Ništa se nije promenilo.
Prva povelja koju navodiš je unutrašnja, dokument upućen gradu koji se nalazi pod srpskom vrhovnom vlašću.
Dubrovačka povelja to nije; ona je forma međunarodnog ugovora, gde se značajno više pazilo na te finese, a posebno od strane Dubrovčana, koji su po ovom pitanju izuzetno pazili na te stvari i kojima su dokumenti bili nužno potrebni radi bosanskog pitanja, odnosno crkvenog spora sa Kaločom.
Bosna je srpska zemlja, tj. kraljevstvo i po svom prastarom pravu, koje iskonski potiče od vremena kraljeva Mihaila i Bodina tj. upravo ovog vajnog Grgura, Srbija koja bi trebalo da potpadne pod teritorijalnu nadležnost dubrovačkog arhijereja. Jedini način da dokažeš sve jeste ako pokažeš sve papire, a to je značilo da i kaločki mitropolit ima pravo na uvid. Bilo bi vrlo problematično da u arhivskim dokumentima stoji srpski kralj umesto raškog i - van svake sumnje - razljutilo ni ugarskog kralja, ukoliko bi ikako došlo do njega (bilo preko arhiepiskopa Kaloče, bilo nekog papskog legata ili koga god trećeg). Zato što bi, s jedne strane, osporilo pravo nosioca Krune Sv. Stefana Ugarskog nad Srbijom, a sa druge, dovelo bi neposredno i u pitanje legitimitet ugarskih pretenzija nad Bosnom. Dubrovčani bi na najdirektniji način činili i jedno i drugo.
Zato Radoslav može sopstvenim podanicima da se potpisuje slobodno, jer povelja Kotoru je jedna darovnica vrhovnog Gospodara svojim subjektima. Sa druge strane, povelja izdata Dubrovčanima se piše na osnovu pregovora, komisije obe strane. Ili, da se ne lažemo, najverojatnije je zapravo pišu gotovo u celosti Dubrovčani.
U tome je razlika.
