Postojimo li i posle smrti?

opaa rešila i ti religiju da osnuješ tj sektu :D ako ako, imaš dobrog učitelja,jakojijesma ^^

dakle ti na osnovu jebbene HALUCINANCIJE ALOO HAHA prouzrokovane anenstezijom,dakle izmenjene i sužene svesti itd,izvodiš zaključak da postojim život posle smrti,i čak priznaješ da nisi NI ISKUSILA TU SMRT,znači aj bar da si rekla da si umrela bila pa kao fufu,al čak ni to HAHA :cepanje: :worth:

''Bukvalno svako je u svojoj suštini čista lepota i benevolencija '' i ostale slatkorjećive prekasne rijeći koje si izassrala, dakle vidim kako to zaista misliš i pridržavaš se toga,da smo svi prelepi i da je sve prelepo i vibracija univerzalne svijesti apsoluta itd,vidim po tvojim ogorčenim i napadnim postovima u kojima napadaš sve i svakog,pa i mene od skoro iako ti bukv ništa nisam skrivio,nazivajući me poremećenim i blamantnim i derištem itd HAHA iiizbija ta tvoja ''čista lepota i benevolencija'' :dash:
kakaav folirant i sektaš auh
 
BLAJBI:
NIT ZIVOTA ide od nasih dalekih predaka i oca koji nam ju je na kraju podario...I mi smo podarili nasoj deci i ona ce svojoj i td...
Ta nit se nigde ne prekida, jedinke umiru, ali nit tece dalje...
Kliknite za proširenje...
To je tačno u tom smislu, ti kao svoje ime i prezime i godina rođenja - godina smrti nestaješ:

"Naravno, mi vidimo kako jedinka nastaje i nestaje; ali ona je samo pojava, postoji jedino za saznanje, potčinjeno načelu razloga, principium-u individuationis; razume se, u okvirima tog saznanja, jedinka prima život kao poklon, niče iz ništavila, a zatim smrću gubi taj poklon i vraća se u ništavilo.

Pošto je čovek sama priroda, i to priroda na najvišem stupnju njene samosvesti, i pošto je priroda, međutim, jedino objektizovana volja za život — čovek može, ako je ovo stanovište shvatio i ostaje pri njemu, da sebe — pomišljajući na svoju smrt i smrt svojih prijatelja — potpuno i opravdano uteši pogledom na besmrtni život prirode koja je on sâm. Dakle, tako treba razumeti Šivu s lingamom, tako treba razumeti i one antičke sarkofage koji svojim slikama najvatrenijeg života dovikuju žalobnom posmatraču: Natura non contristatur."

Ali to ima veoma slabašne veze sa time ko si ti stvarno:

"Međutim, upravo život mi hoćemo da razmatramo filozofski, to jest shodno njegovim idejama, i tada ćemo otkriti da rađanje i smrt ne dotiču ni volju, stvar po sebi u svim pojavama, ni saznajni subjekt — posmatrača svih pojava. Rađanje i smrt pripadaju baš pojavi volje, znači, životu, a životu je svojstveno da se javlja u jedinkama koje nastaju i nestaju kao prolazne, u formi vremena ispoljavajuće pojave onoga što po sebi ne zna za vreme, ali što se na upravo opisani inačin mora pojaviti, da bi objektizovalo svoju istinsku suštinu. "

Mada kapiram da većina ovo neće spoznati do kraja svog života, ja sam imala luksuz prečice u vidu neposrednog iskustva.

Tako da moj život može da se svede na razvijanje rečnika da to izrazim, umesto na nepotrebna razmišljanja da li je tako ili nije.
 
saamo se ti teši

znači i ti tvrdiš da si prosvetljena ko i jakojijesam :hahaha: i isto nabijaš na nos ostalima kako oni nikad to neće spoznati,kako si iznad drugih itd,pa po čemu se onda razlikujete :think: nebi me čudilo ni da se ista osoba krije iza oba profila,preslični ste,gotovo preslikani
 
pa nemoraš da kažeš,inficirala si,ovim npr

Mada kapiram da većina ovo neće spoznati do kraja svog života, ja sam imala luksuz prečice u vidu neposrednog iskustva.

a i bukv svi tvoji postovi odišu arogancijom,umišljenošću,egoizmom itd

nepostoji osoba koja kennja kako je dobila nekakvo smrdljivo ''prosvetljenje'' a da nije egoista
 
Arhimedes:
Mislim da smrt nije ništa drugo do promena oblika materije od koje smo sazdani. Prema tome mi i posle smrti postojimo u izmenjenom obliku neizmenjenih supstanci, koje su sačinjavale naš živi organizam, za koji bi se doista teško moglo reći da je naš život.
1_212705_1_9.jpg

Ovo je jedan od tragova postojanja našeg života i još uvek deo nas postoji u ovom skeletu.
Postojimo li u djurdjevku ili bilo kojoj drugoj biljci?
Convallaria_majalis_l.jpg

Postojimo li u divnim kucama ili bilo kojoj drugoj životinji?
062963.jpg

Ili nekoj steni, reci, pa čak i vazduhu i mnogim drugim činiocima žive i nežive prirode?
Kliknite za proširenje...
Od toga na žalost nema ništa... postojimo i dalje,ali samo u sećanjima dragih i bliskih ljudi, zato bi trebalo da vodimo računa šta radimo dok nas još ima.
 
Eurus:
Kao tinejdžerka sam pod anestezijom doživela iskustvo bliske smrti. Ne volim to da zovem tako, nije bilo iskustvo smrti uopšte, naprotiv, više je bilo iskustvo života van svih granica, ali su bili potvrđeni svi kriterijumi kliničke smrti.

Nisam nikad pričala o tome jer nemam puno da kažem, osim da sa apsolutnom sigurnošću znam da se individualna egzistencija nastavlja posle smrti, samo ta invidualnost nije naše ime i prezime, već nešto drugo, naše pravo unutrašnje biće, ono što zovemo ja u najintimnijem smislu te reči, sa svim našim specifičnostima, osećanjima, karakterom.

Svako ima to ja, i ono je u svakome prelepo, van svakog opisa. Bukvalno svako je u svojoj suštini čista lepota i benevolencija. Nikad ništa osim toga i nema svoju stvarnu egzistenciju, već samo kao odstupanje od te prvobitne lepote.

Ne kažem da treba ići ulicom i ljubiti ljude, jer najveći broj ljudi živi svoje živote jako daleko od te svoje prvobitne lepote. Mi smo mnogo više mrtvi za svoje pravo ja tokom života nego u smrti.

Druga stvar se tiče našeg života "ovde" (ne postoji baš "ovde" i "tamo", kao što likovi u Simsu nisu "tamo"), a to je osećaj ogromne važnosti, nežnosti i dubokog, dubokog poštovanja prema svakom životu. I najmanjem detalju. Niste svesni koliko lepote nose stvari kojih se možda ni ne sećate ili smatrate nevažnim, npr zvuk maminih štikli kad rano ujutru kreće na posao ili dan kad su vam kupili prvu igračku. Sve je važno i sve je maltene voršipovano.

Nema krivice za loše stvari, već... ogromnog sažanjenja, jer se jasno kao dan vide svačiji motivi, a oni se u principu svi mogu svesti na nesvesnost o tome šta nas nagoni na delovanje i koje posledice ima za nas i druge. A bukvalno sve ima, kao efekat leptira, ne postoji nijedna zloba koju smo naneli drugom a da je istovremeno nismo naneli sebi, to je isto jasno kao dan. Dobrota isto. Mi to ne vidimo, jer na ovom svetu gledamo stvari kao kroz ključaonicu.

Naša egzistencija ovde nema veze sa prvobitnim grehom, naprotiv, više je kao prvobitni blagoslov, pravo da se individuizuje. Proverbijalni Pad iz Raja nije bio tragičan, već najveličanstveniji metafizički događaj. Praiskonska stopljenost sa svim životom nije poenta, poenta je individuizovati se, pa se vratiti toj stopljenosti kao izdiferencirano ja. Čak je i neka vrsta skila biti ovde, odatle tolika empatija koliko smo maloumni i loši u tome.

Nema Boga u religijskom smislu, već je drugo ime za supstanciju života. Ona se rasteže kao neki beskonačni žele koji nema delova, a sve delove sadrži u sebi. Nema Boga Oca, podjednako je feminino i maskulino.

Nisam "srela" nikoga, ali sam imala osećaj da su svi tu, samo sam znala da ne mogu da im se pridružim, oni su bili iza neke vrste vela, ali toliko tankog, kao dlaka bebeće kose. Osetila sam da je sve dobro, posle toga sam se probudila u očaj sopstvenog tela koje je ušlo u konvulzije (reakcija na anestetik). Oporavila sam se relativno brzo i bez posledica, osim da nekad imam produžene periode te ekstatične univerzalne svesti.

Bez pretenzija da od ovoga oblikujem neku definitivnu filozofiju, dosta sećanja je već izbledelo, ali sam htela da podelim.

Molim vas me nemojte napadati.
Kliknite za proširenje...

Jel mozes nekako da opises to iskustvo? Mislim ako ga je uopste moguce opisati rečima, makar donekle. Je l' si razmisljala nekad o tome da pokusas da na neki nacin ponovo dozivis takvu senzaciju, tipa kroz meditacije ili neke druge duhovne prakse, sta znam, ili astralnu projekciju? I da li mislis da je taj osecaj koji si ti imala isti onaj koji imaji i ljudi koji se bave ezoterijom ili je to nesto drugo?
 
Eurus:
Tako da moj život može da se svede na razvijanje rečnika da to izrazim, umesto na nepotrebna razmišljanja da li je tako ili nije.
Kliknite za proširenje...

Konačno malo otvaranja, i vidiš upravo to ti je nedostajalo u dijalogu sa svim ljudima, jer kao što i sama kažeš, naša suština je ista. Zato je trebala ona naša prepiska na drugoj temi, jer jedino otvaranjem i drugim jedinkama možeš ukazati na svoja iskustva i odakle ti inspiracija za djelovanje potiče.

Eto, ja shvatam i šta si doživjela i ne sumnjam u to i sad bi i ti trebala shvatiti da postoje i druge jedinke koje su imale i imat’ će slična ili pak još produbljenija iskustva... jer nije to do jedinke već do svjesnosti bića u jedinki. Ono se budi u svojoj biti i nikada se to ne dešava slučajno.

Tako i ti, nisi se slučajno probudila u znanju a anestezija je samo okidač, razlog, izgovor da svoju pažnju nečim pokreneš iz začaranog kruga čula.

Sad ćeš tek dobiti etikete sektaša, uobraženosti, deluzije i slične, jer će se biće nesvjesno sebe u drugim jedinkama buniti tvojim iskazima i smtrati da si doživjela halucinacije. Već si dobila prve komentare na to. Ne od mene i to i nećeš, iako, ako uočim da se tvoj ego postavlja ispred tebe (bića)... ja ću opet djelovati i pisat’ ću. Ovaj put ću se jasno obraćati tom blaženstvu u tebi, radije nego li se obraćati tvom egu.

Kažeš iskoristit’ ćeš priliku da svoj život svedeš na kristalisanje riječnika da izraziš svoje neposredno iskustvo... to je i moja uloga i ja to činim znatno duže od tebe (takav nam je vremenski redosled pojavljivanja)... i ne zaustavljam te s tim, naprotiv, nastavi. Sve riječi koje ikada možeš koristiti već postoje, samo im treba vratiti njihovo izvorno značenje.
 
Danas me je probudio san koji sad tek u potpunosti shvatam. Sanjao sam dječaka, 12-13 godina starog kako u ulicu nekog grada ulazi direktno iz šiblja, iz visoke i zarasle trave. Čim se pojavio u dnu ulice počeo je da viče, vikao je i tražio moju pomoć. Nije se obraćao drugima. Prišao sam mu, susret je bio pomalo naprasan s neprijatnošću koja je lebdila u “vazduhu”. Ali ubrzo potom, pokazivao mi je tijelo, kožu koja je imala jedrice prošarane tu i tamo, nastale da l’ ujedom insekata ili pak otrovom neke biljke.


Ja sam ga obgrlio oko ramena i poveo ka “doktoru”... Neko mi pokaza ime na zgradi preko puta, pisalo je “Dr. D...”, sad ne mogu da se sjetim imena. Dok smo još koračali preko pješačkog prelaza shvatih da je to ime “Pub-a”, one engleske kafane. Vidjeh ljude, uvažene građane kako sjede za stolovima, piju i pričaju, i pomislih kako svi izgledaju kao da su neki doktori te upitah: “Da li je neko među vama doktor?”

Jedan, najugledniji od njih mi se obrati i reče ne, pokazujući prstom u smijeru izvan grada... preko mosta. Doktor je tamo.

Nastavio sam s dječakom koga sam podržavo ispod mog ramena, starajući se o njemu kao da je taj zadatak jedini važan među svim mojim tekućim obavezama i planovima. Na mostu se dječak konačno otvori. Govorio je o nečemu što ja kao treba već da znam, jer on poznaje mog sina, i njegovo ime mi pomenu. Ti znaš mog sina, upitah ga. Da, reče mi, iako je moj sin nešto stariji od njega. Očito da je dječak nešto već znao o meni, preko sina, nešto što drugi ljudi na ulici nisu mogli znati.

Osjetih se još bliže njemu i shvatih da nije slučajno došao baš meni. Onaj otrov koji ga je činio ustrašenim bio je samo okidač koji mu je bio neophodan da potraži put ka “doktoru”. A doktor... do njega se moralo preko mosta koji vodi iz grada... ne u sela, ne u prirodu, već u srce... otvaranjem. U srcu se omekšah i ozarih, saosjećah istinski, duboko... a onda se probudih. Srce je preko mosta, iza smrti.

...

Otvorih krstaricu forum i vidjeh ovu temu... i Eurus, gdje se otvara. Nasmijah se. :)
 
momcilo95:
Jel mozes nekako da opises to iskustvo? Mislim ako ga je uopste moguce opisati rečima, makar donekle.
Kliknite za proširenje...

Je l te zanima nešto specifično?

Nije lako opisati, intelekt i jezik su ogromna prepreka jer je to iskustvo van svakog jezika i intelekta. Tokom iskustva ostaje inteligencija i ostaje komunikacija, ali to je nešto sasvim drugo od ove vrste inteligencije i komunikacije, neuporedivo. Tj, naša inteligencija i komunikacija su kao blede senke, odrazi prave stvari.

Drugo, količina informacija koja se primi tokom iskustva je ogromna, i to mora da se delom odstrani i pojednostavi kad se "vratiš"; naš mozak na ovom stadijumu evolucije ne može da podnese puno. Kako odrastaš i intelekt jača kapacitet, tako se i sećanje vraća u sve većim komadima. Ali prava integracija svega toga nije intelektualna, već emocionalna. Kad sve to prođe kroz mozak, onda treba i da se smesti u srce.

Mistična iskustva su baš to, iskustva, to nije stečeno znanje.
Zato je filozofija idealan put do znanja, ona ga daje sistematično i kroz intelekt, utabava i osvetljava put kojim uvek možeš da se vratiš, za razliku od mističnih iskustava. Mistična iskustva su odozgo - na dole, filozofija je obrnuto. Svakako da se dodirnu u jednom trenutku, ali za tip saznanja koje dominira na ovom svetu (intelekt), filozofija je podobnija.

Je l' si razmisljala nekad o tome da pokusas da na neki nacin ponovo dozivis takvu senzaciju, tipa kroz meditacije ili neke druge duhovne prakse, sta znam, ili astralnu projekciju? I da li mislis da je taj osecaj koji si ti imala isti onaj koji imaji i ljudi koji se bave ezoterijom ili je to nesto drugo?
Kliknite za proširenje...

Ne. Zato što taj stepen iskustva može da se doživi samo potpuno van tela. Sva stanja u kojima je nervni sistem depresiran (alkohol i ostali depresanti) može to da približi, ali i to je bleda senka. Čista estetska kontemplacija je isto blizu. Moguće i meditacija, ipak je ona rvanje sa intelektom da se malo skloni sa strane da pogledamo u suštinu.

Znaš one fraze da ne možeš da znaš šta je belo dok ne znaš šta je crno? E pa bukvalno je tako. Mi smo u svojoj suštini već savršeni, to je Alfa svega, temelj našeg bića, prvobitna ideja (Isus je lepo rekao "Carstvo nebesko je u vama" i Nisam vam rekao da ćete imati, već da imate", pa nešto nešto :mrgreen: ), ali ta ideja može da se ostvari samo kroz nešto drugo, kroz nešto što ona nije, aka ovaj svet. Mislim, ne konkretno ovaj i samo ovaj, bilo koji svet u smislu suprotnosti od te suštine. Ti si sve što ovaj svet nije, i samo kroz njega možeš to i da spoznaš. To je proverbijalni Pad iz Raja, zapravo najlepši metafizički događaj, pravo da se ostvariš, individuizuješ. Ne znam da li je master Ekhart rekao da anđeli ultimativno žele da budu ljudi.

Ne treba nikad sklanjati pogled od užasa ovog sveta, treba ih pogledati pravo u oči i onda izabrati nešto drugo. To je poenta. Zato svi modaliteti za izlaz iz ovoga sveta koji hoće prečicu suštinski ne donose ništa. Promena suštine sveta je rešenje. I glavna zabava :mrgreen:
 
JA KOJI JESAM:
Već si dobila prve komentare na to. Ne od mene i to i nećeš, iako, ako uočim da se tvoj ego postavlja ispred tebe (bića)... ja ću opet djelovati i pisat’ ću.

Kažeš iskoristit’ ćeš priliku da svoj život svedeš na kristalisanje riječnika da izraziš svoje neposredno iskustvo... to je i moja uloga i ja to činim znatno duže od tebe (takav nam je vremenski redosled pojavljivanja)... i ne zaustavljam te s tim, naprotiv, nastavi.
Kliknite za proširenje...

Naša suština je ista, ali je svako različita melodija. Svaka ima svoje preferencije, a ti nisi moja preferencija.

Tako da molim te prestani da mi se obraćaš i da vraćaš sve na sebe. Tvoj zadatak nije da uočavaš moj ego, nisi mi otac. Takođe, ne treba mi tvoja dozvola da nastavim.

Prestani, neprijatno je.
 
Eurus:
Je l te zanima nešto specifično?

Nije lako opisati, intelekt i jezik su ogromna prepreka jer je to iskustvo van svakog jezika i intelekta. Tokom iskustva ostaje inteligencija i ostaje komunikacija, ali to je nešto sasvim drugo od ove vrste inteligencije i komunikacije, neuporedivo. Tj, naša inteligencija i komunikacija su kao blede senke, odrazi prave stvari.

Drugo, količina informacija koja se primi tokom iskustva je ogromna, i to mora da se delom odstrani i pojednostavi kad se "vratiš"; naš mozak na ovom stadijumu evolucije ne može da podnese puno. Kako odrastaš i intelekt jača kapacitet, tako se i sećanje vraća u sve većim komadima. Ali prava integracija svega toga nije intelektualna, već emocionalna. Kad sve to prođe kroz mozak, onda treba i da se smesti u srce.

Mistična iskustva su baš to, iskustva, to nije stečeno znanje.
Zato je filozofija idealan put do znanja, ona ga daje sistematično i kroz intelekt, utabava i osvetljava put kojim uvek možeš da se vratiš, za razliku od mističnih iskustava. Mistična iskustva su odozgo - na dole, filozofija je obrnuto. Svakako da se dodirnu u jednom trenutku, ali za tip saznanja koje dominira na ovom svetu (intelekt), filozofija je podobnija.



Ne. Zato što taj stepen iskustva može da se doživi samo potpuno van tela. Sva stanja u kojima je nervni sistem depresiran (alkohol i ostali depresanti) može to da približi, ali i to je bleda senka. Čista estetska kontemplacija je isto blizu. Moguće i meditacija, ipak je ona rvanje sa intelektom da se malo skloni sa strane da pogledamo u suštinu.

Znaš one fraze da ne možeš da znaš šta je belo dok ne znaš šta je crno? E pa bukvalno je tako. Mi smo u svojoj suštini već savršeni, to je Alfa svega, temelj našeg bića, prvobitna ideja (Isus je lepo rekao "Carstvo nebesko je u vama" i Nisam vam rekao da ćete imati, već da imate", pa nešto nešto :mrgreen: ), ali ta ideja može da se ostvari samo kroz nešto drugo, kroz nešto što ona nije, aka ovaj svet. Mislim, ne konkretno ovaj i samo ovaj, bilo koji svet u smislu suprotnosti od te suštine. Ti si sve što ovaj svet nije, i samo kroz njega možeš to i da spoznaš. To je proverbijalni Pad iz Raja, zapravo najlepši metafizički događaj, pravo da se ostvariš, individuizuješ. Ne znam da li je master Ekhart rekao da anđeli ultimativno žele da budu ljudi.

Ne treba nikad sklanjati pogled od užasa ovog sveta, treba ih pogledati pravo u oči i onda izabrati nešto drugo. To je poenta. Zato svi modaliteti za izlaz iz ovoga sveta koji hoće prečicu suštinski ne donose ništa. Promena suštine sveta je rešenje. I glavna zabava :mrgreen:
Kliknite za proširenje...

Ako smo mi apsolut, a apsolut je jedan, a mi (ljudinu ovom svetu) smo njegove manifestacije onda bi glavni motiv nase ovdasnje egzistencije bila upravo zabava. Ako smo apsolutni, sveprisutni itd onda nam je verovatno bilo dosadno kao takvima te smo se spustili ovde na zemlju da se iskušamo. Nesto kao u filmu "Wings of Desire" kada andjeo gledajuci ljudi odlucuje da i sam postane covek jer mu je u ulozi andjela postalo dosadno. E sad, javlja se taj problem da nama i u ovom svetu kada okusimo njegove plodove posle izvesnog vremena postaje dosadno, pa se onda u potrazi za necim novim cesto posezemo ka duhovnom uzdizanju pokusavajuci da spoznamo sustinu svog bica i tako se ponovo vratimo u onaj svet. Mislim, malo banalizujem, al ono.
 
Nije termin dosada onaj koji bih ja koristila. Dosada je nešto rezervisano za ciljeve ovog sveta. Tipa dosadno ti pa jedeš mančmelou, pa ti posle dva sata opet dosadno. Mančmelou metafora naravno.

Metafizički ciljevi nikad nemaju za rezultat dosadu, već ispunjenost.

Kad slušaš operu i završiš je, ili progutaš knjigu, je l' osetiš dosadu ili ispunjenost, jer se tvoje biće oplemenilo nekim novim kvalitetom?

E tako je isto život nizanje kvaliteta jedan na drugi, sve sa namerom da se realizuje prvobitna ideja nas samih. I ta ideja privlači sva iskustva koja su joj za to potrebna, čak i grozna iskustva. Zapravo, vrlo često grozna, jer su ona odlična prilika da se brže setiš ko si i realizuješ to.

Dosada proizilazi iz nizanja kvantiteta, tj stvari jednih preko drugih a da ništa ne znače, da ne vode realizaciji ideje.

Isto tako život nema kvalitativni smisao. Šta ćeš kupiti, nagomilati, izgraditi. Ali ako se kroz to provlači gradnja kvaliteta, to je veće nešto drugo. Npr, ako si opsednut modom radi gomilanja odeće ili statusa, to ne znači ništa. Ako si opsednut modom da bi izrazio ideju sebe, to bukvalno može biti tvoj životni put kroz koji ćeš saznati suštinu, podjednako kao što će neko kroz filozofiju.
 
Kad pomenuh modu, serija Ubistvo Đanija Versaćea baš lepo pokazuje koja je razlika kad se živi život lažno a koja kad se živi tru.

Možda je čak i samo poslednja scena dovoljna da simbolički prikaže koja je razlika između "moj život od kolevke do grobnog mesta" i "moj život kao izraz ideje."

Donatela posle Đanijeve smrti gleda u Meduzu, logo kuće Versaće, i tom momentu je ideja kompletna, prešla u večno.

Dok grob Endrjua Kunanana biva bezlična mermerna grobnica u moru identičnih.

Ovo su naravno simboli, ne znače bukvalno jedan čovek vredniji od drugog, več se odnose na konflikt u svakom čoveku, između smrtnosti i večnosti.

Prelepa scena (kvalitet očaj, podesiti na 1080p)

 
Ili ideja zivi iza coveka....to je tako malo zrnce svesti u nesvesnom da ideje postaju zajednicka misao u vremenu,
ali svakako da traju. Sto je veci uticaj misli na svest ljudi prema tome i ta misao ostaje u recimo zajednickoj misli kao posebna misao. Ljudi zive posle smrti u svesti drugih i zajednickoj svesti kada uticu na tu zajednicku svest i za njima ostaje trag, mozda svelosni, recimo kao zvezda u beskraju svemira...ali ipak ostaju...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

O
Hajde da pričamo o smrti
2 3 4
Odgovora
90
Pregleda
1.499
Suzie Q.
S
Nina
Da li je lepim ljudima lakši život?
Odgovora
19
Pregleda
489
Lutkica
Lutkica
B
Etika u doba besmisla: Da li je dobar život moguć?
Odgovora
10
Pregleda
347
Ljubo2
Ljubo2

Back
Top