Znam Rayela sve znam,ove gotovo 2 godine borbe sam znala i kakva je bolest i da nema lijeka,ali covjek se nada stvarno pa gotovo dok je ziv,mislim da je i on koji je svega bio svjestan do poslednjeg i on koji je jako pametan covjek nije htio da prihvati tu smrt,otisao je a da se nije ni oprostio,apsolutno nije pricao o tome...specifican bas uvijek je bio dobar covjek i ostao,svi su ga obozavali,zivimo u jako malom gradicu,a na sahrani je bilo preko 1000 ljudi
Namucio se jeste,strasno puno,ali je na kraju otisao mirno,ja sam to zamisljala iskreno strasnije mnogo,nije bilo ni lijepo ni lako,ali eto...
A to da ce mi trebati vremena da shvatim da ga stvarno vise nema mi mnogi kazu,a ja ne znam sta bi vam rekla,ja sam svega svjesna,ali ja koja sam placka nevidjena,emotivac,tesko u ovom svemu pustam suzu...valjda me i te 2 godine muka i borbe iscrpile pa su i suze presusile,pa onda previse je toga preslo za taj period preko glave,ne smijem ni da se sjecam svega...
Mozda vremenom budem svjesnija,tuznija,mozda bude teze,ali patnja je iza nas i to mucenje,nadam se da uskoro nece opet neko iz moje blize okoline doci u tu situaciju,pa da opet moram kroz to prolaziti,ali kako god bude morace se izdrzati,sve se mora izdrzati...to je surovi zivot...
Kako je muz tvoje prijateljice,onaj sto si nas jednom pitala za malo agresivnije ponasanje tokom bolesti?
ništa je ne boli sve je super, samo jedva čeka kući!
Da je bila uporna i uspela da ode, svi državljani bi pod njenim uticajem naglo menjali veru i prelazili u recimo budizam 
