Onda kada pomisliš da si sama na svetu,
Da se sve urotilo protiv tebe...
Da ti ništa ne ide,
I da i danju mrak vlada...
POJAVI SE ON!!!
Obasja te lepim rečima, ljubavlju i pažnjom,
Pruži ti ono što ti najviše fali,
I korak po korak,
Osvoji te kao niko do tada...
Zaljubiš se kao šiparica,
Kao da prvi put u životu voliš,
Ne vidiš nikoga i ništa oko sebe,
I ceo svet svedeš samo na njega!
Ali sve što je lepo, ne traje dugo,
Samo donde, dok shvati da si njegova,
Da si mu dušu i srce dala,
Dok ti pamet zavrti...
E onda te pusti...
Pa se vrti sama...
Onda više vremena za tebe nema,
Odjedared mu je sve drugo preče...
A vreme ide, ono neumitno teče...
I godina prođe, ali dan bez njega nikada...
Tada shvatiš da je on ipak nečiji, tuđi,
Pitaš se da li ono što si mu poklonila još uvek čuva,
Da li to srce još uvek kuca...
A onda ti postane jasno da je to, u stvari,
za njega samo jedna sitnica...
Jedno srce, manje ili više,
Sa njime se i poigrati može,
Da mu je do tebe stalo,
On bi te voleo drugačije malo...
Jedva bi dočekao da te čuje,
Živeo bi za trenutak da te vidi...
Ali kada sve to shvatiš, već bude kasno,
Onda počneš od same sebe da se stidiš...
Krivo ti je što si mu sve na dlan dala,
Što si tugu u duši sebi izazvala...
Jer nema veće praznine
Nego kada ti neko u život uđe,
Pa pomisliš da si se ponovo rodila,
Oživi te,
A onda odjedared krene da te izbegava...
Zato što mu se tako hoće,
Zato jer mu se može...
Zato što ti je uzeo sve do kraja iz duše,
ono bez čega ti ne možeš
a više mu nije važno da li to živi,
da li kuca i diše...
Eto,
Tako je kada sretneš nekoga
I pomisliš da si dohvatila zvezdu,
Kada sretneš nekoga koga želiš i do koga ti je stalo,
A onda shvatiš da on uz tebe nije...
Kada sretneš onoga sa kim bi bilo kuda,
Onoga koga bi večito da voliš,
A on... On te polako ubije...
