Pismo tajanstvenom

FB_IMG_1574860005258.jpg
 
U trenutku kada sam se najmanje nadala život, ta ozbiljna igra, poveo me je… Oči su mi bile plačne, vezivala sam povez preko njih, da se ne vide. Dani su bili teret, noći još gore. Sem jecaja u duši, koji odzvanja i para je, ničega nije bilo. Nikoga nije bilo. Nisam želela ni da se promeni bilo šta, čekala sam…

Život me vodio. Vezanih očiju.

U jednom trenutku, posebnom, u zimskom danu, osetila sam da nailazi Neko, osetila sam njegovu blizinu, snagu… Miris koji je dugo ostajao u mojim nozdrvama, taj koji se pamti i želi…
Nedostajao je taj osećaj, ubrzo mi je trebalo da osetim bar miris, koraka bat, blage vibracije u vazduhu... Vrata su se otvarala i zatvarala, prolazili su. Neko nije dolazio.

Život sam molila. Vezanih očiju.

Mart je stigao jednog proleća. Čula sam zvuk violine, muškarca koji je govorio najljubavniju pesmu na svetu, svetu koji znam. Moj svet je bio čaura i o njemu slikari nisu mogli da boje platna kičicama, mrak. U glasu tog muškarca, zamislila sam Nekog, i tako svoja, sama i tiha, poželela sam da Neko baš tako govori i onako miriše. Govori o ljubavi...Ako me voliš...

Život je rekao: "Čekaj, nisi spremna." Vezanih očiju.

I leto je došlo. Pod palmama, u pesku, po vodi, iznad sunca, zamišljala sam da Neko postoji i čeka me, čeka da skinem povez sa očiju. Veče pored mora, vreva, sirtaki, zemlja sa istorijom, gužva gradskog trga... najednom mi se učinilo da ponovo osećam taj hod, miris, glas...Tada sam osetila i pogled na mom licu. Sigurno je naišao... Neko se pitao, zbog čega nosim povez preko očiju, pomislih, a onda sam zamislila...oči… Njegove oči - tamne, sjajne i duboke. U njima je toplina, blagost, vedrina. Iz njih sjaj blistavi, i ne mogu da izdržim da ih gledam… Lice mi se zacrvenelo, obrazi rumeni… Neko ima pogled u koji sam se zaljubila.

Život me vukao. Vezanih očiju.

Jesen je vreme kada se gasi priroda, sve je odlazilo u smiraj, sem mojih misli, sem mojih snova, sem mojih želja. Neko je ušao u moje misli, u snovima mi je izgovarao ime, čula sam poznati glas i želela sam...želela sam. Dodir.
Neko je stao ispred mene, u danu jubileja, u danu rodjenja sjedinjenih pesama, njih pevaju rokeri… Znam da sam drhtala, znam da su mi dlanovi bili vlažni, znam da sam se izmicala od straha da li će početi i gorela u nestrpljenju da me već jednom dodirne. Da me dodirne, kažiprstom niz obraz, do brade. Dlanove na grudi da spusti, da oseti moje srce koje ne tutnji već iskače...traži ga, traži da Neko uzme tu želju i...pokida je.

Život je doneo spas. Vezanih očiju.

"Ne strepi, ne boj se", govorio je. "Prihvati i opusti se. Neću te povrediti. Videćeš, lepo je. Ljubav je lepa. Ti si lepa. Posebna si. Želim da budeš moja. Sada."
Strgao je povez sa mojih očiju, skinuo boje jeseni, raznizao me i očarao. Napokon, to su te oči. To je taj miris, ti dodiri...to je čovek o kome sanjah, o kome sam želje skrivala pod jastuk, on je… Moj Neko ima ime. "Zovem se Tvoj", tiho je rekao. "Čarobnjak si", šapnula sam. Danas živim, Čarobnjak je prvi, on je prvi otkrio stvarnu i ispunjenu ženu u meni. Poseban, sve što čini posebno je i uzvišeno. Poslednji je muškarac kog volim kao žena, ispunjava me i oduševljava, izuzetnost mu je osobina, a on...sve mi je i sreća je moja što me život imao na umu.

Život nema reprizu. Treba samo umeti.

Ti umeš. Zbog tebe postojim i želim da budeš srećan. Volim te, beskrajno. Tvoja.
Ljubav-za-sva-vremena_slika_XL_83281049.jpg
 
Svoje ćemo snove ostvariti tek kad se odlučimo probuditi..


Koliko još puta treba prežvakati proživljeno da bi se izvukla pouka? Koliko još puta treba pogledati u nebo prije nego se ugleda zvijezda u padu? Kažu da zvijezde najjače i najljepše sjaje netom prije nestanka u bespućima vremena i prostora...
Koliko još puta će sunce prošetati mojim horizontom? Koliko još snage je ostalo za tražiti smisao u postojanju? Koliko još puta ću griješiti i tražiti otpuštenje? Koliko još puta ću sama sebi iščupati srce? Koliko još puta ću postavljati pitanja na koja neću dobiti odgovor? Koliko?
Otpuštam zadnje ostatke tuge koju nosim duboko u sebi. Odrješujem se od grijeha prošlosti. Otpuštam sva svoja oklijevanja i nesigurnosti. Još jednom preslagujem prošlost u škatulju. Po tko zna koji put pozdravljam stare suputnike. I njega. Odrješujem se gorkog okusa razočaranja. Sjeća li se naše izmaglice, tko to zna...
Poželim napraviti zaokret u glavi i svu svoju snagu usmjeriti na novo. Na bolje sutra.
Na novi dan. Na iscjeliteljski učinak sna.
Dozvoljavam očima da besciljno lutaju stropom, mislima da bez reda prebiru po sjećanjima. Ruke sam stavila ispod glave, noge prekrižila. Udobno sam se smjestila, spremna za večerašnji odlazak u drugu dimenziju.

Vrijeme je za zatvoriti škatuljicu i ugasiti svjetlo. Neka mir noći zavlada.
Do skorog svitanja... Novog... Do skorašnjeg pjeva ptica u zoru...
Iskrica
 

Ja ću te oteti od svih zemalja,

od svih nebesa,

zato što mi je šuma – kolevka,

a grob – grm potkresan,

zato što po zemlji na jednoj nozi šećem

zato što o tebi pevam – kako niko neće.



Ja ću te oteti od svih vremena

i noći svih,

od svih zlatnih zastava,

od mećeva tih,

ključeve ću baciti, pse oterati sa trema

zato što sam u noći vernija od psa verna.



Ja ću te oteti od svih žena

što da uvijam?

Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija.

I u poslednjem trenu, uzeću te – ne pričaj!

Od onog s kojim Jakov u noći skita.



Al dok ti se ruke ne skrste na grudima

O prokletstva! – U tebi još tvoje krvi ima:

Dva tvoja krila u etru traže lek

tebi je svet – kolevka,

a grob – svet.

M. Cvetajeva
 
Nedostaješ mi. I kada te sanjam često i kada te ne sanjam dugo. Svaki dan kada poželim da ti nešto ispričam, svaki put kada uhvatim sebe da koristim tvoje izraze. Mnogo mi nedostaješ, evo stiglo je proleće, ispunjeno uspomenama... Stiglo je a drugačije je... predvečerja sama po sebi setna, a jutra još uvek hladna. Nedostaju mi ta jutra u kojima me pozdraviš, pozoveš i prećutiš kad kažem da sam te poželela... a jedva čekaš da dodjem, jer me ne viđaš često. Nedostaješ mi da probaš neke nove krofne za koje znam da bi ti se baš svidele, nedostaješ mi i volim te najviše na svetu.
 
Donna & Frank:
Kad neko drugome daruje iz sebe svu dobrotu i iskrenost, a iskusi da to nije dovoljno, tako oseti, onda je to očigledno manje vredno...
Kliknite za proširenje...

Nadovezao sam se samo na poslednju rečenicu.
Ali, u pretposlednjoj si napisala:"Nek ostanu najlepši trenuci",
pa sledi:
"Za neke bolje, iskrenije,
a ipak manje vredne."

I, eto, najlepše, dosadašnje trenutke bih ostavio tamo gde su, u prošlom vremenu, a za neke bolje i iskrenije ljude ću ostaviti prostora u budućnosti. I neću ih smatrati manje vrednim. Naprotiv, jer biće bolji i iskreniji, a to vredi više od lošeg i neiskrenog.
 
Kroz beskrajni hodnik hiljadu vrata.Svaka su različita i na svakom je moj znak,pomalo izmenjen,drugačiji -pitanja na koje tražim odgovore.Osvrćem se i gledam nešto šta će mi biti dovoljno poznato da me usmeri,dovoljno blisko da me privuče i uteši me.
Glasovi u daljini.Odnekud vetar donosi zvuk davnog smeha,dozivanje i uzdahe.Izmešani i stopljeni u meni,zbunjuju..
Kuda da krenem?Sve me veže i ukopava.Jesu li to svetovi iz kojih sam iskliznula,iz svakog u svoje vreme?
Želim da znam,ali misli mi se svađaju,zadirući jedna u drugu.Slike se preklapaju,dajući mi od svega pomalo.A ničega dovoljno.
Sećam se(ili je to možda bio san)jedne sebe.Neke druge,pomalo strane,s osmehom koji više ne umem da vratim.Rasute želje mi leže pod nogama i ja ih skupljam,ne znajući šta dalje sa njima.Činim se nedostojna njih.Ispustivši ih jednom,postale su žaljenje.Postale su bol i nedostajanje.
Kuda da krenem,s ovakvom sobom,pod teretom još neproživljenih godina!...

S
 
Pisem ti pismo

Pisem ti i ovo pismo, najdrazi moj
neka ti ispuni sve besane noci
ja za predivni molim osmijeh tvoj
oh, silno pozeljeh vidjet' tvoje oci.

Kad bih mogla naci put ka tebi neki
put do tvoga dvora kome ne znam ime
pa da krenem jednom na taj put daleki
ali kad ne mogu ja ti saljem rime.

Saljem misao i otkucaje srca
u svakome casu sto za te udara
ocajnickom zeljom za tobom mi kuca
dok u njemu vatra pustosi i hara.

Ah, moje zelje nist' ne moz' da sprijeci
zalosno se srce poljupcima lijeci.
 
To sam ja.Hodam svetom dodirujući duše u svojoj prolaznosti.Tiha sam i neprimetna.Žrtvujem sebe ,bez imalo žalosti nad svojim usudom.Stvorena za čekanje,stojim na raskršću svog neimanja.Jer nije meni dato.
Osluškujem glasove tražeći sličnost.Dajem sebe.Ja sam most među dve duše koje se traže.Pronaći nekoga,po ovom bespuću,radost mi je,iako je ta sreća za drugoga.
To sam ja.Prozirna i nema ,koračam tamama,svezana i okončana.
Ja...stara duša..


S
 
FK35T4MXoAANeFI

Hodam sa senkama , tražeći tragove u noći
Osluškujem tamu , razotkrivanje naših snova
Izoštravam čula , dok ne otkrijem tajne uneverzuma
Možda već sutra naći će mo neuhvatljivo svetlo
Za sad nemam šta da ponuidim , nemam lepih reči
Niti cvetne pesme
Danas grebem prljavštinu po zidovima moga srca
Pokušavam da obrišem usirenu krv iz starih pukotina
Zbog tebe želim ponovo postati čistim !
B.L.
 
Poslednja izmena:
Kada jednom prođe,nebitnost zavlada i makovi svenu,ostaće nešto u vazduhu.Biće nečujno i neće mu biti dato da se razazna.Prekriće ga neki budući životi i bolna iščekivanja,pokopaće ga milioni još neodsanjanih nada.Kada prođe,a proći će,uspomene zgurane u daleka sećanja,zgažene nade i ta večita čežnja,ostaće nešto.
Ne u tebi.Ne u meni.Već u našoj spletenoj dubini.

images (10).jpeg

S
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top