Kako je zamak izgledao spolja, ne znam. Gde se nalazio, ne znam. Kako sam tamo dospela, ne znam. Kako je to moguce, ni to ne znam.
Prvo cega se secam vezano za njega, bio je nas ulazak kroz ogromna i teska vrata koja su sa spoljne strane bile ukrasene rezbarijom koju sam jedva stigla i da primetim, jer je gospodja M, kucepaziteljka, otvorila ni ne cuvsi zvono.
- Dobro dosli. Cekali smo vas.- izgovorila je gospodja M, obracajuci se iskljucivo njemu, a uputivsi jedan hladan ocenjivacki pogled meni, mojoj haljini i potpeticama.
Ja joj uputih srdacan osmeh izmedju dva mala uveta. Nikad nisam mogla da sakrijem odusevljenje pri upoznavanju sa novim licima, ma koliko da me docekaju hladno. Zivela sam u iskrenom ubedjenju da je moj osmeh razoruzavajuci i da topi i najvece sante leda. Stavise, uputila sam siroki osmeh i celokupnoj sviti posluge, poredjane kao u stroju, iza ledja gospodje M. Uzvratise mi tek mirnim klimanjem glave.
– Sve je spremno i ceka na vas.- rekla je.
On joj se sasvim priblizi, sapnuvsi joj nesto na uvo i udeli joj poljubac u usta. Intiman.
Kasnije mi je objasnio da je gospodja M , inace zena vec u zrelim godinama, u zamku od kad pamti za sebe . Brine o zamku i njemu. Njena pojava bila je prilicno stroga i nadmena. Podsecala je na casne sestre manastira kojima je osmeh retki dragulj , pa ga retko i pokazuju. Sa ostro izvijenim crnim obrvama i siljastim nosem licila je na kokosku. Ali joj je crna zalizana kosa i podignuta u pundju davala izgled neke druge ptice. Iznad usana, na belini svoje koze, gajila je brkove , sto je meni bila smetnja da odredim o kojoj se ptici zapravo radi. A mozda se uopste nije radilo o ptici.
Iznutra, zamak je izgledao kao svaki drugi. U svom novonastalom stanju opijenosti i euforiji koje je nastalo kao posledica ukazane mi casti sto me je doveo u svoj zamak, detalji su mi promicali. Ali jedina razlika, koju sam uspela da primetim , a ticala se opsteg utiska ovog zamka i moje predstave koju sam imala o zamkovima uopste, jeste ta da je ovaj bio cist i uredan. Nista od one prasine, paucine i ruiniranosti iz gotskih romana. I bio je moderno opremljen i pored arhaicnog namestaja i antikviteta , donesenih iz ko zna kojih dalekih zemalja.Ogromno predvorje bilo je poplocano mermernim podom koji je licio na sahovsku tablu, a iznad kojeg se u sirokom luku izdizalo stepeniste oslonjeno na niz vitkih i belicastih stubova bez ukrasa.
Odmah me je poveo gore. Drzeci ga pod ruku, pazljivo sam i polako birala niske a duboke stepenike, oblozene crvenim tepihom, dok mi je pogled radoznalo sarao po zidu. Zid je bio prepun prelepih umetnickih slika, ocigledno originala. Na brzinu sam htela da prepoznam nekog poznatog slikara i pri vrhu stepenista ugledala sam ni manje ni vise nego jednu od svojih omiljenih slika, tacnije triptiha, poznatog holandskog slikara kasnog srednjeg veka, Hijeronimusa Bosha. To je jedna od najzagonetnijih i najintrigantnijih slika ikad naslikanih i zove se Vrt uzivanja.
