http://cjelomudrija.blogspot.de/2014/05/lesinari-nad-srbijom-miris-krvi-je.html
Aleksandar Pavić - Lešinari nad Srbijom: miris krvi je neodoljiv
Nije mogla da prođe ni trodnevna žalost posvećena žrtvama velikih majskih poplava. Već
drugog dana žalosti, u četvrtak 22. maja, i direktor i predsednik
Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) su požurili da novinarima u
Beogradu objave da je njihova banka „zainteresovana da učestvuje u
privatizaciji ‘Telekoma Srbija’, ‘Dunav osiguranja’ i Aerodroma ‘Nikola
Tesla’“.
Gvožđe se kuje dok je vruće. Vode su još bile visoke, neki
ljudi su se još evakuisali, razmere štete još nisu bile poznate, konačan
broj žrtava još nije utvrđen. Drugim rečima, pravo vreme za klasični
neoliberalni gambit.
Za onu vrstu lešinarenja koju je opisala Naomi Klajn u svojoj
čuvenoj, upozoravajućoj knjizi „Doktrina šoka: Uspon kapitalizma
katastrofe“: „Više od tri desetljeća Fridman i njegovi moćni sljedbenici
usavršili su upravo tu strategiju –čekati krizu velikih
razmjera, a zatim, dok se građani još oporavljaju od šoka, privatnicima
prodati djelove državnog vlasništva, i, što brže, reforme učiniti
stalnima“.
Na takvu vrstu bezobzirnog prostakluka se ova dva činovničića
finansijskog kapitalizma odgovornog za veliku ekonomsku krizu 21. veka
zasigurno ne bi usudila da nisu bili sigurni da imaju podršku bitnih
ljudi u državi i domaćoj javnosti.
Sav onaj prezir koji ljudi osete kada npr. vide rodbinu
preminulog da se prepire oko testamenta „dok se telo još nije ohladilo“
više je nego primenjiv u ovom slučaju. S tim što nam ni jedan od ove
pomenute dvojice nisu ni blizu toga da budu rod. Srbija, koja je već
bila do guše u dugovima, sad je bila i bukvalno pod vodom.
Ali soju kojeg je Džon Perkins po zlu proslavio u svojoj
„Ispovesti ekonomskog ubice“ ne može da padne napamet pomisao da se,
makar iz spoljašnje pristojnosti, makar iz marketinški odglumljenog
pijeteta, uzdrži dok se još broje mrtvi i traže nestali. Zov izglednog
profita je očigledno prejak, miris krvi neodoljiv.
Naravno, goli nagoni su oblikovani oprobanim metodama psihološkog ratovanja. Treba izvući maksimum iz krize.Dezorijentisanom narodu treba odmah, dok ne može da stigne ni da razmišlja, nametati nove „neminovnosti“. Nemoj
ni da pomisliš, samo zato što se trenutno daviš, što si ostao bez
ičega, što ne znaš gde ćeš i šta ćeš sutra, što možda ne znaš ni da li
ti je neko bližnji živ – da možeš da izbegneš svoje „obaveze“.
Da prodaš sve što je vredno u tvojoj (državnoj) kući. A,
pošto si sad u nevolji i treba ti novac, moraš da imaš na umu da cena
danas ne može, razume se, da bude ista kao i cena juče. Kao što ni cena danas, ako ne požuriš da prodaš, neće biti ista kao cena sutra. Ništa lično, to je biznis.
Ako se sada prstom javno upire u svakoga ko pokušava da iskoristi ovu
nesreću da bi digao cene deficitarne ili najneophodnije robe, da bi
pljačkao napuštene kuće, da bi nudio struju po „dva i po puta većoj
ceni“ po tvrdnjama samog premijera i direktora EPS-a – gde se
dedoše strogi moralisti iz vlasti da osude ovakvo ponašanje, ovu
zloupotrebu nesreće Srbije od strane dvojice čelnika EBRD-a, ovo gaženje
po zvanično objavljenoj žalosti u maniru “businessasusual”?
I, dodatno, kako bi drugačije mogao ovaj gest da se posmatra
nego kao šamar, kao znak najdubljeg prezira prema zemlji i narodu Srbije
od strane EBRD-a?
Poplava je izbacila mnoge stvari na površinu, pa i očiglednu činjenicu da je Srbija
postala praktično zemlja Trećeg sveta, zahvaljujući upravo tzv.
neoliberalnim reformama. I zemlja sa neadekvatnom vojskom – pogotovo
neophodnom inženjerijom – zahvaljujući „reformama“
NATO-kursista (pitanje za nadležne: hoće li i oni da snose
odgovornost?) I sada, neki od glavnih mentora i saučesnika u uništavanju države bi da nas dokrajče, istim receptima.
Koje najavljuju dok se u Srbiji još umire – i to ne samo od posledica poplava, nego i posledica
osiromašenog uranijuma, za koji odšteta nije ni plaćena (ali, treba
reći i ovo, nije ni tražena, od bilo koje vlasti posle 2000.). Oni bi sada da zgrabe ono što nam je preostalo, što još vredi i može da nas izvuče iz permanentne bede na koju bi da nas osude.
Zašto bi npr. profit od Telekoma ostajao u Srbiji i bio
korišćen za razvoj elektrotehničke struke i industrije, kad bi lepo
mogao da se izvlači iz zemlje i da se koristi za razvoj nečije tuđe
elektrotehničke struke i industrije?
Zar ovoj bednoj i nikakvoj Srbijici, kojoj je mesto jedino u čekaonicama, sa prosjačkim šeširom u rukama? I to je bio deo poruke iz EBRD-a u dane žalosti. A
ćutanje iz vlasti može se tumačiti samo kao odobrenje, kao poziv na
poharu onoga što nam je preostalo. Bez i trunke stida i pijeteta.
Oni koji su proveli malo više vremena u pustinji znaju. Ako vidiš
lešinare kako kruže nad nekim mestom, proveri šta je to nad čim kruže.
Ako je u pitanju, ne daj Bože, čovek i ako još nisu pristupili žrtvi,
pucaj u vis da bi lešinare rasterao. Ne odmah u njih, jer oni samo
deluju po svom prirodnom nagonu, zbog kojeg su i postavljeni na zemlju.
Osim ako su već krenuli da čereče plen ili su uporni i neće da odstupe.
Svako ima svoju ulogu. Lešinari svoju. A ljudi, ne zveri u ljudskom
obliku, svoju.
