Postojimo li i posle smrti?

[gost 391595]

Ne.

 

[момоа]

Nikada nisam razumeo kako neciju znatizelju mogu da zadovolje odgovori tipa "sve je slucaj, nista se ne odvija po nekom smislu bla bla" ili ono pateticno "kad umremo sve se gasi, ostajemo samo u secanjima nasih ljubljenih". Mislim sve i da jeste tako, ne razumem kako se ljudska potreba za saznjanjem tek tako zadovoljava ovim prilicno nemastovitim objasnjenjima koja nisu ni mnogo uverljiva. Jedno vreme sam bio ucauren u toj "racionalisticko-pragmatskoj" ideji, ali me je stalno nesto izjedalo, nisam tek tako mogao da se zadovoljim tom pricom, jednostavno osecam da je netacna u najmanju ruku nepotpuna i verovatno ce zauvek taj crv sumnje nastaviti da me pokrece u pravcu istrazivanja granica ljudskog saznjanja i nikada me nece zadovoljiti objasnjenja Ricarda Dokinsa i njegovog "sebicnog gena" koliko god da i on jednim delom govori nesto sto ima elemenata istine

 

[gost 391595]

Hihi

 

[JA KOJI JESAM]

Metafizički ciljevi nikad nemaju za rezultat dosadu, već ispunjenost.

Metafizki ciljevi su svi ciljevi i oni koji kad su ostvareni stvaraju doživljaj ispunjenosti, i oni koji kad su ostvareni stvaraju doživljaj dosade.
Metafizička postavka stvari uvijek se može otkriti željom, očekivanjem i rezultatom.

Ako ti je želja da se osjetiš ispunjenom a to što činiš stvara ti dosadu, ti uistinu ne vidiš svoju metafizičku postavku.
Istina o tvojoj metafizičkoj postavci je u tom neskladu želje i manifestacije. To treba da ti pokaže da je motiv kojim
biraš i određuješ ishod jači od tvoje želje, od namjere koje misliš da si svjesna.

 

[gost 202584]

[/QUOTE]

Hihi

Виш, дете, зулуфасти беше будалетина на куб.
док то не сфатиш, онајштојок ће те нервирати...
и дивићеш се озију (што је много горе)...

 

[gost 391595]

AJOJ POCRKAĆEMO OD VAS

I TO NE NA DOBAR NAČIN

X__X

 

[gost 391595]

Da, takođe, ono što sam zaboravila da pomenem iz ND iskustva:

Mi biramo svoje astrološke aspekte. Isto i poredak gena.
Ne u smislu biranja pojedinačnog aspekta ili pojedinačnog gena, već u smislu usmeravanja namere koja ima neki cilj. Tj, nešto se pokušava postići kroz određno astrološko poravnanje i poredak gena. Ne podnosim reč "lekcija", patronizirajuća je i netačna, nema nikakve lekcije u životu, samo namere.

Mislim da je to razlog zašto se kasnije u životu nikad nisam interesovala za astrologiju, jer zašto oplakivati natalnu kartu kao da je ona naš true self i zapečaćena sudbina, umesto setiti se svog tru selfa? Sudbina nije zapečaćena Suncem u Škorpiji, sudbina je omogućena kroz Sunce u Škorpiji.

And fear not, poenta našeg života jeste ego, svesnost, zato je naš astrološki znak onaj znak u kome je Sunce, ego.

Naravno, ako neko hoće bolje da upozna sebe, treba da izučava astrologiju i porodičnu genetiku, ali nikako na fatalistički način proklete sudbine ili nešto, već uvek i samo da se seti svoje namere.

 

[Sousuke Aizen]

sekto

 

[N3Wz]

Nikada nisam razumeo kako neciju znatizelju mogu da zadovolje odgovori tipa "sve je slucaj, nista se ne odvija po nekom smislu bla bla" ili ono pateticno "kad umremo sve se gasi, ostajemo samo u secanjima nasih ljubljenih". Mislim sve i da jeste tako, ne razumem kako se ljudska potreba za saznjanjem tek tako zadovoljava ovim prilicno nemastovitim objasnjenjima koja nisu ni mnogo uverljiva. Jedno vreme sam bio ucauren u toj "racionalisticko-pragmatskoj" ideji, ali me je stalno nesto izjedalo, nisam tek tako mogao da se zadovoljim tom pricom, jednostavno osecam da je netacna u najmanju ruku nepotpuna i verovatno ce zauvek taj crv sumnje nastaviti da me pokrece u pravcu istrazivanja granica ljudskog saznjanja i nikada me nece zadovoljiti objasnjenja Ricarda Dokinsa i njegovog "sebicnog gena" koliko god da i on jednim delom govori nesto sto ima elemenata istine

Kada ljudi pribegavaju tome da nakon smrti ''nema ničeg'' često se mogu nazreti ljudi koji su u stanju (ili želji) da čine loše tokom života i za života. Jednostavno, griža savesti im bi bila usko postavljena sa konceptom vanživotnog smisla.

 

[момоа]

Kada ljudi pribegavaju tome da nakon smrti ''nema ničeg'' često se mogu nazreti ljudi koji su u stanju (ili želji) da čine loše tokom života i za života. Jednostavno, griža savesti im bi bila usko postavljena sa konceptom vanživotnog smisla.

Ili su depresivni "nihilisti" koji ima manjak voljw za zivotom usled prirodne tendencije da u svemu vide besmisao

 

[Sousuke Aizen]

nepostoji prirodna tendencija da se vidi besmisao no obrnuto, da se vidi smisao,koji objektivno nepostoji ali većina ljudi su kukavice koji to nemogu da prihvatu te se zato samozavaravaju i žive poput debilne dece

 

[N3Wz]

Ili su depresivni "nihilisti" koji ima manjak voljw za zivotom usled prirodne tendencije da u svemu vide besmisao

Depresija ume da bude gadna, pogotovo ako se čovek ulenji i prestane da bude fizički aktivan.

 

[Cakana Andjelic]

jasta

doduse u vidu nekih cestica, ali postojimo

 

[gost 391595]

POSTOIMO, DOSTA VIŠE

 

[Обилић]

Свидело ми се шта је Ђетковић недавно рекао за свог покојног колегу :
" Није Небојша ( Глоговац ) мртав, ја и дан данас причам са њим о својим новим улогама !"

Волео бих када би и после моје смрти
неко са мном причао ...

 

[oziman]

Фишерман је на једној теми поставио питање:

A šta se dešava s mrtvakom kog spuste dva metra u zemlju i zatrpaju-kako doživljava stvar po sebi?
Izvini,ozbiljno sam pitao...Sutra ću da riknem pa da znam šta me čeka...
Dobro,ne baš sutra-to ja simbolično...

Тада сам одговорио ово:
"Не знамо каква је то врста егзистенције која нас чека после смрти. Оно што знамо јесте да то јесте нека врста егзистенције (јер постојање нема супротност у непостојању). Такође знамо да са нестанком сазнајућег субјекта нестаје и оваквог објективног света. Оно што тада остаје другачије је од свега што познајемо. А колико је другачије можеш увидети ако кажемо да је то егзсистенција која не подразумева даље трајање. Пред тим мишљење стаје".

А имајући на уму ове Шопенхауерве речи које су мислим оно најближе што ми живи можемо изконтемплирати о смрти.

Dakle, jedino u odnosu na pojave pojmovi prestanka i trajanja nalaze svoju primenu, a ne u odnosu na ono što se u pojavama manifestuje, to jest u odnosu na suštinu-po-sebi stvari; zato, primenjeni na tu suštinu, ti pojmovi više nemaju nikakvog smisla. To se vidi i u činjenici da je nemoguće odgovoriti na pitanje koje polazi od tih vremenskih pojmova, i da je svaka tvrdnja u davanju takvog odgovora, svejedno s koje strane dolazila, izložena ubedljivim prigovorima. Mogli bismo, doduše, tvrditi da naša suština-po-sebi traje i posle smrti, zato što bi bilo pogrešno reći da ona propada; ali, mogli bismo isto tako da tvrdimo kako ona propada, zato što bi bilo pogrešno reći da ona traje i posle smrti; u stvari, tačno je i jedno i drugo. Tu bi se, dakle, moglo postaviti nešto nalik antinomiji. Međutim, ta bi antinomija počivala isključivo na negacijama. U njoj bi se subjektu suda odricala dva kontradiktorno suprotna predikata, ali samo zato što cela kategorija tih predikata ne bi bila primenljiva na taj subjekt. Ako se, međutim, njemu ta dva predikata odriču ne zajedno već pojedinačno, stiče se utisak da se kod njega dokazuje predikat kontradiktoran predikatu koji mu se odriče u tom trenutku. A to se zasniva na činjenici da se tu porede nesamerljive veličine, ukoliko nas problem premešta na teren koji ukida vreme, a ipak nam postavlja pitanje o vremenskim odrednicama, koje je, dakle, jednako pogrešno i pripisati i odreći subjektu; to upravo znači: problem je transcendentan. U tom smislu smrt ostaje tajna.

Шопенхауер

Учесник форума под ником "Фишерман" када је поставио ово питање био је жив, данас више није. А то ће се, ма колико табу и саблажњиво звучало, десити и сваком од нас. Данас смо ево живи, а следеће секунде, минута, дана, месеца, године, или за пар деценија сигурно, то нећемо бити. Па зато ево размишљам мало дубље о тој врсти егзистенције ка којој сви идемо.

Као што написах, јасно је да о томе можемо изнети само негативне судове или шта та егзистенција није. Међутим, питање шта јесте остаје без одговора.

Јер, размислимо мало боље о томе, та егзистенција ка којој идемо је 0 трајања и 0 димензија. Дакле, целу "вечност" "боравићемо" у нечему што је 0 трајања и 0 димензија. Како само то звучи? Интелект једноставно пред тиме стаје, то је његова граница.

Сада, интуиција нам даје ипак неке назнаке шта би то могло бити, "магловите ресе", али не и потпуно откровење.

Тако да, на жалост, док смо живи, дефинитиван одговор на питање шта је смрт, остаје тајна. Заклоњен је формама интелекта.

 

[Richard III]

Јер, размислимо мало боље о томе, та егзистенција ка којој идемо је 0 трајања и 0 димензија. Дакле, целу "вечност" "боравићемо" у нечему што је 0 трајања и 0 димензија. Како само то звучи? Интелект једноставно пред тиме стаје, то је његова граница.

Сада, интуиција нам даје ипак неке назнаке шта би то могло бити, "магловите ресе", али не и потпуно откровење.

Hoćemo li po tebi imati svest kad budemo tamo, s one strane? I kako je to moguće, i kakva je to vrsta 'svesti'? Takodje, kažeš da nam intuicija daje naznake, maglovite rese, možeš li dati neki konkretan primer kako se to dešava? I kako možeš biti siguran da nas nakon smrti ne čeka nepostojanje?

 

[alim]

Mislim da smrt nije ništa drugo do promena oblika materije od koje smo sazdani. Prema tome mi i posle smrti postojimo u izmenjenom obliku neizmenjenih supstanci, koje su sačinjavale naš živi organizam, za koji bi se doista teško moglo reći da je naš život.

Ovo je jedan od tragova postojanja našeg života i još uvek deo nas postoji u ovom skeletu.
Postojimo li u djurdjevku ili bilo kojoj drugoj biljci?

Postojimo li u divnim kucama ili bilo kojoj drugoj životinji?

Ili nekoj steni, reci, pa čak i vazduhu i mnogim drugim činiocima žive i nežive prirode?

Sve tako, samo naopako.
Pitanje je postoji li naša svijest, poslije smrti.
Postojimo bez ruke ili noge, sasvim solidno.
U snu, postojimo? San bez snova, to je smrt?
Može li se sačuvati svijest ?
Mora li se sačuvati svijest ?

Ne mora kontinuitet, sjeme može proklijati nakon hiljadu godina.
I kako da ne nikne u paklu.
To su pitanja.

 

[oziman]

Hoćemo li po tebi imati svest kad budemo tamo, s one strane? I kako je to moguće, i kakva je to vrsta 'svesti'?

Веома је вероватно да нећемо имати свест јер свест претпоставља субјекат који је свестан објекта. Претпоставља ову шему коју сам раније овде постављао:

Свест није апстрактан појам већ се он односи на оно у чему си управо сада. На несазнатљив субјекат наспрам кога су слике, опажаји.

Ради се о основној шеми субјекта и објекта испред њега.

Ово је илустрација ситуације у којој си управо сада. Имаш дакле субјекат кога не можеш сазнати и имаш ИСПРЕД њега скуп слика уоквирен једном сфером која чини твоје видно поље.
Слике у тој сфери се мењају обликом и величином кад год се помериш.

То је свест. То је представа. То није неки апстрактан појам него твоја реалност. И то је сав свет који сазнајеш и који можеш сазнати.

Изван тога, изван свести, је ткз. "ствар по себи".

У смрти нестаје мозак, тако да са њим нестаје и представа. Нема више ове шеме. Тако да можемо са великом вероватноћом претпоставити да нам смрт доноси нешто сасвим другачије од егзистенције у којој смо субјекти који имају представу.
Али не можемо ни у то бити апсолутно сигурни.
Оно у шта смо сигурни јесте да после смрти јесте "нешто", а не ништа. То "нешто" је сазнању непојмљиво. За сазнање је то ништа, али само по себи то је све и свја.

I kako možeš biti siguran da nas nakon smrti ne čeka nepostojanje?

Зато што је суштина света субјективна а не објективна јер:

"Тrajanje objektivnog, ili spoljašnjeg, može biti samo pojava nerazrušivosti subjektivnog, odnosno unutrašnjeg; pošto objektivno ne može posedovati drugo no ono što je od subjektivnog dobilo u feud, ne može biti nešto prvobitno objektivno, neka pojava, a onda tek sekundarno i slučajno nešto subjektivno. Jer očigledno je da objektivno, kao pojava, pretpostavlja nešto što se pojavljuje, da ono kao biće za druge pretpostavlja biće za sebe, da objekat pretpostavlja subjekat; ali ne obrnuto zato što koren stvari mora ležati svugde u onome što su one same za sebe, dakIe, u subjektivnom, a ne objektivnom, to jest u onome što su one tek za druge, u nekoj stranoj svesti. Shodno tome, pravilna polazna tačka filozofije suštinski i nužno jeste idealistička polazna tačka. U osnovi, mi smo mnogo više jedno sa svetom no što to obično mislimo. Unutrašnja suština sveta jeste naša volja, njena pojava je naša predstava.
Pokušaj da se sekundarno misli bez primarnog, uslovljeno bez uslova, nošeno bez nosioca nikad ne uspeva. Umesto toga nama se nameće osećanje da je svet isto toliko u nama koliko i mi u svetu, da izvor sve stvarnosti leži u nama".

Šopenhauer

"Кoren stvari mora ležati svugde u onome što su one same za sebe, dakIe, u subjektivnom, a ne objektivnom, to jest u onome što su one tek za druge. Shodno tome, pravilna polazna tačka filozofije suštinski i nužno jeste idealistička polazna tačka".

Ко жели да се приближи суштини света и живота, исту мора потражити у субјективном, не у објективном.

После смрти нестаје објективног света, нестаје представа, или свет за другог, остаје то друго које је субјективно.