Negde pred smiraj sunca pokupih se i izađoh iz kafane. Napolju me zapahnu miris civilizacije i ja umalo ne izgubih i ono malo pameti. Jedva sam održao ravnotežu. Automobili su u zbijenim kolonama ošamućeno zujali tamo-amo, kao pijane zunzare, i sve je bilo obavijeno koprenom sve skupljeg derivata. Dok sam sedeo i lokao pivo, nisam osećao nikakav problem, ali sad, kad napravih desetak ne baš sigurnih koračaja, osetio sam tegobu u organima za unutrašnje poslove: bešika mi se nadula - da pukne, i spopade me neopisiva muka. Prerađeno pivo težilo je da se opet istoči i to baš onako agresorski i ja pohitah ka gradskom WC-u ne bi li u njemu našao humanitarnu pomoć. Ali baš u tim situacijama, kad ti nije ama baš ni do čega, nabasaš na nekog gnjavatora koji, sa ushićenim izrazom na licu, otpočne da serka slatkorečivo:
-Ooooo, pa gde ste vi?... Pa kako ste?... Pa, šta radite?... Pa, šta ima novo?...
Uuu, yebo te... Pomodreh u licu od jedva sputavanog nagona, jer mi je penušavo pivo došlo do samog vrha, i otpočeh da cupkam s noge na nogu, stežući zube i kezeći se servilno... a onda uhvatih tutanj, ostavljajući ljubaznog gnjavatora da bleji za mnom.
Sumanuto sam sleteo niz stepenice u gradski andergraund-toalet, gde me je nekoliko upišanih i usranih posetilaca dočekalo podrugljivim osmesima i pogledima. Usput sam grozničavo petljao sa šlicem. Na jedvite jade pronađoh moje smežurano dostojanstvo i penušava tekućina jurnu neobuzdano u požuteli pisoar, koji se za tili čas ispuni penom... Ljudi moji... Osetih takvo olakšanje, kao da sam zanemario zemljinu težu, i vinuo se negde u tri... da ne kažem, visine! Na licu mi je lebdeo blaženi osmeh, osećao sam se nevino kao Simon Templar u filmu 'Svetac'... Istakanje se oteglo u beskonačnost, i ja strpljivo stajah, držeći svoj ponos sa dva prsta iznad pisoara.
Usput, u visini očiju, ugledao sam grafite čitko ispisane flomasterom na pločicama. Prva mudrolija glasila je ovako: 'Tucam sve redom i beležim kredom!'... Neko vreme sam zurio u jednu tačku. Ni da trepnem. U tišini čuo se samo žubor pišanja, a mene otegnuto pišanje tera na razmišljanje, i ja otpočeh diskusiju sa samim sobom: -Koješta!... Za ono 'sve redom' mogu i da mu progledam kroz prste, mlad čovek pa zaređao, ali ono 'beležim kredom' ne mogu da mu oprostim. Pa ko još danas beleži kredom!? Zašta služe hemijske olovke!? E, baš je budala! - zaključih pun sarkazma i skretoh pogled na drugu sintagmu: 'Brze pljuge Srbije!'... Kako 'brze pljuge'!? - upitah samog sebe preneraženo. Valjda je hteo reći 'brze pruge'!? Ili je mislio da smo 'spljugali brze pruge'. Zaista ga ne razumem!... Uz pikasovski izraz na licu pročitah sledeću metaforu: 'Svaka država ima svoju mafiju, samo kod nas mafija ima svoju državu!'... E, ovo je već širenje defetizma! Siguran sam da je to napisao strani plaćenik iliti domaći izdajnik... Otkud mu samo toliko smelosti da napiše ovako nešto? Može neko odozgo i da se uvredi! E baš je bezobrazan!... Pošto zavrnuh slavinu i istresoh poslednju kap, krenuo sam uza stepenice kao preporođen, i obogaćen potpurijem ovih grafita...
Stigla te osećanja, 'džaba' si ih izbegavao. I ne izbegavaj divlje patke! 
Onda se sve vraća, kao bumerang, ali mnooooooogo jače! 
Bolje ne izbegavati. 
