвим је другачији случај у речима чешки, кинески, грчки, туарешки... српски где говоримо делимичној промени корена речи сходно гласовним променама које постоје у тим речима, признавао ти њих или не.

Прво, "номинатив" йе латинска рѣч а не србска. На нашем йезику се то зове именитељни падеж. То би трѣбао знати. И придѣв "србски" йе такође у истом падежу, али ти сматраш да се он обавезно мора покварити замѣном гласа "б" гласом "п"? Какве онда падеж има везе са тим да ли се корѣн смѣ или не смѣ кварити? И йош нешто: да ли ти сматраш да се мора кварити корѣн "срб-" због свойега убѣђења или зато што тако рече Вук?

У примѣрах на -ски тобом наведених се не ради о правилу йедначења него о неком другом. Морам признати да ми се ни оно не свиђа, али ћу га се ипак држати. Я сам за међурѣшење а не за сукоб по сваку цѣну.

Дакле, када сам казао да је у топонимима и уопште у именима тежња да се задржи корен, мислио сам на оригиналну транскрипцију.

А србско име йе мање врѣдно од осталих имена, па се за разлику од њих по сваку цѣну мора кварити? Њега йе грѣх и зло писати у изворном облику, а за страна имена йе то обавезно? Зашто? Молим те, просвѣтли ме.

 

[Anche_]

Kako se pravilno piše: upravu ili u pravu?

 

[gost 246399]

Kako se pravilno piše: upravu ili u pravu?

"У праву", наравно. Зар йе правилно писати "уграду сам", "укућу"?

 

[Bambina]

Kako se pravilno piše: upravu ili u pravu?

U pravu, kao i u redu.

 

[Anche_]

Hvala.

 

[Bambina]

Nema na cemu.

 

[Фјодор]

Једном приликом сам се сукобио са једним професором српског језика који је тврдио да је исправно написати "уреду" док сам ја тврдио супротно, "у реду". На крају нисмо успели убедити један другог у супротно, али сам се ипак одлучио распитати мало више. И невероватно, још увек нисам пронашао прави одговор. Једни кажу заједно, други одвојено, трећи кажу да су исправна оба начина, углавном још увек сам у дилеми. Тако бих желио овом приликом да замолим све оне који познају правопис српског језика да ми одговоре, да ли је исправно написати "у реду" или "уреду"?

 

[maki.]

Једном приликом сам се сукобио са једним професором српског језика који је тврдио да је исправно написати "уреду" док сам ја тврдио супротно, "у реду". На крају нисмо успели убедити један другог у супротно, али сам се ипак одлучио распитати мало више. И невероватно, још увек нисам пронашао прави одговор. Једни кажу заједно, други одвојено, трећи кажу да су исправна оба начина, углавном још увек сам у дилеми. Тако бих желио овом приликом да замолим све оне који познају правопис српског језика да ми одговоре, да ли је исправно написати "у реду" или "уреду"?

U redu. Osim ako se misli na dativ imenice ured (kancelarija).

 

[Nora Barnacle]

Једном приликом сам се сукобио са једним професором српског језика који је тврдио да је исправно написати "уреду" док сам ја тврдио супротно, "у реду". На крају нисмо успели убедити један другог у супротно, али сам се ипак одлучио распитати мало више. И невероватно, још увек нисам пронашао прави одговор. Једни кажу заједно, други одвојено, трећи кажу да су исправна оба начина, углавном још увек сам у дилеми. Тако бих желио овом приликом да замолим све оне који познају правопис српског језика да ми одговоре, да ли је исправно написати "у реду" или "уреду"?

Nesuglasice, možda, nastaju zbog analogije sa "upravo", "uživo", "uludo" ,"ukoso" , "uzbrdo" "uoči"... ali i zbog toga što se Pravopis ne izjašnjava izričito i daje veliku slobodu na tu temu.

"U redu"/ "uredu" se, ipak, nigde ne dovodi u pitanje, čak nije nabrojano među primerima najčešćih nedoumica ove vrste.

Ako bi se pisalo "uredu" u značenju "tako je, dobro, da" napravio bi se problem akcentovanja, te sam uverena da je "uredu" rezervisano isključivo za dativ/lokativ imenice "ured" (ili još nešto, čega ne mogu da se setim), u značenju "uprava, ustanova, kancelarija". Úred nosi dugouzlazni akcenat.

Postoji i reč ùred, sa kratkouzlaznim akcentom i u značenju "gotovo, skoro", doduše, samo u pokrajinskom govoru: Leži gore u sobi, ima ured godinu dana. Mogla bi se naći logika kojom bi se povezale ova reč i nedoumica o kojoj govorimo, da, ali se, ipak, ne radi o istom problemu.

Dakle, moj konačan odgovor je "u redu", a neko drgi, možda, ima drugačije rešenje.

 

[Фјодор]

Nesuglasice, možda, nastaju zbog analogije sa "upravo", "uživo", "uludo" ,"ukoso" , "uzbrdo" "uoči"... ali i zbog toga što se Pravopis ne izjašnjava izričito i daje veliku slobodu na tu temu.

Pogledajte prilog 225775

"U redu"/ "uredu" se, ipak, nigde ne dovodi u pitanje, čak nije nabrojano među primerima najčešćih nedoumica ove vrste.

Ako bi se pisalo "uredu" u značenju "tako je, dobro, da" napravio bi se problem akcentovanja, te sam uverena da je "uredu" rezervisano isključivo za dativ/lokativ imenice "ured" (ili još nešto, čega ne mogu da se setim), u značenju "uprava, ustanova, kancelarija". Úred nosi dugouzlazni akcenat.

Postoji i reč ùred, sa kratkouzlaznim akcentom i u značenju "gotovo, skoro", doduše, samo u pokrajinskom govoru: Leži gore u sobi, ima ured godinu dana. Mogla bi se naći logika kojom bi se povezale ova reč i nedoumica o kojoj govorimo, da, ali se, ipak, ne radi o istom problemu.

Dakle, moj konačan odgovor je "u redu", a neko drgi, možda, ima drugačije rešenje.

Слажем се. Не бих уопште ни размишљао о томе да ми није професор српског језика тврдио да је правилно рећу "уреду сам". Наравно, уз све поштовање сам ипак рекао да мислим да је у криву, али рек'о да проверим да ли сам погрешио. У сваком случају, слажем се са изнад написаним и наравно, ако неко мисли да нисмо у праву, био бих му захвалан кад би нас исправио. У сваком случају, хвала на помоћи!

 

[Nora Barnacle]

Слажем се. Не бих уопште ни размишљао о томе да ми није професор српског језика тврдио да је правилно рећу "уреду сам". Наравно, уз све поштовање сам ипак рекао да мислим да је у криву, али рек'о да проверим да ли сам погрешио. У сваком случају, слажем се са изнад написаним и наравно, ако неко мисли да нисмо у праву, био бих му захвалан кад би нас исправио. У сваком случају, хвала на помоћи!

Nema na čemu.